Τῶν ἁγίων Ἀναργύρων
1 Ἰουλίου

NEAΡΟΙ ΕΠΙΣΤΗΜΟΝΕΣ ΕΡΓΑΤΑΙ ΤΗΣ ΑΓΑΠΗΣ

Ο ἁμαρτωλὸς ἄνθρωπος, ἀγαπητοί μου, αὐ­τὸς δηλαδὴ ποὺ δὲν συναισθάνεται τὶς ἁμαρτίες του καὶ δὲν μετανοεῖ ―γιατὶ ὅ­λοι εἴμεθα ἁμαρτωλοί, ἀλλὰ ἄλλος μετανοεῖ καὶ ἄλλος δὲν μετανοεῖ―, ὁ ἁμαρτωλὸς λοι­πὸν ποὺ δὲν μετανοεῖ κατὰ τὴν ἁγία Γραφὴ μοιάζει μὲ ἕνα χωράφι χέρσο καὶ ἀκαλλιέργητο, ποὺ εἶνε γεμᾶτο ἄγρια χόρτα, ἀγκάθια καὶ φίδια. Εἶνε γῆ «ἐγγὺς κατάρας», ὅπως λέει ὁ ἀπόστολος Παῦλος (Ἑβρ. 6,8). Ἀντιθέτως ὁ ἅγιος εἶνε σὰν τὸ καλλιεργημένο χωράφι, σὰν τὴν «καλὴ γῆ» ποὺ λέει ἡ παραβολὴ τοῦ σπορέως, ὅπου ὁ σπόρος ἀποδίδει ἀλλοῦ τρι­άν­τα, ἀλλοῦ ἑξήντα, κι ἀλλοῦ ἑκατὸ φορές (Ματθ. 13,8· Μᾶρκ. 4, 8). Ὁ ἅγιος εἶνε ἕνας ἐκ­λεκτὸς κῆ­πος τοῦ Θεοῦ. Κι ὅσο εὐχάριστο εἶνε νὰ περπατάῃ κανεὶς μέσα σ᾽ ἕνα περιβόλι, τόσο εὐ­χά­ριστο εἶνε νὰ διαβάζῃ τοὺς βίους τῶν ἁ­γίων· εἶνε περιβόλια πνευματικά.
Ἕνα περιβόλι πνευματικὸ εἶνε σήμερα καὶ οἱ ἅγιοι ποὺ ἑορτάζουμε, οἱ ἅγιοι Ἀνάργυροι Κοσμᾶς καὶ Δαμιανός. Καὶ ὅπως ὅταν πηγαίνουμε σὲ περιβόλι διαλέγουμε λουλούδια καὶ φτειάχνουμε ἕνα ὡραῖο μπουκέτο, ἔτσι καὶ σήμερα, περιδιαβάζοντας στὸν βίο τῶν δύο αὐτῶν ἁγίων, θὰ κόψουμε μερικὰ πνευματικὰ ἄνθη γιὰ νὰ σχηματίσουμε μιὰ ἀνθοδέσμη.

* * *

❀ Τὸ πρῶτο λουλούδι – πρῶτο δίδαγμα ποὺ παίρνουμε ἀπὸ τὸν βίο τῶν ἁγίων Κοσμᾶ καὶ Δαμιανοῦ, εἶνε ἡ ἀγάπη, ὅπως τὴν περιέγραψε ὁ ἀπόστολος Παῦλος σήμερα στὴν ἀ­ποστο­λικὴ περικοπή (Α΄ Κορ. 12,27–13,8· βλ. 13,1-8). Εἶ­χαν μεταξύ τους ἀγάπη. Ἦταν ἀδέρφια, ἀπὸ μιὰ μάνα κ’ ἕνα πατέρα. Φτάνει ὅμως αὐτό;
Ἡ ἀγάπη τοῦ αἵματος δὲν εἶνε σταθερά. Ἔ­χου­με πολλὰ παραδείγματα· ἀδέρφια, ποὺ γεν­νή­­θηκαν ἀπὸ τὴν ἴδια μάνα καὶ βύζαξαν τὸ ἴδιο γάλα καὶ ἀνετράφησαν μέσα στὸ ἴδιο σπίτι, πῆ­γε κατόπιν ὁ ἕνας νὰ βγάλῃ τὸ μάτι τοῦ ἄλ­λου. Μᾶς λέει καὶ ἡ ἁγία Γραφή, ὅτι ὁ Κάιν καὶ ὁ Ἄβελ ἦταν ἀδέρφια· ἀλλὰ ὁ Κάιν φθόνησε τὸν Ἄβελ καὶ τὸν σκότωσε. Ἀπὸ τότε ἀ­δελφοὶ μισοῦν ὁ ἕνας τὸν ἄλλο. Χθὲς στὴ Φλώ­ρινα ἕνας ἀδελφὸς ἔκανε ἔ­ξωσι, πέταξε ἀπὸ τὸ πατρικὸ σπίτι στὸ δρόμο τὸν ἀδελφό του μὲ πέντε παιδιά. Προχθὲς πά­λι ἦρθε στὴ μητρόπολι κάποιος ἄλλος ποὺ ἔ­λεγε ὡραῖα λόγια. Κόντεψα νὰ πιστέψω ὅτι εἶνε καλὸς ἄνθρωπος. Μοῦ λέει μετὰ ὁ ἄλ­λος· «Δὲν τὸν ρωτᾷς, πόσο καιρὸ ἔχει νὰ μιλή­σῃ μὲ τὸν ἀ­δερφό του; Στὸ ἴδιο χωριὸ κάθον­ται, κοντὰ εἶνε τὰ σπίτια τους, Χριστούγεννα ἔρχονται – Μεγάλη Παρασκευὴ ἔρχεται – Λαμ­πρὴ ἔρ­χεται, μεγάλες ἡμέρες, καλημέρα δὲν τοῦ λέει». Λέω· ―Εἶνε ἀλήθεια αὐ­τό; ἐσὺ φαί­νεσαι Χριστιανός· μὲ τὸν ἀδερφό σου δὲ μι­λᾷς; ―Ἄ, λέει, μ᾽ ὅλο τὸν κόσμο μιλάω, μὲ τὸν ἀ­δερφό μου ὄχι. ―Μὰ γιατί; ―Δὲν τοῦ μιλάω, ὅ,τι καὶ νὰ μοῦ πῇς. Προσπάθησα νὰ τοὺς συμφιλιώσω, στάθηκε ἀδύνατον.
Οἱ ἅγιοι Ἀνάργυροι ἦταν ἀδέρφια, ἀλλὰ ἐ­κεῖνο ποὺ τοὺς ἕνωνε δὲν ἦταν τὸ αἷμα, οὔτε τὸ χρῆμα, οὔτε τίποτε ἄλλο ὑλικό. Ἐκεῖνος ποὺ τοὺς ἕνωνε ἦταν ὁ Χριστός. Ὁ σατανᾶς χωρίζει, ὁ Χριστὸς ἑνώνει. Καὶ ὁ Χριστὸς πῆ­ρε τὰ δυὸ αὐ­τὰ ἀδέρφια καὶ τὰ ἔκανε μιὰ ψυ­χὴ καὶ μιὰ καρδιά. Ἀγαπημένοι στὴ ζωή, ἀγαπημένοι καὶ στὸ θάνατο, στὸ μαρτύριο καὶ στὴν πέρα τοῦ τάφου ζωὴ τῆς αἰωνιότητος. Εἶχαν ἀ­γάπη· ὄχι τόσο τὴν ἀγάπη ἀπὸ τὴ σαρκικὴ συγ­γένεια καὶ τὸ αἷμα, ὅσο τὴν ἀγάπη ἀπὸ τὴν πνευματι­κὴ συγγένεια καὶ τὴν κοινὴ πίστι.
❀ Τὸ ἕνα λουλούδι λοιπὸν ἀπὸ τὸ ὄμορφο πε­ριβόλι τῶν ἁγίων εἶνε ἡ ἀγάπη. Τὸ ἄλλο ποιό εἶνε; Τί ἡλικία εἶχαν οἱ δύο ἅγιοι; Ἦταν γέρον­τες ἀσπρομάλληδες 80 – 90 χρονῶν; Ὄχι, ἦ­ταν νέοι, πάνω στὸ ἄνθος τῆς ἡλικίας τους. Ὑπάρχει ἡ ἰδέα, ὅτι ἡ θρησκεία εἶνε γιὰ τοὺς γέρους καὶ τὶς γριές, γι’ αὐτοὺς ποὺ ἑτοιμάζονται νὰ πεθάνουν. Αὐτὸ εἶνε λάθος. Ἡ θρησκεία μας εἶνε γιὰ ὅλους. Εἶνε καὶ γιὰ τὰ παιδιά, καὶ γιὰ τὶς γυναῖκες, καὶ γιὰ τοὺς ἄντρες, καὶ γιὰ τοὺς γέροντες· ἀλλὰ εἶνε καὶ γιὰ τοὺς νέους, καὶ πρὸ παντὸς γιὰ τοὺς νέους. Ἂν ἐ­πιτρέπεται ἡ ἔκφρασις, ὁ Χριστὸς εἶνε χρήσιμος γιὰ ὅλους. Ὅπως ὁ ἥλιος εἶνε χρήσιμος γιὰ ὅλους, καὶ γιὰ τὸ μικρὸ παιδὶ καὶ γιὰ τὸν μεγάλο, ἔτσι καὶ ὁ Χριστός. Δὲν ὑπάρχει καν­εὶς ποὺ μπορεῖ νὰ πῇ στὸν ἥλιο, Δὲν σὲ χρειάζομαι. Τὸν ἥλιο τὸν χρειάζονται καὶ ὁ βασιλιᾶς καὶ ὁ φτωχός, καὶ ἡ γυναίκα καὶ ὁ ἄν­τρας, καὶ ὁ μαῦρος καὶ ὁ λευκός, ὅλοι. Ἔτσι καὶ ἡ θρησκεία· εἶνε χρήσιμη γιὰ ὅλους, ἀλλ’ ἰδιαιτέρως γιὰ τοὺς νέους. Ὁ γέρος μοιάζει μὲ καράβι ποὺ ἀπὸ ὥρα σὲ ὥρα πλησιάζει νὰ ῥίξῃ τὴν ἄγκυρά του στὸ λιμάνι, στὴν αἰωνιότητα, ἐνῷ ὁ νέος τώρα βγαίνει ἀπὸ τὸ λιμάνι καὶ πρόκειται ν’ ἀντιμετωπίσῃ κύματα μεγάλα, τρικυμίες καὶ θύελλες, καὶ πρέπει τὸ καράβι του νὰ εἶνε ἐξωπλισμένο μὲ τὴν ἐλπίδα, τὴν πίστι καὶ τὴν ἀγάπη τοῦ Θεοῦ. Ἀπόδειξις οἱ ἅγιοι Ἀνάργυροι· οἱ δύο αὐτοὶ ἀδελφοὶ ἀπὸ μικροὶ πίστευαν στὸ Χριστὸ καὶ ἔζησαν μὲ ἁ­γνότητα. Τὸ παράδειγμά τους μᾶς δείχνει, ὅτι καὶ οἱ νέοι ἔχουν ἀνάγκη τὴν πίστι τοῦ Χριστοῦ.
❀ Ἀγάπη λοιπὸν καὶ πίστι. Καὶ τέλος τὸ τρίτο λουλούδι ἀπὸ τὸ ὄμορφο περιβόλι τῶν ἁγίων. Τί ἦταν οἱ ἅγιοι Ἀνάργυροι, ἐγγράμματοι ἢ ἀ­γράμματοι; Δὲν ἦταν ἀγράμματοι. Ὑπάρχουν καὶ ἅγιοι ἀγράμματοι. Ἀλλ’ αὐτοὶ οἱ δύο ἦταν ἐπιστήμονες. Ἦταν γιατροί. Καὶ τί γιατροί, οἱ καλύτεροι στὴν ἐποχή τους. Ἄρρωστοι, ποὺ δὲ μποροῦσαν νὰ τοὺς θεραπεύσουν οἱ ἄλ­λοι γιατροί, ἔτρεχαν στὸν Κοσμᾶ καὶ στὸ Δαμιανὸ καὶ τοὺς ἔκαναν καλά. Πῶς; μὲ τὰ φάρμακα; Καὶ μὲ τὰ φάρμακα· ἔψαχναν στὰ βουνὰ καὶ στὰ λαγκάδια καὶ ἔβρισκαν θεραπευτικὰ βότανα. Παραπάνω ὅμως ἀπ’ ὅλα τὰ ἄλλα φάρμακα εἶχαν ἐκεῖνο ποὺ λέγεται θαυματουργὸς προσευχή. Εἰς τὸ ὄνομα τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ τοῦ Ναζωραίου θεράπευαν κά­θε ἀρ­ρώστια. Τί δείχνει αὐτό; Ὅτι ἡ θρησκεία δὲν εἶνε μόνο γιὰ τοὺς ἀγραμμάτους, ὅπως νομίζουν πολλοί. Αὐτὸ εἶνε λάθος. Ἐκ­θειάζουν τὴν ἐπιστήμη καὶ λένε, ὅτι οἱ ἐπιστήμονες δὲν πιστεύουν στὸ Θεό. Ψέμα εἶνε αὐτό. Γιατί; ποιούς θεωροῦν ἐπιστήμονες; Ὅ­σοι παίρνουν ἕνα δίπλωμα καὶ κατόπιν κλεί­νουν τὰ βιβλία καὶ παίζουν τάβλι, καὶ κατόπιν βγαίνουν καὶ λένε ὅτι δὲν ὑπάρχει Θεός, δὲν εἶνε ἐπιστήμονες. Ἐπιστήμονες εἶνε αὐτοὶ ποὺ κάθονται μέρα – νύχτα καὶ διαβάζουν. Αὐτοὶ λοιπόν, οἱ ἀληθινοὶ ἐπιστήμονες, πιστεύουν στὸ Θεό. Καὶ ἔχουμε τέτοιους ἐπιστήμονες, ἀστρονόμους, φυσικούς, μαθηματικούς καὶ ἄλλους, ποὺ πιστεύουν στὸ Θεὸ ὅπως ἕνας χωρικὸς κ’ ἕνας τσοπάνος.
Θέλετε ἕνα παράδειγμα; Στὶς ἡμέρες μας ἔγινε ἡ μεγάλη κατάκτησις, ὁ ἄνθρωπος πῆγε στὸ φεγγάρι. Πῶς πῆγε; Μὲ πύραυλο, ποὺ προωθοῦσε τὸ διαστημόπλοιο. Τὸν πύραυλο ποιός τὸν ἐφεῦρε; Ἕνας ἐπιστήμονας. Πῶς λέγεται; Ἂς ποῦμε τὸ ὄνομά του, μολονότι στὴν ἐκκλησία δὲν κάνει νὰ λέμε ὀνόματα ξένων ἀνθρώπων ἀλλὰ μόνο τὰ ὀνόματα τῶν ἀ­ποστόλων καὶ τῶν ἁγίων. Μπράουν λέγεται καὶ εἶνε Γερμανός. Ἔ λοιπόν, αὐτὸς πιστεύει! Πέρσι – πρόπερσι ἦρθε καὶ στὴν Ἑλλάδα. Πῆγε σ’ ἕνα νησάκι στὸ Αἰγαῖο πέλαγος, στὴ Μύκονο, ὅπου μαζεύονται καὶ χαίρονται τὴ θάλασσα χιλιάδες τουρίστες. Τὴν Κυριακή, ὅ­ταν χτύπησε ἡ καμπάνα, κανείς ἀπὸ αὐτοὺς δὲν πῆγε στὴν ἐκκλησία· πῆγαν στὴ θάλασσα. Αὐτὸς πῆγε καὶ σὰν μικρὸ παιδὶ ἄκουγε τὴ θεία λειτουργία. Κατόπιν τὸν ρώτησαν· ―Μὰ πιστεύεις ἐσύ; ―Μάλιστα, εἶπε· μετὰ τὶς ἀνακαλύψεις αὐτὲς πιστεύω στὸ Θεὸ ἀκόμη περισσότερο… Καὶ δὲν εἶνε μόνο αὐτός, εἶνε καὶ πολλοὶ ἄλλοι ἐπιστήμονες ποὺ πιστεύουν.
Καὶ στὴν πατρίδα μας ὑπάρχουν ἐπιστήμονες καὶ φοιτηταὶ πιστοὶ στὸ Χριστό (μαθηματικοί, γιατροί, φιλόλογοι κ.λπ.). Ἐργάζονται καὶ σπουδάζουν μέσα σὲ μεγαλουπόλεις, ποὺ εἶνε μιὰ κόλασις, Σόδομα καὶ Γόμορρα, καὶ ὅ­μως πιστεύουν βαθειὰ στὸ Θεό.

* * *

Τρία πράγματα λοιπόν, ἀγαπητοί μου, διδά­σκουν σήμερα οἱ ἅγιοι Ἀνάργυροι. Τὸ πρῶ­το, νὰ ἔχουμε ἀγάπη, διότι ὅλοι εἴμεθα ἀδέρφια. Τὸ δεύτερο, νὰ ἔχουμε, οἱ νέοι πρὸ παν­τός, ἁγνότητα καὶ καθαρότητα. Καὶ τὸ τρίτο, ὅ­τι τὰ γράμματα δὲν ἀπομακρύνουν τὸν ἄν­θρω­­πο ἀπὸ τὸ Θεό, ἀλλὰ τὸν φέρνουν πιὸ κοντά του.
Ἡ πίστις καὶ ἡ ἁγιότης δὲν ἦταν μόνο «τῷ καιρῷ ἐκείνῳ». Καὶ σήμερα καὶ αὔριο καὶ μέχρι συντελείας τοῦ κόσμου δὲν θὰ ἐκλείψουν. Μπορεῖ πολλὰ νὰ συμβοῦν, καὶ τὰ ἄστρα νὰ πέ­σουν, καὶ τὰ ποτάμια νὰ ξεραθοῦν, καὶ τὰ βουνὰ νὰ λειώσουν, καὶ τὰ πάντα ν’ ἀνατραποῦν, ἀλλὰ ποτέ ποτέ δὲν θά ’ρθῃ ἡμέρα ποὺ νὰ μὴν ὑπάρχουν Χριστιανοί. Πάντοτε θὰ ὑ­πάρ­χουν ἄνθρωποι ποὺ θὰ πιστεύουν στὸ Χρι­σ­τὸ καὶ θά ’νε ἕτοιμοι νὰ παίξουν καὶ τὴ ζωή τους κορώνα – γράμματα, ὅπως ἔκαναν οἱ ἅ­γιοι Κοσμᾶς καὶ Δαμιανός, τῶν ὁ­ποίων οἱ πρε­σβεῖες εἴθε νὰ εἶνε μαζί μας πάν­το­τε, εἰς τοὺς αἰῶνας τῶν αἰώνων· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(«Ομιλία του Μητροπολίττου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό των Ἁγίων Ἀναργύρων Περάσματος – Φλωρίνης Δευτέρα 1-7-74)

______________

ΣΕΡΒΙΚΑ

________________

Свети Бесребреници – Козма и Дамјан
14/1 Јул

МЛАДИ НАУЧНИЦИ КАО ЈЕВАНЂЕЉСКИ МИСИОНАРИ

Грешни човек, драги моји, тај дакле који не осећа своја сагрешења и не каје се – зато што смо сви грешници, али неко се од нас каје а неко не каје, грешник дакле који се не каје по Светом писму сличи њиви трновитој и необрадивој, која је пуна дивљих трава, трња и змија. То је земља која  „није далеко од проклетства“, као што каже апостол Павле (Јевр. 6,8). Супротно од тога светитељ је као обрадива земља, као „добра земља“, како нам каже прича о сејачу и семену, где семе негде даје род од по  тридесет, негде шездесет, а негде сто (Матеј. 13,8 и Марко. 4,8). Светитељ је један изабрани врт Божији. Колико је угодно да неко хода кроз неки леп врт, толико је угодно и да неко чита животописе светитеља  који су духовни вртови.
Један духовни расадник данас су и светитељи које прослављамо данас, свети Бесребреници Козма и Дамјан. Као када идемо у расадник  и бирамо  лепо цвеће и правимо један леп букет, тако и данас, читајући животопис ова два светитеља, убраћемо неке духовне цветове од којих ћемо начинити један букет.

Први цвет – прву поуку коју узимамо из живота ова два светитеља Козме и Дамјана је љубав, као што је описао апостол Павле данас у апостолској причи (А. Корић. 12,27-13,8 и 13, 1-8). Имали су љубав међу собом. Били су браћа, од једног оца и једне мајке. Да ли је то довољно?
Љубав по крви није стабилна. Имамо пуно примера, браћа, која су рођена од исте мајке и која су дојена истим млеком и отхрањена у истој кући, на крају су један другом око ископали. Говори нам Свето писмо, да су Каин и Авељ били браћа, да је Каин био љубоморан на Авеља и да га је убио. Од тада браћа мрзе један другог. Јуче у Флорини један брат је починио злочин, бацио је са балкона родитељске куће свога брата са петоро деце. Прекјуче опет је  дошао у нашу митрополију један слаткоречиви човек. Скоро смо поверовали да је добар човек. Касније ми неко рече: „ Да ли си га питао, колико дуго није причао са својим братом?“ У истом селу су живели, близу су им куће, долази Божић, долази Велики Петак, долази Пасха, велики дани, добар дан он брату своме не пожели. Кажем: – Да ли је то истина, питам га, ти ми изгледаш као хришћанин, говориш ли са својим братом? – А, одговара ми, са свим светом причам али са својим братом не. – Али зашто питам га? – Нећу са њим говорити шта и да ми кажеш. Покушао сам га помирити са братом, али је то било немогуће.
Свети бесребреници су били браћа, оно што их је спајало није била крв, ни новац, ни нешто друго материјално. Оно што их је уједињавало је био Христос. Док сатана раздваја, Христос уједињује. И Христос је узео два брата и од њих начинио једну душу и једно срце. Били су у љубави за живота а и након смрти, у мучењу  и у животу вечном. Имали су љубав међу собом, не толико телесну љубав, рођачку и крвну, колико више  духовно сродство и заједничку веру.
Један цвет из лепог расадника ових светитеља је љубав. Који је други цвет? Колико година им је било? Да ли су били седи старци од 80 и 90 година? Не, били су млади, у цвету своје младости. Постоји неко веровање да је религија за старце и старице, за оне који се спремају за смрт. То је погрешно. Наша религија је за све. Она је и за децу, и за жене, и за мушкарце и за старце, али је и за омладину, пре свега је за омладину. Ако ми дозволите израз, Христос је користан свима. Као што је сунце корисно свима, и за малу децу и за одрасле, тако  и Христос. Не постоји нико на овоме свету ко може рећи сунцу: „ниси ми потребно“. Сунце је потребно и цару и сиромаху, и женама и мушкарцима, и црнима и белима, свима. Тако је и религија  корисна свима, посебно младима. Стари човек сличи броду који ће  из часа у час бацити своје сидро у неку луку, у вечност, док млад човек сада излази на море и треба да сусретне велике валове, олује и непогоде, и треба његов брод да је наоружан надом, вером и љубављу Божијом. Доказ за то су свети Бесребреници, ова два брата, од малена су веровали у Христа и живели су чедно. Њихов пример нам показује, да је и младима потребна вера у Христа.
Дакле љубав и вера. И на крају трећи цвет из овог лепог светитељског расадника. Шта су били свети Бесребреници, неписмени или писмени? Нису били неписмени. Постоје и  писмени светитељи. Њих двојица су били научници. Били су лекари, какви лекари, најбољи у њихово време. Болесници, које нису могли излечити други лекари, трчали су Козми и Дамјану и они су их лечили. Како? С лековима? Са каквим лековима? Тражили су по брдима и долинама и проналазили су исцелитељске траве. Изнад свих других лекова имали су оно што се зове чудотворна молитва. У име Исуса Христа Назарећанина исцељивали су сваку болест. Шта нам то казује? Да религија није само за неписмене, као што многи мисле. То је погрешно. Они обезбожују  науку и говоре да научници не верују у Бога. То је лаж. Зашто? Кога они сматрају научницима? Оне који узимају диплому и после затварају књиге и играју тавлу а  касније излазе и говоре да не постоји Бог, то нису  научници. Научници су они који сваки дан, дан-ноћ читају. Они су дакле  истински научници, верују у Бога. Имамо такве научнике, астрономе, физичаре, математичаре и друге, који верују у Бога као један сељак или један чобанин.
Желите ли један пример? Наши дани су постали дани великих открића, човек је стигао до месеца. Како је отишао тамо? Са ракетом, која је претходила свемирском броду. Ко је измислио ракету? Један научник. Како се звао? Навешћемо његово име, мада у цркви није ред да наводимо имена страних људи, али само имена апостола и светитеља. Звао се Браун( Wernher von Braun), и био је Немац. Е дакле, тај човек је веровао! Преклани је чак био у Грчкој. Ишао је на један оток у Свети пелаг, на Миконос, где се сакупља и радује мору на хиљаде туриста. Недељом, када се звоно огласи, нико од њих не иде у цркву, иду на море. Он је ишао као мало дете и слушао литургију. Неко га је упитао: – Ти верујеш? – Наравно, одговорио је, после свих ових открића, верујем у Бога још више…. Није само он једини научник који верује, постоје и други научници који верују.
И у нашој домовини постоје научници и студенти који верују у Христа, (математичари, лекари, филолози итд.). Раде и студирају у велеградима, који су један пакао, Содома и Гомора али ипак дубоко верују у Бога.
Драги моји, три ствари нас данас уче свети Бесребреници. Прва је да имамо љубав, јер смо сви браћа. Друга је да имамо , пре свега млади, чедност и чистоту. А трећа је, да знање не одаљава човека од Бога, али га доводи ближе Богу.
Вера и светост нису постојале само „у оно време“. И данас и сутра и све до краја свете ће их бити. Може се свашта догодити, и звезде могу пасти са неба, и реке могу пресушити, и брда се могу изменити, и све се може изменити, али никада неће доћи дан када неће постојати хришћани. Увек ће постојати људи који ће веровати у Христа и који ће бити спремни да жртвују свој живот за Христа као што су то учинили свети Козма и Дамјан, чији благослов нек је у све векове векова са нама. Амин.

† епископ Августин

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светих Бесребреника Козме и Дамјана ,Перама – Флорина, понедељак, 1-7-74)