Ο ΑΛΗΘΙΝΟΣ ΗΓΕΤΗΣ ΤΩΝ ΣΕΡΒΩΝ

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ ΑΡΤΕΜΙΟΣ

ΔΙΩΚΕΤΑΙ ΑΠΟ ΤΗΝ ΠΟΛΙΤΙΚΗ ΚΑΙ ΘΡΗΣΚΕΥΤΙΚΗ ΗΓΕΣΙΑ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ

_______________________

Ο ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΑΡΤΕΜΙΟΣ ΜΕΤΑ ΤΟΝ ΔΙΩΓΜΟ

«Κύκλο της τραπέζης σου βλέπω τα έγγονά σου ποιμενάρχα…»

_______________________

____________________________

Η ζωντανή Ορθόδοξη Εκκλησία της Σερβίας μετά τον διωγμό, στην τράπεζα του ξενοδοχείου αναπέμπει ύμνους και ευχαριστίες στο Θεό. Τα πνευματικά παιδιά του επισκόπου Αρτεμίου, που ως άγγελοι Θεού βρίσκονται γύρω του προσεύχονται και τραγουδούν εθνικούς ύμνους από το Κόσοβο. Η χαρά και η γαλήνη, γνώρισμα των αληθινών χριστιανών και μέσα στην μπόρα των διωγμών λάμπει στα πρόσωπά τους.

Καταφθάνουν στο ξενοδοχείο, που τους μετέφερε η αστυνομία, πιστοί για να πάρουν την ευλογία του επισκόπου και να του δώσουν κάποιο μικρό δώρο, προς ένδειξη της αγάπης τους.

Η Εκκλησία μένει εις τον αιώνα. Η Ορθοδοξία δεν θα σβήσει ποτέ. «Και πύλαι άδου ου κατισχύσουσιν αυτής» (Ματθ. ιστ’ 18). Ας κάνουν συμφωνίες με τις σκοτεινές δυνάμεις και ας την προδίδουν και ας την πολεμούν οι παγκοσμιοποιημένοι «ορθόδοξοι» πατριάρχαι και οι κακοί δεσποτάδες που αναζητούν εφήμερες δόξες· Ο Χριστός ζει και δυναμώνει τους πιστούς που διώκονται.

___________________

Ο Mirko Djordjevic ο οποίος τιτλοφορείται «κοινωνιολόγος της θρησκείας» και θεωρείται στην Σερβία ως εκπρόσωπος του Βατικάνου στην Σερβία, διότι συχνα δημοσίως εκφράζει τις θέσεις του Βατικανού, δήλωσε χθες για τον Σεβασμιώτατο Αρτέμιο το εξής:

Ο Σεβασμιώτατος Αρτέμιος έγινε κάρφος στα μάτια της εκκλησιαστικής ηγεσία της Σερβίας και στους πολιτικούς της άρχοντες, γιατί·
1. Όπως είναι ήδη γνωστό τον τελευταίο ενάμιση χρόνο έκανε περίπου δέκα ανακοινώσεις και δηλώσεις εναντίον του Οικουμενισμού και των οικουμενιστικών ανοιγμάτων [του νέου 80χρονου Σέρβου πατριάρχου Ειρηναίου και κάποιων «εγκολπιοφόρων καθαρμάτων», όπως τους ονόμαζε ο σεβαστός μας Γέροντας π. Αυγουστίνος].
2. Είναι εναντίον της είσοδου της Σερβίας στην ΕΕ,
3. Ο επίσκοπος Αρτέμιος ζήτησε -και εμένει στις θέσεις του-, να μηνυθούν σε Διεθνή δικαστήρια τα κράτη που βομβάρδισαν την Γιουγκοσλαβία…
Αυτές οι θέσεις του, που είναι γνωστές εις όλους, είναι ολοφάνερο ότι έχουν ενοχλήσει τους πολιτικούς και τους εκκλησιαστικούς άρχοντες της Σερβίας [που θέλουν να είναι τα καλά παιδια του Πάπα και των μεγάλων διεθνών απατεών] και αυτή η εξέλιξη ήταν αναπότρεπτη»
(Οι εκφράσεις μέσα στις αγκύλες είναι δικές μας και όχι του εκπροσώπου του Βατικανού).

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

Ipak, Đorđević postavlja pitanje zašto se na Saboru Srpske pravoslavne crkve nije pojavio niko iz Ministarstva vera, nego se pojavio ministar policije Ivica Dačić.

«Vladika je postao trn u oku i crkvenom vrhu, ali i političkim strukturama jer je on, kao što je poznato, za poslednjih godinu i po dana dao nekih deset saopštenja i izjava u kojima se protivi ekumenizmu, iskoraku ekumenskom, a to je politika crkve. Takođe, on se protivi evropskim integracijama, traži da zemlje koje su bombardovale Jugoslaviju budu tužene… Svakako da je zasmetao nekome i moralo je ovako da se završi», kaže Đorđević

Milorad Tomanić, istoričar i poznavalac prilika u SPC, kaže da raščinjeni Vladika Artemije sigurno gubi ovu bitku, jer nema podršku nikog moćnog, pa zbog toga ni neće dobiti priznanje ukoliko osnuje sopstvenu crkvu.

*Tomanić navodi da će i crkva i država reći da je pitanje Artemija bilo isključivo crkveno, međutim, kako kaže on, ovde je očigledno da je država odigrala značajnu ulogu.  (περισσότερα σε ιστοσελίδα)

(http://www.b92.rs/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=11&dd=22&nav_category=12&nav_id=474020)

Ο μιμητής του ιερού Χρυσοστόμου κ. Αρτέμιος δεν είναι πρώην  Μητροπολίτης,

αλλά «νυν και αεί» κανονικός επίσκοπος Ράσκας και Πριζρένης

Θεωρήθηκε ποτέ από τους Ορθοδόξους ο ιερός Χρυσόστομος ως  π ρ ώ η ν  Αρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως;

Είδαμε πως στην ιστοσελίδα panayiotistelevantos.blogspot.com αποκαλείται ο κανονικός Μητροπολίτης Ράσκας κ. Αρτέμιος, ως «πρώην Ράσκας». Ο χαρακτηρισμός, όμως, του κανονικού Μητροπολίτου ως «πρώην» Μητροπολίτου, ρίχνει νερό στο μύλο των Σέρβων Επισκόπων, διωκτών του κ. Αρτεμίου. Δηλώνει αποδοχή  της παράνομης καθαιρέσεως του κ. Αρτέμιου από της νέα «ληστρική» Σύνοδο της Εκκλησίας της Σερβίας, που είναι ανάλογη με εκείνη την ληστρική Σύνοδο στην Δρυν κατά του ιερού Χρυσοστόμου.
Διαβάζουμε στην ίδια ιστοσελίδα: «Αν ο Σεβασμιότατος πρώην Ράσκας Αρτέμιος πάει στη Θεσσαλονίκη λ.χ. και θελήσει να συλλειτουργήσει με τον π. Θεόδωρο Ζήση, …πιστεύετε ότι ο αδιαμφισβήτητος ηγέτης του αντιοικουμενιστικού κινήματος θα δεχθεί να γίνει αυτό το συλλείτουργο; …δεν σας αποκρύβω ότι πιστεύω» πως ο π. Θεόδωρος θα πει «στον Άγιο πρώην Ράσκας κ. Αρτέμιο: Αν ο Μητροπολίτης Θεσσαλονίκης σας δώσει άδεια, Σεβασμιότατε, θα το θεωρήσω ευλογία να συλλειτουργήσω μαζί σας!».
Η εκκλησιαστική ιστορία, όμως, όπως και ο π. Θεόδωρος Ζήσης την παρουσιάζει, άλλα μας πληροφορεί. Γράφει ο π. Θεόδωρος:
Ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος «δεν δίστασε να διακόψει την κοινωνία με άλλους επισκόπους και να επαινέσει στις επιστολές που στέλνει από την εξορία, όσους κληρικούς και λαϊκούς ηρνούντο να δεχθούν ως νόμιμη εκκλησιαστική κατάσταση τους διώκτες και διαδόχους του», όλους αυτούς δηλαδή που «είχαν διακόψει κάθε κοινωνία με την κρατούσα εκκλησιαστική κατάσταση· τους προτρέπει δε να συνεχίσουν αυτήν την στάση, έστω και αν οι περισσότεροι υπέκυψαν στους ισχυρούς. Είναι η μόνη ελπίδα για να διορθωθούν» τα πράγματα της Εκκλησίας κατά τον πολύπαθο ιερό Πατέρα, που συγκεκριμένα γράφει: «“Τούτο των κακών διόρθωσις, όταν τους τα τοιαύτα πονηρευσαμένους υμείς οι υγιαίνοντες αποστρέφησθε και μηδέν κοινόν έχητε προς αυτούς”… Αυτό ας το σημειώσουμε όσοι στους καιρούς μας διστάζουμε να πράξουμε αυτό πού πρέπει, επικαλούμενοι τον κίνδυνο σχίσματος».
Και συνεχίζει ο π. Θεόδωρος: «Επειδή λοιπόν επίστευε ότι το σχίσμα το προκαλούν οι αντίπαλοί του, ουδέποτε διενοήθη να αποδεχθεί τις αποφάσεις των δύο ψευδοσυνόδων, …και να αποχωρήσει του θρόνου οικειοθελώς· αυτό θα εσήμαινε αναγνώριση της κανονικότητος των αποφάσεων. Από την αρχή των περιπετειών του μέχρι του θανάτου του επίστευε ότι αυτός είναι ο νόμιμος και κανονικός επίσκοπος στον θρόνο της Κωνσταντινουπόλεως».
Και στην αρχή μεν, «συνιστά στους επισκόπους που τον ακολουθούσαν να παραμείνουν στις επισκοπές τους εν κοινωνία προσωρινή προς τους παρανομούντες» (όπως ακριβώς έκανε ο Σεβασμιώτατος Μητροπολίτης Ράσκας Αρτέμιος). Στη συνέχεια, όμως, «διέκοψε κάθε κοινωνία και συναναστροφή» με όσους τον καθαίρεσαν, πιστεύοντας ότι αυτή ήταν «η μόνη οδός για τη διόρθωση των πραγμάτων της Εκκλησίας… γι’ αυτό και επαινεί όσους δεν έχουν κοινωνία μαζί τους, θεωρώντας τους κατά πρόθεση μάρτυρες» (Ζήση Θεόδωρου, Σύγχρονοι εκκλησιολογικοί προβληματισμοί, με βάση τον Άγιο Ιωάννη τον Χρυσόστομο).
Αυτά λέγει η ιστορία. Και η εύλογη ερώτηση: υπήρξε στιγμή, που ο άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος εθεωρείτο από τους Ορθοδόξους ως «πρώην» Αρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως;

Σημάτης Παναγιώτης

____________________

Η ιστοσελίδα μας έβαλε άρθρο του κ. Παναγιώτη Τελεβάντου, γιατί μας άρεσαν οι θέσεις του και οι σκέψεις του για τον κανονικό επίσκοπο της Ρασκάς και Πριζρένης Αρτέμιο, αλλά αφαιρέσαμε τα πρώην και τον ενημερώσαμε. Δεν του κακοφάνηκε, γιατί δεν είναι με τους εχθρούς του Μητροπολίτου Αρτεμίου.

Απάντηση του κ. Τελεβάντου

• «Σας ευχαριστώ για την τιμητική  ανάρτηση σε μια ιστοσελίδα που στέκει  ψηλά στη συνείδησή μου. Για το επίμαχο θέμα του όρου πρώην δεν  με ενοχλεί ότι το αφαιρέσατε επειδή  είναι γνωστή η θέση μου.
• Ισως θα έχετε υπόψη σας ότι οι εχθροί  του Σεβασμιότατου Ράσκας δεν τον  απακαλούν πρώην Ράσκας αλλά πρώην  επίσκοπο. Τον θεωρούν απλό μοναχό  εστερημένο κάθε ιερατικής εξουσίας. Ισως γράψω κάτι για το θέμα.
• Σας ευχαριστώ για την ανάρτηση, την  επικοινωνία και την χριστιανική  παρέμβαση.
• Με πολλή και ειλικρινή εκτίμηση εν  Χριστώ Ιησού

Παναγιώτης Τελεβάντος
On Nov 25, 2010, at 12:51 AM,

ΑΚΑΤΑΝΟΗΤΑ ΠΡΑΓΜΑΤΑ ΣΤΗ ΣΕΡΒΙΑ

Του Παναγιώτη Τελεβάντου

Μάλλον δεν κατανοώ καλά τι διαβάζω στο ρεπορτάζ για τα δραματικά γεγονότα στο Κόσοβο.
Τι θα πει η εισαγγελία άρχισε να συλλέγει στοιχεία για ποινική δίωξη του Σεβασμιότατου Ράσκας κ. Αρτέμιου για σφετερισμό εκκλησιαστικής περιουσίας;
Δηλαδή δεν έχουν στοιχεία;
Αν πιστεύουν ότι η μετάβαση του Σεβασμιότατου Ράσκας στο Κόσοβο ως κυρίαρχου επίσκοπου είναι ενέργεια που συγκρούεται με το Σύνταγμα και τους νόμους της Σερβίας τότε έχουν όλα τα στοιχεία που χρειάζονται επειδή ο Σεβασμιότατος ουδέποτε αρνήθηκε ότι πήγε και λειτούργησε στο Κόσοβο ως ο κανονικός Μητροπολίτης του Κοσόβου.
Αν αυτή του η ενέργεια είναι παράνομη ή και αντισυνταγματική τι άλλο χρειάζονται για να στοιχειοθετήσουν κατηγορία εναντίον του;
Αν από την άλλη δεν είναι παράνομη ή και αντισυνταγματική η μετάβαση του Σεβασμιότατου στο Κόσοβο ως κυρίαρχου Μητροπολίτη τότε προς τι η σπουδή για συλλογή πληροφοριών;
Εκτός εάν εννοούν! Μια και δεν έχουμε στοιχεία ας φτιάξουμε για να μπορούμε να τον εκβιάσουμε ή να τον εξοντώσουμε!!!
Τι ωραία!
“Ομορφος κόσμος ηθικός αγγελικά πλασμένος” κατά τον ποιητή.
Ελεος! Τι πράγματα είναι αυτά;

Παραθέτουμε στη συνέχεια την είδηση που μας έδωσε την αφορμή για τη σύνταξη του πιο πάνω σχολίου.

Η ΕΙΣΑΓΓΕΛΙΑ ΤΟΥ ΒΕΛΙΓΡΑΔΙΟΥ ΣΥΛΛΕΓΕΙ ΠΛΗΡΟΦΟΡΙΕΣ

ΓΙΑ ΠΟΙΝΙΚΗ ΔΙΩΞΗ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ

• Σύμφωνα με Σερβικά Πρακτορεία Ειδήσεων «μεθοδεύεται» ποινική δίωξη εναντίον του Επισκόπου πρώην Ράσκας και Πριζρένης κ. Αρτέμιου με βασική κατηγορία τον «σφετερισμό της εκκλησιαστικής περιουσίας στο Κόσσοβο και Μετόχια».
• Σύμφωνα με τον εκπρόσωπο Τύπου της Δημόσιας Εισαγγελίας Σερβίας, κ. Τόμο Ζόριτς οι παράγοντες της Α΄ εισαγγελίας του Βελιγραδίου, απεύθυναν στις Αστυνομικές Αρχές αίτημα για την συλλογή πληροφοριών με σκοπό την υποβολή ποινικής δίωξης σε βάρος του Επισκόπου Αρτεμίου.
• Επίσης, ο κ. Ζόριτς δήλωσε, ότι η κα Ζαγκόρκα Ντόλοβατς, Εισαγγελέας Σερβίας, όρισε παράγοντες της Α’ εισαγγελίας Βελιγραδίου να συλλέξουν αποδεικτικά στοιχεία για έναρξη προδικαστικής πράξης σε βάρος του Αρτεμίου.
• Τέλος, να αναφερθεί, ότι τον Επίσκοπο Αρτέμιο επισκέφθηκε ο Ρώσος Πρέσβης στο Βελιγράδι Αλ. Κουνούζιν, ο οποίος θέλησε να ενημερωθεί από τον Επίσκοπο για τις τελευταίες εξελίξεις σχετικά με τα γεγονότα στο Κόσσοβο.

ΠΗΓΗ:
Εκκλησιαστικό Πρακτορείο ειδήσεων “Ρομφαία”

ΘΑ ΣΩΣΟΥΝ ΤΗΝ ΣΕΡΒΙΑ

ΑΥΤΟΙ ΠΟΥ ΤΗΝ ΒΟΜΒΑΡΔΙΣΑΝ!!!

_______________________

Πρόκοψε η Ελλάδα από την ένταξή της στην Ευρωπαϊκή Ένωση, θα προκόψει ακόμα περισσότερο και  η Σερβία. Η Ευρωπαϊκή Ένωση που βομβάρδισε την Σερβία και την κατατεμάχισε, πριν από μία 10ετία, περιμένουν να τους σώσει!!! Από τους δολοφόνους περιμένουν βοήθεια!!! Μάλλον πρόκειται περί ανισορρόπων πολιτικών και εκκλησιστικών προσώπων, που έμπλεξαν στα σκοτεινά κυκλώματα του Παπισμού και της Μασονίας, αρνήθηκαν τον Χριστό, έγιναν υποχείρια των σκοτεινών δυνάμεων και τώρα διώκουν τους αληθινούς πνευματικούς ηγέτας των λαών, που αντιστέκονται στα στοτεινά σχέδιά τους!!!

Ο Μητροπολίτης του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος είναι φωτεινός ηγέτης του Σέρβικου λαού και τον φοβούνται και τον φθονούν. Αυτός είναι ο μοναδικός λόγος που τον διώκουν, χωρίς καμμία κατηγορία, τον εξορίζουν και τον μισούν κάποια «εγκολπιοφόρα καθάρματα», όπως τα ονόμαζε ο Γέροντας αγωνιστής Μητροπολίτης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης. Οι διεθνείς απατεώνες θέλουν τέτοια πρόσωπα για να διαλύσουν τα έθνη.

Αλλά ας μη θριαμβολογούν γιατί η βασιλεία τους δεν θα κρατήσει πολύ, όπως μας προειδοποιεί η Αγία Γραφή. Θα πάνε από εκεί που ήρθαν και αυτοί και τα λεφτά τους. Ο Χριστός ζει και η άνθρωποι του Θεού δεν τους φοβούνται. Η τελική νίκη ανήκει στον Χριστό, τον Νικητή του κόσμου, που «εξήλθε νικών και ίνα νικήση» (Αποκ. 6. 2).

Τις θέσεις του επισκόπου Αρτεμίου για την Ευρωπαίκή Ένωση είχε και ο σεβαστός Μητροπολίτης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης. Προειδοποίησε τότε που ενταχθήκαμε στην Ε.Ο.Κ. τον Ελληνικό λαό και είπε ότι· η Ε.Ο.Κ (η Ε.Ε.) θα γίνει ο τάφος της Ελλάδος.

_______________________

Η ΣΕΡΒΙΚΗ ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΑΝΕΓΝΩΡΙΣΕ

ΤΗΝ ΑΝΕΞΑΡΤΗΣΙΑ ΤΟΥ ΚΟΣΣΥΦΟΠΕΔΙΟΥ!!!

Ο διπλωματούχος μεταπτυχιακών σπουδών (Master/Bachelor) στις νομικές επιστήμες Zoran Cvorovic δήλωσε χθές:
«Η Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία εμμέσως πλήν σαφώς ανεγνώρισε την μονομερώς ανακηρυχθείσα ανεξαρτησία του Κοσόβου και των Μετοχίων με το να ζητήσει βοήθεια από την Αλβανική αστυνομία (KPS – Kosovo Police Service), για βιαία απομάκρυνση του νομίμου επισκόπου της Ράσκας και Πριζρένης Αρτεμίου, από το μοναστήρι Duboki Potok, που βρίσκεται στο έδαφος της νότιας σερβικής επαρχίας».
http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/98615/SPC-priznala-nezavisnost-Kosmeta

ΑΠΟ ΤΗΝ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΑ ΤΩΝ ΑΓΩΝΙΣΤΩΝ ΜΟΝΑΧΩΝ

ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ

www.mancr.org

Ο δικηγόρος Ζόραν Čvorović στις 22 Νοέμβριος δήλωσε· Ότι η Σερβική Σύνοδος (SOC) δεν δύστασε να αναγνωρίσει την ανεξαρτησία του Κοσόβου, προκειμένου να εκδιώξει τον Μητροπολίτη του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιο και να τελειώσει την δουλειά της!!!

СПЦ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА!

Магистар правних наука Зоран Чворовић изјавио је 22. новембра за www.vesti-online.com да је ”СПЦ посредно признала једнострано проглашену независност Косова и Метохије тиме што се обратила припадницима Косовске полицијске службе за помоћ у избацивању Владике рашко-призренског Артемија из манастира Дубоки Поток на територији јужне српске покрајине”.
”Као правник могу да кажем да партикуларни контакти са нелегалним косметским институцијама које су до сада одржавали поједини државни органи, а сада се томе придружили и поједини епископи СПЦ, у очима косметских Албанаца и оних из међународне заједнице који су им наклоњени, представљају и представљаће се као својеврсни акти признања терористичке квази државе Косово, настале на државној територији Србије” наводи Чворовић.
”Тиме, нажалост, појединци из СПЦ, као и државни органи Србије, свесно или несвесно подривају Уставни поредак Србије”, оценио је он.
www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/98615/SPC-priznala-nezavisnost-Kosmeta

Чињеница коју Епископ Артемије, заједно са својим сарадницима, већ годинама истиче (о чему је, између осталог, писано и на сајту Црноречког братства у егзилу) – да неколицина Епископа Српске Цркве користећи Синод, па и Сабор, за спровођење својих циљева[1],[2], рушећи тиме Уставни поредак Србије[3]и супротстављајући се тако одлукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ, које су на речима прихватали, али их делима укидали и поништавали[4] – уочена је и од многих других, а ових дана, поводом бруталног прогона и сатанизовања Епископа Артемија од стране управо исте групације Епископа, уз здушну помоћ актуелне политичке врхушке, изражена је речима мр Зорана Чворовића – да је СПЦ посредно признала независност Косова и Метохије.
Примера за сарадњу ”врха” Српске Цркве са нелегалним шиптарским институцијама из Приштине, а тиме и признавања њих као легитимних[5], било је много у протеклом периоду, довољно је овом приликом само навести неке случајеве – коришћење новца из новчаних фондова Министарства финансија тзв. државе Косово, сарадња са приштинским Министарствима на ”стручном” плану, тј. добијање ”експертске” помоћи, ангажовање Косовске полиције за чување српских цркава и манастира[6] много пре него што је то почетком августа 2010. и званично учињено[7], итд.
а пре свега кроз деловање манастира Високи Дечани (односно његове управе Теодосија Шибалића и Саве Јањића), већ дуго времена сарађују са нелегалним и безаконим шиптарским институцијама тзв. државе Косово, те на тај начин и отворено признају независност Косова и одвајање 15% територије државе Србије[1] Или можда задатака?
[2] Прихватајући и саглашавајући се на тај начин са одрицањем од српске духовне баштине на Косову и Метохији, од српске имовине, од српских гробаља и вековних жртава, од вековног стваралачког подвига српског народа, који је изражаван не само стварањем своје државе – станишта на овим историјским просторима, него и попуњавањем тога станишта највећим дометима људског стваралаштва са основним карактером привржености и посвећености Једноме у Тројици Богу.
[3] Као што већ годинама систематски и организовано угрожавају и руше канонски поредак Цркве.
[4] Ко им је дао право да се одричу нашег наслеђа, народне и државне имовине, наше прошлости, вековног Предања, да нас тиме одсецају од својих корена, свога бића, свога идентитета и своје самоспознаје, да тиме доводе у питање опстанак српског народа, наших покољења које долазе, да им одсецају грану на којој седе, да им отимају будућност, наду и стваралаштво…? Чиме се може надокнадити, а пре свега чиме се може оправдати, овакво вишегодишње зло чињење према своме народу, према Цркви, према својој прошлости, које нас неминовно води у бесмисао постојања, или још вероватније у извесност нестајања са историјске позорнице православних народа, који су вековима градили свој идентитет, и изградили на темељима Еванђеља, ударивши му особени стваралачки печат?
Црква то не може прихватити ни одобрити, напротив, кроз читаву своју историју Црква таква дела одбацивала а виновнике примерено санкционисала.
[5] Насупрот децидним одлукама Сабора Српске Цркве, који се недвосмислено изјаснио да сарадње са незаконитим институцијама квази државе Косово не сме и не може бити! Оправдано се зато поставља питање – ко је заправо непослушан Сабору и ко крши одлуке Сабора!? Епископ Артемије (који је кроз много примера, не само протеклих месеци, него и претходних неколико година, показао и доказао да је спреман да изврши и одлуке које су анти-канонске и незаконите, те се због тога са њима и не слаже) или поменута већ много пута групација Епископа, која је не само на примеру Косова и Метохије, тј. рашко-призренске Епархије и Епископа Артемија, небројено пута прекршила каноне, нарушила благословени канонски поредак Цркве, чинила безакона дела која су недвосмислено санкционисана црквено-канонским устројством (али које санкције до сада према њима још нису примењене) и радила супротно одлукама Сабора, него је тако чинила и у другим случајевима – као што је пример тзв. Литургијске реформе (а која заправо представља својеврсну декаденцију), где је очигледно и свима видљиво вишегодишње и систематско супротстављање и гажење Саборских одлука, како би се оно што је Сабор одлучио делима поништило и спровела нова пракса која, уза све остало, уноси нове поделе у Цркву, угрожава Предање, и устаљује силу и насиље као метод којим ће нова пракса бити наметнута; још је важнији пример очувања Православне богоспасавајуће вере, што је основни задатак Епископа и Синода, која се у много, међутим, случајева мења, квари, уносе се новотарије, познатим већ свима учењима на Богословском факултету, итд.
[6] Тзв. Косовска полиција, орган нелегитимне Владе тзв. државе Косово (која је настала у великој мери од претходних припадника УЧК, који су само променили униформе, а често настављали да раде у истом правцу), ангажована је од стране манастира Високи Дечани да чува поједине српске цркве и манастире на Косову и Метохији (о чему постоје сведочанства у званичним документима), без сагласности, па чак и без знања надлежног Епископа Артемија. Епископ Артемије одавно је био ”заобилажен” од стране манастира Високи Дечани, који су се били одвојили од Епархије рашко-призренске, како је то и констатовао Епископ Артемије у свом обраћању Синоду августа 2008. године.
[7] Те стога неискрено и лицемерно звуче ламентирања и тобожња неслагања изражавана од стране викара Теодосија Шибалића почетком августа 2010, када је Косовска полиција званично преузела чување српских цркава и манастира, с обзиром да их је он дуго времена пре тога молио да чувају поједине од српских цркава, кршећи тада не само наредбу свога надлежног Архијереја Артемија (и радећи му иза леђа), него и одлуку Сабора Српске Цркве.

Ο ΣΕΡΒΟΣ ΠΑΤΡΙΑΡΧΗΣ ΚΑΙ Η ΣΥΝΟΔΕΙΑ ΤΟΥ ΔΙΝΟΥΝ ΨΕΥΔΕΙΣ ΣΥΝΕΝΤΕΥΞΕΙΣ

ПОНОВО НЕИСТИНЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ!

Текст под називом ”Артемију стигла подршка из Јерусалима” објављен у дневним новинама Правда од 23.11.2010, био је повод да се поново, као и небројено пута до сада, пласирају неистине и клевете из седишта Епархије рашко-призренске, узурпиране од стране анти-канонског Епископа (по црквеној терминологији заправо – ”прељубника”).

Као што смо већ, нажалост, навикли последњих неколико месеци, Саопштења и поруке која се упућују јавности из седишта Епархије рашко-призренске у Грачаници препуна су неистина, конструкција, клевета, инсинуација… Најмање је у њима истине и веродостојног и објективног приказивања стварности. То се може утврдити на сваком кораку. Такав суноврат, изгледа, многи нису очекивали.

Такав је случај и са најновијим Саопштењем издатим поводом претходно наведеног текста објављеног у листу Правда.

Да ли је случајно да се ово Саопштење подудара са ”Још једним братским(!) писмом” објављеним истога дана на сајту www.spc.rs од стране првог Администратора Епархије рашко-призренске, човека који је још пре 12 година дао оставку(!) на своје достојанство!? И са интервјуом који је листу Курир, такође истога дана(!), дао Митрополит Амфилохије!? И са…, да не наводимо даље.

Шта је у било којем од три претходно наведена текста уопште истинито!? Али, већ смо сви толико навикли да у изјавама поменутих ”свећом” (или боље речено ”рефлектором”) треба тражити истину, да нас то више, нажалост, нити изненађује нити чуди.

Неистина је, међутим, да Епископ Артемије или неко од наведених његових клирика има икакве везе са поменутим текстом у Правди. Али, могло би се оправдано поставити питање, да нису иницијатори објављивања текста у Правди управо они који сада пишу тако нечасан деманти, препун неистина и подметања? Није ли текст у Правди послужио као одличан повод да се још једном изнесе мноштво неистина и нових клевета, пошто су све досадашње небројене разбиле о стену Истине и остале без икаквог упоришта? Јесте. И, зашто је текст у Правди толико тајанствен у погледу било којег податка везаног за поруку из Јерусалима, из манастира Светог Саве освећеног, а са друге стране толико прецизан и детаљан, чак до дословног цитирања, приликом навођењa речи (тобожње?) поруке? Да ли ти подаци и постоје?

Како онда уопште веровати у презентоване поруке игумана манастира Светог Саве Освећеног и његов деманти, кога он, уз то, шаље српској јавности преко неколико посредника!?

Очекује се, дакле, да ”у најскоријем року” игуман Евдоким директно пошаље свој званични деманти српској јавности, којим би оповргао подршку Епископу Артемију, како би се, макар и у најмањој мери, смањио огроман баласт неповерења према сваком тексту и изјави[1] који долазе из седишта Епархије рашко-призренске у Грачаници.

______________________________________________________

[1] Да ли таквим поступањем особе које седе у управи Епархије наводе читаоце њихових изјава – да све што одатле долази примају као неистинито и нетачно, докле год аутори не докажу супротно?

www.mancr.org

недеља 21. новембар 2010.

С обзиром на неистине које се пласирају у јавност од несрећних расколничких групација окупљених око духовног прељубочинца и оцеубице Теодосија, дужан сам да, као учесник у протеклим немилим догађајима, обавестим српску јавност шта се заиста дешавало у манастиру Дубоки Поток, тј. како су протекли други по реду прогон Владике Артемија и избацивање монаха и монахиња из манастира од законитог им Епископа одређеног за монаховање.

Хронологија догађаја и лажи расколника

Владика Артемије је са неколико својих монаха пристигао у манастир Дубоки Поток, у четвртак 18. новембра увече. Том приликом Владику је дочекао игуман Ромило. Према оцу Ромилу су се сви односили коректно. Владика га је, као Епископ Епархије, обавестио да би сутра служио Свету Литургију и упутио му позив да саслужује. То је отац Ромило одбио. Надаље, слободу кретања оца Ромила нико није ограничавао. Према томе најбезочнија је лаж безаконика и расколника, изнесена на њиховом сајту, да је игуман Ромило био у „својеврсном статусу таоца у манастиру“.

У осталим извештајима безаконика стварана је слика да је верни народ био „спреман да одбрани светиње од покушаја насилног проваљивања“. Истина је да је верни народ одушевљено дочекао своје монахе из егзила и у великом броју дошао на Свету Литургију.

Такође је лаж да се нико од монаха који су остали у Епархији није прикључио монаштву уз Владику Артемија. Истина је да је јерођакон Мартинијан из манастира Зочиште саслуживао на Литургији и да се прикључио монаштву уз Владику Артемија.

Истина је да нико од нас није био наоружан и да нико није примењивао силу.

У једном тренутку један од монаха се дрско понео према игуману Дубоког Потока и отео му кључеве. Међутим, и он се касније покајао за свој преступ и затражио опроштај од игумана Ромила.

Неколико сати по доласку Владике Артемија, у манастир су почели да пристижу и остали монаси и монахиње у егзилу. После Свете Литургије Владика Артемије је манастирима и црквама упутио акт којим се поништавају све раније одлуке оба администратора. Део монахиња је истог дана упућен у манастир Девине Воде. Улазак у манастир је протекао без било какве примене силе. После неколико сати пристигао је духовни прељубочинац Теодосије са свештеницима-избацивачима и буквално изгурао игуманију Сару из манастира. Овај духовни оцеубица је, на запрепашћење монахиња, говорио: „Ово није јавна кућа, ово је моја кућа“. И остале монахиње су биле „изгуране“ или „извучене“ из манастира од стране свештеника пристиглих са Теодосијем. Сестре, њих двадесет и две, су се после тога поново вратиле у манастир Дубоки Поток.

Цео текст можете прочитати на адреси:

http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/178-2010-11-21-14-37-17.html

ΕΙΡΗΝΙΚΗ ΔΙΑΜΑΡΤΥΡΙΑ ΠΙΣΤΩΝ

ΕΞΩ ΑΠΟ ΤΟ ΠΑΤΡΙΑΡΧΕΙΟ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ

Οι πιστοί ζητούν την αποκατάσταση του επισκόπου Αρτεμίου στην Μητρόπολη του και την διακοπή της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας με τους Οικουμενιστάς και με τον Πάπα.

Συνελήφθη -χωρίς καμμια κατηγορία- για τρίτη φορά ο μοναχός Αντώνιος και στην συνέχεια αφέθηκε ελεύθερος!

___________________________________

Ο Σέρβος Πατριάρχης στην ουρά των παπικών

ΣΥΓΧΡΟΝΟΙ ΝΕΡΩΝΕΣ ΚΑΙ ΚΑΛΙΓΟΥΛΕΣ

Ανοικτή επιστολή του Σέρβου αρχιμανδρίτου Συμεών, για την εκκλησιαστική διαφθορά 3 επισκόπων που έχουν καταλάβει εδώ και χρόνια την Διαρκή Ιερά Σύνοδο της Σερβίας και έγιναν υποχείρια της Ουάσιγκτον και της Δύσης.
Οι κυρίως δράστες και ηθικοί αυτουργοί για τις πρόσφατες διώξεις του Επισκόπου της Ράσκας και Πριζρένης Δρ Αρτεμίου είναι Justinovaca (Αμφιλόχιος Ράντοβιτς, Αθανάσιος και Ειρηναίος Jevtic Bulović) και οι διάδοχοί τους (Γρηγορίου Duric, Φώτιος Sladojević, Joanikije Micovic, Θεοδόσιος Šibalić …)

Προσπαθούν να επιβάλουν την θέλησή τους εκφοβίζοντας με εξορίες και καθαιρέσεις τους Ορθόδοξους αρχιερείς, που αντιδρούν στην φιλοδυτική και φιλοπαπική τακτική τους. Συμπεριφέρονται σαν δικτάτορες μέσα στην Ορθόδοξη Εκκλησία της Σερβίας κάνοντας τα χατίρια αυτών που κατέσφαξαν τον Ορθόδοξο λαό της Σερβίας και κατέστρεψαν την οικονομία της χώρας με τους βομβαρδισμούς.

Θέλουν να δημιουργήσουν σχίσμα στην Σέρβικη Ορθόδοξη Εκκλησία, για να φύγουν από τα πόδια τους οι αντιδραστικοί Ορθόδοξοι χριστιανοί και να αλωνίζουν οι Οικουμενισταί στην Σερβία!

Στην επιστολή του ο π. Συμεών παρουσιάζει την καταπάτηση των Θείων και ανθρωπίνων νόμων εκ μέρους ιεραρχών που θα έπρεπε να είναι φύλακες του ιστορικού τους Έθνους και της Ορθόδοξης Σέρβικης Εκκλησίας.
Η επιστολή είναι μεγάλη και είναι γραμμένη στα Σερβικά, αφού απευθύνεται  στους Σέρβους αδελφούς του. Μπορείτε να την βρείτε στην Σέρβικη ιστοσελίδα των μοναχών (www.mancr.org)
Δεν πρέπει εμείς να μείνουμε αδιάφοροι στο πρόβλημα αυτό των ορθοδόξων αδελφών της Σερβίας. Η Εκκλησία μας είναι μία και  αγία. Ότι κακό γίνεται στην Ορθόδοξη Εκκλησία της Σερβίας γίνεται σ’ ολόκληρη την Ορθοδοξία.

САВРЕМЕНИ НЕРОНИ И КАЛИГУЛЕ

www.augoustinos-kantiotis.gr

Отворено писмо српског архимандрита Симеона о црквеној изопачености три Епископа који су већ годинама окупирали свети Синод СПЦ и постали слуге Вашингтона и Запада.
Главни извршиоци и подстрекачи недавног прогона Епископа рашко-призренског др Артемија су Јустиновци (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) као и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић…).
Покушавају да наметну своју вољу застрашујући прогонима и рашчињењима Православне Архијереје, који се супротстављају њиховој прозападној и папољубивој тактици. Понашају се као диктатори у Српској Православној Цркви, чинећи услуге онима који су вршили злочине на Православним српским народом и уништили привреду земље бомбардовањем.
Желе да изазову раскол у Српској Православној Цркви, како би нестали борбени Православни хришћани и да би Екуменисти могли неометано да делују у Србији!
У своме писму о. Симеон приказује гажење Божанских и људских закона од стране Јерараха, који би требало да буду чувари свога народа и Српске Православне Цркве.
[Писмо је велико и написано је на српском, пошто се обраћа својој браћи Србима. Можете је наћи на српском сајту монаха (www.mancr.org)
Ни ми не треба да будемо незаинтересовани за овај проблем православне браће из Србије. Наша Црква је Једна и Света. Свако зло које се чини у Српској Православној Цркви чини се целом Православљу].

__________

УДАР НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА – ПРОЦЕС ЗАТИРАЊА СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА У СРБИЈИ

www.mancr.org

„Зато плачем, мој предраги Спасе,

Вечност ми је кратка за плакање“

(речи светога Саве, у песми Владике Николаја „Небеска Литургија“)

КО СВЕ СТОЈИ ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

• Извршиоци и подстрекачи најновијег прогона Епископа рашко-призренског др Артемија, са циљем његовог коначног и дефинитивног уништења, видљиви су у јавности и јасно су препознати.
• Улога непосредних егзекутора припала је актуелним члановима светог Синода, а то су заправо тројица тзв. Јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић…), док су подстрекачи овога недела амбасаде тј. амбасадори појединих западних земаља, заправо Вашингтон који стоји иза њихових мисли и деловања, и свакако, незаобилазни режим западне марионете Бориса Тадића, који је нештедимице ставио у службу спровођења овога злочина све потребне ресурсе државног апарата – медије, полицију, судство, аналитичаре…
• Свакако да је Запад, тј. Вашингтон желео да остане „чистих руку“, те да Српска Црква сама својим сопственим рукама задави једног од својих најугледнијих Архијереја; што наведеној господи Епископима и није било мрско, напротив. Имају они много других, и старих, нерашчишћених рачуна.
• Додатно, и њима би било блиско да остану што „чистији“, те да Епископ Артемије, по могућству, сам себе задави, или бар допринесе својој егзекуцији, макар у смислу давања сагласности и легитимитета читавом овом нечасном процесу. Отуда и толики притисци, претње, уцене, тортура итд, која се над њим свакодневно врши. Палета механизама веома блиска наведеним Епископима, преузета из времена старе, добре римокатоличке Инквизиције, али у суштини саставни део њиховог карактера, који су истрајно градили претходних деценија….

(την συνέχεια στην Σερβικη ιστοσελίδα www.mancr.org

πατήστε

Манастир Црна Река, Добродошли

ΣΥΛΛΗΨΗ ΣΕΡΒΟΥ ΜΟΝΑΧΟΥ ΓΙΑ ΕΚΦΟΒΙΣΜΟ

Μ’ εντολή του Πατριαρχείου της Σερβίας συλλαμβάνεται για εκφοβισμό ο άοπλος μοναχός Αντώνιος από πλήθος αστυνομικών. Μεταφέρεται στην Αστυνομία και μετά 2 ώρες αφήνεται ελεύθερος.

Ο μοναχός Αντώνιος με Σέρβους ορθοδόξους πιστούς κάνουν μήνες τώρα ειρηνική διαμαρτυρία έξω από το Πατριαρχείο, για:

• 1) Να εκδηλώσουν την συμπαράστασή τους στον αδίκως εξορισθέντα άγιο, ορθόδοξο και αντιοικουμενιστή Μητροπολίτη του Κοσόβου Αρτέμιο.
• 2) Για να εκδηλώσουν την διαμαρτυρία τους για τις φιλοπαπικές και οικουμενιστικές θέσεις του πατριάρχου Ειρηναίου και της φιλοπαπικής ομάδος του, που ονομάζεται Ιερά Σύνοδο της Σερβίας (SOC) και αποτελείται από 4 δεσποτάδες που -όπως φαίνεται- μέχρι να πεθάνουν θα παραμείνουν οι ίδιοι!
• 3) Ζητούν η Σερβία να μείνει Ορθόδοξη χώρα και να μην υποταγεί στον Πάπα.
  

Συγκεντρώνονται  ειρηνικά κάθε Σάββατο και ψάλλουν ύμνους στο Θεό και προσεύχονται. Αυτό ενοχλεί τον πατριάρχη Ειρηναίο και την παρέα του γι’ αυτό ζήτησαν από την Αστυνομία να απαγορεύσει τις αντιοικουμενιστικές συγκεντρώσεις. Ο μοναχός Αντώνιος κάλεσε τους πιστούς να μη φοβηθούν και κάθε Σάββατο να συνεχίσουν την ειρηνική διαμαρτυρία τους και όταν συγκληθεί η Ιεραρχία της Σερβίας στις 17 Νοεμβρίου οι συγκεντρώσεις να γίνονται καθημερινά. Όπως φαίνεται η σύγκληση της Ιεραρχίας γίνεται για να επικυρώσει τις παράνομες πράξεις της SOC και να καθαιρέσει τον καλύτερο επίσκοπο της Σερβίας Αρτέμιο, γιατί·

• α) Είναι αντιοικουμενιστής και θα φέρει εμπόδια στην έλευση του Πάπα τo 2013.
• β) Δεν θέλει την ανεξαρτησία του Κοσσυφοπεδίου,
• γ) Φέρει εμπόδια στις μεγάλες κατοχικές δυνάμεις, που βομβάρδισαν την Σερβία και
• δ) Έχει κοντά του πλήθος ιερέων και μοναχών που είναι έτοιμοι και στη φωτιά να πέσουν υπερασπιζόμενοι την ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΠΙΣΤΗ ΤΟΥΣ.

Να δούμε θα βρεθεί κανένας Σέρβος ορθόδοξος επίσκοπος που θα αντιδράσει και δεν θα υπογράψει την σφαγή και την καθαίρεση του επισκόπου Αρτεμίου ή θα γίνουν όλοι λαγοί και θα υπογράψουν την καταδίκη του αθώου αδελφού τους;

ΑΓΡΙΑ ΒΕΒΗΛΩΣΗ

Άγρια βεβήλωση σε κοιμητηρίου του Κοσσυφοπεδίου, στο χωριό Mušutište στη Σούβα Ρέκα.
Άνοιξαν ένα Σέρβικο τάφο και κατέστρεψαν τά 90% των μνημάτων των ορθοδόξων Σέρβων, που ήταν θαμμένη από το 1999.
Γκρέμισα τις πλάκες από τα μνήματα των Σέρβων και συνέτριψαν τους σταυρούς.
Ας μη ξεχνούμε ότι αυτή είναι η τακτική των μουσουλμάνων για να εκφοβίσουν και διώξουν τον ορθόδοξο Σέρβικο πληθυσμό που μένει ακόμα στο Κοσσυφοπέδιο. Αυτά έκαναν  και στην Κωνστατινούπολη. Μ’ αυτόν τον τρόπο έδιωξαν από την Πόλη τους λίγους Έλληνας ορθοδόξους που είχαν μείνει στον τόπο τους.

Οι Σέρβοι του Κοσσυφοπεδίου που εγκατέλειψαν τον τόπο τους και ζουν τώρα στην Σερβία, από τον φόβο των Μουσουλμάνων Αλβανών επισκέπτονται ομαδικά τους τάφους των γονέων τους στο Κοσσυφοπέδιο από το 2003. Μια τέτοια επίσκεψη στο χωριό SUVA Reka 50 εκτοπισμένοι κατοίκων του χωριού, ενώ  βρισκόταν στην αυλή της κατεστραμμένης Σέρβικης εκκλησίας της Κοιμήσεως της Θεοτόκου στα μνήματα άκουσαν ριπές από αυτόματα όπλα. Φοβήθηκαν και δεν προχώρησαν στους τάφους. Συγκεντρώθηκαν γύρω από τα ερείπια της εκκλησίας και έφυγαν. Ο εκπρόσωπος του γκρούπ  Ντράγκολιουμπ Μιλόσεβιτς είπε ότι αυτό πρώτη φορά συμβαίνει και είναι ένα είδος εκφοβισμού.
Την περιοχή την φυλάει Αστυνομική Υπηρεσία του Κοσσυφοπεδίου και η αυστριακή KFOR. Λένε ότι μόνο ομαδικά και με την παρουσία αστυνομικών δυνάμεων μπορεί κανείς να επισκεφτεί τους τάφους των γονέων του και των σκοτωμένων συγγενών και φίλων των.
Το Σάββατο στις 6-11-2010 επισκέφθηκαν 500 Σέρβοι στο βόρειο τμήμα της Κόσοβσκα Μιτρόβιτσα, επισκέφθηκε το πρωί, στο All Souls, το Ορθόδοξο νεκροταφείο στο νότιο τμήμα της πόλης. Δεν υπήρξαν επεισόδια, αλλά διαπίστωσαν ότι πάνω από το 90% οι ταφόπετρες ήταν κατεστραμμένες. Τα μνήματα έχουν χορταριάσει αφού δεν είναι εύκολο οι Σέρβοι να πάνε μόνοι τους σ’ αυτούς τους χώρους και να τους περιποιηθούν.

Αυτή την ειρήνη φέραν οι μεγάλες δυνάμεις που βομβαρδίσαν την Σερβία και χαϊδεψαν τους μουσουλμάνους Αλβανούς του Κοσσυφοπεδίου. Ας τους χαίρεται ο φιλοδυτικός πρόεδρος της Σερβίας και ο νέος 80χρονος πατριάρχης με την φιλοπαπική και φιλοδυτική ομάδα των σέρβων ιεραρχών! που εξόρισαν τον μοναδικό Μητροπολίτη του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιο, τον προστάτη των Σέρβων του Κοσσυφοπεδίου και έκαναν άνω κάτω την Μητρόπολη του. και άφησαν ελεύθερο το πεδίου στους Αλβανούς.
Στις 17 Νοεμβρίου συνεδριάζει η Σέρβικη ιεραρχία. Άραγε θα βρεθεί κανένας ορθόδοξος Σέρβος ιεράρχης να τους πει το «ουκ εξεστίν σοι» ή θα νίψουν τας χείρας τους σαν τον Πιλάτο και θα τους δώσουν την ψήφο τους για να καθαιρέσουν τον εξόριστο άγιο Μητροπολίτη του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιο για να ανοίξουν τον δρόμο στο Πάπα το 2013 που κάλεσε ο γέρος νέος πατριάρχης Ειρηναίος. Ο Πάπας κλήθηκε στην Κροατία για να τιμήσει τον καρδινάλιο σφαγέα 700.00 ορθοδόξων Σέρβων, που δεν έγιναν καθολικοί και στην συνέχεια θα επισκεφθεί την Σερβία!
Μόνο άνθρωποι που στερούνται λογικής και αναίσθητοι μπορούν να καλούν στον τόπο τους έναν ηθικό αυτουργό χιλιάδων σφαγιασθέντων ορθοδόξων Σέρβων και των νέων σφαγέων της Σερβίας, που βομβάρδισαν πρόσφατα τον λαό της και κατέστρεψαν τον τόπο τους.

Για την καταστροφή του Σέρβικου κοιμητηρίου θα βρείτε στις Σέρβικες ιστοσελίδες:

http://www.kurir-info.rs/vesti/decani-posmrtni-ostaci-rasuti-po-groblju-58292.php
http://www.kurir-info.rs/vesti/rafalima-na-zadusnice-rasteruju-srbe-sa-groblja-58270.php
http://www.novinar.de/o-nama/fotografije
/news-slike/

http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/srbi-na-zadusnice-obisli-groblja-sirom-kosova-i-metohije_131687.html

O εξόριστος επίσκοπος της Ράσκας και Πριζρένης Αρτέμιος έστειλε επιστολή στην Ι. Σύνοδο της Σερβίας, στις 13-10-2010, στην οποία παρουσιάζει τους Ιερους Κανόνες των Αποστολικών και Οικουμενικών Συνόδων, καθώς και το Σύνταγμα της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας που κατεπάτησε η Σέρβικη Σύνοδος προκειμένου να τον διώξουν, να τον εξορίσουν και να τον απαγορεύσουν ακόμα και την τέλεση των Αγίων Μυστηρίων!

Η επιστολή στα Σέρβικα γράφει

• АРТЕМИЈЕ Епископ рашко-призренски у егзилу
• 13.10.2010.
• Манастир Шишатовац

• СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
• СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
• Б   Е   О   Г   Р   А   Д
• Ваша Светости,
• У Христу браћо Архијереји,

После дужег расматрања Ваше одлуке, којом Нам изричете привремену забрану  свих свештенодејстава, част Нам је обавестити Вас, да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Свети архијерејски синод Српске православне цркве донео је, и у оквиру Саопштења објавио (18. септембра 2010. г.) одлуку којом Нам се изриче казна привремене забране свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора. Иста одлука се наводно базира на Чл. 70. тач. 20 и 35б Устава СПЦ, а у складу са 34, 74, 15. и 16. апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског сабора, 13. каноном Сардичког сабора, и 5. каноном Првог васељенског сабора. Тако стоји у самој одлуци. Погледајмо их садржински…

Tην συνέχεια της επιστολής στην ιστοσελίδα των εξορίστων μοναχών: www.mancr.org

Одговор Владике Артемија на саопштење СА Синода од 18. септембра 2010.

Ο επίσκοπος Αρτέμιος αν και διαμαρτύρεται δέχεται τις τιμωρίες για να μην γίνει σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία της Σερβίας.

Σε περίπτωση που θα φτάσουν σε παράνομη καθαίρεση ο επίσκοπος Αρτέμιος θα κρατήσει την Ορθοδοξία στην Σερβία.

MIKΡΟ ΑΦΙΕΡΩΜΑ ΣΤΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΤΟΥ ΚΟΣΣΟΒΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟ

ΠΟΥ ΔΙΩΚΕΤΑΙ  ΓΙΑ ΤΗΝ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ

Γραμμένο από ευλαβή ιερομόναχο που κρατά με συνασκητάς του ψηλά το λάβαρο της Ορθοδοξίας

Σεβασμιώτατε Πατέρα!
Μέ θλίψη παρακολουθῶ πώς κάποιοι ξήλωσαν ἀπό τόν καρδιά τους τόν Χριστό! Καί ἦταν ἐπίσκοποι αὐτοί!!!
Πῶς ἤθελες νά κρατήσουν ἐσένα, ἀφοῦ Ἐκεῖνον ξήλωσαν πιό νωρίς;…
Μέ ἄδειες καρδιές προχωρᾶνε καί μέ ἀγωνία κοιτᾶνε νά δοῦν μήπως ὑπάρχει κανείς συνεπίσκοπος, πού ἐξακολουθεῖ τήν Ἀλήθεια νά κρατᾶ στό χέρι και τόν Θεόν νά φανερώνει στούς ἀνθρώπους, καί τόν Θεόν στήν καρδιά νά κρατᾶ!
Σέ ξήλωσαν Πατέρα ἀπό τόν θρόνο τῆς Ράσκας καί Πριζρένης… Δέν μπόρεσαν ὅμως νά σέ ξηλώσουν ἀπό τίς καρδιές τῶν παιδιῶν σου πού τά πάντα ἄφησαν γιά τόν Χριστό!
Σέ ἐξόρισαν μακριά, ἀφήνοντας ἔρημα τά Μοναστήρια καί Ἐκεῖνος ἔστειλε τούς Μοναχούς σου στήν ἔρημο.
Ἡ Ἐκκλησία ἔφυγε στήν ἔρημο…
Ὁ θρόνος τοῦ Πατριάρχου στήθηκε πάνω στό αἷμα, στά δάκρυα, στόν ἱδρῶτα, στήν ἀγωνία!!!
Τά λιοντάρια τοῦ θρόνου σκαλίστηκαν στά κόκκαλα τῶν Μοναχῶν. Τά δάκρυα ὅμως τῶν διωγμένων παιδιῶν τοῦ Θεοῦ θά πνίξουν τούς κακούς ἐργάτας τοῦ Ἀμπελῶνος τοῦ Κυρίου!
Ἐσεῖς Σεβασμιώτατε εἶστε ὁ Πατέρας, ἐμεῖς ἀκολουθοῦμε σιγά σιγά πίσω ἀπό τά διωγμένα παιδιά σου! Μέσα στό Ἅγιο Ποτήριο –τό Σῶμα καί τό Αἷμα τοῦ Χριστοῦ– ὅλο τό σῶμα τῆς Ἐκκλησίας στά χέρια σου κρατᾶς!
Προσευχήσου γιά μᾶς τίμιε Πατέρα!
Προσευχήσου καί γιά μᾶς! Ἀμήν.

ΠΟΙΗΜΑ ΕΤΕΡΟΥ ΙΕΡΟΜΟΝΑΧΟΥ ΓΙΑ ΤΟΥΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥΣ ΤΩΝ ΕΣΧΑΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ

ΤΟΙΟΥΤΟΙ  ΥΜΙΝ  ΠΡΕΠΟΥΣΙΝ  ΑΡΧΙΕΡΕΙΣ

ΚΑΤΑ  ΤΑΣ  ΚΑΡΔΙΑΣ  ΥΜΩΝ  ΔΟΣΩ  ΥΜΙΝ  ΑΡΧΟΝΤΑΣ

1. Σήμερα ποὖναι ἐορτή,———————-2. Μέ τίς χρυσές τίς γκλίτσες των
σήμερα ποὖναι σχόλη,—————————-τ᾿ ἀτίμητ᾿ ἄμφιά των,
θἄρθουν νά μᾶς βλογήσουνε————-——τίς ἀκριβές τίς μήτρες των,
καμπόσοι ἀργοσχόλοι.—————————-καί τά καλά φαγιά των.

3. Ἄν καί μαστίζετ᾿ ὁ  λαός–—————–4. Λέν πώς ποιμαίνουν τόν λαόν,
ἀπό τήν ἀνεργία,––——————————–μά μον᾿ ν᾿ ἀρμέγουν ξέρουν,
ἐτοῦτοι ἐδῶ καλοπερνοῦν———————-καί τ᾿ ἔρημο τό βόσκημα
ἀπό τήν Ἐκκλησία.–———————–——–πολύ βαρύ τό φέρουν.

5. Γιά τοῦτο φεύγει ὁ λαός–———————–6. Ἐγέμισ᾿ ἡ πατρίδα μας
ἀπό τήν Ἐκκλησία——————————-—ἀπό  κακοδοξία
καί δέν τούς καίγεται καρφί———————-κανείς τους δέν ἀνησυχεῖ
γιά τήν ἀποστασία.……………………………γιά τήν ΌΡΘΟΔΟΞΙΑ.

7. Κι᾿ ἄν φύγουν ὅλοι οἱ πιστοί.……………..8. .Ἄς πᾶνε ὅπου θέλουνε,
ἀπό τήν Ἐκκλησία,……………………………..ἐμεῖς καλά περνοῦμε
ἐκεῖνοι ἀναπαύονται…………………………….μέ τίς φιέστες τίς πολλές,
εἰς τήν μισθοδοσία.……………………………..ὅπου γιορτές ἀκοῦμε.
Μ. Κ.  19-10-2010

_________________________

«Η εκκλησία, η οποία προς απολαβή εγκόσμιων αγαθών, έκρινε καλόν να συζευχθεί, να ενώσει την τύχη της μετά του θηρίου της Αποκάλυψης, συν τω χρόνω απώλεσε την ελευθερία της, και ηδονικά καθισμένη στη ράχη του θηρίου, κυβερνάται υπ΄ αυτού και περιφέρεται στις οδούς και στις ρύμες του κόσμου ως μισθωτή πόρνη θρησκευτική πόρνη, που εμπορεύεται τον Χριστόν, αναγκασμένη να κερνά τα πλήθη από το χρυσόν ποτήρι όχι τον καθαρό οίνο της Κ. Διαθήκης, αλλά οίνο νοθευμένο, διδάγματα ξένα και αλλότρια προς το γνήσιο πνεύμα του Χριστιανισμού».

Αυγουστίνος Καντιώτης,  «Χριστιανική Σπίθα» του 1952

____________________________________________________

ΣΧΟΛΙΟ

• Εξ αφορμής του ποιήματος του ιερομονάχου όπου μεταξύ των άλλων δεσποτικών παραλυσιών στιγματίζει και τα συλλείτουργα με καυστικό τρόπο, ανακάλεσα στη μνήμη μου ένα πρόσφατο κείμενο που δημοσιεύθηκε στον ΟΡΘΟΔΟΞΟ ΤΥΠΟ με συγγραφέα τον π. Διονύσιο Τάτση το οποίο αναλύει πολλές πτυχές του εκφυλιστικού αυτού φαινομένου κάτω απ το πρίσμα του ορθοδόξου ήθους. Συνιστώ εκθύμως στους αναγνώστες του μπλογκ να το αναγνώσουν είτε μέσω διαδικτύου είτε μέσω ανάγνωσης του εβδομαδιαίου κυκλοφορούντος φύλλου. Με ευγενικό τρόπο αλλά χωρίς μισόλογα και υπεκφυγές ένα δυσώδες έλκος της σύγχρονης εκκλησιαστικής ζωής ανατέμνεται κατά τον καλύτερο τρόπο από τη γραφίδα ενός εκλεκτού κληρικού. Είθε να εκλείψει κάποτε το θλιβερό φαινόμενο των συλλείτουργων που τόσο σκανδαλίζει τον ευσεβή λαό.

• Σας συγχαίρω για την παράθεση του μνημειώδους κειμένου του αοιδίμου π. Αυγουστίνου στη ΣΠΙΘΑ του 1952 που περιγράφει με μοναδικό τρόπο την άθλια θέση της Ελλαδικής Εκκλησίας έναντι της άθεης πολιτείας. Ο αείμνηστος ιεράρχης είχε συλλάβει το πρόβλημα στις αληθινές του διαστάσεις καθόσον χρημάτισε βοηθός  του αειμνήστου καθηγητού της Θεολογικής Σχολής Αθηνών Χρήστου Ανδρούτσου, συγγραφέως του μοναδικού στο είδος του βιβλίου «ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΚΑΙ ΠΟΛΙΤΕΙΑ ΕΞ ΕΠΟΨΕΩΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ» που αναλύει με ενάργεια τη μοναδική πραγματικότητα ότι δηλαδή η Εκκλησία της Ελλάδος κατήντησε ταπεινό εξάρτημα της άθεης πολιτείας. Παρενθετικώς αναφέρω ότι ο αείμνηστος, πεφιλημένος όλων μας, θρυλικός πλέον π. Αυγουστίνος προοριζόταν για πανεπιστημιακός λόγω των φοβερών ικανοτήτων του αλλά ΕΥΤΥΧΩΣ άλλως έδοξε τη θεία χάριτι προς όφελος της αγίας μας Εκκλησίας! Ουδέν ψευδέστερον του κατά κόρον λεγομένου ότι κυριαρχεί το σύστημα της συναλληλίας στις σχέσεις Εκκλησίας-πολιτείας όπως έγραψε κάποτε ο αείμνηστος Ιερώνυμος Κοτσώνης, πρώην αρχιεπίσκοπος Αθηνών και καθηγητής του κανονικού δικαίου που ασχολήθηκε ιδιαίτερα με το θέμα. Η πικρή αλήθεια είναι ότι κυριαρχεί το σύστημα της νόμω κρατούσης πολιτείας προς χαράν των δαιμόνων και προς βλάβη του αληθινού εθνικού συμφέροντος. Δυστυχώς αυτή η κατάσταση βολεύει και κάποιους ορεγομένους επισκοπής. Τυχόν χωρισμός Εκκλησίας-πολιτείας θα επιφέρει αναποτρέπτως καταπληκτική μείωση του αριθμού των ορεγομένων επισκοπής αφού θα εκλείψει το κίνητρο της επισκοποποιήσεώς των και ο νοών νοείτω! Η Εκκλησία μας όμως θα ανακτήσει τη χαμένη αίγλη και αξιοπιστία της. Και κάτι τελευταίο! Ο π. Αυγουστίνος δε δίστασε να χρησιμοποιήσει και εκφράσεις ωμές προς αποκάλυψη της ελεεινής πραγματικότητας. Δυστυχώς η σύγχρονη εκκλησιαστική γλώσσα γέμει διπλωματίας και ψευδοευγένειας και ουσιαστικά επευλογεί τα πλείστα όσα εκκλησιαστικά, κοινωνικά και εθνικά αίσχη! Ας δεηθούμε όλοι μας,εν μια ψυχή και καρδία,οι εκλεκτές σκέψεις του πεφιλημένου π. Αυγουστίνου να προβληματίσουν τους ιεράρχες μας επ αγαθώ της αγίας μας Εκκλησίας!
• Λυκούργος Νάνης

Τοῦ ἁγίου Δημητρίου
26 Ὀκτωβρίου

ΥΠΟΔΕΙΓΜΑ ΗΡΩΪΚΗΣ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΣΗΜΕΡΑ 26 Ὀκτωβρίου εἶνε ἑορτὴ μεγάλη. Ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία, ὄχι μόνο στὴν Ἑλ­λάδα ἀλλὰ παντοῦ, τὴν τιμᾷ. Διότι παντοῦ ὑπάρ­χουν Δημήτριοι, ἀκόμη καὶ γυναῖκες Δήμητρες, καὶ ἑορτάζουν τὸν μεγαλομάρτυρα ἅγιο Δημήτριο.

* * *

Τί ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος; Ἄνθρωπος ἦ­ταν καὶ αὐτὸς ὅπως ἐμεῖς, δὲν διέφερε. Κάθε ἄνθρωπος ὅμως ἔχει θέλησι. Καὶ ἂν κάνῃ κα­λὴ χρῆσι τῆς θελήσεώς του, μπορεῖ νὰ φτάσῃ μέ­χρι τὰ οὐράνια· ἂν κάνῃ κα­κὴ χρῆσι, μπορεῖ νὰ κατρακυλίσῃ μέχρι τὸν ᾅδη. Ἂν θέλῃ γίνεται ἄγγελος, ἂν θέλῃ γίνεται σατανᾶς. Κ’ εἶ­νε στι­γμὲς ποὺ φτάνει πολὺ ψηλά, εἶνε στιγμὲς ποὺ πέφτει πολὺ χαμηλά, ἀηδιάζει τὸν ἑαυτό του, γίνεται χειρότερος ἀπὸ τὸ δαίμονα. Γι’ αὐτὸ γέ­μισε ὁ κόσμος τώρα ἀπὸ δαιμονιζομένους.

Ὁ ἅγιος Δημήτριος γεννήθηκε στὴ Θεσσα­λονίκη ἀπὸ ἐκλεκτὴ οἰκογένεια περὶ τὸ 300 μ.Χ., ὅταν στὴν αὐτοκρατο­ρία βασίλευε ἕνας τύραννος, ὁ Διοκλητιανός. Τὸ ἐπάγγελμά του ἦταν στρατιωτικός, γενναῖος ἀ­ξιωματικός. Ἐ­κεῖνο ὅμως ποὺ τὸν διέκρινε ἀπὸ τοὺς συναδέλφους του ἦταν – ποιό· ὅτι πίστευε στὸ Χρι­­στό, ὅτι αὐτὸς βασιλεύει, εἶνε ὁ κυβερνήτης τοῦ σύμπαντος. Πίστευε μὲ ὅλη τὴν καρδιά του, κι αὐτὸ ποὺ πίστευε δὲν τὸ ἔκρυβε.

Τώρα σπάνια θὰ συναντήσῃς Χριστιανὸ νὰ ὁμολογῇ τὸ Χριστό. Ἔρχονται στὴν ἐκκλησία, προσκυνοῦν, ἀνάβουν κεριά, κ.λπ., ἀλλὰ με­τὰ ἔξω τίποτα. Πουθενὰ δὲν ἐκδηλώνονται. Φοβοῦνται καὶ τὸ σταυρό τους ἀκόμη νὰ κάνουν, ντρέπονται καὶ νὰ ποῦν τὸ ὄνομα τοῦ Χριστοῦ. Αὐτοὶ εἶνε ἀνάξιοι νὰ λέγωνται Χριστιανοί. Τέτοια δειλία καὶ ἀνανδρία ἐπικρατεῖ. Ἢ πιστεύεις, κύριε, ἢ δὲν πιστεύεις! Ἐὰν δὲν πιστεύῃς, τότε ἑνώσου μὲ τοὺς ἀπίστους καὶ ἀθέους καὶ πολέμησε ὅ,τι ὑψηλὸ καὶ ὡ­ραῖο ὑπάρχει. Ἂν πιστεύῃς ὅμως, αὐτὸ ποὺ πιστεύ­εις νὰ τὸ καμαρώνῃς καὶ νὰ τὸ διακηρύττῃς.

Αὐτὸ ποὺ πίστευε λοιπὸν ὁ ἅγιος Δημήτρι­ος τὸ ἐκήρυττε φανερά, παντοῦ, καὶ προσπαθοῦ­­σε νὰ ἑλκύσῃ κι ἄλλους στὸ Χριστό. Κάθε πρωῒ παρακαλοῦσε· Κύριε, κάνε νὰ γίνουν κι ἄλ­­­λοι Χριστιανοί! Λένε μάλιστα, ὅτι δὲν ἡσύχα­ζε ἐὰν δὲν ἔκανε τοὐλάχιστον ἕνα καινούρ­γιο Χρι­στιανὸ τὴν κάθε ἡμέρα. Πρὸ παντὸς προσπαθοῦσε νὰ φέρῃ στὸ Χριστὸ παιδιὰ καὶ νέους. Καὶ μεταξὺ τῶν νέων ποὺ ἐκέρδισε εἰς Χριστὸν ἦταν καὶ ἕνας ποὺ ὠνομάζετο Νέστωρ.

Αὐτὴ ἦταν ἡ δρᾶσι του ὅταν κηρύχθηκε δι­ωγμός. Ὅποιος ἐκήρυττε Ἰησοῦν Χριστὸν κα­τεδιώκετο· καὶ μεταξὺ τῶν πρώτων ποὺ συν­ελήφθησαν ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος. Τοῦ εἶ­παν· ―Ἀρνήσου τὸ Χριστό, βλαστήμησέ τον. ―Ὄχι. ―Βλαστήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. ―Βλα­στήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. Ἐπειδὴ δὲν πειθαρχοῦσε, τὸν καθαίρεσαν ἀπὸ τὸ στρατιωτι­κό του ἀξίωμα, τὸν ἔκαναν ἁπλὸ πολίτη, καὶ τὸν ἔβαλαν στὴ φυλακή.

Ἐνῷ ὅμως βρισκόταν στὸ κελλί, δέχθηκε μία ἐπίσκεψι. Ἀνοίγει ἡ πόρτα καὶ μπαίνει ὁ Νέστωρ. ―Δάσκαλε, φέρ­νω δυσάρεστα νέα. ―Τί συμβαίνει, παιδί μου; ―Ἡ Θεσσαλονίκη εἶ­­νε ἀνάστατος. Ἄντρες γυναῖ­κες παιδιὰ συγ­κεντρώνονται στὸ στάδιο καὶ βλέπουν ἀγῶνες. Ἐκεῖ παρουσιάστηκε ἕνας γιγαντιαῖος σι­δηρό­φρακτος εἰδωλολάτρης ποὺ λέγεται Λυαῖος. Εἶνε τὸ καύχημα καὶ καμάρι τῶν ἐ­χθρῶν τοῦ Χριστοῦ. Κάθε μέρα ὁ κήρυκας φωνάζει· Ὅ­ποιος Χριστιανὸς θέλει, ἂς ἔρ­θῃ νὰ παλέψῃ μὲ τὸ Λυαῖο!… Τόσες μέρες τώρα κανείς δὲν παρουσιάζεται, καὶ ὅλοι μᾶς  χλευάζουν. Δὲν τὸ ἀνέχομαι. Θέλω νὰ ξεπλύ­νω τὸ ὄνειδος αὐ­τό, θέλω νὰ μονομαχήσω μὲ τὸ Λυαῖο, καὶ ζητῶ τὴν εὐχή σου. Ὁ ἅγιος Δημήτριος δὲν τὸν ἀπέτρεψε. Τὸν εὐλόγησε καὶ τοῦ εἶπε· ―«Ὕπαγε· καὶ Λυαῖον νικήσεις καὶ ὑπὲρ Χριστοῦ μαρτυρήσεις»· καὶ τὸ Λυαῖο θὰ νικήσῃς, ἀλλὰ καὶ θὰ μαρτυρήσῃς γιὰ τὸ Χριστό.

Ὡπλισμένος ὁ Νέστωρ μὲ τὴν εὐχὴ τοῦ ἁ­γίου διδασκάλου του, νάτος τώρα κατεβαίνει στὸ στίβο φτερωτός. Ὁ κῆρυξ φωνάζει· ―Ποιός Χριστιανὸς θέλει νὰ μονομαχήσῃ μὲ τὸ Λυαῖο; ―Ἐγώ, φωνάζει ὁ νέος. Στρέφονται ὅλοι καὶ βλέπουν ἕνα παιδάριο. ―Ἐσύ, τοῦ λένε, θὰ τὰ βάλῃς μὲ τὸ γίγαντα; Δὲ λυπᾶσαι τὰ νιᾶτα σου; Μ᾽ ἕνα χτύπημα θὰ σὲ ξαπλώσῃ κατὰ γῆς. Λυπήσου τὴ ζωή σου… Αὐτὸς ὅμως εἶνε ἀ­ποφασισμένος, καὶ ἔτσι οἱ δύο ἀντίπαλοι παρατάσσονται. Καὶ ἐνῷ ὅλοι, τὸ πλῆθος τῶν εἰδωλολατρῶν καὶ οἱ λίγοι Χριστιανοί, κρατοῦν τὴν ἀναπνοή τους, ὁ Νέστωρ ὁρμᾷ καὶ φωνάζοντας «Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Ἐν συνεχείᾳ ὅμως ὁ Νέστωρ μαρτύρησε. Τὸν συλλαμβάνουν, τοῦ ζητοῦν νὰ βλαστη­μή­σῃ τὸ Χριστό. Δὲν βλαστημᾷ, κ’ ἔτσι τὸν θανατώνουν.

Μετὰ πηγαίνουν στὴ φυλακή, στὸ κελλὶ τοῦ διδασκάλου. Μὲ τὶς λόγχες τρυποῦν τὸν Δημήτριο στὴν πλευρά, καὶ τελειώνει μαρτυρι­κῶς τὸν δρόμο του. Ὁ τάφος του ἀνέβλυσε μύρο· γι᾽ αὐτὸ λέ­γεται μυροβλήτης. Πάνω στὸν τάφο του κτίστηκε ἔπειτα μεγαλοπρε­πὴς ναός, ὁ ναὸς τοῦ Ἁγίου Δημητρίου Θεσσαλονίκης, ποὺ ἑορτάζει σήμερα.

Πολλὰ καὶ μεγάλα θαύματα ἔκανε ὁ ἅγιος Δημήτριος. Ἕνα μόνο σᾶς θυμίζω. Ἂς μὴν πιστεύουν οἱ ἄπιστοι, δικαίωμά τους· ἐμεῖς πιστεύουμε. Διότι τέτοια ἅγια ἡμέρα, 26 Ὀκτωβρίου τοῦ 1912, ὁ ἅγιος Δημήτριος ἔκανε τὸ θαῦμα του. Τὰ παιδιὰ τῆς Ἑλλάδος φώναζαν στὶς μεραρχίες καὶ στὰ τάγματα· Ἅγιε Δημήτριε, κάνε τὸ θαῦμα σου! Καὶ πράγματι τὴν ἡ­μέρα τοῦ ἁγίου Δημητρίου μπῆκαν στὴ Θεσσαλονίκη καὶ ὕψωσαν τὴ σημαία μας ἐπάνω στὸ Λευκὸ Πύργο! Δὲν εἶνε θαῦμα αὐτό;

* * *

Τὸ συμπέρασμα ποιό εἶνε; Οἱ ἅγιοι εἶνε ὑ­ποδείγματα. Τόσο ὁ ἅγιος Δημήτριος ὅσο καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ εἶνε ὑποδείγματα πίστεως, ποὺ πρέπει κ’ ἐμεῖς νὰ μιμηθοῦμε ὅσο ζοῦμε σ’ αὐτὴ τὴ ζωή, νὰ τοὺς ἀκολουθήσουμε.

Γεννᾶται τὸ ἐρώτημα· πιστεύουμε; Μὲ τὰ λόγια πιστεύουμε, τὰ πράγματα ὅμως ἀποδει­κνύουν ὅτι δὲν ἔχουμε οὔτε λίγη ἀπὸ τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ ἅγιοι ἐκεῖνοι. Ἂν γίνῃ δι­ω­γμὸς ―καὶ θὰ γίνῃ διωγμός― ὅπως ἔγινε ἐπὶ Διοκλητιανοῦ, δὲν ξέρω πόσοι ἀπὸ τοὺς λεγομένους Χριστιανοὺς θὰ μείνουν πιστοὶ στὸ Χριστό.

Θὰ πέσῃ κόσκινο. Ἔρχεται ὁ ἀντίχριστος. Τὸ νούμερό του, τὸ 666, ἔχει σημασία. Καὶ οἱ ταυτότητες μὲ τὸ 666 εἶνε μέσα στὸ πρόγραμ­μα τῆς κυριαρχίας του. Μὴν πάρῃ κανείς τέτοια ταυτότητα. Εἶνε σημάδι τοῦ ἀντιχρίστου. Αὐτὸς θὰ σείσῃ τὴν οἰκουμένη, θὰ κοσκινίσῃ μικροὺς καὶ μεγάλους, καὶ ἄρχοντες καὶ ἀρ­χομένους, καὶ γυναῖκες καὶ ἄντρες καὶ παιδιά. Θὰ προσπαθήσῃ νὰ σφραγίσῃ ὅλους. Ἐ­μεῖς μία σφραγῖδα ἔχουμε, τὴ σφραγῖδα τοῦ ἁγίου βαπτίσματος. Θὰ προσπαθήσῃ ὁ ἀντίχριστος νὰ σφραγίσῃ τὸν κόσμο μὲ τὴ σφρα­γῖ­δα τοῦ σατανᾶ. Καὶ τότε μέσ᾽ στοὺς χίλιους ἕνας, μόνο ἕνας, θ’ ἀντισταθῇ!

Εἶνε ὑπερβολικὸς ὁ λόγος μου; Δὲν εἶνε. Διότι πόση ἀντίστασι δείχνουν οἱ σημερινοὶ Χριστι­ανοὶ ἐν συγκρίσει μὲ τοὺς Χριστιανοὺς τῶν πρώτων αἰώνων; Σ’ ἐκείνους τὸ μαχαί­ρι ἔ­βαζαν στὸ λαιμὸ γιὰ νὰ βλαστημήσουν, καὶ δὲ βλα­στημοῦσαν· οἱ σημερινοὶ βλαστημοῦν χω­ρὶς νὰ τοὺς ἀναγκάζῃ κανείς. Ποιός τοῦ βάζει τὸ μαχαίρι στὸ λαιμὸ τοῦ ψευδοχριστιανοῦ καὶ βλαστημᾷ; Ἐὰν λοιπὸν τώρα χωρὶς μαχαίρι, χωρὶς διωγμό, βλαστημοῦν, φαντάσου τί θὰ γίνῃ ὅταν ἔλθῃ ὁ ἀντίχριστος…

Ἐμεῖς τί πρέπει νὰ κάνουμε; Νὰ πιστέψουμε. Ἂς παρακαλέσουμε· Δός μας, Κύριε, τὴν πίστι! τὴν πίστι ποὺ εἶχε ὁ ἅγιος Δημήτριος καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ, τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ πρόγονοί μας· τετρακόσα χρόνια ἔζησαν κάτω ἀπ’ τὴν Τουρκιά, μὲ τὸ μαχαίρι στὸ λαιμό, καὶ δὲν ἀρνήθηκαν τὸ Χριστό. Κ’ ἐμεῖς, ἂν γί­νῃ διω­γμός, νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοὶ καὶ ἀφωσιωμένοι. Τὰ λεφτά μας ἂς τὰ πάρουν οἱ ἀντίχριστοι, τὰ σπίτια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ χωρά­φια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ ζῷα μας ἂς τὰ πάρουν, ὅπως λέει ὁ ἅγιος Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός· τὴν πίστι μας ὅμως στὸ Χριστὸ ὄχι! Νά τὰ λόγια τοῦ ἁγίου Κοσμᾶ· «Ψυχὴ καὶ Χριστὸς σᾶς χρειάζονται. Αὐτὰ τὰ δύο ὅλος ὁ κόσμος νὰ πέσῃ, δὲν ἠμπορεῖ νὰ σᾶς τὰ πάρῃ, ἐκτὸς καὶ τὰ δώσετε μὲ τὸ θέλημά σας. Αὐτὰ τὰ δύο νὰ τὰ φυλάγετε νὰ μὴ τὰ χάσετε».

Εἴθε, ἀγαπητοί μου, ὅσοι ἀ­κοῦτε τὰ λόγια αὐτά, παιδιὰ γυναῖκες καὶ ἄντρες ποὺ τιμᾶτε σήμερα τὸν ἅγιο Δημήτριο, εἴθε κανείς νὰ μὴ γίνῃ προδότης. Νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοί. Κι ἂν ἀκόμη ἔρθουν χρόνια κατηραμένα ―καὶ θὰ ἔρθουν―, καὶ πάνω στὴ γῆ μείνῃ ἕνας Χριστιανός, ἕνας μόνο νὰ μείνῃ, φτάνει αὐτός. Αὐτὸς ὁ ἕνας θὰ νικήσῃ. Θὰ νικήσῃ ὁ ἕνας, δὲ θὰ νικήσουν οἱ πολλοί. Δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἀντίχριστοι, δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἄθεοι, ἀλλὰ θὰ νικήσῃ ὁ Θεὸς τοῦ ἁγίου Δημητρίου.

«Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει» μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης εις Ιερό ναὸ Ἁγίου Δημητρίου Κ. Καλλινίκης – Φλωρίνης Δευτέρα 26-10-1987)

______________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________

Свети Димитрије Мироточиви- Митровдан- 8 Новембар/ 26 Октобар

ХЕРОЈСКИ ПРИМЕР ВЕРЕ

Данас 26 Октобра је велики празник. Православна Црква, не само у Грчкој него широм васељене га поштује. Зато што свуда постоје Димитрији, имају и жене његово име,  Димитре, и сви они славе великомученика светог Димитрија.

* * *

Шта је био свети Димитрије? Био је човек као и ми, није се разликовао. Сваки човек има вољу. Уколико добро употеби своју вољу, може да стигне и до небеса, ако ли злоупотреби своју вољу скотрљаће се до ада. Ако жели човек постаје анђел или сатана. Има тренутака када стиже веома високо, а има и тренутака када пада веома ниско, гади се сам себи , постаје гори од демона. Зато је сада свет испуњен демонизираним(опседнутим) људима.

Свети Димитрије је рођен у Солуну од угледних родитеља негде 300 п.Х, када је у царству владао један тиранин, Диоклецијан. Занимање светог Димитрија је било војно, био је храбар царски намесник града Солуна. Али оно по чему се издвајао од своје сабраће – шта је било-  веровао је у Христа, да Он царује и да је Он владар васељене. Веровао је свим својим срцем, и то у шта је веровао није скривао.

Данас ћеш веома ретко сусрести Хришћанина да исповеда Христа. Долазе у цркву, поклањају се, пале свеће, итд., али након тога ништа. Нигде се не објављују. Боје се и прекрстити, стиде се да изговоре име Христово. Они су недостојни да се називају Хришћанима. Такав страх и кукавичлук влада. Или верујеш господине или не верујеш! Ако не верујеш онда се уједини са неверницима и незнабошцима и бори се против свега узвишеног и лепог што постоји на свету. Али ако верујеш,  да се поносиш и проповедаш то у шта верујеш.

Оно у шта је веровао свети Димитрије, јавно је проповедао свуда, настојао је и друге да приближи Христу. Свако јутро се молио· Господе, учини и други људи да постану Хришћани! Говоре многи, да се није смиривао ако сваки дан није бар некога  учинио Хришћанином. Пре свега је настојао приближити Христу децу и омладину. Међу омладином коју је придобио Христа ради, био је и један младић који се звао Нестор.

То је било његово деловање  када се прогласио прогон против Хришћана. Онај који проповеда Исуса Христа, прогони се, међу онима који су први били ухваћени је био и свети Димитрије. Рекли су му· Пореци Христа, похули на њега. – Не. – Хули на Христа. – Не. Хули на Христа.- Не. Пошто није пристао, одузели су му његов војни чин, постао је обични грађанин, затворили су га у затвор.

Док је био у затвору, примио је једну посету. Отварају се врата и улази Нестор. – Учитељу, доносим вам непријатне вести. – Шта се дешава, дете моје? – Солун је узнемирен. Мушкарци, жене и деца се сакупљају на стадиону и гледају борбе. Тамо се појавио један огромни ковач идолопоклоник који се зове Лије. Он је понос и похвала непријатеља Христових. Сваки дан разгласивач узвикује: Ко жели од Хришћана нека дође и бори се са Лијеом! … Прошло је већ неколико дана и нико се није појавио, сви нам се подсмејавају. Не могу то више поднети. Желим сапрати ту срамоту, желим се борити са Лијеом, и тражим твој благослов. Свети Димитрије га није одговарао. Благословио га је и рекао му· ― «Иди, и Лијеа ћеш победити и за Христа ћеш бити мучен »·

Наоружан Нестор са благословом свога светога учитеља, иде лако корака у борбу. Разгласник је повикао· ― Који Хришћанин жели да се бори са Лијеом? – Ја, повикао је младић. Сви се окрећу и виде једно дете. – Ти, кажу му, борићеш се са гигантом? Није ти жао твоје младости? Са једним ударцем ће те срушити на земљу. Сажали се на свој живот… Али он остаје одлучан, и тако се два противника боре. И док сви, мноштво идолопоклоника и мало Хришћана задржавају свој дах, Нестор напада и повикује « Боже Димитријев, помози ми», даје један јак ударац гиганту и баца га на земљу. То је била једна победа хришћанства.

μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Потом је Нестор мучен. Ухватили су га, тражили су да хули на Христа. Нећу хулити и тако су га убили.

Затим одлазе у затвор, у ћелију учитеља. Са копљем пробадају  прса Димитрију, и тако завршава мученички свој пут. Из његовог гроба је излазило миро. и зато се назива мироточиви. На његовом гробу је саграђен касније узвишени храм, храм Светог Димитрија Солунског, који се данас слави ( храм је саградио  неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика).

Многа велика чуда је учинио свети Димитрије. Само ћу вас подсетити на једно његово чудо. Нека не верују неверници, њихово право· ми верујемо. Зато што је у такав дан, 26 Октобра 1912 године, свети Димитрије учинио своје чудо. Деца Грчке су у својим водовима и одредима узвикивала· Свети Димитрије учини чудо! И заиста на дан светог Димитрија ушли су у Солун и уздигли заставу на Белој Кули! Није ли то чудо?

* * *

Који је закључак? Свети Димитрије и свети Нестор су примери вере, које и ми треба да следимо колико живимо у овом животу, да их следимо.

Рађа се питање· да ли верујемо? Са речима верујемо, али чињенице доказују да немамо ни мало од вере коју су имали ови светитељи. Ако буде прогона- а биће прогона- као што је био за време Диоклецијана, не знам колико од такозваних Хришћана ће остати верно Христу.

Биће просејавања. Долази антихрист. Број, 666, има симболику. И личне карте са бројем 666 су у програму његове владавине. Немој да неко узме такву личну карту. То је знак антихристов. Он ће потрести васељену, просејаће мале и велике, владаре и поглаваре, жене, мушкарце и децу. Покушаће опечатити све. Ми имамо један печат, печат светога крштења. Настојаће антихрист да опечати свет са сатаниним печатом. И тада од хиљаду, само ће један да се супротстави!

Да ли је моја реч претерана? Није. Јер колико се данас супротстављају данашњи Хришћани у поређењу са Хришћанима првих векова? Њима су нож стављали под грло да псују, и нису псовали, а данашњи псују без да их неко присиљава. Ко ставља нож под грло лажном хришћанину и псује? Ако ли сада без ножа, без прогона, хуле на Бога, замислите шта ће само бити када дође антихрист…

Ми шта треба да чинимо? Да верујемо. Помолимо се· Дај нам, Господе, веру! веру коју су имали свети Димитрије и свети Нестор, веру коју су имали наши преци, четристо година су живели под Турцима, са ножем под грлом, и нису порекли Христа. А ми, ако буде прогона, да останемо верни и посвећени. Наше паре нек узму антихристи, наше куће нека узму, наше њиве, наше животиње нека узму, као што каже свети Козма Етолски· али нашу веру не! Ево речи светог Козме· «Душа и Христос су вам потребни.То двоје цео свет да пропадне, не могу вам узети, осим ако их дате својом вољом. То двоје да чувате да их не изгубите».

Драги моји, сви који слушате ове речи, децо, жене и мушкарци који данас поштујете светог Димитрија, нека нико не постане издајник. Останимо сви верни. И ако дођу године уклете- а доћи ће-, и на земљи остане само један Хришћанин, један да само остане, довољан је и он. Тај један да победи. Победиће један,  неће победити многи. Неће победити антихристи, неће победити незнабошци, него ће победити Бог светог Димитрија.

«Боже Димитријев, помози нам» амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

________________

ROYMANIKA

____________________

MITROPOLITUL AUGUSTIN DE FLORINA LA POMENIREA SFÂNTULUI DIMITRIE:

“Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist”.

“… Multe şi mari minuni a făcut Sfântul Dimitrie. Vă amintesc doar una. Să nu creadă necredincioşii, dreptul lor; noi credem. Pentru că într-o astfel de sfântă zi, 26 octombrie 1912, Sfântul Dimitrie şi-a făcut minunea. Copiii Eladei strigau în divizii şi batalioane: Sfinte Dimitrie, fă minunea ta! Şi într-adevăr, în ziua Sfântului Dimitrie, au intrat în Tesalonic şi au înălţat steagul nostru pe Turnul Alb! Asta nu e minune?

***

Concluzia care este? Sfinţii sunt exemple. Atât Sfântul Dimitrie, cât şi Sfântul Nestor sunt exemple de credinţă, pe care şi noi trebuie să le imităm cât trăim în această viaţă, să le urmăm.
Se naşte întrebarea: Credem? Cu cuvintele credem, însă faptele demonstrează că nu avem nici măcar puţin din credinţa pe care au avut-o aceşti sfinţi. Dacă ar fi o prigoană – şi va fi prigoană – aşa cum a fost sub Diocleţian, nu ştiu câţi din aşa numiţii creştini vor rămâne credincioşi lui Hristos.
Va veni sita. Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist. Acesta va cutremura lumea, îi va cerne pe cei mici şi pe cei mari, şi pe conducători şi pe supuşi, şi pe femei şi pe bărbaţi şi pe copii. Va încerca să-i pecetluiască pe toţi. Noi o singură pecete avem, pecetea Sfântului Botez. Antihristul va încerca să pecetluiască lumea cu pecetea satanei. Şi atunci din mii… unul, doar unul, se va împotrivi!
Este exagerat cuvântul meu? Nu este. Fiindcă ce împotrivire arată creştinii de astăzi în comparaţie cu creştinii din primele veacuri? Acelora li se punea cuţitul la gât, ca să hulească, dar nu huleau. Cei de astăzi hulesc fără să-i forţeze nimeni. Cine-i pune cuţitul la gât falsului creştin de huleşte? Dacă deci acum fără cuţit, fără prigoană, hulesc, închipuieşte-ţi ce se va întâmpla când va veni Antihrist…
Noi ce trebuie să facem? Să credem. Să ne rugăm: Dă-ne, Doamne, credinţă!, credinţa pe care au avut-o Sfântul Dimitrie şi Sfântul Nestor, credinţa pe care au avut-o strămoşii noştri; Patru sute de ani au trăit sub turci, cu cuţitul la gât, dar nu s-au lepădat de Hristos. Şi noi, dacă va fi o prigoană, să rămânem toţi credincioşi şi devotaţi. Banii noştri să-i ia antihriştii, casele noastre să le ia, ogoarele noastre să le ia, animalele noastre să le ia, cum zice Sfântului Cosma Etolianul; însă credinţa noastră în Hristos, nu! Iată cuvintele Sfântului Cosma: „De suflet şi de Hristos aveţi nevoie. Pe acestea două, întreaga lume de-ar cădea, nu pot să vi le ia, doar dacă le veţi da de bunăvoie. Acestea două să le păziţi ca să nu le pierdeţi”.
Iubiţii mei, fie ca din toţi câţi auziţi cuvintele mele, copii, femei şi bărbaţi, care îl cinstiţi astăzi pe Sfântul Dimitrie, nimeni să nu ajungă trădător. Să rămânem toţi credincioşi. Şi chiar dacă o să vină ani blestemaţi – şi vor veni -, şi pe pământ va rămâne un singur creştin, unul singur să rămână, ajunge acesta. Acest unul va învinge. Va învinge unul, nu vor învinge cei mulţi. Nu vor învinge antihriştii, nu vor învinge ateii, ci va învinge Dumnezeul Sfântului Dimitrie.
„Dumnezeul lui Dimitrie, ajută-ne”. Amin.”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.K.)

(Говор Митрополита Флорине у Светом храму Светог Димитрија К. Калиникис-  Флорина, Понедељак –26-10-1987)

ΕΚΚΛΗΣΙΑΣΤΙΚΗ ΤΡΟΜΟΚΡΑΤΙΑ ΣΤΗΝ ΣΕΡΒΙΑ

ΣΕΡΒΟΙ ΙΕΡΑΡΧΑΙ ΓΥΡΙΖΟΥΝ ΣΤΟΝ ΜΕΣΑΙΩΝΑ ΤΗΣ ΠΑΠΙΚΗΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ ΚΑΙ

ΡΙΧΝΟΥΝ ΣΤΗΝ ΠΥΡΑ ΑΛΛΟΥΣ 10 ΠΡΟΣΦΥΓΑΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥΣ ΗΓΟΥΜΕΝΟΥΣ ΚΑΙ ΜΟΝΑΧΟΥΣ

ΤΟΥ ΕΞΟΡΙΣΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΙΤΟΥ ΚΟΣΣΟΒΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ!!!

Το αδηφάγο θηρίο των 5 νεοταξικών Μητροπολιτών της Σερβίας, με τον νέο 80χρονο πατριάρχη, που το ένα πόδι το έχει στον τάφο και το άλλο στους παπικούς και στους φονιάδες  του Σέρβικου λαού, στέλνουν και πάλι τα τάνξ της κοσμικής τους εξουσίας για να ισοπεδώσουν κάθε φωνή ορθόδοξης διαμαρτυρίας .

Βαριές τιμωρίες σε 4 ηγουμένους και 6 μοναχούς γιατί μένουν πιστοί στον πνευματικό τους πατέρα, στον εξόριστο Μητροπολίτη του Κοσσόβου Αρτέμιο.

Ο Μητροπολίτης Φλωρίνης π. Αυγουστίνος σε κάποιο κήρυγμά του έλεγε· “Με απειλούν οι «άγιοι αρχιερείς» ότι θα με καθαιρέσουν· Η καθαίρεση από τοιούτους αρχιερείς είναι για μένα υψίστη προαγωγή·

ΤΟ ΠΑΡΑΚΑΤΩ ΚΕΙΜΕΝΟ ΕΣΤΑΛΕΙ

ΑΠΟ ΤΟΥΣ ΣΕΡΒΟΥΣ ΠΡΟΣΦΥΓΑΣ ΑΓΩΝΙΣΤΑΣ ΜΟΝΑΧΟΥΣ,

ΠΟΥ ΚΡΑΤΟΥΝ ΨΗΛΑ ΤΟ ΛΑΒΑΡΟ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ

Пре пар дана десеторица избеглих монаха-клирика примили су Оптужнице подигнуте од стране Црквено-судског Тужиоца Епархије Рашко-призренске протојереја-ставрофора Милорада Цветковића. У оптужницама, које изобилују неистинама, клеветама, извртањем чињеница, а по саставу и садржини су правно неписмене, епархијски Тужиоц предлаже Црквеном суду да казни:

• 1.    Протосинђела Николаја (Николића), доскорашњег настојатеља манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

• 2.    Протосинђела  Варнаву (Димитријевића), доскорашњег настојатеља манастира Браина, лишењем свештеничког чина на 5 година.

• 3.    Јеромонаха Бенедикта (Прерадовића), доскорашњег настојатеља манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина.

• 4.    Јеромонаха Наума (Мирковића), доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

• 5.    Јеромонаха Ксенофонта (Томашевића), доскорашњег сабрата манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина.

• 6.    Јеромонаха Иринеја (Ристића), доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

• 7.    Јеромонаха Романа (Папића), доскорашњег настојатеља манастира Девина Вода, лишењем свештеничког чина на пет година.

• 8.    Јеромонаха Јована (Милојевића), доскорашњег сабрата манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина на три године.

• 9.    Јеромонаха Висариона Шуловића, доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина на три године.

• 10.    Јеромонаха Максима (Новаковића), доскорашњег сабрата манастира Сопоћани, лишењем свештеничког чина.

• Против осталих монаха-клирика, монаха и монахиња оптужнице нису подигнуте.

• С обзиром на неприхватљиво и неправедно селективно кажњавање једног броја монаха,  избегло монаштво је саборно и једнодушно усвојило закључке,  које је у виду саборног одговора на поменуте оптужнице, доставило  Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију. Садржај саборног одговора избеглих монаха доносимо у наредном прилогу.

  Уредништво

ОДГОВОР ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ, ПРЕДСЕДНИКУ ЦРКВЕНОГ СУДА И АДМИНИСТРАТОРУ ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ, НА ЦРКВЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ  УПУЋЕНЕ ДЕСЕТОРИЦИ ЈЕРОМОНАХА, ИЗБЕГЛИХ КЛИРИКА РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Ваше Високопреосвештенство, благословите!
Потрешени сазнањем да истрајавате у својој непримереној намери да проблеме везане за наш одлазак из Епархије рашкопризренске, настале као последице нечувеног, неканонског и противуставног смењивања и прогоњења канонског, надлежног Архијереја Епархије рашкопризренске, и нашег духовног оца, Епископа Артемија, решавате црквено-судским претресањем, упућујемо Вам овај одговор на исконструисане црквене оптужнице, не само у име  нас свештеномонаха које је Ваша „правичност“ издвојила као некакве „коловође“ и једине „кривце“ за одлазак наших монаха и монахиња из бивше наше матичне Епархије, него и свих осталих, који су по Вашој несувислој замисли „заведени“ од нас, некаквих „коловођа“.

Како би у овоме ствар била сасвим јасна и како не би надаље остајало простора за такво Ваше, за нас понижавајуће расуђивање, које у себи имплицира некакву нашу затупљеност, незрелост и поводљивост, ми Вам  свесно, савесно и одговорно, по ко зна који пут, саопштавамо наше савршено једномислије, једнодушност и сагласност по питању нашег одласка, разлога који су тај одлазак иницирали, као и одлучност да на оваквом путу, којим исказујемо неслагање са беспоретком везаним за прогоњење епископа Артемија, истрајемо до краја, молећи се Крманошу наше Свете Цркве, подвигоположнику Господу Христу, да тај крај буде благополучан по нас и по сваку православну душу која се у Њој спасава.

У том смислу, не допуштамо никакво пребирање по нама, нити било какво издвајање појединаца из наше братије од стране Вас, како би кривицу коју, уствари, сносе иницијатори свег замешатељства у ЕРП, а везану за наш одлазак из исте, свалили на нас неколицину. Уколико, по Вашој непастирској логици, наш одлазак из Епархије у којој влада хаос и страховлада и даље будете тражили кривца, не у редовима Вас и осталих иницијатора настале анархије у ЕРП (који су Вама добро познати и одакле, нажалост, управо почиње проблем завере и антиканонског групашења против канонског, а прогнаног Епископа рашкопризренског) већ у нашим редовима, нећемо дозволити да неколицину наше сабраће, истржући из наше свезе братског јединства у Христу и по заједничком духовном оцу, приводите као жртвену јагњад на задовољење таквој Вашој „правди“, која у својој самоувереној „непогрешивости“ нема ни трага пастирске одговорности за нас као дела словесног Христовог стада наше Свете Цркве, и за душе сваког од нас понаособ.

Обраћања упућивана Вама и Епископу Атанасију, Вашем неславном претходнику у администрирању нашом Епархијом,  у којој се од фебруара ове године па све до данас  врши безакони пуч и препад, а које као кривицу наводите у оптужницама упућеним делу наше сабраће јеромонаха, нису потписивали само они, које прозивате као некакве „главне кривце“, већ и сви ми остали монаси и монахиње који смо напустили ЕРП, притиснути насталим немиром и безакоњем у истој. С обзиром да и ми остали стојимо иза сваког слова и запете у тим обраћањима, као потписници истих и као заједничари таквих схватања, везаних за немила дешавања у нашој Епархији и уопште у Цркви, ми апсолутно делимо и одговорност за све што је у њима написано, и то не мању од братије коју Ви сматрате једино одговорним за писање и објављивање поменутих јавних обраћања и саопштења.

Дакле, понављамо, одговорност поводом нашег одласка из Епархије без Вашег допуштења, као и сва до сада написана јавна обраћања Вама и Вашим претходницима делимо сви ми подједнако, с обзиром да и имена свих нас стоје потписана испод поменутих саопштења и наших поступака о којима је у њима реч.

Због свега наведеног, сматрамо да је из црквено-правног аспекта недопустиво да за савршено исте поступке, ставове и изјаве једне осуђујете, претећи им непримерено строгим „канонским“ мерама и санкционисањем, а остатак монаштва, односно нас, који суштински делимо мишљење и одговорност за поменуте поступке заобилазите том Вашом „правдом“.

Уколико овоме придодамо чињеницу да су оптужнице, упућене десетини наше сабраће јеромонаха, по своме саставу и садржини у великој мери неписмене, непрецизне (препуне материјалних грешака и пропуста, бруталних подметања и извртања чињеница, као и тенденциозних и клеветничких интерпретација многих поступака наше сабраће) па  самим тим апсолутно неодговорне и неозбиљне, читав проблем који наводно покушавате да решите у ствари постаје још већи.

Сложићете се да је поменута, више него очигледна, неодговорност, крајње недопустива када су у питању црквене оптужнице којима се одлучује о живим, бесмртним душама људским, о слугама Божијим сазданим за вечност по Његовом лику и образу, о Вашим досадашњим саслужитељима светог олтара Цркве Божије.

Зар је потребно напомињати Вам колику одговорност сносите за сваку од ових душа, које се мукотрпно избавише из канџи кнеза овога света, од света се одвојивши, ставише се, не осврћући се назад, под благи јарам Христов, а које сад управо Ви у тај исти свет гурате назад на пут погибли? Та Ваша кривица није и неће бити мала, уколико се усудите да паушалним, кривотвореним оптужницама доносите пресуде које се не тичу само ововременог живота наше осуђиване сабраће, већ које задиру до у саму вечност, тичући се, дакле, њиховог вечног живота и спасења.

Оптужнице, препуне нетачних и искривљених података, одишу нехришћанском нељубављу и непажњом, зато су самим тим и неодрживе под теретом правде и правичности, особито оне канонске и еванђелске. Потписник поменутих оптужница је човек сасвим неупућен у сва досадашња немила дешавања у ЕРП, а притом је савршено бесмислено да тај исти човек, чије су изјаве, својевремено објављене у књизи енглеске новинарке Викторије Кларк, саблазниле на хиљаде душа својим непристојним и његовом чину непримереним изразима, који су авај, свет обишли, тужи нашу сабраћу ни мање ни више, већ понајвише због вербалног деликта, који заузима највећи део садржине оптужница о којима је реч¹.

---

¹ Те саблажњиве, нехришћанске, и једном свештенику потпуно недоличне изјаве тренутног црквено-судског тужиоца ЕРП, пртојереја-ставрофора  Милорада Цветковића (ставрофорски чин му је, ваљда, недавно додељен као награда за обављање овог незахвалног посла лажирања црквених оптужница), објавила је Викторија Кларк 2000. године у својој књизи »Зашто анђели падају». (Victoria Clark: Why Angels Fall, Palgrave Macmillan, 2000.), посветивши о. Милораду готово читаво поглавље. Неумесно је и неприлично те изјаве овде наводити, но могуће их је пронаћи на страни 86. поменуте књиге, а у електронском формату овде:http://books.google.com/books?id=nfZK6gYSd4C&lpg=PP1&dq=why%20angels%20fall&pg=PA83#v=onepage&q=Milorad&f=false. Након читања оваквих саблажњивих изјава, које су из уста истог тог свештеника изашле уз дим Lucky Strike-a, а који сада против монаха саставља црквене оптужнице, оптужујући их за вербални деликт давања јавних изјава и саблажњавање народа, човек не може а да се не сети јеванђелске приче о злом слуги коме је велики дуг опроштен, а он за мали дуг дављаше другове своје (в. Мт, 18:23-35).

Сумирајући све досадашње неканонске, противуставне, нејеванђелске и непримерене поступке принудне управе у ЕРП, закључно са оваквим Вашим тенденциозним и неодговорним оптужницама, боље рећи поигравањем са црквено-судским процесом везаним за неколицину наше сабраће, једном речју узимајући у обзир ванредно, неканонско и антиканонско, несређено стање у ЕРП, обавештавамо Вас, апсолутно савесно, свесно, одговорно, једнодушно и одлучно, у апсолутној међусобној сагласности да од сада па надаље све Ваше црквено-судске и остале административно-канонске одлуке, везане за нас јеромонахе, јерођаконе, монахе и монахиње који смо, притиснути безакоњем, напустили Епархију – НЕ ПРИХВАТАМО, све док се у Епархији рашкопризренској не успостави канонски поредак враћањем на трон прогнаног и понижаваног, али јединог канонског епископа рашкопризренског, Артемија.

И на крају, да вапајно узвикнемо са Св. Максимом Исповедником: „Не примај прекоре упућене твоме оцу и не одобравај ономе који га понижавају, да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих!», поучени и речима Светог Јована Златоустог: „Ја сам научен да трпим гоњење, а не да гоним; да будем прогањан, а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце.» У овим речима победе, богонадахнутим свагдаживим Духом Светим, знамо да свагда обитава Истина Божија. И нека би, овим богогласним устима поучавани, увек пред очима имали онај непромењиви, апостолски принцип, да  „већма се треба Богу покоравати него људима» (Д. Ап. 5, 29)

Oваплоћеној Истини Божијој – Христу Богочовеку и Јединој, Јединственој и Јединоспасавајућој Цркви Његовој свагда верни, потписујемо овај братски, саборни и једнодушни одговор – јеромонаси, јерођакони, монаси и монахиње, избегли из Епархије рашкопризренске:

ΠΡΟΔΟΤΑΙ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΣΤΗΝ ΣΠΗΛΙΑ ΤΟΥ ΔΙΑΒΟΛΟΥ

Η φωτογραφία έγινε με σκίτσα από τα αρχεία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου.

Κάποιες αναγκαίες συμπληρώσεις έγιναν απ’ εμάς.

(Prepad Pravoslavlja

Разбојници на путу напали Аву АртемијаНаши пријатељи из Грчке су нам послали поруку у слици и речи (колаж) коју вам преносимо у целини. Пажња опасност вреба …)

ΕΝΘΡΟΝΙΣΗ ΜΕ ΤΟ ΤΥΠΙΚΟ ΤΗΣ ΠΑΓΚΟΣΜΙΟΠΟΙΗΣHΣ

Ένας γέρος πατριάρχης που το ένα του πόδι βρίσκεται στον τάφο έκανε την επίσημη ενθρόνιση του με το τυπικό της Παγκοοσμιοποίησης!!! Οι σκοτεινές δυνάμεις που προετοιμάζουν την έλευση του Αντιχρίστου, κάνουν πρόβες για να συνηθίσουν οι Ορθόδοξοι χριστιανοί σε πανηγύρια και συμπροσευχές.  Αυτό το γελοίο πανηγύρι της ενθρονίσεως του Σέρβου πατριάρχη Ειρηναίου με Μουσουλμάνους Εβραίους Προτεστάντες, Παπικούς και μ’ όλους τους εκπροσώπους των θρησκειών θα γίνει σ’ όλη την μεγαλοπρέπεια του και κατά την έλευση του Αντιχρίστου. Θα τον εμφανίσουν ως μέγα σωτήρα των λαών και θα του φορέσουν οι προδόται αρχιερείς μήτρα, εγκόλπιο και θα του δώσουν πατερίτσα. Θυμίζω κάτι που είπε ο Γέροντας επίσκοπος Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης, πριν από μερικά χρόνια.

Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

Hristofor Kaliva, moj prisni prijatelj, veliki covek, pre nekoliko godina rekao mi je tokom razgovora sledeće: “Bre Avgustine, zar ne vidis šta će biti? Satana je iskoristio sva sredstva da razori Crkvu. U poslednja vremena upotrebice poslednje oruzje: Obuci ce u svestenike I Episkope ljude koji su u njegovoj vlasti; ukrasice ih panagijama I dace im paterice! I kroz te Arhijereje unistice Crkvu”.

ΝΤΡΟΠΗ ΚΑΙ ΑΙΣΧΟΣ ΣΤΟΥΣ ΠΡΟΔΟΤΑΣ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ

Aπο ιστοσελιδα ΘΡΗΣΚΕΥΤΙΚΑ

Φωτορεπορτάζ: Παπικοί, Προτεστάντες, Μουσουλμάνοι και Εβραίοι παρόντες στην ενθρόνιση του Πατριάρχη Σερβίας Ειρηναίου

Με την παρουσία Ορθοδόξων επισκόπων αλλά και Παπικών, Προτεσταντών και εκπρόσωποι της Ισλαμικής Κοινότητας της Σερβίας και της Ισραηλιτικής Κοινότητας της Σερβίας έγινε η ενθρόνιση του Πατριάρχη Σερβίας Ειρηναίου στο Πετς. Τόσο ο Πατριάρχης Ειρηναίος όσο και οι Παπικοί αντιπρόσωποι εξέφρασαν τη χαρά τους για τις καλές σχέσεις της Σερβικής Εκκλησίας με τη Ρωμαιοκαθολική και την προώθηση του Διαλόγου που μπορεί να υπάρξει μέσω των σχέσεων αυτών.

ΠΟΛΕΜΟΥΝ ΜΕΧΡΙ ΕΞΟΝΤΩΣΕΩΣ

ΤΟΝ ΟΡΘΟΔΟΞΟ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΤΟΥ ΚΟΣΣΟΒΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟ

ΝΕΑ ΑΠΑΓΟΡΕΥΣΗ

Ο επίσκοπος Αρτέμιος εκλήθη να δώση συνέντευξη τύπου μαζί με δύο καθηγητάς του Πανεπιστημίου της Νις, τον Ζόραν Κβορόβικ και τον Ντάγκισα Μποζόβικ, με θέμα «την τρέχουσα κατάστασι της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας».

Δέκα λεπτά πρίν την έναρξη της πρές κόνφερανς, στο Κέντρο Τύπου της Ενώσεως Δημοσιογράφων της Σερβίας, κατέφθασε έγγραφο του πατριάρχου Ειρηναίου, που τον απαγορεύει να δώση συνέντευξη.

Αυτοί που κάνουν χαρμάνι όλες τις θρησκείες και τις αιρέσεις και διαλέγονται με όλους τους δαίμονες απαγορεύουν στον Ορθόδοξο ιεράρχη της Σερβίας Αρτέμιο να δώσει συνέντευξη!!!
Ο σεβασμιώτατος Αρτέμιος δήλωσε ότι θα παραμείνη στην αίθουσα, που θα δωθεί συνέντευξη τύπου, αλλά δεν θα απαντήση στις ερωτήσεις.
Η συνέντευξη τύπου συνεχίσθηκε από τους δύο καθηγητάς, αφού ο καθηγητής του Πανεπιστημίου του Νις Ζόραν Κβορόβικ, κατήγγειλε και διαμαρτυρήθηκε έντονα γιά την συνεχή σειρά των περιορισμών που γίνεται σε βάρος του Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης Αρτεμίου, κατά παράβαση των Συνταγματικών ελευθεριών, αφού δεν του δίνουν το δικαίωμα της ελεύθερης κυκλοφορίας, της ελεύθερης διαμονής, το δικαίωμα του να θέλη να δικασθή, το δικαίωμά του να εκφράζεται δημόσια και ελεύθερα, κ.λ.π.
Και αναρωτιέται ο καθηγητής, αν αυτοί που υποστηρίζουν τον «διάλογο της αγάπης» με τους ετεροδόξους, πώς μέσα εις αυτό το πλαίσιο του διαλόγου δεν πρέπει να ισχύη αυτό και να εφαρμόζεται γιά τους ομοδόξους;

Η απαράδεκτη απαγόρευσι της συνέντευξης τύπου προκάλεσε αγανάκτησι του δημοσιογραφικού κόσμου και ποικίλλες συζητήσεις εναντίον των Οικουμενιστών Σέρβων ιεραρχών και του γέρου νέου πατριάρχου.

3 Οκτ 2010

Απαγορευσαν στον επισκοπο Αρτεμιο

να ταξιδεψει στη Ρωσια για να μιλησει

για τις σχεσεις Ορθοδοξων και Ρωμαιοκαθολικων

ΚΑΙ ΑΛΛΗ ΑΠΑΓΟΡΕΥΣΗ!!!

ΤΙ ΤΡΕΜΟΥΝ ΟΙ ΠΡΟΔΟΤΑΙ, ΠΑΓΚΟΣΜΙΟΠΟΙΗΜΕΝΟΙ ΠΑΤΡΙΑΡΧΑΙ; ΤΟΝ ΞΕΣΗΚΩΜΟ ΤΩΝ ΟΡΘΟΔΟΞΩΝ ΛΑΩΝ;

Ο Επίσκοπος Αρτέμιος (Radosavljevic), Επίσκοπος αν και είχε προσκληθεί, να συμμετάσχει στη Ρωσία, σε μια διεθνή διάσκεψη για τη γενοκτονία εναντίον των Σέρβων, δεν πηγαίνει γιατί δεν το επέτρεψε ο Σέρβος Πατριάρχης Ειρηναίος (Γκαβρίλοβιτς).

Το συνέδριο που έχει θεολογικό και ιστορικό χαρακτήρα, έχει προγραμματιστεί για τις 28 Οκτωβρίου στην Αγία Πετρούπολη και διοργανωτές είναι το Πολιτειακό Πανεπιστήμιο- Τμήμα Ιστορίας και το Εθνικό Πρακτορείο Ειδήσεων από την Αγία Πετρούπολη.

– Ο Επίσκοπος Αρτέμιος θα μιλούσε για τις σχέσεις Ορθοδόξων και Ρωμαιοκαθολικών μετά το στρατόπεδο συγκέντρωσης Jasenovac. Προσπαθεί όπως αναφέρει να ανταποκριθεί στην πρόσκληση των διοργανωτών, αλλά, δυστυχώς, ο Πατριάρχης Ειρηναίος δεν δίνει την άδεια του.

Από τη σερβική πλευρά θα συμμετέχουν μόνο Simo Brdar επιμελήτρια του Μουσείου της Γενοκτονίας του Gradina και ο ακαδημαϊκός Srboljub Zivanovic από τη Μεγάλη Βρετανία ως εκπρόσωπος της Διεθνούς Επιτροπής για την αλήθεια σχετικά με το Jasenovac

Το συνέδριο διοργανώνεται με την ευκαιρία της μετάφρασης στα ρωσικά του βιβλίου «Ο Αρχιεπίσκοπος της Γενοκτονίας» που μιλάει για τον Αρχιεπίσκοπο Aloysius Στέπινατς που ήταν ένας εγκληματίας.

Σεβασμιώτατος Μητροπολίτης ΑΡΤΕΜΙΟΣ:

Ειμαι ο Κανονικος  μητροπολιτης Ρασκας  και Πριζρενη

Διά τῆς ἀπό 13-9-2010 μακροσκελοῦς ἐπιστολῆς του τήν ὁποία ἐνεχείρισε πρός τήν ΔΙΣ τῆς Σερβικῆς Ὀρθοδόξου Ἐκκλησίας ὁ Σεβασμιώτατος Ἐπίσκοπος κ.κ.Ἀρτέμιος ζητᾶ νά ἐπανέλθει ἡ κανονική τάξη καί εἰρήνη στή Σερβική Ὀρθόδοξο Ἐκκλησία.

Μάλιστα δέ, γράφει μέσα στήν ἐπιστολή του ὁ Σεβασμιώτατος, ὅτι οἱ φόβοι του καί οἱ ἐνστάσεις του γιά τίς ἐξελίξεις τῶν ἐκκλησιαστικῶν καί ἐθνικῶν πραγμάτων στή Σερβία κορυφώθηκαν ὕστερα ἀπό τίς σφόδρα φιλοπαπικές καί οἰκουμενιστικές δηλώσεις ἐκ μέρους τοῦ Σέρβου Πατριάρχου κ.κ.Εἰρηναίου στή Βιέννη.

Ἡ ὅλη ἔκρυθμη καί παρανόμως ἐπιβληθεῖσα ἀντικανονική κατάσταση πού ἐνέσκηψε στό Κόσοβο ἀνάγκασε τούς 100 καί πλέον μοναχούς νά ἐγκαταλείψουν τούς τόπους τῆς μετανοίας τους ὡς ἔνδειξη διαμαρτυρίας.

Ἔφερε δέ σέ ἀπόγνωση τό ποίμνιο (ἱερεῖς, λοιποί μοναχοί καί λαϊκοί), τό ὁποῖο ἐκφράζεται μέ τά μελανότερα χρώματα γιά τήν ἀποσύνθεση τῆς καθημερινῆς ἐκκλησιαστικῆς ζωῆς.

Καταλήγει ὁ Σεβασμιώτατος στήν ἐπιστολή του ὅτι ἡ κανονική τάξη καί εἰρήνη μπορεῖ νά ἀποκατασταθεῖ μόνον μέ τήν ἐπιστροφή τοῦ ἰδίου στήν ἀντικανονικῶς καί παρανόμως ἀρπαγεῖσα Ἐπαρχία του, τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Ράσκας-Πριζρένης.

«Ἀντίθετα μέ τήν ἕως τώρα κατάσταση ἀνακοινώνουμε ὅτι ἀπό τοῦδε καί στό ἑξής ἀπαλλασσόμεθα ἀπό τήν προσωπική εὐθύνη πού αἰσθανόμεθα ἕνεκα τῆς ὑποταγῆς πού ἐπεδείξαμε ἕως τώρα, διότι ἡμεῖς ἐνώπιον τῆς Ἐκκλησίας καί ἐνώπιον τοῦ Θεού εἴμεθα ἰσόβιος κανονικός Ἀρχιποιμένας τῆς Μητροπόλεως Ράσκας-Πριζρένης», ἔγραψε μεταξύ ἄλλων ὁ Ἐπίσκοπος Ράσκας-Πριζρένης κ.κ. Ἀρτέμιος.

Σύμφωνα μέ τίς πληροφορίες μας ἡ συνεδρίαση τῆς ΔΙΣ θά γίνει σήμερα, 15-9-2010.

Πηγή:http://www.mancr.org (ἰστοσελίδα μοναστηριοῦ CRNA REKA στήν ἐξορία)

_____________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

Πηγή:http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/157-2010-09-15-09-36-04.html

АРТЕМИЈЕ – доживотни Епископ рашко-призренски

Њeгово Преосвештенство Епископ г. Артемије обратио се 13. септембра о.г. Светом архијерејском Синоду СПЦ подужим писмом, којим захтева враћање отетог му трона Епархије рашко-призренске, чиме ће се и у СПЦ вратити канонски поредак и мир.

”У противном овим обзнањујемо да се од сада па убудуће ослобађамо осећаја сопствене кривице због ранијих повиновања, јер смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски Архипастир Епархије рашко-призренске”, поручио је, између осталог, Епископ рашко-призренски  г. Артемије.

Према нашим сазнањима седница Синода биће одржана данас, 15. септембра 2010. године.

______________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

____________________

ARTEMIE DE KOSOVO:

SUNT EPISCOPUL CANONIC DE RAŞKA-PRIZREN!

Într-o scrisoare, Preasfinţitul Episcop Artemie semnalează grave evoluţii  în Biserica Ortodoxă Sârbă

Într-o amplă scrisoare din 13.09.2010, pe care a trimis-o Sfântului Sinod Permanent al Bisericii Ortodoxe Sârbe, Preasfinţitul Episcop kir Artemie cere să revină ordinea canonică şi pacea în Biserica Ortodoxă Sârbă. Preasfinţitul scrie în epistola sa că temerile şi contestaţiile sale pentru evoluţia lucrurilor bisericeşti şi naţionale în Serbia au atins punctul culminant în urma declaraţiilor vehement filo-papistaşe şi ecumeniste din partea Patriarhului Sârb kir Irineu la Viena.
Toată situaţia anormală, anticanonică şi ilegal impusă, care a apărut în Kosovo a obligat pe cei peste 100 de monahi să-şi părăsească mănăstirile lor de metanie în semn de protest. A adus la deznădejde turma (preoţi, şi ceilalţi monahi şi laici), care se exprimă în cele mai negre culori pentru alterarea vieţii bisericeşti zilnice. Preasfinţitul îşi încheie scrisoarea, spunând că ordinea canonică şi pacea pot fi restabilite doar prin întoarcerea sa în Eparhia, ce i-a fost răpită anticanonic şi ilegal, Sfânta Episcopie de Raşca şi Prizren.
„Contrar situaţiei de până acum, vă aducem la cunoştinţă că de acum înainte ne dezicem de orice responsabilitate personală, pe care o simţim pentru supunerea de care am dat dovadă până acum, pentru că noi, înaintea Bisericii şi înaintea lui Dumnezeu, suntem Arhipăstor canonic pe viaţă al Episcopiei de Raşca şi Prizren”, a scris printre altele Episcopul de Raşca şi Prizren, kir Artemie.
Conform informaţiilor noastre întrunirea Sfântului Sinod Permanent va avea loc astăzi, 15.09.2010.

(Traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”; Sursa: http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/157-2010-09-15-09-36-04.html
(Site-ul Mănăstirii CRNA REKA în surghiun) via http://thriskeftika.blogspot.com/2010/09/blog-post_1116.html)

ΑΓΓΕΛΤΗΡΙΟΝ

ΕΞΟΔΙΟΥ ΑΚΟΛΟΥΘΙΑΣ

___________________________________

Το σκήνωμα του σεβασμίου Γέροντος επισκόπου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου από το Νοσοκομείο Φλώρινας μεταφέρθηκε στην γυναικεία Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος όπου ετελέσθη η θεία Λειτουργία. Στην Ι.Μ. του Αγίου Αυγουστίνου εκκλησιαζόταν μετά την παραίτησή του κάθε Κυριακή ο Γέροντας, μέχρι και στις 1-8-2010, όπου μοίρασε αντίδωρο σ’ όλο το εκκλησίασμα.

Από την Ιερά Μονη Αγ. Αυγουστίνου το σκήνωμα του επισκόπου Αυγουστίνου μεταφέρθηκε για λαϊκό προσκύνημα στον Μητροπολιτικό ναό του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης. Έκεί θα βρίσκεται μέχρι την Δευτέρα στις 30 Αυγούστου του 2010. Την  Δευτέρα θα τελεσθεί αρχιερατική θεία Λειτουργία. Η εξόδιος ακολουθία θα ψαλεί την ίδια μέρα στον Άγιο Παντελεήμονα Φλωρίνης η ώρα 12 π.μ.

Μετά την ακολουθία θα γίνει η ταφή στην Ιερά μονή του Αγίου Αυγουστίνου

ΤΟ ΕΞΠΡΕΣ ΠΟΥ ΠΕΡΙΜΕΝΕ ΧΡΟΝΙΑ Ο ΓΕΡΟΝΤΑΣ

ΑΓΩΝΙΣΤΗΣ ΙΕΡΑΡΧΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΣ ΚΑΝΤΙΩΤΗΣ

ΗΡΘΕ ΚΑΙ ΤΟΝ ΠΑΡΕΛΑΒΕ, ΣΗΜΕΡΑ ΣΑΒΒΑΤΟ 28-8-2010, ΚΑΙ ΩΡΑ 5 π.μ.

__________________________

Σεβαστέ μας πνευματικέ πατέρα, καλή αντάμωση στην αιωνιότητα

____________________________

Ας μη λυπούνται οι πιστοί, που ο Γέροντας έφυγε από κοντά μας, γιατί ο Χριστός ζει και οι άνθρωποι του Θεού δεν πεθαίνουν ποτέ. Ο Γέροντας αγωνιστής ιεράρχης από την θριαμβεύουσα Εκκλησία θα έχει μεγαλύτερη παρρησία στο Θεό και θα βρίσκεται πάντοτε κοντά στους  αγωνιζομένους χριστιανούς και θα πρεσβεύει υπέρ αυτών  και θα συναγωνίζεται μαζί τους.

Σε ένα κήρυγμά του έλεγε·

«Εγώ θα φύγω. Πού θα πάω; ‘Οπου και αν πάω, αν δώ ότι η ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ κινδυνεύει θα κάνω επανάσταση θα χτυπήσω συναγερμό. Δεν θα αφήσω την Εκκλησία του Χριστού ούτε στους αθέους ούτε στους μασόνους ούτε στους οικουμενιστάς…».

Καλά θα είναι, κάποιοι οικουμενισταί δεσποτάδες, να σεβαστούν τον Γέροντα και να μην ρθουν να πανηγυρίσουν στην Φλώρινα. Ο αγωνιστής ιεράρχης π. Αυγουστίνος Καντιώτης δεν θα επιθυμούσε την παρουσία πανηγυρτζίδων αιρετικών αρχιερέων στην κοίμησή του.

Ας μην λυπούνται οι πιστοί, και ας μη χαίρονται οι άπιστοι, γιατί η φωνή του Γέροντος δεν θα σιγήσει. Υπάρχει τόσο υλικό, και μας παρέδωσε τόσο μεγάλο πνευματικό οπλοστάσιο, που ανα πάσα στιγμή και σε κάθε αγώνα της Εκκλησίας ο Γέροντας με το φλογερό του κήρυγμα θα βρίσκεται μπροστά και θα τους ανατρέπει τα καταχθόνια σχέδιά τους.

Ας γνωρίζουν οι εχθροί της Ορθοδοξίας και του Ελληνικού έθνους· Δεν ξεμπέρδεψαν με π. Αυγουστίνο Καντιώτη των 104 ετών. Θα τον βρίσκουν πάντοτε μπροστά τους και τα βέλη τους θα είναι ανίκανα πλέον να τον βλάψουν.

ΣΤΙΓΜΙΟΤΥΠΟ ΑΠΟ ΤΟ ΤΕΛΕΥΤΑΙΟ ΕΠΙΣΚΕΠΤΗΡΙΟ
ΣΤΟ ΝΟΣΟΚΟΜΕΙΟ ΤΗΣ ΦΛΩΡΙΝΑΣ
Στις 28-8-2010  και ώρα 1 π.μ., ελάχιστες ώρες πριν από την κοίμηση του Γέροντος,  ήρθαν φίλησαν το χέρι του και πήραν την ευχή του, κάποιοι γονείς με τα παιδια τους.

ΤΑ ΑΘΩΑ ΠΑΙΔΙΚΑ ΜΑΤΙΑ ΒΛΕΠΟΥΝ

• Δύο δίδυμα  αδελφάκια ηλικίας 5-6 ετών, φίλησαν το χέρι του π. Αυγουστίνου και στην έξοδο λέει το ένα στην μητέρα του· Μαμά γιατί φαίνεται τόσο νέος; Και ο π. Ιερόθεος που το άκουσε απαντά· Είναι νέος 104 ετών!
• Το παιδάκι έμεινε στην πόρτα και τον κοιτούσε και επαναλάμβανε· Ναί, δεν είναι γέρος, αλλά πολύ νέος. Και το άλλο αδελφάκι  του που καθόταν δίπλα του συμπλήρωσε· Είναι πολύ ωραίος!
• Τί έβλεπαν τα αθώα ματάκια των παιδιών δεν γνωρίζουμε, η αγιότητα όμως του προσώπου του αγωνίστου ιεράρχου δεν κρύβονταν.

Ο χειρούργος ιατρός Ευγένειος Μπαϊραμίδης εκείνη την μεσονύκτια ώρα, κοιτούσε το γαλήνιο πρόσωπο του Γέροντος που δεν είχε αλλοιωθεί καθόλου απο την οξεία πνευμονική ανεπάρκεια των τελευτών 24αρων ωρών και με θαυμασμό είπε· Δέστε το πρόσωπο του Γέροντος, έχει ροδοκόκκινο χρώμα! Αν αυτό δεν είναι θαύμα, τότε ποιο είναι!

Όταν υπάρχει νεφρική ανεπάρκεια μαυρίζει το πρόσωπο. Στον π. Αυγουστίνο αυτό δεν έγινε, γιατί δεν το ήθελε ο Θεός.

________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

_________________

НАЈАВА СЛУЖБЕ ЗА УПОКОЈЕНЕ

Тело Високопреосвећеног епископа Флорине о. Августина Кандиота из Флоринске болнице су пренесене у женски манастир св. Августина епископа Ипоније где се одржала литургија. У манастир св. Августина старац је долазио на службу сваке Недеље после свог повлачења са епископског трона Флорине, све до 1-8-2010, када је делио нафору свим присутним.

Из манастира св. Августина тело Високопреосвећеног епископа Августина је пренесено на народно поклоњење у Митрополитски храм светог Пантелејмона у Флорини. Тамо ће остати до Понедељка 30 Августа 2010.  У Понедељак ће се одржати архијерејска света литургија. Излазна служба ће бити истог дана у Светом Пантелејмону у  Флорини у 12 часова п.п.

После службе ће бити погреб у манастиру св. Августина у Флорини.

ЕКСПРЕС КОЈИ ЈЕ  СТАРАЦ ЧЕКАО ГОДИНАМА ЈЕ ДОШАО ДА ГА ПРЕУЗМЕ

ДАНАС У СУБОТУ 28-8-2010 У 5 п.п.

__________________________

Поштовани наш духовни оче, срећан нам сусрет у вечности

Нека се не жалосте верни, што је Старац отишао од нас, јер Христос живи а људи божији не умиру никада. Старац, борбени јерарх, из тријумфалне Цркве ће бити ближи Богу и увећ се наћи у помоћи борбеним хришћанима и молиће се за њих и бориће се заједно са њима.

У једној проповеди је рекао·

« Ја ћу отићи. Где ћу отићи­­­­­­? Где год и да одем, ако видим да је ПРАВОСЛАВЉЕ у опасности одмах ћу подићи револуцију и објавићу узбуну. Нећу оставити Цркву Христову ни атеистима ни масонима ни екуменистима…».

Добро би било, да неке владике које подржавају екуменизам, испоштују Старца тако што неће доћи да прослављају у Флорини. Борбени јерарх о. Августинос Кандиотис не би пожелео присуство  јеретичких архијереја својој сахрани.

Нек не жале верници и нек се не радују неверници, јер глас Старца неће утихнути. Постоји толико материјала, предао нам је огромну духовну фабрику, да ће у сваком часу и у свакој борби Цркве, Старац са својим ватреним проповедима се налазити пред нама и преокретати ће подле планове непријатеља Православља. Нек знају непријатељи Православља и Грчког народа, нису завршили са о. Августиносом Кандиотисом у  104 –тој години. Увек ће бити пред њима а њихове стреле више му неће моћи нашкодити никада.

Хирург Евгеније Бајрамидис у поноћни час је гледао мирно лице Старца које се није променило ни мало од јаке плућне инсуфијенције у последња 24 часа са чуђењем је рекао· Погледајте Старчево лице, има боју брескве! Ако то није чудо, онда шта је чудо!

Када је присутна бубрежна инсуфијенција лице црни. Код о. Августина то се није догодило јер није била воља Божија.

______________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_____________

A PLECAT SPRE VEŞNICIE NEVOITORUL IERARH AL FLORINEI

STAREŢUL AUGUSTIN KANDIOTIS A ADORMIT ÎNTR-O ZI DEOSEBITĂ, PENTRU CĂ ÎN SFÂNTUL MUNTE ASTĂZI ESTE ADORMIREA MAICII DOMNULUI (PE VECHI), IAR CA ASTĂZI, 28 AUGUST, ÎN ANUL 430, A ADORMIT SFÂNTUL AUGUSTIN, EPISCOPUL HYPPONEI, OCROTITORUL CERESC AL BĂTRÂNULUI EPISCOP.

„EXPRESUL” PE CARE L-A AŞTEPTAT ANI DE-A RÂNDUL BĂTRÂNUL ŞI NEVOITORUL IERARH, PĂRINTELE AUGUSTIN KANDIOTIS, A VENIT ŞI L-A LUAT ASTĂZI, SÂMBĂTĂ, 28-8-2010, LA ORELE 5.

Ieri, 27 august 2010, în rezerva clinicii patologice a Spitalului din Florina, unde a fost îngrijit Stareţul, s-a săvârşit pentru a treia oară Sfântul Maslu, iar bătrânul Episcop s-a împărtăşit cu Preacuratele Taine. Accidentul cerebral a fost foarte grav, dar deşi depăşise pericolul după ziua a 21- a, ieri a survenit ceva mai grav şi anume o insuficienţă renală.
Părintele Augustin zicea: „Creştinismul nu a început cu mine şi nu se va termina cu mine”. Ceea ce cerea întotdeauna era să ne rugăm pentru el. „Unul ca Apostolul Pavel”, zicea, „cerea rugăciunile credincioşilor, cu atât mai mult noi cei mici şi neînsemnaţi”.
Şi alteori spunea: „Când voi vă rugaţi, eu simt asta”.

Peste 2000 de oameni de toate vârstele au intrat în rezerva în care era îngrijit stareţul şi au primit binecuvântarea sa.

Credincioşii să nu se întristeze că Stareţul a plecat de lângă noi, pentru că Hristos este viu şi oamenii lui Dumnezeu nu mor niciodată. Bătrânul nevoitor şi ierarh va avea mai mare îndrăzneală la Dumnezeu din Biserica Triumfătoare şi se va afla lângă creştinii nevoitori şi luptători, va mijloci pentru ei şi se va lupta împreună cu ei. Într-o predică a sa spunea: „Eu voi pleca. Unde voi merge? Oriunde aş merge, dacă voi vedea că Ortodoxia este în primejdie, voi face revoluţie, voi trage alarma. Nu voi lăsa Biserica lui Hristos nici ateilor, nici masonilor, nici ecumeniştilor…”.

Ar fi bine ca unii episcopi ecumenişti să-l respecte pe stareţ şi să nu vină la praznic în Florina. Nevoitorul ierarh, bătrânul Augustin Kandiotis, nu şi-ar fi dorit la adormirea sa prezenţa arhiereilor ecumenişti, iubitori de hramuri şi de mese întinse.

Să nu se întristeze credincioşii şi să nu se bucure necredincioşii, pentru că glasul Stareţului nu va tăcea. Există atât material şi ne-a încredinţat un arsenal duhovnicesc atât de mare, încât în orice clipă şi în orice luptă a Bisericii, Stareţul, prin predica lui arzătoare, le va sta înainte şi le va nimici planurile lor infernale.
Să ştie şi duşmanii Ortodoxiei şi ai poporului elen: N-au scăpat de părintele Augustin Kandiotis cel de 104 ani. Îl vor afla întotdeauna înaintea lor, iar săgeţile lor nu vor mai fi în stare să-l atingă.

UN MOMENT DIN ULTIMA VIZITĂ LA SPITALUL DIN FLORINA

Pe 28.08.2010, pe la orele 1, cu puţine ceasuri înainte de adormirea Stareţului, au venit şi i-au sărutat mâna, luându-i binecuvântare nişte părinţi cu copiii lor.

NEVINOVAŢII OCHI AI COPIILOR VĂD

Doi frăţiori gemeni, între 5 şi 6 ani, i-au sărutat mâna părintelui Augustin şi la ieşire unul din ei îi spune mamei: Mamă, de ce pare atât de tânăr? Şi părintele Ierotei, care l-a auzit, i-a răspuns: Este un tânăr de 104 ani!
Copilaşul a rămas la uşă şi-l privea şi repeta: Da, nu este bătrân, ci foarte tânăr. Şi celălalt frăţior al său, care stătea alături de el, a completat: Este foarte frumos!
Ce vedeau nevinovaţii ochişori ai copiilor nu ştim, însă sfinţenia persoanei nevoitorului ierarh n-a rămas ascunsă.
Medicul chirurg Evghenios Bairamidis, la acea oră din miez de noapte, privea faţa liniştită a stareţului, care nu se schimbase deloc din cauza acutei insuficienţe pulmonare din ultimele 24 de ore, şi cu uimire a spus: Priviţi la faţa Stareţului! Are o culoare trandafirie! Dacă aceasta nu este minune, atunci care este!?
În caz de insuficienţă renală, faţa se înnegreşte. Cu părintele Augustin acest lucru nu s-a întâmplat, pentru că n-a vrut Dumnezeu.

(trad. FOM “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, http://www.augoustinos-kantiotis.gr/)

POZIV SA PRETNJAMA I DUHOVNIM UBISTVOM

Οι μοναχοί του Κοσσυφοπεδίου και των Mετοχίων που εγκατέλειψαν τα μοναστήρια τους για να συμπαρασταθούν στον εξορισθέντα και σφαγιασθέντα άγιο ποιμενάρχη τους Αρτέμιο, που ο Χριστός διώρισε να ποιμάνει την Εκκλησία του Κοσσυφοπεδίου και των Μετοχίων, καλούνται να επιστρέψουν στα μοναστήρια τους.

Τους καλούν ποιοί; Οι ιεράρχες που πάταξαν τον ποιμένα και διεσκόρπισαν τα πρόβατα. Τους καλούν οι 5 συνοδικοί ιεράρχες, που για πολλά χρόνια κατορθώνουν να μένουν οι ίδιοι, αφού ο διορισμός τους εξαρτάται μόνον από τον Σέρβο πατριάρχη και από κανέναν άλλο.

Τους καλούν πως; Χωρίς ντροπή και αμετανόητοι για ότι έκαναν στον θεοπρόβλητο και λαοπρόβλητο ποιμενάρχη Αρτέμιο και στην αιματοβαμμένη επισκοπή του Κοσσυφοπεδίου. Τους καλούν με απειλές, με άγριες διαθέσεις και με βαριές λέξεις.

Τί θέλουν από τους μοναχούς; Να υποταχθούν σ’ αυτούς!!!

Πόσο εμπιστοσύνη μπορεί να έχει ένας ορθόδοξος χριστιανός σε ανορθόδοξους και αμετανόητους ιεράρχας; Πολύ περισσότερο, πως  μπορεί να  θέσει την ζωή του ένας ορθόδοξος μοναχός κάτω υπο την κηδεμονία τέτοιων ανθρώπων;

Τα πρόβατα λέει ο ΧΡΙΣΤΟΣ, ακολουθούν μόνο τον ποιμένα τους, γιατί γνωρίζουν την φωνή του· «αλλοτρίω δε ου μη ακολουθήσωσιν, αλλά φεύξονται απ’ αυτού, ότι ουκ οίδασι των αλλοτρίων την φωνή»(Ιωάν. ι΄. 5),.

Γνωρίζουν τα παραπάνω λόγια του Χριστού οι Σέρβοι ιεράρχες, γι’ αυτό υποχρέωσαν τον επίσκοπο Αρτέμιο να καλέσει  o ίδιος τους μοναχούς του!!!

Τι άραγε ζητούν αυτοί οι ποιμένες που συμπεριφέρονται ως λύκοι;
Θαυμάζει κανείς την αναισθησία των! Ζητούν βοήθεια από τον ποιμένα που αρπάξαν το κοπάδι και διεσκόρπισαν τα πρόβατα. Θέλουν να συγκεντρώσει τους μοναχούς του και να τους βάλει υπό την κηδεμονία τους!!!

Ποιά εμπιστοσύνη μπορεί να δώσουν οι μοναχοί σ’ αυτούς τους ιεράρχας, που συμπεριφέρονται σαν πάπες; Τι άλλο μπορεί να περιμένουν  απ’ αυτούς, παρά την περαιτέρω κατάπτωσή τους και την υποχώρησή τους στην παγκοσμιοποίηση και την υποταγή της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας στον Πάπα;
Θεωρούν, αυτοί οι «άγιοι» συνοδικοί ιεράρχες τους εαυτούς τους ως Εκκλησία, ενώ κατασπάραξαν ένα γνήσιο παιδί του Ιουστίνου Πόποβίτς και διεσκόρπισαν την θεοφιλέστατη Επισκοπή του!
Εμφανίζονται ως ιερά Σύνοδο και ως ορθόδοξοι ιεράρχες ενώ αλληθωρίζουν στον Πάπα και καταπατούν τους Ιερούς Κανόνας που θέσπισαν οι αγιοι Πατέρες της Εκκλησίας!
Ζητούν υποταγή από τους Σέρβους μοναχούς του Κοσόβου και των Μετοχίων ενώ αυτοί δεν υποτάσσονται στον Χριστό, αλλά στις κατοχικές δυνάμεις τις Σερβίας και τα θελήματα της Αμερικής και του ΝΑΤΟ εκτελούν!

ΤΙ ΦΟΒΟΥΝΤΑΙ ΟΙ «ΑΓΙΟΙ» ΑΡΧΙΕΡΕΙΣ

ΚΑΙ ΚΑΝΟΥΝ ΠΡΟΣΚΛΗΣΗ ΣΤΟΥΣ ΜΟΝΑΧΟΥΣ;

Το παραμύθι για τις κλοπές τελείωσε· ήταν σαπουνόφουσκα και έσκασε στα μούτρα τους.
Ο λαός της Σερβίας τους πήρε είδηση. Ο Θεός που δεν υπολόγησαν, ανέτρεψε τα σχέδια τους.
Ο Άρειος Πάγος με την απόφαση του τους ξεσκέπασε.
Οι 100 μοναχοί που ακολούθησαν στην εξορία τον ποιμενάρχη τους, ελεύθεροι πλέον από την υπακοή σε κακούς επισκόπους, σκόρπισαν σ’ ολόκληρη την Σερβία, έγιναν φρουροί της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ και είναι τα λόκ της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας και αν χρειασθεί είναι έτοιμοι και την ζωή τους να θυσιάσουν για την πίστη τους την Αγία και της πατρίδος τους την ελευθερία.
Η υποδοχή του Πάπα στην Ορθόδοξη Σερβία, δεν θα είναι πλέον εύκολη. Οι μοναχοί κάνουν ενημέρωση στο λαό. Ο λαός της Σερβίας που σφαγιάστηκε δύο φορές με τις ευλογίες του Πάπα, δεν θα υποδεχθεί  τον δολοφόνο του και θα αντιδράσει με κάθε νόμιμο μέσο, για να εμποδίσει την επίσκεψη του Πάπα. Οι «ορθόδοξοι» επίσκοποι και ο Σέρβος πατριάρχης που προσκάλεσαν το 2013 τον Πάπα στην Ορθόδοξη Σερβία θα εκτεθούν στα μάτια του λαού και θα μείνουν μόνοι τους.

Έχασαν το παιχνίδι οι «άγιοι» συνοδικοί ιεράρχες και η πλειοψηφία των ιεραρχών που υπέγραψε την καταδίκη του δικαίου επισκόπου Αρτεμίου, άνευ δίκης και απολογίας. Οι μοναχοί που έφυγαν από το Κόσοβο είναι λογικά πρόβατα της μάντρας του Χριστού και θέλουν για να επιστρέψει στα μοναστήρια τους τον δικό τους ποιμένα.

ΑΝΑΚΟΙΝΩΣΗ

Θα πραγματοποιηθεί ομιλία (με 4 ομιλητάς) στην Σερβία, με θέμα· «Η απόφαση του Ανωτάτου Δικαστηρίου της Ελλάδος στην υπόθεση του πατέρα Συμεών (Vilovskog) και η κατάσταση της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας. Θα ακολουθήσουν συνεντεύξεις με δημοσιογράφους, παρουσία του ακροατηρίου.

Περισσότερες πληροφορίες διαβάστε στα Σέρβικα στην ιστοσελίδα· www.mancr.org

www.mancr.org

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.
Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови,  то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни !… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у « има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин.

Хришћани, именом и у стварности

Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се  инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена  « ја сам Хришћанин».

Квалификације Хришћанина сагласно са Блаженствима

Као што ученик има квалификације, војник исто тако, свако има квалификације и не прима се нико у службу ако нема одређене квалификације, тако исто постоје и квалификације Хришћанина. Које су то квалификације? Квалификације Хришћанина су:  прва – прво корен врлина. Хришћанин је један скуп, један повез од врлина. Прва врлина, који је њен корен? Као што дрво има корен, тако и дрво врлине, које полива са сузама и крвљу наша вера, то дрво врлине које постоји вечно, има корен, драги моји. И што дубљи је тај корен, толико је стабилнији Хришћанизам, и толико лепши и достојанственији и идеалнији на овоме свету. Корен тога дрвета, драги моји је понизност. Хришћанин треба да је понизан. Дал’ мудар, дал’ филозоф, дал’ песник, дал’ путник, треба да је понизан. Сећате се шта појемо на погребној служби: «Ја сам земља и пепео..». Шта си ти човече, где и да стигнеш? Једна шака земље и пепела. Понизан дакле. Понизност треба да издваја Хришћанина. Али осим понизности Хришћанин треба да има и нешто друго. Сузу покајну. Ако греши – а греши Хришћанин, јер не може да буде безгрешан нико на овој земљи – ако он греши, ако греши његова жена, ако греши његово дете, ако греши друштво, он треба да плаче и жали. « Блажени су који плачу, јер ће се утешити».

Хришћанин још треба да је кротак и миран. Али под једним условом кротак и миран, када њега неко напада и када њему неко чини неправду. Али када види у своме насељу, у фабрици, у канцеларији, у друштву, неправду, треба да се претвори у лава. Ниси Хришћанин, ако се не бориш да у свету завлада правда. « Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити». То је оно што нама недостаје. Немамо жеђ за «правдом». Када се напада наша личност, постајемо звери, када се чини неправда некој удовици, сирочету, свет сиромашан и напуштен који нема адвокате и заштитнике да га заштите, ми смо равнодушни. Хришћанин треба да је кротак за себе, али треба да је борац и да има жеђ за правдом. Хришћанизам треба да је миротворан, да поставља мостове и да спаја провалије. Као када стигнемо на неко непрелазно место, постављамо мост и прелазимо, тако и у овоме свету, који раздвајају идеологије, интереси и мржња, треба Хришћанин да је ујединитељ раздвојених, истока и запада, треба да је мост који ће спојити супротне светове. «Блажени су миротворци, јер ће се синови Божји назвати». Хришћанин треба да има још нешто. Да си као снег. Као снег на врху Олимпа где не газе ноге људске, већ је пречист, тако и срце Хришћанина треба да је чисто. «Блажени чисти срцем, јер ће  Бога видети». Хришћанин треба да има и једну другу квалификацију. Да је стрпљив. Стена. Као што стена у пелагу се не боји мора, већ је истурена у пелагу  и остаје изнад запењених валова, тако и Хришћанин у патњама треба да је храбар и одважан. На крају Хршћанин треба да је спреман на жртву. Спреман да умре не у своме кревету, али на пољу части, да жртвује свој живот за славу Христову.

То су квалификације, на огрлици која треба да украшава сваку хришћанску душу.

Светло и со

Имамо ли то? Ако имамо све то, нама се обраћа рећ Божја: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Видите драги моји, какве симболе има свето Писмо? Ако послушамо те речи еванђеља, чине нам се изненадним. Али ако их повежемо са претходним текстом, тада оне добивају потпуни смисао. «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Хришћани моји, налазим се још на почетку еванђеља и  преда мном се налази пелаг идеја које могу прећи са мојим малим чуном. Али немам времена, немам часа, да се удубим у тај смисао, у пелаг, у океан тих узвишених идеја. Немојте ми говорити о другим књигама. Ако узмете свето Еванђеље у своје руке, није ништа друго потребно. Запалите остале књиге, романе, часописе, ганстерске филмове, све што нађете у кући. Узмите у своје руке свето Еванђеље, нек се посветите, нек омирише цео ваш душевни свет. Еванђеље нашег Христа каже: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост .свету…».  Остављам друго и узимам прво. «Ви сте со земљи»,  ви сте со.

Хришћанин је со света

Сваки Хришћанин треба да је со. Да ли постоји нешто корисније од соли? Со је на тањиру сиромашног човека као и на краљевом . Со је нешто неопходно. Она је неопходан састојак у животу човека. Једна мала количина соли чини јело укуснијим. Со има још својство да одржава или чува, да предухитри кварење и распадање хране. Такав баш треба да је и Хришћанин у друштву, треба да је духовна со. – А, на који начин да постаје Хришћанин со друштва? а) са речима својим, које треба да су биране. Псалтир говори: «Постави, Господе, стражу код језика мога, чувај врата уста мојих» (Псал. 141,3). Све куће имају врата. Ми смо без «врата», немамо дакле, никакву пажњу на речи које изговарамо лево и десно.  Али даћемо велики одговор за то, за сваку реч неумесну, која нема богоугодан мирис и благодат, за сваку реч лукавства и злобе. Испунио се свет лажима и ласкањима. Нико своме комшији  не говори више истину већ настоји са меденим речима, лепим и бајним приказима да га завара не приказујући му стварност. Али Хришћанин је истинољубив. Он је ученик Онога који је пред Пилатом рекао: « Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. А сваки који је од истине слуша глас мој» . (Јов. 18, 37). А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи. Таква је и истина, истина пророка и свештеника. Реч њихова није угодна. Истина боли, горка је али она спасава. Замислите пророка Илију. У држави је било  8.000 хиљада «попова». Они су клечали пред краљем и краљицом. Али св. Илија се усудио и успео се на двор и рекао им: «остало вам је још мало дана, јер је ваше краљевство безаконо и преступно, цео двор се разгневио од тих речи…. » .Један се нашао (свештеник) да тако прича, и од онога часа тражили су начин да га ухвате, а он је отишао у пећине, као орао, да се избави од краљеве потере, коме је ласкало цело злогласно свештенство. Замислите само Јована Претечу, који је исто дошао на двор и пронашао безакони пар  крвомешанаца који су живели у прељуби и рекао је Ироду: « Не можеш ти имати за жену, жену свога брата». Не дозвољава ти се краљу да живиш незаконито. Размислите о апостолу Павлу, о великим пророцима. Размислите о истом Христу, који је увек говорио истину и који је био разапет због истине. Истина је реч жустра, она је со која пада на ране и човеку наноси бол. Али та бол коју човек осећа од истине, је бол спасоносна и блажена, онај човек који осећа  у дубини своје душе ово спасоносно деловање оно долази да га ослободи од сваког зла и греха.

Хришћанин није ласкавац. Не. Он ће рећи истину. Где ће је говорити? Свуда ће је говорити. Ономе којег види да се ваља у блату ће рећи: «Није ти дозвољено», није ти дозвољено да се ваљаш као звер у нечистоћи. Ономе који је празнославан и горд и мисли да ће стићи небеса и звезде, рећи ће: «Господ се противи гордима, а понизнима даје благодат». Другом, који обожава не Христа али злато, који је новац учинио богом и обожава га, немајући свето и преподобно, ће рећи: “Ти си идолопоклоник, похлепа је “идолопоклонство”. Трећег, који има разне мане, неће оклевати Хришћанин да  подсети на истину. Тако са својим речима строгим али животворним, са речима Писма, ће постати со у друштву.

б) Са примером. Али Хришћанин није со духовна само са својим речима. Он је со и са својим примером. Начин на који живи и како се понаша у својој кући, у својој канцеларији или фабрици, тај начин је светао. И тај начин чини друге да размисле, да  изнад овога пролазнога живота, живота осећаја и уживања, постоји један други узвишенији свет, у који их позива кроз реч и свој пример.

Потребна је со!

Међутим то су само теорије, желите да видите стварност, шта је духовна со? Налазите се у оној кући где је отац духовна со. Постоје у трулежи друштва такви људи и тако се још одржава друштво. Постоје такви родитељи, који пазе и погледе и  речи и на своје понашање, они су пример живота. Нек је над њима благослов светих анђела и арханђела и свих наших отаца. Остају ти очеви и мајке на висини . Деца их гледају као божанске иконе, као небеске иконе.Пред њима девојчица или дечак не могу да причају или да се понашају ружно.  Светле као светлеће звезде. Ето вам духовне соли, која не дозвољава друштву да се распадне у потпуности. Желите да видите духовну со? Отиђите у једну парохију на Пинду, у Алиакмон, или доле на Мориу и на Крит. Да одете у једну парохију где служи један побожни свештеник.  Нека и не зна слова, нека и није завршио факултете и теолошке школе, али он верује. Верује у Христа, у Богородицу, у светитеље и када врши литургију дирнут је до суза. Хајде да пронађеш једно село са једним таквим попом. И видећеш да сви сељани не псују, не гневе се, не дешавају се тамо ни убиства. Зато што у томе селу постоји со. А со села је свештеник, побожан свештеник, који није студирао, који нема велика звања и плаће, али у своме срцу има Христа.

Желите да видите шта значи духовна со? Отиђите у једну епархију, ако постоји, коју води један прави владика, прави епископ душа. Када једна епархија има таквог епископа, човека изнад корупције и новца, изнад страсти и пролазне славе, тада тамо не стоје непобожни јеретици али у тој епархији постоји светост и побожност. Постоји тамо велика сила нашег Христа. Желите да видите, супротно, када со недостаје? Крените у једну кућу где отац не пази на себе, где је мајка  ван куће и иде лево и десно а кућа је само хотел сна и јела. Крените у једну парохију где свештеник не види ништа осим сребреника, тридесет сребреника Јудиних и гледа само да их сакупи. Крените у једну епархију где је владика  супротност и субверзија (изопаченост) теорије и дела  Јеванђеља. Ту ћете видети рушевине и пропаст свих..

(ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА, А издање, стр.1-14)

________________________________________________

Stari Episkop o. Avgustinos Kandiotis u Vaskršnjoj noći 19-4-2009, u dobi od 103 godine i sa govorom na kraju iz 1995 godine

________________________________________________

Успон и  силазак Хришћанина

Хришћанин се не успиње, већ  и силази. Успон је да се затвориш у једну собу и да се успињеш, успињеш, да се молиш и наћи ћеш се високо на небу. Да одеш у један манастир, да отвориш псалме, да се молиш, да се непрестално бориш и да устајеш ноћу и бдиш молитвено, да се посвећујеш, да живиш наТавору. Леп је Тавор, леп је успон. Али потребан је и силазак. Хришћанин је успон и силазак. Постоји успон јер постоји силазак. Који је силазак? Да силазиш и силазиш као што је Христос сишао у ад. Потребан је и силазак. Какав је силазак? Силазак у бол. Да одемо тамо где постоји бол у болнице, у куће сиромашних, у затворе, у куће удовица, сирочића, грешних. Да посетимо социјални ад. Наравно, човек се јежи пред погледом на људски бол. Али не треба да га заборавимо. Један светитељ нам говори: «ако претпоставимо да се налазиш у успону и молиш се , живиш на Тавору и чујеш један повик да неко зове у помоћ, остави Тавор, прекинућеш своју молитву и потрчаћеш да се сусретнеш са болним човеком. Немој рећи ја се молим сада не могу. Не. Оставићеш своју молитву за касније и потрчаћеш. Два пола да имамо. Један да је успон, тешко нама ако немамо успон. Ако немамо успон, неће нам успети ни силазак. Уколико имамо успон, ако живимо кроз молитву на Тавору, тада ћемо и ми моћи да силазимо, сигуран силазак, у овом свету, у социјални Ад».

Истинити Хришћани у Солуну

У Солуну је бацио своје мреже апостол Павле. Море је пуно риба, али не улови их све рибар. Само једну малу количину улови. Тако је и апостол Павле уловио једну малу мањину. Колико их је било? Сто – двеста, није их било више. Дај Боже да су живи данас они Хришћани, и нека жале над ових 500 милиона. Цела гомила, са именом хришћанским, али некорисна. Боље је да имаш један дијамант у својим рукама него једно брдо  камења. Данашњи људи бацају дијаманте, одбацују Христа, и задржавају каменчиће,  задржавају своје грехове. Безумни човече, шта радиш? Каменчићи које држиш, немају вредност, а дијамант има вредност. Дијамант су онда били Хришћани, данас су само некорисни каменчићи. Вапију анђели, а само они лажни хришћани не вапију и мисле да су најбољи Хришћани. Једног празничног дана сам био принуђен да кажем великашима: «Ићи ћете у пакао, господо, ићи ћете у пакао!… ».Појављују се само на велике празнике. Као да нам говоре: «Захвалите нам јер вас поштујемо». Као да је Црква један салон, и треба да им захвалимо што су дошли. Нек не мисле да ако су дошли приносе славу Богу. Велики су често грешнији од малих, је  злоупотребљавају власт. Онај што има власт, пуно пута греши више. Другачије сам грешио као монах а другачије сада као епископ. Другачије греши један обични сељанин, а другачије један учитељ. А када погледате високу господу са каквом гордошћу долазе у храм и наравно у последњи час? Пролазе без да обраћају пажњу на било кога и заузимају прва места за званичнике. Ићи ће у пакао ако се не промене. Шта да радимо са таквим хришћанима са којима се испунио свет? Разлог је нипиоваптисмос(крштење одојчади).Али доћи ће прогон као у Русији и ствари ће се разјаснити. «У сваком  прогону».

Главна спознаја хришћана је прогон

Тамо идемо. Поново ћемо се вратити у апостолске године. То ће бити или унутар Цркве или изван са спољњим прогоном. Као у Русији што је било неколико милиона лажних хришћана. После су сви дошли на велику цедиљку и сви су просејани Хришћани. Сада их има мало, али су стварни Хришћани. Питање је данас у Москви која има око 8 милиона становника, да ли има 100-200 Хришћана. Али они у себи имају снагу. То показује њихов животни пример и самопожртвовање. А ми смо овде сви слатководни хришћани. Да смо веровали у Христа напустили би сваку земаљску окупацију. Шта да радиш са осталим, Еванђеље ко испуњава? У Солуну су тада били прави хришћани. Доказ је што нису поклекли од прогона. Они сиромашци су се борили са свим властима и владама, које су биле непријатељске. То мало Хришћана је било занемарено, није их нико рачунао али они су дошли у сукоб са свим властима у Солуну и поднели су пуно прогона.

Али увек се сиромашци протерују и остају уз Христа. А други који имају звања и разне чинове  се углавном боре против Христа. Биће прогона. Видећете то ви који ћете још живети, ја сам стари човек. Видећете прогоне и видећете све учитељчиће да се клањају црвеној звери. Тридесет хиљада учитеља имамо, питање је да ли ће сто остати да каже, драже би нам било да будемо лустери на централном тргу, него да проповедамо непобожност. Сви други, са колико лакоће су аплаудирали Пападопулу, са колико лакоће су аплаудирали Караманлију, са истом лакоћом ће аплаудирати и антихристу. Видећете то. Корист и само корист су данас људи, ништа више. Такви су и учитељи и наставници а и војни званичници(официри…), зашто не и попови и владике, не правим никакву разлику. Није још дошао час антихристов, када дође  видећемо. Говори нам у наставку апостол о часу антихристовом. Дијаманти несаломиви су прави Хришћани. У Америци су се трудили много да пресеку један дијамант да би га поделили на два. Не ломи се лако дијамант. Ломи се чекић који га ломи али се дијамант не поломи лако. Такав је и прави Хришћанин. «У свим прогонима ». Не само да издржимо један прогон  или два али све прогоне. Трпили су Хришћани Солуна, били су прави хероји. Дај Боже да будемо као ти Хришћани. Да имамо мало Хришћана али живих. Зашто се занимамо са свима? Неће  такав Хришћанин палити ватру и скакати по њој. Неће постати масон или ротар. Нећемо се онда бавити са њима. Сада се принудно бавимо са свима. Претпоставимо, да се ствари кристалишу, и да у граду остане 200 или 300 Хришћана, који ће рећи: «Желимо да живимо хришћански», не постоји већа радост од те. Остали нека чине шта им је воља. Нека граде синагоге и джамије, ми нећемо имати никакву одговорност за то. Не видиш ли како празнике проводи премијер земље а и остали званичници? На разним састанцима, а не у Цркви!…

Мало је, дакле било Солунских Хришћана, али су били живи. Има вредност не квантитет већ квалитет. Када ће наша Црква имати такве живе Хришћане. Такви су били први Хришћани. Трпили су од разних прогона али нису поклекли. Зато их и хвали апостол Павле.

«Христос продужен кроз векове»

Претпоставимо да је Христос остао на овоме свету и наставио своје учење, не би се људи понашали ни мало љубазније од Јудејаца. Оно што су Јудејци учинили Христу, исто би учинили и сви други у било које доба да су живели. То  шта би пропатио да је Христос наставио телесно да живи на свету, са њим би пропатили и Хришћани. Зато и говори апостол Павле: « допуњавамо страсти Христове ». Сваки Хришћанин је један мали Христос. И баш зато што је мали Христос, зато се и прогања. За уснуле светитеље се не интересују прогонитељи, али тамо где се појави један живи Хришћанин, почиње рат. Зато је и рекао један незнабожац у Паризу: « са Црквом смо завршили али шта да радимо  сада са Хришћанима?… ». Светитељ је једна стварност на земљи. Мучења првих векова и мучења за време турске владавине су била страшна. У поређењу са новијим прогонима су доста мања. Данас средства која користе прогонитељи, су научна а надгледање је страшно. Шпијунска мрежа је страшна. Све се истражује и испитује.

„Украли сте од народа…“

Размислите само, данас имамо пуно хришћанских центара(икотрогфија- хришћански домови), које други смртно мрзе и размишљају о њиховом уништењу. Као што је у Албанији Хођа уништио сва хришћанска удружења, све покрете, све парохије, није искључено и овде да ће бити тако. Нити пророкујем нити сам прогнозер зла, већ гледам ствари, пратим развој догађаја. Није искључено да ће  те установе данас- сутра, где се данас налазимо,и које су саграђене са пуно труда и зноја,присвојити( држава). Питају се неверници и незнабошци како су успели хришћани да саграде такве дворце, такве палате, те палате хришћанске љубави. Питају се среброљупци и материјалисти, који троше милијарде у својим центрима свако вече, како су Хришћани то стекли, одакле су украли новце за градњу.

Чињеница је, да те установе (које нису саграђене за годину или две већ су зидане више година), су саграђене са трудом и напором неколицине мисионарских лица, који су највише допринели од свога прихода и пожртвовања.Ништа од тога не прихватају прогонитељи. „То је украдено, покрали сте народ…“ говоре прогонитељи. Као онда у првим вековима, тако и данас, само су се оптужбе промениле. Тада су говорили за Хришћане да се клањају овновској глави, да праве крваве вечере, да кољу своју децу, да чине разне гадости итд.Сада су променили начин и говоре друге ствари. „Крадљивци сте, украли сте од народа, будући да сте то ви украли од народа, сада то вратите народу“. А када кажу  „ народу“ знате ли на шта мисле­? Мисле на оно што се догодило у Козанију 1954 године, што сам имао прилику да видим. Открили су под главним тргом у Козанију једну велику количину лира, и рекли су:“Ове новце ћемо дати народу, јер су народне…“.Тако су дакле, извадили скривене лире из подземних подрума,  катакомби, нечастиви је створио своју катакомбу, јер новац влада, а све су то открили кроз издају, изнели су лире на површину и рекли су:“Оне су од народа, оне су народне“.

Да ли су заиста и отишле народу те лире?Не. После два-три дана они су се почерупали око тих лира у општини, тако је уграбио свако за себе што више је могао и поделили су на тај начин лире.  Разумете ли?Они су се завадили и они су поделили лире.

Заузеће установе и отераће вас…(*)

Они, дакле, материјалисти и среброљупци, неправедни, који не знају ни за давање а ни за жртвовање,  за ништа, имају толико велику мржњу према хришћанским установама. Тако да није искључено да дођу овде и свуда у Грчкој где постоје хришћанске установе  у неки час једног јутра , лупајући  на врата да вам саопште:

• –          Ми смо представници власти.
  –          Које власти?
  –          До вечери ћете напустити установу. Потребна нам је да отворимо центар младости.
  –          Али… ма…
  –          Никакво али. До увече ћете отићи. Као што сте дошли тако ћете и отићи. Оно што је унутра је наше нећете ништа понети са собом.
  –          Тако да више, шта да радиш?Не можеш остати унутра јер је твој живот у опасности, убиће те.

А то ће се дешавати по целој Грчкој. Испразниће се сви ти центри. Трудови, напори, духовни рад, духовни центри, где су се чули псалмопеви и химне упућени Богу , места која су била центри обожавања итд. Сви они ће бити угашени од једном. Угасио се хришћанизам;

____________

• (*) – Ове речи су изречене 10-05-1983. Двадесет година касније 04-12-2003 ученички дом „Четрдесет Мученика“ у Козанију, који је заштитио стотине сиромашне деце и помогао им да се школују и студирају, затворен је насилно, са брзом интервенцијом државних органа власти. Ученице и надстојница су избачене на улицу. Град Козани је преузео њихову установу. Стари оснивач Удружења „Четрдесет Мученика“ о. Августинос Кандиотис је остао као подршка до последњег тренутка за надстојницу и ученице, и усмерио их је шта им је чинити ( види књигу „Бацам моју кофу дубоко…“ епископа Августиноса Н. Кандиотиса , издав. Андроники П. Капланоглоу, Козани, 2004).

Спремимо се за цркву катакомби

И ми се полако удаљавамо од тога периода Цркве, када смо уживали у одређеним предностима и повлашћењима, у одређеним епохама црквене слободе. Одлазимо из тога периода и долазимо у период катакомби.

Тада ћемо се не само тропски али и местом раздвојити. Црква ће бити протерана, храмови ће бити затворени, као што су затворене у Албанији и у другим местима.

Прогон. Све то изгледа невероватно, али сви догађаји нам говоре да тамо идемо. И ми треба себе да припремимо за Цркву катакомби. Ствара се питање. Имамо ли ми такво расположење?Шта  кажете? Можда се догоди оно што је Христос рекао Петру: „ Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане…“  (Лук. 22, 31-32). Господ је знао Петрову слабост, да је имао искрену жељу да остане поред Христа, али је његов дух био болешљив. Петар је одговорио: „Ја ћу Господе, са тобом бити“. И ви сте сада овде са мном. Али да ли ћете увек бити? Проћи ћете кроз сито. Не желим да вас разочарам. Лепо вам је сада овде. Нико вас овде не узнемирава, нико вас не прогања. Имате слободну школску веронауку, слободно се сабирете, све је слободно. Живите на једној гори Тавор. „Добро нам је овде бити…“ (Мат. 17,4). Имате овде своје друштво, своју храну, своје центре разоноде, свој сан, све погодности. Све је то добро и угодно. Али након тога ће нам Господ дати један ударац, као што нам говори Хотзнер, и бациће нас са горе Тавор, бациће нас доле, у окрутну долину, у тај период.

Рађа се питање, да ли смо ми спремни за тај прогон? Имамо ли ми храброст и самопоодрицање оних првих хришћана, који када би приметили да долази мрмљање лавова би рекли: „Ево, чује се труба, труба која ме позива“. Имамо ли ми такво самоодрицање и пожртвовање? Ми материјални, приземљени људи можемо ли стићи тамо где су стигли сви ти хероји? Имамо ли самоодрицање као Маријам, једна понизна служавка, која је успела да придобије за Христа, Фабијолу?

Нек наш живот говори о Христу

Немојте мислити да су Хришћани у време прогона, непрестално говорили о Христу. Нису непрестално говорили о Христу, али, „говорили су“ стално о Христу. Док ми сада стално говоримо о Христу а „не говоримо“ о Христу. Није ли вам ово чудно? Хришћани у Фабијолино време уопште нису говорили о Христу у идолопоклоничким круговима. Али иако нису уопште причали са устима о Христу, на други начин су проповедали Христа. Зато што су идолопоклоници били дивљи и неукортиви духови, они су били тигрови и лавови на земљи. Хришћани су служили код њих као услужно особље, у разним радовима, као куварице, као болничарке, свуда их је било. И нису уопште причали о тим стварима пред њима, по речи: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мат. 7,6).  Ипак задобили су идолопоклонике без речи, без проповеди, без поучења. Где је то записано? Ви који сте овде и читате Еванђеље, реците ми где је то записано, „Онда….. добрим понашањем и без речи буду придобијени“ .    Где је то записано? У Првој Петровој посланици 3,1.

То је оно што се догађа и данас у неким кућама. Имамо једну жену која се религиозно  говори, говори, говори и ње се одвраћа њен супруг јер увиђа да она ништа не испуњава од онога што говори. Док постоје неке друге жене које у кући не говоре о Христу, већ њихов живот говори, њихов свети живот и на тај начин доводе и мужеве ближе Христу. Хришћани,који су били прогањани су живели са светим животом и велике жртве су подносили, и на тај начин су придобили идолопоклонике. Остала је одушевљена Фабијола и сва та  аристократска лица пред самоодрицањем, мудрости и пожртвованости , пред тим врлинама Хришћана.

Колико ће их остати?

Ствара се питање: „Да ли смо ми спремни за једну такву Цркву?“. Када падне сито прогона, као у Албанији и другим земљама, колико ће нас остати?Један врх Тавора се сада овде налази, али нестаће тај врх. Сада вас је много. Када почне прогон, од осамдесет  – сто колико вас је сада овде, да вам се не учини чудно, питање да ли ће вас остати десет или пет. Отићи ће многи, отићи ће, отићи ће. Видећете то. Ја више нећу живети да видим те трагичне догађаје.

Проживео сам те догађаје (у рату), знају они који овде седе. Изаћи ће једна књига, која ће писати о догађајима пре четрдесет година- не у моју славу- али да одамо почаст оним догађајима. Дошао је дан , када сам поред себе имао око  педесет- шездесет људи и сви су ме напустили осим једног Георгија Пафилија. Само он ме није напустио, остао је поуздан и  неклонуо. Сви други су ме напустили.

Дакле, немојте мислити да ћете на Тавору провести цео свој живот. Доћи ће напуштање и прогон. Гладни и боси ћемо бити, све ћемо поднети за Христа. Да ли ћемо ми имати ту храброст оних хришћанских хероја? Тада ће се јавити и  нови новомученици. Такви мученици се пројављују у Русији и у Албанији. Све шта се дешава у тим земљама је непознато.Ми смо сада били у цркви, обавили смо литургију, читали Еванђеље, причестили се, слушали слободну проповед и вратили се под слободним сунцем нашим домовима, осим што имамо непосредан прогон против Еванђелских идеала. После ће почети и посредни прогон. Сваки Хришћанин ће бити прогањан још и ако се крсти јавно. Не говорим вам овакве ствари да бих сејао разочарење. Ово вам говорим, јер је то огледало, у којем се огледамо, да бисмо и ми стигли до висина светитељских, али и зато што треба да знате истину.

Много смо речи рекли, веома много речи,а суштина је једна. Нису они говорили о Христу али њихово владање је било чисто хришћанско. „Без речи придобијени“. То је. Сустигла је једна хладноћа хришћане, њихов начин живота је постао замрзнут. Ко је видео вољу Божију. Ко је видео кроз то мртвило које данас влада у Грчкој шта ће изнедрити Бог?

Означени сте

Сви ви сте изабрани, сви сте означени, имате печат јагњета. Тамо где  се налазе живи Хришћани знају их сви појединачно. Могу једне ноћи да их ухвате све.

Не говоре ли овде у нашем граду екуменисти и марксисти: „Шта да радимо?Ми јако добро познајемо Хришћане, немојте нам говорити о њима. Они су стрвинари. Уколико успемо да отерамо Кандиотиса, завршили смо случај. Цела Флорина је наша“. Тако ће и учинити. Удариће нас по сред главе.

Такве планове имају. Боре се на све начине против веронауке, против свих покрета, против јерарха који још стоје, имају на свом челу једног архиепископа који им чини све по вољи.

После свега тога свако својој кући, својој породици и ништа више. Не интересује их ништа више. Постали су људи саможиви. Тридесет Јудиних сребреника влада, а саможивост и корист царују.

Јутрос су дошли да ми се пожале на једног свештеника. Веома сам се разбеснео и разљутио.  Крађа, крађа,и само  крађа! Дају  људи новце за цркву а свештеник граби све  те новце за себе и цркви не оставља ништа. Нове Јуде. Осим њихове попадије и њихове деце ништа друго свето и преподобно их не занима. Ретки су побожни и спремни на жртве свештеници.

Небрижни Грци и Гркиње пробудите се!

Браћо „последњи је час“ (А. Јов. 2,18). Од горе где се одмарају хероји и мученици нашег рода  чује се глас: „Небрижни Грци и Гркиње зашто спавате? Зашто живите равнодушно и неосећајно?Ако се запали ваша кућа не остајете равнодушни, већ трчите да спасете шта се спасити може од вашег материјалног имања. Ево сада једног неупоредиво већег пожара од материјалног, који сваког дана узима све више маха и све се више шири и распростире, прети морално и религиозно све да сагори. Нек је благословена та духовна кућа која се назива православна Грчка, вечна настојања, су у опасности да изгоре потпуно.

Пред тим окрутним призором ћете остати равнодушни?Не треба да останете равнодушни. Време је да се пробудите из духовног сањарења, да устанете и да се борите са законитим средством које има наша слободољубива и демократска домовина, са вашим гласом. Са вером неклонулом се борите, борите се упорно и систематично.  А тада будите уверени, да ће демони паклени, коју боју и да имају, нестати а Грчка ће остати земља Православна.

Последње оруђе сатанино

Христофор Калива, мој срдачни пријатељ, веома важна историјска личост,   једном приликом ми је  рекао: „Вре, Августине, не схваташ ли шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да уништи Цркву. У последња времена ће употребити и једно последње оруђе. Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти,  даће им  панагије и  патерице. Кроз те архијереје ће уништити Цркву“. Сатана ће се појавити са ризом, одеждом, са патерицама и пастирским штаповима!

Шта ће видети наше очи?

Марко Ефески се борио са великом звери, са папом, који толико година мучи свет. И сада у наше време – шта ће наше очи видети…, боље да нас узме Бог са овога света него да видимо лоше дане који долазе – имамо лоше предзнаке. Нека се проводе и веселе појединци, нека ваде своје очи, сустиже нас гнев Божји. Гори од онога који смо преживели 1940 године. Сећате се глади, сећате се несреће, сећате  се ропства? Сећате  се само шта смо преживели онда сви ми који смо остали верни Цркви  и домовини? Поново долазе такви дани.

Теолози, свештеници, владике, архијереји, патријарси нам говоре да идемо и поклонимо се папи. Падамо са трона, али папи се не клањамо. Само три митрополије (Елеутхерополија, Флорине и Парамитхије) су због тога захтева престале да помињу име патријарха Атинагоре. Зашто? Хоће на силу да нас учини францима(латинима). Нећемо бити франци. Писаћемо лично Атинагори да смо спремни и трон и живот да изгубимо, али папи се нећемо поклонити. Долазе такви лоши дани, сви желе да идемо код папе на поклоњење.

Ја, мислим да треба да останемо Православци. Православци као наши очеви, православци као поколења, поколења као што узвикује цела историја. Ми смо деца првобораца Православних, Марка Ефеског, Великог Атанасија, ми смо деца светог Николе, ми смо деца светог Димитрија, ми смо деца Православља и нико од нас уз помоћ Божију то неће порећи.

Помолимо се Богу да нас све одржи уједињене, верне нашем светом Православљу чија лепота је неометана а слава неописива.

Спознаје православног клирика(свештеника)

Драги моји, треба да исповедимо једну горку истину. Верници који се боре да одрже Православље су у мањини. Велики део је оних, који полако али сигурно се удаљавају од православне вере.

Рећи ћу нешто што никада није нико рекао. Можда ћете помислити да је егоистично то што имам рећи, али дајем вам једну вагу да изважете све свештенике, владике, сав клир и све теологе. А та вага која је? Која је спознаја свештеника? Да прикупља прилоге; Да одржава лепе службе; Да изговара радосне и христолошке речи са амвона тако да засузе очи појединих госпођица од тих његових речи; Која је спознаја у ова тешка времена свештеника или владике?

Спознаја владике и свештеника је борбеност, одважност. То је оно шта је рекао апостол Павле: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (Б. Тим. 3,12). Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита или архиепископа који се не прогони, него ужива у љубави и поштовању свих, тада се испуњава реч Христова: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лук. 6,26), знајте да један такав не иде добрим путем. И ако се зове православац а не жели да се  суочи са струјом, са том мећавом која жели да уништи свет. Православни свештеник иде узводно. Велики Атанасије је био сам али је на својим плећима као Атлас, понео цело Православље.  Марко Ефески је био исто сам, али је задржао у својим рукама цело Православље. Свети Фотије исто тако. Мало их је било, али нико не побеђује са бројевима но, побеђује са вером. Јер колико вреди један побожан свештеник, колико вреди један побожан епископ, колико вреди један побожан архиепископ, колико вреди неки верни лаик и нека верна жена, не вреди цео свет. Тако да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас.

Једно вам препоручујем, немојте ми рећи он је добар, он је уважен теолог, он тако полемише, он је отворио Платонову академију и ако га само чујеш остаћеш одушевљен…! Измери да ли има једну варницу од Марка Ефеског, да ли има једну варницу светог Фотија, има ли коју варницу од Кируларија и Папулака (овај неписмени човек се супротставио целом свету).

Говорим вам све ово имајући дубок осећај мога положаја као Грка и као епископа са великом одговорношћу. Спреман сам све да жртвујем. Усуђујем се, можда последњи пут са овога амвона, да кажем :“Сви ви који волите Христа, сви ви који волите Цркву, на нашој је страни Богородица и сви они који су се борили и боре за нашу православну веру. Они који су са нечастивим, нек’ седну доле, нек’ затворе своја уста. Зато што је нечастиви њихово страшило, он је њихова устрашивост, он је њихово настојање да покушају да замрзну једну шачицу оних који се муче, тиранишу и прогоне због вере у нашег Христа.

А ми имамо као лозинку речи младих Атињана. Младићи старе Грчке су на Акропољу присезали и говорили: „Сам или са другима ћу штитити  преподобно и свето“. И ја као мали војник одважно изјављујем:“Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето наше вере са последњом капи своје крви“. А ви уместо аплауза узалудног, који ништа осим хвале не говоре, молите се пуно. Зато што је остало мало Православаца а борба се шири и да се не нађемо пред новим догађањима. Не, само у нашој малој земљи, већ и по свим дужинама и ширинама земаљским, нечастиви је мобилисао и подивљао да искорени православну веру из груди људских. Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо поднети ми епископи који смо престали да спомињемо Атинагору, као и други свештеници који су око нас. Не знам на коју Свету Гору ћемо прибећи. Једно знам, шта и да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, а свет да је горе-доле, једно знам и верујем неклонуло – да ће на крају победити Православље.

Када дође час прогона Православаца, тада и ми имамо свој план, као и сваки верник. Сви ви овде- сте 3.000; ово што сам вам рекао да разгласите свуда. Једа да постане два, два да постану четири, четири да постану осам…. Нека се створи  велики морски вал, да саперемо нашу домовину, тако да Грчка постане звезда на небу, православно место, рај Православља. Амин.

Последња времена

Крај света ће бити говори нам Христос: „као у дане Нојеве“ (Мат. 24,27). А наши дани су као дани Нојеви. Зато што смо скренули са правог пута и треба да чекамо Нојев крај. Ово вам не говорим ја, епископ Флорине, тобож строг, то нам говоре друга уста, савременици, политичари и научници, људи поштовани у Америци и Русији, они предвиђају да смо близу олује.

Само што овај пут се неће отворити небески водопади и неће пасти вода на главе грешних људи, већ ће као што говори свети Козма Етолски, приказаће се на небу „црне птице“, а то су авиони. Авијатичари ће са висине од хиљаде метара, притиснути електричне дугмиће и бациће атомске бомбе и уништена ће бити земља. Више неће постојати градови, неће више постојати света, биће пропаст без преседана. То ће бити Армагедон из Откровења Јовановог (16,16), последњи рат, до којег ће доћи засигурно због наших грехова.

Мир света се клати на једном концу. Свете, проводи се, уживај, оргијај, чини прељубу, кради, граби, сакупљај богатство… Над нашим главама се клати мач Демоклеусов. За једну нит се држи мир света а ако се она прекине тешко свету. Пресвета Тројице спаси свој свет, Господе Исусе Христе, помилуј нас.

Живимо у једном грешном и трагичном времену, у време одвајања од Бога, у време велике неморалности и неверја. Никада човечанство није псовало и чинило више убистава него у ово наше време. Никада тако мали и велики нису лагали као данашњи лажови. Никада свет није скренуо са моралног пута као данас. Наши дани су онакви како их је пророковао Христос. Читајте Еванђеље да видите шта нам говори, последњи дани ће бити као „дани Нојеви“.

Боже мој, Боже мој какво испуњење пророштва!

Настаје раздор

Христос је „знак против кога ће се говорити“ (Лук. 2,34).  Не можемо знати шта се дешава у кућама људским.  Постоји лукави дух. Христос и цесар се боре у нашем веку. Зато је неопходно, да опонашате примере светитеља. Изабрале сте вољно а не невољно овај пут, јер да смо употребили друга средства и начин, требало би  да вас је 500,600, 700 итд.  Но само вас је овде 70 душа, а исти сте као Петар, ви имате вољу али не познајемо слабост коју имамо у својим грудима. Овде видимо „Фабијолу“ коју препоручујем да поново прочитате, да вам буде пример, пробајте да је проживите.

Васкрснимо Фабијолу, васкрснимо све оне херојске примере мученика, да и ми можемо рећи да Христос није само живео у Фабијолино време и у време оних мученика , већ да царује у векове . Амин.

Васкрснимо примере светитеља

Да ли ћемо ми у наше време успети да обновимо жртве мученика. „Фабијола“ је добра, дивиш јој се, читаш и уживаш, плачеш итд. Знам душе које плачу. То није довољно. Треба и ми да васкрснемо те примере. Да не сличимо са оним „хришћанима“ који воле свету Екатарину, свету Варвару,  али не желе нову свету Екатарину на свету. Новa Екатаринa,  ни случајно да се појави. Каква лажурија, каква превара, каква хришћанска комедија! Да постоји само једна света Варвара а друга да се не појављује. Желе је као једну врсту табуa, дотле је стигла  таква наша пресвета религија, а жива је.

Дакле, Фабијола постоји, али је требамо оживити. Као и сва та света лица која се наводе, треба да оживимо. Да постанемо мученичка лица, мученичка Црква, катакомбна Црква. Да ли ћемо успети да остваримо тако нешто? Веома је угодно оно што читамо  написано je са књижевним стилом. Фабијола је јако интересантан лик. Јединствена је. Питање је да ли ћемо ми успети да поновимо њен пример. Био сам у првим годинама у Месолонгу протосинђел, и сваки пут када се званично славио излазак Месолонга, у Цветну Недељу су долазили разни званичници.

Tај излазак је био један херојски чин, и сви су га поштовали, они хероји су пре изабрали да буду убијени него да живе поробљени. Долазили су у оне дане разни говорници и говорили, говорили, и говорили. Речи и само речи, чисти вербализам, непресталан. Једног раног јутра пре 1940′ тачније 1939 је дошао Метаксас, и рекао нешто мало речи. Да ли је био пророк? Стао је пажљиво на  споменик где су биле расуте кости хероја и рекао следеће: „Грци важан је Месолонг,  уколико  се укаже нова прилика треба да поновимо оно што се догодило  у Месолонгу“. Он више ништа друго није рекао. Заиста следеће године је Грчка поновила Месолонг.

Да не желимо само да постоји „Фабијола“ . „Фабијола“ постоји и вредна је да нас дирне, уколико се нама пружи прилика, повод треба и ми да поновимо ове дивне примере наведене у Фабијоли. Било би веома интересантно да данас у наше време као филм видимо Фабијолу и њене ликове. Да видимо све њих, Панкратија, Касијана, Тарсиза, да видимо Себастијана са стрелама у свом телу. Да видимо и издајнике, да видимо Тоаркуата, сва та лица, то је једна нова драма. Наставља се распињање нашег Христа.

Помолимо се, да нам помогне Бог да не издамо Христа. Долазе веома окрутни дани. Веома окрути дани, треба да смо спремни.

Тавор полако завршава. Тавор је овде (у хр. кампу) . Ви, девојчице које овде живите сте на Тавору. Треба да признамо у поређењу са другим девојчицама, ви имате мањи терет. Ово вам говорим, не осуђујемо друге девојчице. Неке од њих су сада створиле породице, и имају мужеве захтевне, страшне и одбојне, имају децу, имају лоше и изопачене свекрве, оне се налазе на једном мучењу. Оне се разапињу. Док ви живите на Тавору, ви сте у изабраним, међу лицима која проживљавају један духовни мир. Не оптужујем вас због тога већ вас хвалим и изузимам. Међутим завршава полако Таворовање и стижемо до катакомби.

Порука пастиру

Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и  паства.
Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.

Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе.

Кажи ми малецки:  Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“ . Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….

Да ли ћемо остати у вери?

Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?

Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.

Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.

Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?

Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

Како да постанемо живи хришћани?

Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање.  Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања.  Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.

Сузе покајника и крв мученика

Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети.

Тако проводимо наш живот,  „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа.

Ви жене

Да живите и ви као света Филотеја.  Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа.

Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у  великом опадању.

Проћи ћемо кроз велику олују

Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога  да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота.  Да ли ћемо увек све то имати?…

Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.

Одсецање своје воље

Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење.  Није ли  чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више?

Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац,  који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо  а веома је ретка.

Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…

Тренутачно мучење

Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно-  мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.

Мучење Јовово

Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти.  Рат тела  је једно мучење дугогодишње.

И ми се боримо против  невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али  његов корен се одржава  живим,  крвљу мученика и сузама покајника.

Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто  смо се  претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.

Понашање официра у битци

Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице . Тамо смо хероји  а овде смо највеће кукавице ….
Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.

Жеља за мучеништвом

Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу.
Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер  ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем  да имамо и да је одржавамо.
Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао  поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку  посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се  својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје –  оче мој,  брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа?
Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.

Спремите се за мучење

Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви.
Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима.
Сећам се, када сам оних  светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и  тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе.
Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати.
Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“( Б Кор. 6,10).
Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд,  који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“.

Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).

Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно

Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због  подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.

Међу шкорпионима смо

Јуче сам читао књигу Језекиљину да га је послао Бог „ међу шкорпије“ (Јез. 2,6).
Данас наше друштво има страшне „шкорпије“ који те пробадају, са клеветама и увредама. Страшне и одурне намере имају да растуже твоју душу. „Међу шкорпијама смо“. И онај који те данас слуша тобож, и уколико не испуниш његову вољу сутра ће се олако претворити у шкорпију и пробадати те.

Јуче у митрополији једном адвокату нисам дозволио развод. Са каквим погрдним речима је отишао са степеница митрополије, не можете ни замислити. Газимо по „шкорпијама“ и  „змијама“ у овоме друштву у којем живимо. Горак је пут којим иду неки од нас, зато је потребно бити јако пажљив у овоме свету. Има једно старо пророчанство, на њега ме је подсетио један монах Светогорац када сам постао епископ : „Постао си епископ у време када ће пастири, епископи, економи, свештеници и сав клир, постати вукови и растргнуће паству, а овце ће исто постати вукови и растргнуће пастире.“ У томе се времену налазимо. У целој Грчкој сведоци смо тога феномена. Једног лошег епископа, који је потпуно равнодушан за духовни живот своје пастве, који  не проповеда, не саветује, не поучава, њега не дирају, он је њихов пријатељ. У свом програму су зацртали да униште  добре епископе, који су борбени, оне који се некако покрећу, нешто раде, наравно не у висини великих отаца Цркве, али једноставно види се да нешто раде, да ли је то проповед, да ли су то школе веронауке,  или на било који други начин. Сви остали значи имају за свој циљ да униште Црвку. Нападају, свим силама добре епископе. Међу осталим оружјем које користе, су клевете и увреде без преседана. Најгоре је што међу мисионарским круговима постоје такви клеветници и шаптачи. Ако се данас униште таква мисионарска удружења, неће бити уништена од спољњих непријатеља – не, сетите се ових мојих речи које са сузама говорим –  разориће се од људи који су поред тебе десет, двадесет и више година. Узео си их као малу децу, поучио их вери, напојио млеком, трудио си се и намучио за њих,  итд, а они сада постају „шкорпије“. Пролазимо кроз велику кризу. „Удариће пастира, и овце стада разбећи ће се“ (види. Зах. 13,7 и Мат. 26,31).  И  ово „ Доћи ће време када ће људи сами себе водити“. (Јуд. 12).

Шаптачи

Пожелео сам да одем на Свету гору, да си пронаћем тамо једну собицу, да останем тамо, да престанем да се сећам. Пресело ми је.  Молим Бога да не постанем „човекомрзац“ као што каже св. Василије Велики. Видиш неко своје такорећи духовно дете да те оптужује непрестално. Тобож, твоје духовно дете; Духовно дете које си волео и подржавао све време. Где је оно свето време очева Цркве, када су очеви говорили најокрутније речи, а њихова духовна деца су им била послушна и тада? Сада су оци нико и  ништа.

Шаптачи, огроман вал шаптача, само чујеш шу, шу, шу…. Да те оптужују,  да те вређају, да те клевећу, да  не можеш разумети одакле долазе ране и поготци. „Секу тестером дрво на којем седе“. Али онај дан Господњи ће открити многе ствари.
Али чему да се чудимо и устајемо. И Христос је међу 12 ученика имао једног издајника, Јуду. И ми морамо проћи кроз то искушење патњи и перипетија….
Ако бих вам прочитао очеве Цркве , видели бисте да су највеће отрове попили од своје тобож духовне деце.

Тобожња духовна деца, најгори непријатељи

Ако прочитате животопис св. Златоуста, остаћете згрожени. Они који су ако је дозвољено тако рећи, извадили очи Златоустом, – које нису извађена јер су вечне – била су његова духовна деца која су била поред њега. Јели су заједно, пили заједно са њим, и они су постали тужитељи Златоустог. Отишли су на суд и ставили длан на Еванђеље и изрекли незамисливе лажи против Златоустог. Против Златоустог, молим! Они су појели Златоустог, они су га отерали са трона, његова тобожња духовна деца! Тобожња! Лицемери и фарисеји, који су се појављивали поред њега и после му копали јаму, да би себе прославили. Страшна и окрутна ствар. У томе ја проналазим утеху. Страшне, окрутне и невероватне ствари, које ће бити откривене у онај дан. Зато када су ухватили Златоустог и протерали, није га протерала ни царица Евдоксија ни било ко други, већ та лица су га протерала која су била поред њега и чију вољу, жеље и прохтеве није хтео извршити, да би се они зато окомили као шкорпије против свога духовнога оца. После је отишао у прогонство, те ноћи је био земљотрес , уплашила се царица Евдоксија и вратили су га назад. После тога страшног искушења при повратку назад изашао је сав верни народ да дочека  свог духовног оца, који су претходно затровале и узјогуниле шкорпије његове митрополије. А када се вратио из прогонства- погледајте како суди верни народ- знате ли шта је повикивао верни народ, то је забележено и сачувано у историји: „Напоље клир, нови клир, напоље клир, нови клир“. Значи, узми лопату и побацај их све напоље, и доведи нови клир.

Најстрашнији и најгори отрови које пијем долазе од клирика. Шу, шу, шу,  и тако. „Добар је отац, али знаш…..“, ево шкорпије. Не наводим имена, јер су догађаји познати и немојмо се више сакривати иза наших прстију.  И ми се налазимо у томе искушењу.

Неопходна је контрола

Ако имамо то стање данас у цркви, то је јер недостаје контрола. Контрола је неопходна да се спроводи сагласно са канонима Цркве. Када видиш неки недостатак код свога брата, реци му:  „Ако ли те не послуша“ каже нам Христос, „узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Мат. 18, 15-17).

Контрола је неопходна и клиру

Данас се подржавају епископи педофили и епископи блудни – ако желите да се тако изразим. Они су већ основали своју странку а добро чине Хришћани што протествују против тога. Наша црква је постала деспотократска док је наша држава демократска и слободна. У Цркви се створила једна болесна навика.

Сећам се једног дана када је дошла једна жена из једног села у мојој епархији и жалила се на пропуст једног свештеника. Одмах сам наредио испитивање. Када је она то сазнала, дошла је поново и рекла ми : „Није у реду да је контролишем, одмах ћу повући моје сведочење…“, толико је плакала да се цела митрополија потресла. То је болестан поглед на ствари. Исправан став је контрола. Али то морамо испуњавати како налажу канони о контроли, да не допустимо да црква стигне ту где је данас стигла… То су страшне ствари. Бог нек помилује своју Цркву. „Сети се Господе своје свете Цркве“ (Лит. Св.Василија).

Трембела је говорио: „Ако ми кажемо да волимо Цркву, слагаћемо,  један је само волео Цркву, Господ наше Исус Христос,  и он ће наћи начин да води брод Цркве, „ који се напада али се не потапа“.

Бог нека је са нама. Немојте ми замерити што говорим мало строжије, али то ми налаже мој положај а и целокупно стање у цркви. А данас повикују и  пишу новине, Двеста кандиотика, они повикују и чују се , нико други… Да ли то није у реду? Створила се једна црквена струја у целој Грчкој и у дијаспори, и боримо се за то, иако смо прозивани и клеветани. Треба да се интересујемо за цркву.

Жена близу Христа

Радујем се што су на овом нашем скупу и многе жене. Жене нас много пута побеђују. Сећам се блаженопочившег Трембеле који ми је говорио: „Августине немој се супротстављати женама, пусти их оне имају своје мане и недостатке, али на срећу и оне постоје, да њих није , ми бисмо разорили цркву“. Отиђите у било који храм и видећете да су оне у множини. Желим употребити тешке речи за мушкарца. Ако дође до прогона – сетите се овога – жена ће остати поред Христа, као што је остала испод крста Христовог. Мушкарац га је порекао, мушкарац га је напустио, мушкарац га је издао. Попови и владике ће издати Христа, али жена ће остати. И у Русији жена је одржала хришћанство.

Савети апостола Павла Хришћанима

НАСТАВЉА СЕ….