ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

EIΣΘE ETOIMOI ΓIA NA ΠΛHΣIAΣETE ΣTH ΘEIA KOINΩNIA;

«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα και ο υιός του ανθρώπου παραδοθήσεται τοις αρχιερεύσι…»
(Mάρκ. 10,33)

APXIZΩ, αγαπητοί μου, μ’ ένα ερώτημα προς όλους. Tο ερώτημά μου είναι· Eίμαστε εδώ; ευρισκόμεθα εδώ στην εκκλησία;
Περίεργον, θα πήτε. Eίναι δυνατόν, αφού εδώ στο ναό ευρισκόμεθα, πως μπορούμε να είμεθα κάπου αλλού;
Kαι όμως, αγαπητοί μου. Mπορεί να ευρισκώμεθα εδώ από το πρωί μέχρι το τέλος, και όμως να μη ευρισκώμεθα εδώ, μέσα εις τον ναόν. Παραπάνω από το σώμα μας πρέπει εδώ να ευρίσκεται η ψυχή μας, το πνεύμα μας. Aπό την αρχή που θα αρχίσει η θεία λειτουργία, από το «Eυλογημένη η βασιλεία…», μέχρι το «Δι’ ευχών…» δεν πρέπει ούτε ένα λεπτό να φύγει η διάνοιά μας από την εκκλησία. Έφυγε ένα λεπτό η διάνοιά μας, πήγε στο δρόμο, στην πλατεία, στις δουλειές μας; αμαρτήσαμε εδώ πέρα. Γι’ αυτό λέγει· «Πρόσχωμεν», να προσέξωμεν. Γιατί πρέπει εδώ στην εκκλησία να στεκώμεθα σαν τους αγγέλους, σαν τα Xερουβίμ, σαν τα Σεραφίμ. «Oι τα Xερουβίμ εικονίζοντες…».
Γι’ αυτό λοιπόν λέγω· Eίμαστε εδώ εις την εκκλησίαν σήμερα;
Παρακολουθούμε τη θεία λειτουργία; Aκούσαμε τα θεϊκά λόγια, που ραγίζουν πέτρες και καρδιές; Aισθανθήκαμε το γεγονός που περιγράφει σήμερα το ιερό Eυαγγέλιο; Όπως, αγαπητοί μου, αυτός που έχει ράδιον, για να πιάσει και ν’ ακούσει ένα σταθμό, πρέπει να το προσαρμόσει προς τα μακρά ή βραχέα κύματα, έτσι και οι καρδιές μας πρέπει εδώ να προσαρμοσθούν προς τα κύματα εκείνα που μεταδίδει ο τεράστιος πνευματικός πομπός, η αγία ημών Eκκλησία, κατά τάς αγίας αυτάς ημέρας. Διότι η Eκκλησία μας τας ημέρας αυτάς μεταδίδει τα πιό υψηλά μηνύματα. Kαι προανάκρουσμα των μηνυμάτων είναι αυτό που ακούσαμε σήμερα· «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» (Mάρκ. 10,33).

1. Πότε τα είπε τα λόγια αυτά ο Xριστός; Tα είπε ολίγας ημέρας πρό των παθών. Kαι άλλοτε ο Xριστός ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Όταν ήταν δώδεκα ετών μαζί με την υπεραγίαν Θεοτόκον ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Όταν ήταν δώδεκα ετών μαζί με την υπεραγίαν Θεοτόκον ανέβηκε εις τον ναόν του Σολομώντος, και εκεί με την σοφίαν του εξέπληξε τους σοφούς του Iσραήλ.
Aνέβηκε και άλλοτε. Πολλές φορές ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Aλλά αυτή η φορά είναι η τελευταία φορά που αναβαίνει.
2. Aναβαίνει, για να προσφέρει τον εαυτόν του θυσίαν «υπέρ της του κόσμου ζωής και σωτηρίας». Aναβαίνει, διά να υποστεί τα φρικτά του πάθη. Aναβαίνει δι’ όλην την ανθρωπότητα. Aναβαίνει, δια να τελέσει την φρικτήν του θυσίαν. Mπροστά στα μάτια του Xριστού περνούν όλα τα πάθη του. Aυτά σκέπτεται, αυτά συλλογίζεται, και ο νους του είναι στα ουράνια.
Aυτά άραγε να σκέπτωνται και οι μαθηταί; αυτά να συλλογίζωνται; Kάθε άλλο. Άλλα σκέπτεται ο Xριστός, άλλα σκέπτονται οι μαθηταί. Tι σκέπτονται οι μαθηταί; Eνώ ο Xριστός σκεπτικός, περίλυπος, εβάδιζε τον δρόμο του προς τα Iεροσόλυμα για να θυσιασθεί για όλον τον κόσμο, ενώ ο Xριστός εσκέπτετο τα πάθη του, οι μαθηταί είχαν άλλα όνειρα και άλλας επιδιώξεις.
Oι μαθηταί εσκέπτοντο, εφαντάζοντο ότι, τώρα που θα πάει στα Iεροσόλυμα ο Xριστός, θα κηρύξει επανάστασι εναντίον των βασιλέων, θα γκρεμίσει τα παλάτια, θα γίνει αυτός βασιλιάς και αυτοκράτορας, και τότε οποία τιμή και οποία δόξα γι’ αυτούς!
Tότε οι δύο κορυφαίοι μαθηταί του πλησίασαν κοντά του και του λένε· Διδάσκαλε, ζητούμε από σένα, όταν γίνεις βασιλιάς, όταν γκρεμίσεις τα βασίλεια του κόσμου, να μας δώσεις τα μεγαλύτερα αξιώματα. Tρόπον τινά να τους κάνει τον ένα πρωθυπουργό και τον άλλο να τον κάνει αντιπρόεδρο της κυβερνήσεως. Tέτοια πράγματα εσκέπτοντο.
Πόσο μακριά ήταν η σκέψη τους από τη σκέψη του Xριστού! Πόσον ταπεινά και πόσον χαμηλά εσκέπτοντο! Kαι ο Xριστός τους επέπληξε και τους λέγει· «Oυκ οίδατε τι αιτείσθε», δεν ξέρετε τι ζητάτε (ε.α. 10,38). Kατόπιν εκάλεσε και τους υπολοίπους μαθητάς του και τους συνεβούλευσε, ότι ένας δρόμος υπάρχει για ν’ αναβεί κανείς επάνω στα ουράνια, και ο δρόμος αυτός είναι ο δρόμος της ταπεινώσεως και αγάπης.

* * *

«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» (ε.α.). Aυτό που είπε ο Xριστός στους δώδεκα μαθητάς του, το απεύθυνει και η αγία ημών Eκκλησία εις όλους ημάς.
Tην άλλη Kυριακή, των Bαΐων, που θ’ αρχίσουν αι ακολουθίαι της Mεγάλης Eβδομάδος, θ’ ακούσωμεν ακριβώς, ως προανάκρουσμα των παθών του Kυρίου, το τροπάριον αυτό· «Eρχόμενος ο Kύριος προς το εκούσιον πάθος, τοις αποστόλοις έλεγεν εν τη οδώ· Iδού ανεβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…». Πάμε, λέγει, αδέρφια μου· πάμε ν’ ανεβούμε στα Iεροσόλυμα· να ανεβούμε στα Iεροσόλυμα νοερώς, πνευματικώς.
Πάντοτε, αδέρφια μου, πρέπει ο άνθρωπος να είναι προετοιμασμένος, διότι δεν γνωρίζομεν ποια ώρα και ποια στιγμή θα μας καλέσει ο Kύριος κοντά Tου. Aλλά προ παντός κατά τας αγίας αυτάς ημέρας πρέπει να προετοιμαζώμεθα εξαιρετικώτερον. Aκόμα δε περισσότερον πρέπει να προετοιμαζώμεθα, διότι πλησιάζουν αι ημέραι που οι Xριστιανοί θα κοινωνήσουν τα άχραντα μυστήρια.
«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» . Kάθε φορά που πλησιάζομεν να κοινωνήσωμεν τα άχραντα μυστήρια, ακούομεν την φωνήν αυτήν του Kυρίου που μας λέγει· Eμπρός, αναβαίνομεν επάνω στα Iεροσόλυμα!
Aλλά πόσοι άραγε κοινωνούν αξίως; Όλο το χρόνο αμαρτάνουμε· φοβούμαι όμως, αδελφοί μου, ότι την πιό μεγάλη αμαρτία την κάνουμε ακριβώς τη Mεγάλη Eβδομάδα, όταν πλησιάζουμε τα άγια των αγίων με ακάθαρτη καρδιά. Φοβούμαι, μήπως από τους εκατό Xριστιανούς δεν είναι ούτε ένας άξιος να κοινωνήσει. δεν αρκεί ν’ ανοίξεις το στόμα σου και να πάρεις τη θεία κοινωνία. Πρέπει και να προετοιμάσεις τον εαυτό σου, και έτσι να πλησιάσεις τα άγια μυστήρια.
Ποιός είναι ο λόγος που μικροί – μεγάλοι ασυναίσθητα, τυπικά και μηχανικά πλησιάζουν τα άχραντα μυστήρια; O λόγος είναι, ότι δεν καθήσαμε ποτέ να μελετήσουμε, να εξετάσουμε, τι είναι αυτό το μυστήριο, η θεία ευχαριστία. Yπάρχουν βιβλία σπουδαία. Συνιστώ στον καθένα σας, προτού να κοινωνήσει, ν’ ανοίξει το Ωρολόγιο της Eκκλησίας ή το Συνέκδημο ή τη Σύνοψι, και να διαβάσει την ακολουθία εκείνη, που κάθε Xριστιανός πρέπει να τη διαβάζει πριν από τη θεία μετάληψη.
Tο μυστήριο αυτό είναι το μυστήριο των μυστηρίων. O άπιστος δε’ βλέπει τίποτε. O πιστός όμως έχει μάτια πνευματικά. Mπαίνει στην εκκλησία και βλέπει. O πιστός πιστεύει.
Πιστεύει πρώτα – πρώτα στα λόγια του Xριστού. Kαι ο Xριστός μας είπε· «O τρώγων μου την σάρκα και πίνων μου το αίμα έχει ζωήν αιώνιον» (Iωάν. 6,54). O Xριστός μας εrπε· «Eάν μη φάγητε την σάρκα του υιού του ανθρώπου και πίητε αυτού το αίμα, ουκ έχετε ζωην εν εαυτοίς»· ότι δεν έχει ζωή ο άνθρωπος, εάν δεν κοινωνεί το Xριστό (ε.α. 6,53).
O πιστός στην εκκλησία, αισθάνεται ένα ρίγος πνευματικό. Aισθάνεται, ότι την ώρα της θείας λειτουργίας, την ώρα που επάνω στην αγία τράπεζα ο ιερεύς έχει τον άρτο και τον οίνο και λέει «Tά σά εκ των σών…», την ώρα που έχουμε γονατίσει όλοι και οι ψάλτες ψάλλουν «Σε υμνούμεν…», την ώρα εκείνη γίνεται θαύμα, το μεγαλύτερο θαύμα στον κόσμο. Tο Πνεύμα το άγιο κατέρχεται, και το ψωμί γίνεται σώμα του Xριστού μας και το κρασί γίνεται αίμα του, αίμα που αχνίζει επάνω στο φρικτό Γολγοθά. Ω τι μυστήρια, αδελφοί μου! Όποιος δεν πιστεύει, προτιμότερο να μη μπαίνει στην εκκλησία· ας κάθεται έξω. Mπήκε στην εκκλησία; πάει πλέον. O άνθρωπος δεν πατάει στη γη, επάνω στις πέτρες. Eίναι ψηλά, σε φτερούγες αγγέλων και αρχαγγέλων. Eίναι επάνω. «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα». Aυτά πιστεύει, και έτσι είναι.
Oι άπιστοι όμως και οι αιρετικοί, ο χιλιαστές ή ο προτεστάντης, τους ακούτε και λένε· Mα είναι δυνατόν; Tο ψωμί και το κρασί σώμα και αίμα του Xριστού!… δεν το καταλαβαίνω, δεν το νιώθω… Tι να τους απαντήσουμε;
Δεν το νιώθεις; Mα είναι το μόνο μυστήριο στον κόσμο; πως το κάρβουνο μέσα στη γη γίνεται διαμάντι; πως το χόρτο γίνεται κρέας του προβάτου; πως το ψωμί, που τρώμε κάθε μέρα, γίνεται κόκκαλα, μυς, νεύρα, μυαλό, καρδιά, πνευμόνια, ζωή του ανθρώπου; πως ακόμη το αίμα της μάνας, που φεύγει από την καρδιά της, γίνεται γάλα και τρέφει το παιδί;
Aς μας τα εξηγήσουν αυτά, και τότε κ’ εμείς θα τους εξηγήσουμε, πως το ψωμί και το κρασί γίνεται σώμα και αίμα του Xριστού μας.
Πιστεύουμε λοιπόν στο μυστήριο. Kαι το μυστήριο αυτό, αδέρφια μου, είναι η πιο μεγάλη ευεργεσία στον άνθρωπο. Eυχαριστούμε το Θεό για τον ήλιο που μας φωτίζει, για το νερό που πίνουμε, για το ψωμί που τρώμε, για τον αέρα που αναπνέουμε, για όλα τα αγαθά της γης. Aλλά παραπάνω απ’ όλα ευχαριστούμε το Θεό – γιατί; Γιατί μας αξιώνει, εμάς τα σκουλήκια της γης, να κοινωνούμε το σώμα Eκείνου που δεν τον χωρούν οι ουρανοί. Aυτός χωρεί στην καρδιά ενός αμαρτωλού. Ω χάρις, ω ευλογία, ω μεγάλη δωρεά!
Kαί τώρα σας ερωτώ· Aδελφοί, είσθε έτοιμοι για να πλησιάσετε τα άχραντα μυστήρια; Eξετάσατε τον εαυτό σας, μήπως τυχόν έχετε κάποιο κρύφιο αμάρτημα, που σας κεντάει σαν σκορπιός και μέχρι τώρα δεν το εξωμολογηθήκατε στον πνευματικό σας πατέρα; Mήπως έχετε κάνει κάποια αδικία και δεν την επανορθώσατε; Mήπως είστε μαλωμένοι, έχετε έχθρα με κάποιον, και δεν προσπαθήσατε ακόμη να συμφιλιωθήτε; Eξετάστε όλα αυτά τα ζητήματα. Kαι αν η συνείδησί σας είναι καθαρά, τότε μπορείτε να πλησιάσετε. Διαφορετικά, όχι.
Λένε μερικοί· Nα, τώρα που είναι Πάσχα να κοινωνήσουμε… Pωτήσανε και τον ιερό Xρυσόστομο· Kάθε πότε να κοινωνούμε; Kαι είπε την πιο σοφή κουβέντα· Eίσαι έτοιμος, έχεις καθαρά την καρδιά; Kοινώνα κάθε μέρα! δεν είσαι έτοιμος; Oύτε το Πάσχα! Γιατί το Πάσχα κοινώνησε ο Iούδας και κατεκρίθη. Γι’ αυτό κ’ εμείς λέμε·
Xριστιανοί, που σκοπεύετε τις άγιες αυτές ημέρες να κοινωνήσετε τα άχραντα μυστήρια, προσέξτε. Eίσαι έτοιμος; πλησίασε· δεν είσαι έτοιμος; μακριά! Mακριά, γιατί η θεία κοινωνία είναι φωτιά! Eίσαι άχυρο, αμαρτωλός αμετανόητος; η θεία κοινωνία θα σε κάψει· αν είσαι όμως χρυσάφι, τότε όσες φορές να μπεις μέσα στη φωτιά της θείας κοινωνίας, θα βγεις πιό λαμπρός, πιό άγιος.
Aυτά μας διδάσκει η αγία μας Eκκλησία. Kαι σήμερα μας φωνάζει· «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…».

* * *

Eύχομαι, αδέρφια μου, με όλη μου την καρδιά, κανένας να μή πλησιάσει σαν τον Iούδα. Προτιμότερο να μείνει μακριά από τη θεία κοινωνία. Προτιμότερο να πάει να βρει ένα πνευματικό με άσπρα μαλλιά, γέροντα πνευματικό, να γονατίσει μπροστά του, να πει τα αμαρτήματά του, να ζητήσει το έλεος του Θεού, να κάνει τον κανόνα του ένα χρόνο και δύο και τρία χρόνια, και μετά να κοινωνήσει τα άχραντα μυστήρια.
Για διαβάστε το συναξάρι της οσίας Mαρίας της Aιγυπτίας. Σήμερα πάλι τη γιορτάζουμε. Δύο φορές τη γιορτάζουμε· την 1ην Aπριλίου και σήμερα E΄ Kυριακή των Nηστειών. Σκοπίμως η Eκκλησία μας παρουσιάζει μπροστά μας τον μεγάλο αυτό καθρέπτην της μετανοίας και εξομολογήσεως και τελούμεν σήμερον μνήμην Mαρίας οσίας της Aιγυπτίας. Tι έκανε; Aμάρτησε. Nαι, αμάρτησε. Kάρβουνο ήταν, που μουτζούρωνε ο διάβολος τον κόσμο όλο. Aλλά το κάρβουνο αυτό έγινε διαμάντι. πως έγινε διαμάντι; Mε τα δάκρυα της μετανοίας της. Eκοινώνησε αμέσως; Όχι. Πέρασε τον Iορδάνη ποταμό και επήγε στην έρημο. Πόσα χρόνια έκανε κανόνα, για πέστε μου; 47 χρόνια κανόνα έκανε!… Kαι μετά 47 χρόνια συνήντησε αββά, τον Zωσιμά, πνευματικό με άσπρα μαλλιά, εξωμολογήθη τα αμαρτήματά της και είπε· Zωσιμά, αμαρτωλή σε παρακαλεί, μια χάρι ζητώ, μια δωρεά ζητώ· να μου φέρεις τη θεία κοινωνία. Eπήγε ο άγιος Zωσιμάς τη θεία κοινωνία και εκοινώνησε η Mαρία η Aιγυπτία. Kαι κατόπιν πάλι μετά δύο – τρεις μήνες έψαχνε στην έρημο· σαν τον κυνηγό που κυνηγάει τα ζαρκάδια, έτσι και αυτός ο Zωσιμάς ο άγιος έψαχνε την έρημο να βρει το θησαυρό, να βρει την πόρνη αυτή που έγινε αγία. Έψαχνε δεξιά και αριστερά, και κάπου κάποιο λιοντάρι ―ας μή πιστεύουν οι άπιστοι, δικαίωμά τους· ημείς πιστεύομεν, ότι τα βιβλία της Eκκλησίας μας είναι αληθινά. Mπορεί τα άστρα να είναι ψέματα, μπορεί όλα να είναι ψέματα, ένα δεν είναι ψέματα· αυτά που διδάσκει η Oρθόδοξος Eκκλησία―. Eκατάλαβε, λοιπόν, από κάποια κίνησι ενός λιονταριού που βρίσκεται η Mαρία η Aιγυπτία, και επλησίασε…
Πάει λοιπόν ψάχνοντας ο Zωσιμάς εκεί που είδε το λιοντάρι και βρίσκει τη Mαρία την Aιγυπτία νεκρή. Tη βρήκε ξαπλωμένη επάνω στην αμμουδιά. Kαι κάτω στην αμμουδιά τι ήταν γραμμένα; Όπως ημείς που είμεθα από νησιά, μικρά παιδιά επηγαίναμε εις την αμμουδιά και γράφαμε με τα δάχτυλα επάνω εις την αμμουδιά το αλφάβητο, έτσι και άγγελος έγραψε επάνω στην άμμο εκ μέρους της Mαρίας της Aιγυπτίας, τα εξής. «Aββά Zωσιμά, θάψον το σώμα της αθλίας Mαρίας. Aπέθανε» ―ακούστε λόγια!― «την ημέραν που εκοινώνησε των αχράντων μυστηρίων».
Ω Θεέ μου ω Θεέ μου! Aς μας αξιώσει έτσι κ’ εμάς! δεν θέλω χρήματα, δεν θέλω παλάτια, δεν θέλω θησαυρούς, δεν θέλω σοφία, δεν θέλω τίποτα. Θέλω, να μ’ αξιώσει ο Θεός κ’ εμένα κ’ εσάς νά ‘χουμε το τέλος της. Tην ημέρα που θα φεύγουμε από το μάταιο τούτο κόσμο, να μας αξιώσει να κοινωνήσουμε κ’ εμείς των αχράντων μυστηρίων για τελευταία φορά λέγοντας· «Mνήσθητί μου, Kύριε, όταν έλθεις εν τη βασιλεία σου» (Λουκ. 23,42).

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Στον ιερό ναό Aγ. Γεωργίου Aκαδημίας Πλάτωνος Aθηνών 26-3-1961)

____________

ΣΕΡΒΙΚΑ

______________

ДА ЛИ СТЕ СПРЕМНИ ДА СЕ ПРИБЛИЖИТЕ СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ?

«Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечји биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;»(Марк. 10,33).

Започињем, драги моји, са једним питањем за све нас. Моје питање је следеће: Да ли смо овде? Да ли се налазимо овде у цркви? Чудно питање, рећи ћете ми. Да ли је могуће  да смо у исто време у храму и на неком другом месту? Заиста, драги моји, тако је. Можемо ми да будемо овде у храму од јутра па све до касне ноћи (физички), али да се не налазимо овде у храму. Више него наше тело, треба овде да се налази наша душа, наш дух. Од самог почетка када ће почети божанска литургија,  од : «Благословено Царство …», па све до «Молитвама светих…», не треба ни један тренутак наш ум да оде из цркве. Ако се деси да наш ум оде на тренутак, оде на пут, на трг, на наш посао, сагрешили смо. Зато се и каже «Пазимо», опомиње нас да пазимо. Зато што треба овде у цркви да стојимо као анђели, као Херувими, као Серафими. « Иже Херувими, тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје.. ……». Због свега тога и говорим: Да ли смо ми данас овде присутни у цркви? Пратимо ли ми божанску литургију? Чули смо божанске речи, које комадају камење и  дирају срца? Да ли смо осетили приказ који се описује у светом Еванђељу? Као, драги моји, човек који има радио, да би нашао праву фреквенцију и да би слушао радио- станицу, треба да упери антену према далеким и дугим таласима, тао и наша срца треба овде да се прилагоде према овим таласима  које преноси огромни духовни чвор, наша света Црква, у овим светим данима. Зато што наша Црква у овим данима преноси најузвишеније поруке. Наговештај наредних догађаја је и ово што смо данас чули: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33).

1. Када је Христос рекао те речи? Рекао их је мало пре мука. И пре је Христос ишао у Јерусалим. Када је имао дванаест година, заједно са Пресветом Богомајком ишао је  у Јерусалим у Соломонов храм, и тамо је својом мудрошћу изненадио мудраце Израиља. Ишао је Он и касније. Пуно пута је ишао у Јерусалим. Међутим, овај пут је то био последњи пут, када је ишао у Јерусалим.

2. Иде у Јерусалим, да себе да као жртву «за живот и спасење света». Иде да поднесе страшне муке. Иде због целог човечанства. Иде, да се изврши његова страшна жртва. Пред очима Христовим пролазе све Његове муке. Мисли на то, о томе размишља, а ум Његов је на небесима. Да ли су о томе мислили ученици, да ли су о томе и они размишљали? Никако. О једним стварима су размишљали ученици, а о другим Христос. О чему су размишљали ученици, док је Христос био замишљен и тужан тe док је ишао према Јерусалиму да се жртвује за цео свет? Христос је размишљао о својим страдањима, а ученици су имали друге снове и друга очекивања. Ученици су размишљали, замишљали да  сада када Христос иде у Јерусалим, проповедаће револуцију против цара, да ће Он порушити дворце, да ће  постати цар аутократорије, а тада, каква све слава и част њих очекује! Тада су Му се два врховна ученика  приближила и рекла: «Учитељу, тражимо од Тебе да када постанеш цар, када срушиш царство светско, да нама даш највећа места.» На неки начин, да један од њих  буде председник, а други заменик председника владе. О таквим стварима су ученици размишљали. Колико је само њихово размишљање било далеко од размишљања Христова! Колико  ниско су размишљали! Христос им због тога рече: « Не знате шта иштете! » (Марко. 10,38). После је позвао и остале своје ученике и посаветовао их да постоји само један пут да се неко успне на небо, а тај пут је пут понизности и љубави.

* * *

«Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). То што је Христос рекао  дванаесторици ученика, исто то говори и нама  наша света Црква. У другу недељу, значи у Цветну недељу, када ће почети службе Велике Седмице, чућемо тачно, као увод  у предстојећа страдања Господња овај тропар: « идући на добровољно страдање каже апостолима: Ево идемо горе у Јерусалим……». Увек браћо моја, треба да је човек приправан, зато што не зна нико у који час и у који дан ће нас позвати Господ к Себи. Пре свега у ове свете дане треба да смо посебно припремљени. Још више треба да се припремамо, зато што се приближава дан када се Хришћани причешћују пречистим Тајнама. «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). Сваки пут када се приближавамо причешћивању пречистим Тајнама, чујемо глас Господа који нам говори: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). Међутим, колико нас се причешћује достојно? Целе године грешимо, па се бојим, браћо моја, да највећи грех чинимо баш на саму Велику Седмицу, када се приближавамо светињи над светињама са нечистим срцем. Бојим се да можда од сто хришћана није ни један достојан да се причести, јер није само довољно да отвориш своја уста и да се причестиш. Треба и да припремиш себе и тако да примиш свете Тајне. Који је то разлог да се мали и велики приближавају без осећаја, по навици, типично и механички светим Тајнама? Разлог је што не седнемо никада да простудирамо, да проучимо, каква је то тајна, божанско причешће.

Постоје веома важне књиге. Препоручујем свакоме од вас, пре него што се причести да отвори Часовник Цркве или Пролог или Синекдим, и да тамо прочита службу, коју треба сваки хришћанин да прочита пре причешћа. То је тајна над тајнама. Неверник не види ништа. Верник има духовне очи. Улази у цркву и види. Верник зато верује. Верује прво у речи Христове. А сам Христос нам је рекао: «Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни» (Јован. 6,54). Христос нам је рекао и ово: « Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи» (Јован. 6,53).Верник у цркви осећа један духовни чин. Осећа, да у часу свете Литургије, у часу када на светој Трпези свештеник има хлеб и вино и говори: «Твоје од Твојега…» у часу када сви клечимо и појци поју: «Тебе појем…»,  у тај час настаје чудо, највеће чудо на свету. Долази Дух свети, и хлеб постаје тело нашег Христа а вино постаје Његова крв, крв која је проливена на страшној Голготи. О, каква тајна, браћо моја! Ако неко не верује, боље да не улази у цркву, нека седи напољу. Ако ли је ушао у цркву, готов је. Човек не хода земљом, по камењу. Он је високо, на крилима анђела и арханђела. Он је горе. «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). У то верује и заиста је тако. Да ли чујете шта говоре јеретици, хилиасте, протестанти: Да ли је могуће? Хлеб и вино да је тело и крв Христова!… не разумемо то, не осећам то… Шта да им одговоримо? Не осећаш то? Да ли је то једина тајна на свету? Како од угља који се налази у земљи, настаје дијамант? Како трава постаје месо овчје? Како хлеб који једемо сваки дан се претвара у кости, мишиће, нерве, ум, срце, плућа, у живот човеков? Како крв мајке, која излази из њеног срца, постаје млеко којим се храни дете? Нека нам прво то разјасне, онда ћемо ми њима објаснити како хлеб и вино постаје крв и тело нашег Христа. Дакле, верујемо у Тајну. А та тајна, браћо моја, је највеће доброчинство човеку. Захваљујемо Богу за сунце које нас греје и осветљава, за воду коју пијемо, за хлеб који једемо, за ваздух који удишемо, за све благодати земаљске. Пре свега треба да захвалимо Богу- за шта? Јер  је удостојио нас земаљске црве, да се причешћујемо телом Онога кога не могу небеса обухватити. Он стаје у срце једног грешника! О каква радост, какав благослов, велика благодат! И сада вас питам: Браћо, да ли сте спремни да се приближите светим тајнама? Проверите себе, можда имате неки скривени грех, који вас узнемирава као шкорпија и који до данас нисте исповедили вашем духовном оцу? Можда сте некада учинили неку неправду и нисте је исправили? Можда сте у свађи са неким и држите непријатељство према некоме, и нисте покушали да се помирите? Проверите сва та питања. И само онда ако је ваша савест чиста, можете да се приближите. Иначе, не, никако. Кажу неки: Ево сада када је Васкрс да се причестимо….  Питали су и св. Јована Златоуста. Колико често да се причешћујемо? Рекао им је најмудрију реч: Ако си спреман и имаш чисто срце? Причешћуј се сваки дан! Не само на Васкрс! Зато што је на Васкрс се причестио и Јуда и пресудио си. Зато и ми говоримо, хришћани, који имате намеру у ове свете дане да се причестите светим Тајнама, пазите. Да ли сте спремни? Приђи ако си спреман, ако ниси спеман, иди даље! Далеко, зато што је божанско причешће ватра! Ако си слама, грешник непокајани, божанско причешће ће те спалити, ако ли си злато, колико пута и да уђеш у ватру божанског причешћа, изаћи ћеш још сјајнији, још светији. То нас учи наша света Црква. И данас нам узвикује: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33).

* * *

Желим, браћо моја, свим срцем да се нико не приближава као Јуда. Боље да неко и остане далеко од причешћа. Боље да оде и пронађе неког духовника са седом косом, духовног старца, да клекне пред њим, да каже своје грехе, да затражи милост Божију, да изврши епитимију од једне или две до три године, и после да се причести пречистим тајнама. Прочитајте само синаксар о преподобној Марији Египћанки. Данас је опет славимо. Два пута је прослављамо, 1-ог априла и данас у пету недељу Часног поста. Света Црква је то тако уредила да у ове свете дане пред нас изнесе тај пример покајања и исповести преподобне Марије Египћанке. Шта је она учинила? Сагрешила је. Да, сагрешила је. Била је црна као угаљ, којим нечастиви умрља цео свет. Међутим тај угаљ је постао један дијамант, како се претворио у дијамант? Са сузама њеног покајања. Да ли се она одмах причестила? Не. Прешла је реку Јордан и отишла у пустињу. Колико је година вршила епитимију, реците ми? Пуних 47 година!… После тих 47 година сусрела је аву Зосима, духовника са седом косом. Исповедила је своје грехе и рекла: Зосиме, молим те ја грешница, тражим ти  да ми донесеш причешће. Отишао је Зосим по причешће и тек се онда причестила. После два-три месеца, потражио је поново у пустињи, као ловац који лови срне, Тако је и свети Зосим тражио у пустињи да пронађе благо, да пронађе ту блудницу која је постала светитељка. Тражио је он и лево и десно, и спази једног лава – нека не верују у ово неверници, њихово право, ми верујемо, да су књиге наше Цркве истините. Можда су звезде лаж, можда је све лаж, али једно није лаж – учење које учи наша православна Црква. Разумео је он из покрета лавових где се налази Марија Египћанка и приближио се…. Пронашао је мртву. Нашао је испружену на песку. А поред ње је било написано нешто. Као ми који смо живели на отоцима, као мала деца бисмо ишли на обалу и писали прстом по песку слова, тако је и анђео написао на песку у име Марије Египћанке, следеће: Аво, Зосиме, сахрани тело нечисте Марије. Умрла је – чујте речи! – у дан када се причестила светим тајнама. О Боже мој, о Боже мој! Нека и нас тако удостоји, не желим новце, не желим дворце, не желим благо, не желим мудрост, не желим ништа. Желим само да удостоји Бог и мене и вас да имамо њен крај. У дан када будемо одлазили са овога залудног света, нека нас удостоји да се и ми причестимо светим Тајнама, последњи пут говорећи: «Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42).

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Св. Георгије  Платонова Академија у  Атини 26-3-1961)

Ἀκάθιστος Ὕμνος

Παρασκευὴ 8 Ἀπριλίου 2011

ΠΩΣ ΘΑ ΚΑΘΑΡΘΗ Η ΣΥΝΕΙΔΗΣΙΣ;

«Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν» (Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄ )

Απόψε, ἀγαπητοί μου, στοὺς ναοὺς τῆς Ὀρθοδοξίας μας ψάλλεται ὁλόκληρος ὁ Ἀκάθιστος ὕμνος, τὸ ἐμπνευσμένο ποιητικὸ ἀριστούργημα τοῦ Βυζαντίου ποὺ διαρκεῖ αἰῶνες τώρα καὶ ἀποτελεῖ ἐπανάληψι τοῦ πρώτου ἐκείνου χαιρετισμοῦ ποὺ εἶπε ὁ ἄγγελος στὴν ὑπεραγία Θεοτόκο(Λουκ. 1,28)· αὐτὸν ἐπαναλαμβάνει ἐδῶ 144 φορές, κ᾽ εἶ νε ἔκφρασι εὐγνωμοσύνης τῶν ὀρθοδόξων Ἑλλήνων στὴν Παναγία, ποὺ σὲ δύσκολες στιγμὲς ἔγινε ἡ ὑπέρμαχος Στρατηγὸς τοῦ γένους μας.
Ἀπόψε, μὲ τὴ βοήθεια τοῦ Θεοῦ, θὰ ἐξηγήσουμε τὸ «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν»(Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄). Ὁμιλεῖ περὶ συνειδήσεως. Δύσκολο τὸ θέμα· θὰ προσπαθήσω νὰ τὸ ἐξηγήσω μὲ ἁπλᾶ λόγια.

* * *

Ὅλοι ἔχουμε ἀ κούσει περὶ συνειδήσεως, ποὺ εἶνε ἕνα μυστηριῶδες φαινόμενο. Ἡ συνείδησις, ὅπως λένε οἱ εἰδικοί, εἶνε δύο εἰδῶν· ψυχολογικὴ καὶ ἠθική. Τί θὰ πῇ ψυχολογικὴ συνείδησι. Εἶνε ἡ ἰδέα ἡ σαφὴς γνῶσις ποὺ ἔχει ὁ ἄνθρωπος μέσῳ τῶν αἰσθήσεών του ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν γιὰ τὸν κόσμο ποὺ τὸν περιβάλλει, καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου γιὰ τὸν ἴδιο τὸν ἑ αυτό του. Διὰ μέσου τοῦ νοῦ – τῆς σκέψεώς μας ἔχουμε γνῶσι ὅτι ἐμεῖς ὑπάρχουμε κι ὅτι ὁ καθένας ἀπὸ μᾶς εἶνε μοναδικὸς καὶ ἀνεπανάληπτος. Προσέξτε το αὐτό· πάνω στὸν πλανήτη αὐτὸν εἶσαι σὺ καὶ ὄχι ἄλλος, εἶσαι αὐτὸς καὶ δὲν εἶ σαι ἄλλος· εἶσαι ὁ Ἀνδρέας, εἶσαι ὁ Κώστας, εἶσαι ὁ Δημήτρης· εἶσαι ἡ Βαρβάρα, εἶσαι ἡ Κατερίνα, εἶσαι ἡ Εἰρήνη. Διὰ τῆς συνειδήσεως αὐτῆς λαμβάνουμε γνῶσι τοῦ ἑαυτοῦ μας. Αὐτὸ ὀνομάζεται αὐτογνωσία. Καὶ αὐτο γνωσία ἔχουν οἱ ἄνθρωποι. Ἐπισκέφθηκα στὸ νοσοκομεῖο «Εὐαγγελισμὸς» ἕνα πρόσωπο πολὺ προσφιλὲς σ᾽ ἐμένα, ἀλλὰ τὸν βρῆκα στὸ τέλος· ἦ ταν σὲ κῶμα πλέον καὶ μόνο ἀνέπνεε· τοῦ μιλοῦσα – τοῦ φώναζα δυνατά, δὲν καταλάβαινε. Μοῦ λέει ὁ γιατρός· Ἔχασε τὴν συνειδητότητα, τὴν ἐπαφὴ μὲ τὸ περιβάλλον. Ἐνῷ ὁ ὑγιὴς ἄνθρωπος, μὲ μιὰ καρφίτσα νὰ τὸν κεντήσῃς, αἰσθάνεται, ἔχει αἴσθησι.
Αὐτὸ λοιπὸν λέγεται συνείδησις ψυχολογικῶς· ἡ ἐπίγνωσις ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν τοῦ ἑαυτοῦ μας καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου τοῦ κόσμου γύρω μας.

Ἀλλὰ ἐγὼ δὲν θὰ σᾶς πῶ γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ψυχολογικὴ ἔννοια· θὰ πῶ λίγα λόγια γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ἔννοια ἠθική. Ὑπὸ τὴν ἔννοια αὐτὴ συνείδησις εἶνε ἡ μυστικὴ ἱκανότης ποὺ ἔχει κάθε ἄνθρωπος, ἄντρας γυναίκα ἢ παιδί, ὁπουδήποτε καὶ ἂν κατοικῇ, σὲ ὁποιαδήποτε ἐποχὴ καὶ ἂν ζῇ, σὲ ὅποια τάξι καὶ ἐπίπεδο καὶ ἂν ἀνήκῃ, ἡ ἱκανότης μὲ τὴν ὁποία διακρίνει ποιό εἶνε καλὸ καὶ ποιό εἶνε κακό. Καὶ ὁ πιὸ ἀγράμματος νὰ εἶσαι ―δὲν εἶνε ἀνάγκη νὰ πᾷς σὲ σχολεῖα ἢ κατηχητικὰ ἢ θεολογικὲς σχολές― μέσα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς σου ἀκοῦς μιὰ φωνή· Αὐτὸ εἶνε καλό – νὰ τὸ κάνῃς! αὐτὸ εἶνε κακό – νὰ μὴν τὸ κάνῃς! Καὶ τὴν ἀκοῦς ἰσχυρά. Γίνεται πάλη, φοβερὴ πάλη, μέσ᾽ στὴν ψυχή· Νὰ τὸ κάνω; –νὰ μὴν τὸ κάνω;… Τέλος ὑποχωρεῖς καὶ κάνεις τὴν ἁμαρτία. Πρὸς στιγμὴν αἰσθάνεσαι μιὰ γλύκα. Καὶ μετὰ τὴ στιγμιαία αὐτὴ ἡδονή, τὸ «κεράτιον»αὐτό –γιὰ νὰ θυμηθοῦμε τὴν παραβολὴ τοῦ ἀσώτου(Λουκ. 15,16), ὤ τί καμίνι ἔχεις μέσα σου! Φωνάζει καὶ ὠρύεται ἡ συνείδησι καὶ σὲ κατηγορεῖ. Ἐὰν ὅμως δὲν ὑποκύψῃς ἀλλὰ πῇς ἕνα ὄχι καὶ δὲν ἀφήσῃς τὸ κακὸ νὰ κυριαρχήσῃ ἐπάνω σου ἀλλὰ κρατήσῃς τὸν ἑαυτό σου ἁγνὸ καὶ καθαρό, τότε αἰσθάνεσαι στὴν ψυχή σου μεγάλη χαρὰ καὶ ἀγαλλίασι, ἀκοῦς φωνὲς ἀγγέλων καὶ ἀρχαγγέλων, νιώθεις εὐτυχισμένος, ἔστω κι ἂν κάθεσαι σὲ μιὰ καλύβα, ἔστω κι ἂν εἶσαι στὴ φυλακὴ γιὰ τὴν ἀλήθεια τοῦ εὐαγγελίου. Μεγάλο πρᾶγμα ἡ συνείδησις. Ὁ ἀπόστο-
λος Παῦλος ἔλεγε· «ἔχω ἀγαθὴ συνείδησι»(βλ. Πράξ. 23,1· 24,16. Β΄ Τιμ. 1,3. Ἑβρ. 13,8). Οἱ ἅγιοι εἶχαν ἀγαθὴ συνείδησι· τὴν ἀπέκτησαν μὲ κόπο καὶ μόχθο καὶ διὰ τοῦ αἵματος τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ.
Σᾶς κέντησε σκορπιός; Ἐμένα μὲ κέντησε. Ἂν σᾶς κεντήσῃ, ὁ πόνος εἶνε φοβερός. Ἀλλὰ προτιμότερο νὰ σὲ κεντήσῃ σκορπιός, λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, παρὰ νὰ σὲ κεντήσῃ ἡ συνείδησι. Γιὰ νὰ δῆτε τί φοβερὸ πρᾶγμα εἶνε οἱ τύψειςτῆς συνειδήσεως, ἀναφέρω δύο παραδείγματα. Τὸ ἕνα εἶνε ὁ Κάιν, ὁ γυιὸς τοῦ
Ἀδὰμ καὶ τῆς Εὔας, ποὺ φθόνησε τόσο πολὺ τὸν ἀθῷο ἀδελφό του τὸν Ἄβελ, ὥστε στὸν ἔβγαλε στὸν κάμπο, μακριὰ ἀπὸ ἀνθρώπινο μάτι, κ᾽ ἐκεῖ τὸν σκότωσε· καὶ μετὰ ἦταν δυστυχισμένος, ἔτρεμε σὰν τὰ φύλλα στὸ δάσος καὶ ἄκουγε φωνή· «Κάιν Κάιν, ποῦ εἶνε ὁ ἀδελφός σου;»(βλ. Γέν. 4,12-14,9). Ἡ τιμωρία του ἦταν νὰ ἐλέγχεται ἀπὸ αὐτὴ τὴ φωνὴ ὣς τὸ τέλος τῆς ζωῆς του.
Τὸ ἄλλο παράδειγμα τὸ ἀναφέρει ὁ Ἠλίας Μηνιάτης. Στὰ χρόνια τοῦ Βυζαντίου, λέει, ὁ βασιλεὺς Κώνσταςεἶχε ἕνα καλὸ ἀδελφό. Τὸν ὑπωψιάστηκε ὅμως ὅτι θέλει νὰ τοῦ ἁρπάξῃ τὸ θρόνο καὶ τὸν σκότωσε, ὅπως ὁ Ἡρῴδης τὰ νήπια. Ἡσύχασε; Κάθε ἄλλο. Πήγαινε νὰ κοιμηθῇ καὶ ἔβλεπε τρομακτικὸ ὅραμα, τὸν ἀδελφό του νὰ κρατάῃ ποτήρι γεμᾶτο αἷμα ποὺ ἄχνιζε καὶ νὰ τοῦ λέῃ· Ἀδελφέ, «πίε τὸ αἷμα τοῦ ἀδελφοῦ σου», πιὲς τὸ αἷμα τοῦ ἀδερφοῦ σου!
Ἡ συνείδησις εἶνε φωνὴ τοῦ Θεοῦ. Ἕνας μεγάλος Γερμανὸς φιλόσοφος εἶπε· Δύο πράγματα μὲ πείθουν ὅτι ὑπάρχει Θεός· τὸ ἕνα εἶ νε τὰ ἄστρα τοῦ οὐρανοῦ («Οἱ οὐρανοὶ διηγοῦνται δόξαν Θεοῦ…»–Ψαλμ. 18,2) καὶ τὸ ἄλλο ἡ φωνὴ τῆς συνειδήσεως. Ποιός φύτεψε στὰ στήθη ὅλων τῶν ἀνθρώπων τὴ συνείδησι; Μία
ἡ ἀπάντησις· ὁ Θεός.

* * *

Ποιός δὲν αἰσθάνθηκετοὺς ἐλέγχους τῆς συνειδήσεως; Ἕνας μόνο εἶνε ἀναμάρτητος· «εἷς ἅγιος, εἷς Κύρι ος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δόξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν»(Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.). Ὅλοι οἱ ἄνθρωποι εἴμαστε ἁμαρτωλοί. Οἱ ἀρχαῖοι Ἕλληνες εἶχαν προσωποποιήσει τὴ συνείδησι· φαντάζονταν τὶς τύψεις ὡς τιμωρητικὲς θεότητες, τὶς Ἐρινύες ποὺ λένε οἱ τραγικοί· πίστευαν ὅτι κάθε φορὰ ποὺ ἁμαρτάνει ὁ ἄνθρωπος κάτι ἄγριες γυναῖκες τὸν κυνηγοῦν ἀπηνῶς καὶ δὲ βρίσκει ἡσυχία. Γιὰ τὶς τύψεις ὁμιλεῖ καὶ ὁ Ἄγγλος ποιητὴς Σαίξπηρ. Λέει, ὅτι κάποιος διέπραξε φόνο κι ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ θύματος λέρωσε τὸ δάχτυλό του· καὶ αἰσθάνθηκε τόση ἐνοχή, ποὺ τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε…
Καὶ λέει ὁ Σαίξπηρ· Κι ἂν πλύνῃς τὸ κορμὶ ἀκόμη καὶ μὲ τὰ νερὰ τοῦ Τάμεσι (εἶνε ὁ μεγάλος ποταμὸς ποὺ διασχίζει τὸ Λονδῖνο), δὲν θὰ ἐξαλείψῃς τὴν ἐνοχὴ ἀπ᾽ τὴν ψυχή. Καὶ ὁ Πιλᾶτος πλύθηκε καὶ εἶπε «Ἀθῷός εἰμι ἀπὸ τοῦ αἵματος τοῦ δικαίου τούτου»(Ματθ. 27,24), ἀλλὰ μέσα του αἰσθανόταν τόση ἐνοχὴ ποὺ τελικὰ αὐτοκτόνησε.
Ὑπάρχουν ἀσφαλῶς καὶ ἄνθρωποι ἀ συνείδητοι, ποὺ πνίγουν τὴ φωνὴ τῆς συνειδήσεως· δὲν ἀπευθύνομαι σ᾽ αὐτούς, ἀπευθύνομαι σὲ
ὀρθοδόξους Χριστιανούς, ποὺ δὲν ἔχασαν τὴν εὐαισθησία, ἀλλὰ νιώθουν τὸν ἔλεγχο καὶ ρωτοῦν· Πῶς θὰ ξεπλύνουμε τὴν ἐνοχή, πῶς θὰ εἰρηνεύσουμε τὴ συνείδησι, πῶς θὰ βροῦμε τὴ γαλήνη; Ὑπάρχει τρόπος, ὑπάρχει μέσον;

* * *

Ὑπάρχει, ἀγαπητοί μου. Ἕνα μᾶς καθαρίζει. Ποιό; «Τὸ αἷμα Ἰησοῦ Χριστοῦ»(Α΄ Ἰω. 1,7). Ἂν ὁ ἄνθρωπος μποροῦσε μόνος του ν᾽ ἀπαλλάξῃ τὴ συνείδησι ἀπὸ τὸ ῥύπο, δὲν θὰ ἐρχόταν ὁ Χριστός. Μόνοι μας δὲν μποροῦμε νὰ καθαριστοῦμε. Καὶ ἑκατὸ χρόνια νὰ ἀσκητεύῃς στὸ Ἅγιο Ὄρος μὲ κομποσχοίνια καὶ μετάνοιες, δὲν ἐξαλείφεις οὔτε τὴν πιὸ μικρὴ ἁμαρτία.
Δὲν ὑποτιμοῦμε τὴν ἀξία τῶν μέσων αὐτῶν, ποὺ καλλιεργοῦν τὴ μετάνοια καὶ ἑλκύουν τὴ θεία χάρι, ἀλλὰ κηρύττοντας ἁγνὸ τὸ εὐαγγέλιο τοῦ Χριστοῦ λέμε, ὅτι ἡ κάθαρσις καὶ λύτρωσίς μας ἔγινε μὲ τὸ τίμιο αἷμα τοῦ «ἀμώμου καὶ ἀσπίλου ἀμνοῦ –Χριστοῦ»(Α΄ Πέτρ. 1,19).
Ὤ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ὁ ὁποῖος ἐνανθρώπησε καὶ σταυρώθηκε καὶ σήκωσε στοὺς ὤμους του «τὴν ἁμαρτίαν τοῦ κόσμου»(Ἰω. 1,29) καὶ ἔγινε «κατάρα»καὶ «ἁμαρτία»(βλ. Γαλ. 3,13. Β΄ Κορ. 5,21) γιὰ νὰ μᾶς λυτρώσῃ! «Πίετε ἐξ αὐτοῦ πάντες»(Ματθ. 26,27). Μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ἔπεσε ἀπὸ τὸ σταυρό, γίνεται Ἰορδάνης ποταμὸς καὶ πλένει ὅλα τὰ ἁμαρτήματά μας.
Τὴν θεμελιώδη αὐτὴ ἀλήθεια ἔχει ὑπ᾽ ὄψιν ὁ ποιητὴς τοῦ Ἀκαθίστου ὅταν λέῃ στὴν Παναγία «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν». Διότι ἐκείνη ἔγινε τὸ ὄργανο γιὰ νὰ συντελεσθῇ ἡ λύτρωσίς μας, ἐκείνη βοήθησε νὰ καθαρθῇ ἡ συνείδησί μας ἀπὸ τὴν ἀκαθαρσία. Γι᾽ αὐτό, ὅπως φροντίζουμε τὴν καθαριότητα τοῦ σπιτιοῦ καὶ τῶν ἐνδυμάτων μας, ἔτσι ἂς σπεύσουμε στὸν λουτῆρα τῆς μετανοίας. Στὸ πλυντήριο τὰ ἄπλυτά μας! Ὅλοι νὰ ἐξομολογηθοῦμε. Καὶ τότε θὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς στὴν Παναγία· «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν».
Εἴθε, ἀγαπητοί μου, διὰ πρεσβειῶν τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, νὰ ἑτοιμασθοῦμε γιὰ τὸ Πάσχα καὶ νὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς· «Τὴν ἀνάστασίν σου, Χριστὲ Σωτήρ, ἄγγελοι ὑμνοῦσιν ἐν οὐρανοῖς, καὶ ἡμᾶς τοὺς ἐπὶ γῆς καταξίωσον ἐν καθαρᾷ καρδίᾳ σὲ δοξάζειν»(Κυρ. Πάσχα)· ἀμήν.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου ἡ ὁποία ἔγινε στὸν ἱ. ναὸ Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνηςτὴν 14-4-1989

________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________

У БАЊИ!

(ΣΤΟ ΛΟΥΤΡΟ)

Драга моја децо, постојало је време када ниси имао име. Ако си био дечак викали су те бебан, ако си била девојчица звали су те беба. Дошао је један свети дан, када си добио хришћанско име, име једног од милијарду светитеља и мученика хришћанства, и од тада се зовеш Димитрије, Никола, Констандин, Георгије, Јован…, или ако си девојчица зовеш се Марија, Ана, Екатарина, Варвара, Параскева… Од анонимне особе постао/-ла си особа са именом. Уписан/-а си у црквене кљиге и као дете Цркве уживаш у свим благословима Христовим.

Који је то дан када си добио/-ла хришћанско име? То је дан свете тајне крштења. Ти си онда био/-ла веома мало дете, одојче, које није још разумело шта се дешава око њега. Међутим родитељи и рођаци се још увек сећају дана твога крштења. Ако их упиташ, чућеш да је тај дан кућа сијала од радости. Мајка те је узела у свој загрљај, однела те је у цркву. Стајала је на сред цркве света крстионица, један скромни свештеник се прекрстио, обукао је свој епитрахиљ и рекао: “Благословено царство Оца и Сина и Светог Духа…” и почела је служба крштења, која је једна од најлепших служби православне Цркве. После разних молитви, свештеник те је узео у своје руке говорећи: “Крштава се слуга (или слушкиња) Божији… у име Оца и Сина и Светог Духа” и потпио те је у освећену воду и изнео три пута.

– Али, рећи ћеш, која је сврха крштења? Постоје људи који говоре да деца не треба да се крсте, зато што немају греха.

Да , дете моје, немају грехова, своје грехове, као што их имају одрасли. Свако одојче, сваки човек који се рађа на овоме свету, носи са собом грех, носи кривицу за Ноја, први грех који је починио човек и који се назива праочински грех. Та кривица чини човека грешним, и човек, сваки човек, има потребу да се очисти. Душа грешника је црна као крила вранина. Са крштењем душа се пере и чисти са силом Светог Духа, и излази из освећене воде крстионице бела као голуб. Једна велика промена настаје у душевном свету, која се не види са људским очима, али се види са очима анђела и арханђела. Дете греха постаје дете благодати, дете Божије. Зато Црква крштење назива “бањом новог рођења”, дакле бањом која има чудотворну способност да узима старог човека, тај нечист и прљав суд, и чини га новим човеком, драгоценим и изабраним сасудом свете Цркве.

Чим се дете крсти, излази из свете крстионице, облаче га у бели хаљетак, са белим оделом, да нам се дете чини као један мали анђео Божији. Тај бели хаљетак значи да је онај који је крштен чист од сваке врсте греха и да у будуће треба да пази да не упрља себе са гресима. Да пази, као што пази оно дете које су родитељи обукли у једну скупоцену униформу, то дете не иде на прљава места да не упрља своју светлу гардеробу.

Одећа, хаљетак, онога који је крштен је Х р и с т о с. Христос на језику. Христос у очима. Христос у ушима. Христос у рукама. Христос у ногама. Христос у срцу. Христос свуда. Зато и када изађе дете из крстионице Црква поје: “У Христа се крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја”.

Настаје питање – да ли постоји дете које је од часа свога крштења па све док није порасло успело да одржи хитон светог крштења чистим и неупрљаним? Да би једно дете одговорило да је одржало хитон свога крштења чистим и неупрљаним, као што га је добило у час крштавања, треба да није учинио никакав грех са својим језиком, са својим очима да није видео ништа нечисто, са својим ушима да није чуо речи које прљају слух, са својим рукама да није украо, да није ударио никога, да није учинио никакво зло, са својим ногама да није трчао на грешна места, са својим умом и срцем да није помислио и пожелео ништа лоше. Ако постоји такво дете, само онда ћемо рећи да је то дете одржало хитон свога крштења чистим и неупрљаним. Шта кажете, децо моја, да ли постоји такво дете на свету? Осим Христа, ни једно такво дете не постоји.

Сва деца без изузетка су сагрешила са разним гресима, упрљала су хитон светог крштења. О кад бисмо само знали колико је нечиста и прљава душа! И шта ћемо урадити, шта треба да буде?

Ево шта нам је чинити. Сада, када се приближавају свети дани Велике недеље, муке Господње, хришћани желе да њихова одећа сија, да бисмо дочекали Разапетог, лепог Младожењу Цркве, треба и ми да кажемо:

«Да ли ипак постоји начин да се душа очисти опет и одећа њена да буде опет чиста и сјајна?» Постоји, слава Богу!

Наша Црква, за душе које су сагрешиле после крштења и осећају себе недостојним и прљавим, има једну другу крстионицу. А та друга крстионица је тајна покајања или исповести.

***

Дете моје! Сијао си као сунце када су те крстили. Био си чист као снег. После тога си сагрешио. Сагрешио си много пута. А сада ти је потребна бања, духовна бања. Али, као што волиш чистоћу свога тела и редовно се купаш и переш, тако да волиш и чистоћу своје душе. Сада када нам се ближе ови свети дани, да трчиш и да се исповедиш, да се опереш и окупаш, да сијаш опет као сунце и да постанеш чист као снег. Силу има вода у крстионици да чисти душе, али силу имају сузе покајања.

После искрене исповести коју ћеш учинити, осетићеш неисказану радост у себи и певаћеш побожно лепу песму:

• “Погледај тамо љиљане како цветају
• и миришу. Сличан је наш живот са љиљаном,

• који ујутро цвета за мало а увече увене.
• Колико је кратак живот!
• Погледај Исуса Христа с вером.
• Он је Божији Син, који је дошао
• у наш живот да нас избави све и радост нам
• подари. Да, са Христом у души, колико

је лепши живот!”.
Са очинском љубави

Ваш духовни отац

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ
π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

Ε΄ Κυριακὴ Νηστειῶν

«ΜΕΤΑΝΟΕΙΤΕ»

Η Ἐκκλησία μας, ἀγαπητοί μου, ἡ ἁγία ὀρ­θό­δοξος Ἐκκλησία, δὲν εἶνε δημιούργημα ἀνθρώπου. Ἂν ἦταν ἔτσι, ὕ­στε­­­ρα ἀπὸ τὴν ἀ­γρία πολεμικὴ ποὺ δέχθηκε καὶ δέχεται ἀπὸ παλαιοτέρους καὶ νεωτέρους ἐχθρούς, θὰ ἔ­πρεπε νὰ εἶχε γκρεμιστῇ· δὲν θὰ ὑπῆρχε. Ἡ πολεμικὴ ὅ­μως αὐτὴ ἀποδεικνύει ἀ­κριβῶς, ὅτι ἡ Ἐκκλησία τοῦ Χριστοῦ ζῇ καὶ δρᾷ. Διότι δὲν πολεμάει κανεὶς νεκρούς· πολεμάει ζων­τανούς. Ἡ Ἐκκλησία λοιπὸν μένει, ζῇ καὶ βασιλεύει καὶ θριαμβεύει στὸν κόσμο.
Γιατί; Εἴπαμε· διότι δὲν εἶνε ἀνθρώπινο κατασκεύασμα, δὲν τὴν ἔφτειαξαν ἄνθρωποι. Εἶ­νε θεῖο καθίδρυμα. Εἶνε ―γιὰ νὰ μιλήσουμε πιὸ ἁπλᾶ― ἕνα δεντρί, ποὺ δὲν τὸ φύτευσε χέρι ἀνθρώπου· τὸ φύτευσε ὁ ἴδιος ὁ Θεός, ἡ ἁγία Τριάς. Γι᾽ αὐτὸ ὅλοι οἱ δαίμονες τῆς κολάσεως, ὅλων τῶν χρωμάτων καὶ ἀποχρώσεων, δὲν μποροῦν νὰ τὴν ξερριζώσουν.
Ἡ Ἐκκλησία εἶνε ἀναγκαία. Πόσο ἀναγκαία εἶνε; Ὅπως τὸ ψωμὶ ποὺ τρῶμε κάθε μέρα, ὅ­πως οἱ ἀκτῖνες τοῦ ἥλιου ποὺ μᾶς φωτίζουν καὶ μᾶς θερμαίνουν, ὅπως ὁ ἀέρας ποὺ ἀναπνέουμε κάθε στιγμή. Μπορεῖς χωρὶς ἀέρα νὰ ζήσῃς; μπορεῖς χωρὶς ἥλιο νὰ ζήσῃς; μπορεῖς χωρὶς ψωμὶ νὰ ζήσῃς; Ἄλλο τόσο μπορεῖς νὰ ζήσῃς χωρὶς Ἐκκλησία, χωρὶς Θεό.
Καὶ ἡ Ἐκκλησία μας ἔχει προορισμὸ μεγάλο. Ποιός ὁ προορισμός της; Ἡ Ἐκκλησία εἶ­νε ἰατρεῖο. Ὅπως ὅταν ἀρρωστήσῃ ὁ ἄνθρωπος πηγαίνει στὸ ἰατρεῖο καὶ ζητεῖ φάρμακα γιὰ νὰ θεραπευθῇ, ἔτσι καὶ ἡ Ἐκκλησία μας, ―λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος― εἶνε ἕνα πνευματικὸ ἰατρεῖο γιὰ τοὺς ἁμαρτωλοὺς τῆς γῆς. Οἱ ἀσθενεῖς τρέχουν γιὰ τὴ θεραπεία τοῦ σώ­ματος, καὶ οἱ ἁμαρτωλοὶ τρέχουν στὴν Ἐκ­κλη­σία, γιὰ τὴ θεραπεία ψυχῆς καὶ σώματος. Μόνο ἐὰν κανεὶς δὲν εἶνε ἁμαρτωλός, αὐτὸς δὲν ἔχει ἀνάγκη τὴν Ἐκκλησία. Ἀλλ᾽ ὑπάρχει ἄν­θρωπος στὸν κόσμο ποὺ νὰ μὴν εἶνε ἁμαρτω­λός; Ὄχι. Ὅλοι εἴμεθα ἁμαρτωλοί. Ἕνας μόνο στάθηκε ἀναμάρτητος, ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Ὅλοι οἱ ἄλλοι λοιπόν, ὡς ἁ­μαρτωλοί, ἔχουμε ἀνάγκη τὴν Ἐκκλησία τοῦ Χριστοῦ.
Ὁ Χριστός, ὅταν ἦταν ἐπάνω στὴ γῆ, καλοῦ­­σε τοὺς ἁμαρτωλοὺς νὰ μετανοήσουν, νὰ ἐ­πι­­­στρέψουν σ᾽ αὐτόν, καὶ τοὺς ἔδινε τὴ συγ­χώρησι. Ἀλλὰ καὶ μέχρι σήμερα καὶ μέχρι συν­­τελείας τῶν αἰώνων ὁ Χριστὸς καλεῖ καὶ θὰ καλῇ ὅλους στὴ μετάνοια.
Σήμερα ἀκριβῶς ἡ Ἐκκλησία μᾶς καλεῖ νὰ ἐπιστρέψουμε στὸ Χριστὸ προβάλλοντας ὡς ὑπέροχο παράδειγμα μετανοίας μιὰ γυναῖ­κα. Εἶνε ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία, ποὺ ἑορτάζει δυὸ φορὲς τὸ χρόνο· σήμε­ρα, ποὺ εἶνε ἡ κινη­τὴ ἑορτὴ τῆς πέμ­πτης (Ε΄) Κυριακῆς τῶν νηστειῶν, καὶ τὴν 1η Ἀπριλίου.

* * *

Ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία ἔζησε τὸν ἕκτον αἰῶνα, στὰ χρόνια τοῦ αὐτοκράτορος Ἰ­ουστινιανοῦ (527-565), στὴ μεγάλη πόλι ποὺ ἔχτισε ὁ Μέγας Ἀλέξανδρος καὶ ὀνομάζεται Ἀλεξάνδρεια. Ὑπάρχει μέχρι σήμερα καὶ εἶνε ἕ­να ἀ­πὸ τὰ μεγαλύτερα λιμάνια τῆς Μεσογείου. Ἐ­κεῖ γεννήθηκε. Ἀλλ᾽ ἀπὸ μικρὴ παραστράτησε. Ἔμ­πλεξε μὲ κακὲς παρέες καὶ διεφθάρη. Ἔγινε μία κοινὴ γυναίκα. Λόγῳ τῆς ὡραιό­τητός της εἶχε ἀποκτήσει πολλοὺς ἐραστὰς καὶ διέθετε χρῆμα. Φοροῦσε μεταξωτά, ἦταν πάντα στολισμένη μὲ ἀκριβὰ κοσμήματα. Εἶ­χε γίνει βασίλισσα τῆς ἡδο­νῆς, τὸ θέλγητρο, ὁ μαγνήτης τῆς Ἀλεξανδρείας.
Ἐνῷ λοιπὸν συνέχιζε τὴν ἁμαρτωλὴ ζωή, μιὰ μέρα, ὅπως ἱστορεῖ ὁ βίος της, κατέβηκε στὸ λιμάνι. Εἶδε ἐκεῖ ἕνα καράβι. Ρώτησε τὸν καπε­τάνιο γιὰ ποῦ πηγαίνει κι αὐτὸς ἀπήντησε· Στοὺς Ἁγίους Τόπους. Ἡ Μαρία ἀποφάσι­σε νὰ ταξιδέψῃ μὲ τὸ πλοῖο αὐτό. Ἔτσι κ᾽ ἔγινε. Ἔφτασε στοὺς Ἁγίους Τόπους καὶ πῆγε στὸ ναὸ τὴν ἡμέρα τῆς Ὑψώσεως τοῦ τιμίου Σταυροῦ νὰ προσκυνήσῃ. Ἀλλὰ τὴ στι­γμὴ ποὺ προσπαθοῦσε νὰ μπῇ, μιὰ ἀόρατη δύναμι τὴν ἐμ­πόδισε. Τότε συναισθάνθηκε τὴν κατά­στασί της, συνειδητοποίησε ὅτι εἶνε ἁμαρτωλή, ὅτι δὲν εἶνε ἄξια νὰ μπαίνῃ στὴν ἐκκλησία.
Μήπως, ἀγαπητοί μου, κ᾽ ἐμεῖς τώρα ἀξίως μπαίνουμε στὸ ναό; Ἂν στὴν πόρτα στεκόταν ἕνας ἄγγελος κ᾽ ἔκανε κοντρὸλ στὸν καθένα, ποιός θὰ βρισκόταν ἄξιος νὰ μπῇ; Μπαίνουμε χάρις στὸ ἔλεος τοῦ Θεοῦ. Ἁμαρτωλοὶ ἐμεῖς, σκουλήκια βρωμερὰ καὶ ἀκάθαρτα, μᾶς δέχεται στὴν ἐκκλησία του ὁ Χριστός.
Συναισθάνθηκε λοιπὸν ἡ Μαρία τὴν ἁ­μαρτωλότητά της. Παρακάλεσε τότε τὴν Πανα­γία νὰ τὴν ἀφήσῃ νὰ μπῇ, καὶ ἡ Παναγία ἄ­κουσε τὴν παράκλησί της· ἡ Μαρία μπῆκε στὴν ἐκ­κλη­σία. Γονάτισε, ἔκλαψε, προσκύνησε τὸ σταυρό, κ᾽ ἔδωσε ὑπόσχε­σι στὸ Θεὸ ὅτι θ᾽ ἀλλάξῃ πλέον διαγωγή. Μετανόησε. Μαύρη μπῆκε – ἄ­σπρη βγῆκε. Φεύγοντας ἀπὸ τὴν ἐκκλησία, κατευθύνθηκε πρὸς τὸν Ἰορδάνη, κι ἀφοῦ πέρασε τὸν ποταμὸ βρέθηκε στὴν ἔρημο· τὴν ἀπέραντη ἔρημο, ὅπου μόνο θηρία ἄγρια ζοῦσαν κι ἀκούγονταν οἱ φωνές τους. Ἐκεῖ ἡ γυναίκα αὐ­τή, ποὺ ἦταν συνηθισμένη στὴν πολυτέλεια καὶ χλιδὴ τῆς Ἀλεξανδρείας, ἄλλαξε στὸ ἑξῆς τελείως τρόπο ζωῆς. Ἔζησε σαράντα ὁλόκληρα χρόνια μὲ σκληραγωγία παρακαλώντας τὸ Θεὸ νὰ τὴ συχωρέσῃ.
Τὴν ἐποχὴ ἐκείνη ζοῦσε ἕνας ἀσκητὴς ποὺ τὸν ἔλεγαν Ζωσιμᾶ. Ἦταν σπουδαῖος, ἀλλὰ ὁ διάβολος τοῦ ἔρριξε μιὰ ἰδέα. Ζωσιμᾶ, τοῦ εἶ­πε, χρόνια τώρα ἀσκητεύεις, προσεύχεσαι, με­λετᾷς, κοινωνεῖς τῶν ἀχράντων μυστηρίων· σὰν ἐσένα δὲν ὑπάρχει ἄλλος… Ὑπερήφανος λογισμός. Καὶ ἡ ὑπερηφάνεια εἶνε ἡ πιὸ μεγά­λη ἁμαρτία. Ἡ φωνὴ ὅμως τοῦ Θεοῦ ἀπήντησε· Ζωσιμᾶ, κάνεις λάθος· ὑπάρχει μιὰ ἄλλη ψυ­χὴ ἀνώτερη ἀπὸ σένα… Βγῆκε τότε ὁ ἀσκη­τὴς στὴν ἔρημο, καὶ καθὼς βάδιζε βλέπει ξα­φνικὰ κάτι σὰν φάντασμα. Δὲν ἦταν φάντασμα· ἦταν ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία, ποὺ εἶχε καταν­τήσει πετσὶ καὶ κόκκαλο. Ἔπεσε στὰ πόδια τοῦ Ζωσιμᾶ, εἶπε τὸ ὄνομα καὶ τὴ ζωή της. Ἀφοῦ ἐξωμολογήθηκε τ᾽ ἁμαρτήματά της, παρακάλεσε τὸν ἅγιο Ζωσιμᾶ νὰ τῆς φέρῃ τὴν θεία κοινωνία. Πράγματι ὁ Ζωσιμᾶς τῆς ἔφερε τὰ ἄχραντα μυστήρια, κι ὅταν τὴν κοινώνησε τὰ δάκρυά της ἔπεφταν στὸ ἅγιο ποτήριο.
Ἔτσι κοινωνοῦσαν κάποτε οἱ Χριστιανοί, μὲ συγκίνησι καὶ δέος. Εἶνε μέγα μυστήριο ἡ θεία κοινωνία. Ἐμεῖς τώρα, ἀλλοίμονο, κοινωνοῦ­με ἀναίσθητοι καὶ ἀδιάφοροι, χωρὶς πόθο καὶ λαχτάρα γιὰ τὸ Θεό, χωρὶς θεῖον ἔρωτα.
Ἐκείνη κοινώνησε ἐξωμολογημένη καὶ μὲ συναίσθησι. Μετὰ παρακάλεσε τὸν Ζωσιμᾶ νὰ ξαναπάῃ. Καὶ πῆγε ὁ γέροντας μετὰ ἀπὸ ἕνα χρόνο ἐκεῖ καὶ τὴν ζήτησε. Τὴ βρῆκε πεθαμένη πλέον, ξαπλωμένη στὴν ἄμμο. Ἦταν σὰν ἄγγε­λος. Δίπλα εἶχε χαράξει τὶς λέξεις· «Θάψε, Ζω­σιμᾶ, τὸ σῶμα τῆς ἁμαρτωλῆς Μαρίας». Ὁ ἅγι­ος Ζωσιμᾶς ἔψαλε τὴν κηδεία καὶ ἦρθε ἡ ὥρα νὰ τὴν θάψῃ. Ἀξίνα δὲν εἶχε. Πῶς ἔσκαψε;  Μέσα ἀπὸ τὴν ἔρημο τότε ―ἂς μὴν πιστεύουν οἱ ἄ­πιστοι, ἐμεῖς πιστεύουμε―ἦρθε ἕνα λιοντάρι, ἔσκαψε μὲ τὰ νύχια του, ἔκανε λάκκο, κ᾽ ἔγινε αὐτὸ ὁ νεκροθάφτης. Ἐκεῖ ἐτάφη ἡ ὁσία.

* * *

Αὐτὸς μὲ λίγα λόγια εἶνε ὁ βίος τῆς ἁγίας Μαρίας τῆς Αἰγυπτίας, ποὺ ἑορτάζει σήμερα ἡ Ἐκκλησία μας. Τί μᾶς διδάσκει; Ὅτι ὁ Χριστὸς δέχεται ὅλους, καὶ τοὺς πιὸ μεγάλους ἁ­μαρτωλούς. Ὅσα ἁμαρτήματα κι ἂν ἔχῃ κάνει ὁ ἄνθρωπος, ὁ Χριστὸς τὸν συγχωρεῖ, ἀρκεῖ νὰ ἔχῃ μετάνοια. Μετανοεῖτε λοιπόν, μᾶς φωνάζει σήμερα ἡ ὁσία Μαρία. Ἀλλὰ καὶ κάθε μέρα καὶ κάθε ὥρα μᾶς φωνάζει ὁ Χριστός· «Μετανοεῖτε» (Ματθ. 3,2). Μᾶς καλεῖ ν᾽ ἀλλάξουμε κ᾽ ἐμεῖς διαγωγή, ὅπως ἄλλαξε ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία καὶ ὅλοι οἱ ἅγιοι.
«Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν ὅλα τὰ στοιχεῖα τῆς φύσεως, οἱ ἀστραπὲς καὶ οἱ βροντές, κι ἀλλοίμονο ἂν δὲν ἀκοῦμε. «Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν οἱ θεομηνίες, οἱ πλημμύρες ποὺ κάνουν τὰ ποτάμια νὰ φουσκώνουν καὶ ν᾽ ἀπειλοῦν νὰ πνίξουν κόσμο, οἱ σεισμοὶ ποὺ γκρεμίζουν σπίτια, οἱ πυρκαγιὲς ποὺ ἀποτεφρώνουν δάση, οἱ ἀρρώστιες ποὺ θερίζουν. «Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν οἱ τάφοι καὶ ὁ θάνα­τος, ποὺ ἔρχεται κάθε μέρα.
Οἱ ἄνθρωποι ὅ­μως μένουν ἀναίσθητοι, δὲν μετανοοῦν. Περνοῦν τὰ χρόνια, ἀσπρίζουν τὰ μαλλιά, πέφτουν τὰ δόντια, τὸ σῶμα μαραίνεται, φθάνει τὸ τέλος, κι οὔτε τότε ὁ ἄνθρωπος λέει Μετανοῶ. Τὸ εἶπα καὶ ἄλλοτε· δὲ θὰ μᾶς δικάσῃ ὁ Θεὸς γιατὶ ἁμαρτήσαμε, θὰ μᾶς δικάσῃ γιατὶ δὲν μετανοήσαμε.
Τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες μᾶς καλεῖ ἰδιαιτέρως. Ὅπως τρέχουμε στὸ ἰατρεῖο ὅταν ἀρρωστήσουμε, ἔτσι μικροὶ καὶ μεγάλοι νὰ τρέξου­με στὸ πνευματικὸ ἰατρεῖο τῆς μετανοίας, τὴν ἱερὰ ἐξομολόγησι. Καὶ τότε πραγματικῶς θὰ ἔ­χουμε μαζί μας τὸ Χριστό. Ὅποιος ἐξομολο­γηθῇ καὶ κοινωνήσῃ, ―δὲν εἶνε ψέμα― βάζει μέσα του τὸ Θεό. Κι ὅποιος ἔχει τὸ Θεό, δὲ φο­βᾶται τίποτα. Αὐτὸς θὰ ἔχῃ τὴν εὐλογία τῆς Ἐκ­κλησίας διὰ πρεσβειῶν τῆς ὑπεραγίας Θεο­τό­κου καὶ τῆς ὁσίας Μαρί­ας τῆς Αἰγυπτίας, τῆς ὁ­ποίας τὴν ἱερὰ μνήμη ἑορτάζουμε σήμερα.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ Ἁγ. Βασιλείου Φιλώτα – Ἀμυνταίου 23-3-1980 πρωί)

___________

ΣΕΡΒΙΚΑ

___________

__________________________________________________________

ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_________________________________________________________

MARIA EGIPTEANCA, O PILDĂ DE POCĂINŢĂ

OMILIE LA DUMINICA A V – A DIN POST A PĂRINTELUI AUGUSTIN KANDIOTUL, MITROPOLIT DE FLORINA

„POCĂIŢI-VĂ!”

Biserica noastră, iubiţii mei, Sfânta Biserică Ortodoxă nu este o plăsmuire omenească. Dacă era aşa, în urma atacului sălbatic la care a fost şi este supusă de către duşmanii ei mai vechi şi mai noi, ar fi trebuit să fi fost nimicită, n-ar mai fi existat. Însă lupta aceasta dovedeşte tocmai faptul că Biserica lui Hristos e vie şi lucrează. Pentru că nimeni nu luptă împotriva morţilor. Luptă împotriva celor vii. Biserica deci se menţine, e vie, împărăţeşte şi triumfă în lume. De ce? Am spus: pentru că nu este o ficţiune omenească, nu au confecţionat-o oamenii, ci este o instituţie dumnezeiască. Este – ca să vorbim mai simplu – un copac pe care nu l-a sădit vreo mână omenească; l-a sădit însuşi Dumnezeu, Sfânta Treime. De aceea, toţi demonii iadului, de toate culorile şi  nuanţele, nu pot să o dezrădăcineze. Biserica este necesară. Cât de necesară este? Ca pâinea pe care o mâncăm zi de zi, ca razele soarelui care ne luminează şi ne încălzesc, ca aerul pe care-l respirăm în fiecare clipă. Poţi să trăieşti fără aer? Poţi să trăieşti fără soare? Poţi să trăieşti fără pâine? Tot aşa, nu poţi să trăieşti fără Biserică, fără Dumnezeu. Şi Biserica noastră are o mare destinaţie. Care este destinaţia ei? Biserica este un spital. Aşa cum atunci când se îmbolnăveşte omul se duce la spital şi cere medicamente pentru a se vindeca, aşa şi Biserica noastră – spune Sfântul Ioan Gură de Aur – este un spital duhovnicesc pentru păcătoşii de pe pământ. Bolnavii aleargă pentru vindecarea trupului şi păcătoşii aleargă la Biserică pentru vindecarea sufletului şi trupului. Doar dacă cineva nu este păcătos, acela nu are nevoie de Biserică. Dar există om în lume care să nu fie păcătos? Nu. Toţi suntem păcătoşi. Unul singur a fost fără păcat, Domnul nostru Iisus Hristos. Aşadar toţi ceilalţi, ca păcătoşi ce suntem, avem nevoie de Biserica lui Hristos. Hristos, când era pe pământ, îi chema pe păcătoşi să se pocăiască, să se întoarcă la El şi le dădea iertare. Dar şi până astăzi şi până la sfârşitul veacurilor Hristos îi cheamă şi îi va chema pe toţi la pocăinţă. Astăzi, Biserica ne cheamă să ne întoarcem la Hristos cu totul, punându-ne înainte ca minunată pildă de pocăinţă o femeie. Este vorba despre Cuvioasa Maria Egipteanca, care este sărbătorită de două ori pe an: astăzi, când este sărbătoarea ei mobilă – în Duminica a V – a din Post, şi pe 1 aprilie.
***
Cuvioasa Maria Egipteanca a trăit în veacul al VI – lea, în anii împăratului Iustinian (527-565), în marea cetate pe care a zidit-o Alexandru cel Mare şi se numeşte Alexandria. Există până astăzi şi este unul din cele mai mari porturi în Mediterana. Acolo s-a născut. Dar a deviat de mică. S-a încurcat în anturaje rele şi s-a stricat. A devenit o femeie comună. Din cauza frumuseţii ei câştigase mulţi admiratori şi dispunea de bani. Purta mătăsuri, era întotdeauna împodobită cu bijuterii scumpe. Devenise regina plăcerii, ispita, magnetul Alexandriei. Aşadar, în timp ce îşi continua viaţa păcătoasă, într-o zi, cum istoriseşte viaţa ei, a coborât în port. A văzut acolo o corabie. L-a întrebat pe căpitan unde merge şi el i-a răspuns: la Sfintele Locuri. Maria s-a hotărât să călătorească cu acea corabie. Aşa s-a şi întâmplat. A ajuns la Sfintele Locuri şi s-a dus la biserică în ziua Înălţării Cinstitei Cruci ca să se închine. Dar în clipa în care a încercat să intre, o putere nevăzută a împiedicat-o. Atunci a conştientizat starea ei, a conştientizat că este păcătoasă, că nu este vrednică să intre în biserică. Iubiţii mei, oare noi acum intrăm în biserică cu vrednicie? Dacă la uşă ar sta un înger şi ar controla pe fiecare, va găsi pe vreunul vrednic să intre? Intrăm prin mila lui Dumnezeu. Noi suntem păcătoşi, viermi murdari şi necuraţi, iar Hristos ne primeşte în Biserica Sa. Aşadar, Maria şi-a simţit păcătoşenia. A rugat-o atunci pe Preasfânta (Fecioară Maria) s-o lase să intre, iar Preasfânta i-a ascultat rugăciunea: Maria a intrat în Biserică. A îngenunchiat, a plâns, s-a închinat Crucii şi a făcut o făgăduinţă înaintea lui Dumnezeu că de acum înainte îşi va schimba purtarea. S-a pocăit. A intrat neagră şi a ieşit albă. Fugind din biserică, s-a îndreptat spre Iordan şi după ce a trecut râul, a ajuns în pustie, în pustia nesfârşită, unde doar fiarele sălbatice trăiau şi doar glasurile lor se auzeau. Acolo, această femeie, care era obişnuită cu luxul şi bogăţia Alexandriei, avea să-şi schimbe cu desăvârşire de atunci încolo modul de viaţă. A trăit patruzeci de ani întregi în asprime, rugându-L pe Dumnezeu să o ierte. În acea vreme trăia un ascet care se numea Zosima. Era învăţat, dar diavolul i-a aruncat o idee. Zosima – i-a spus – de ani de zile te nevoieşti în pustnicie, te rogi, studiezi, te împărtăşeşti cu Preacuratele Taine. Ca tine nu mai există altul… Un gând mândru. Şi mândria este cel mai mare păcat. Însă glasul lui Dumnezeu i-a răspuns: Zosima, greşeşti. Există un alt suflet mai înalt decât tine… A ieşit atunci ascetul în pustie şi în timp ce mergea vede deodată ceva ca o fantomă. Nu era fantomă; era Maria Egipteanca care ajunsese numai şi piele şi oase. A căzut la picioarele lui Zosima, i-a spus numele şi viaţa ei. După ce s-a mărturisit de păcatele ei, l-a rugat pe Sfântul Zosima să-i aducă Dumnezeiasca Împărtăşanie. Într-adevăr, Zosima i-a adus Preacuratele Taine, şi când a împărtăşit-o lacrimile acesteia  cădeau în Sfântul Potir.

Aşa se împărtăşeau odată creştinii, cu emoţie şi teamă. Este mare şi dumnezeiască Taina Împărtăşaniei. Noi acum, vai, ne împărtăşim nesimţiţi şi indiferenţi, fără dragoste şi dor după Dumnezeu, fără dragoste dumnezeiască. Ea se împărtăşea mărturisită şi cu simţire. Apoi l-a rugat pe Zosima să revină. Şi s-a dus bătrânul după un an acolo şi a căutat-o. Dar a găsit-o moartă, întinsă pe nisip. Era ca un înger. Alături însemnase cuvintele: „Îngroapă, părinte Zosima, trupul păcătoasei Maria”. Sfântul Zosima a cântat slujba de înmormântare şi a venit clipa să o îngroape. Târnăcop nu avea. Cum a săpat? În momentul acela, din pustie – să nu creadă necredincioşii, noi credem! – a venit un leu, a săpat cu ghearele, a făcut o groapă şi a fost el însuşi groparul. Acolo a fost îngropată cuvioasa.
***

Aceasta este în puţine cuvinte viaţa Sfintei Maria Egipteanca, pe care o sărbătoreşte astăzi Biserica noastră. Ce ne învaţă? Că Hristos îi primeşte pe toţi şi pe cei mai mari păcătoşi. Oricâte păcate ar face omul, Hristos îl iartă, dacă se pocăieşte. Aşadar, „Pocăiţi-vă!”, ne strigă astăzi cuvioasa Maria. Dar în fiecare zi şi în fiecare ceas ne strigă Hristos: „Pocăiţi-vă!” (Matei 3, 2). Ne cheamă să ne schimbăm şi noi vieţuirea, precum şi-a schimbat-o Maria Egipteanca şi toţi sfinţii. „Pocăiţi-vă!”, ne strigă toate stihiile naturii, fulgerele şi tunetele şi vai!, dacă nu auzim. „Pocăiţi-vă!”, ne strigă dezastrele naturale, inundaţiile care fac râurile să se umfle şi să ameninţe cu înecarea lumii, cutremurele care dărâmă case, incendiile care mistuiesc pădurile, bolile care seceră. „Pocăiţi-vă”, ne strigă mormintele şi moartea, care vine în fiecare zi. Oamenii însă rămân nesimţiţi, nu se pocăiesc. Trec anii, părul i se albeşte, îi cad dinţii, trupul i se veştejeşte, ajunge la sfârşit şi nici atunci omul nu zice „Mă căiesc”. Am spus-o şi altădată: Nu ne va judeca Dumnezeu pentru că am păcătuit, ci ne va judeca pentru că nu ne-am pocăit. În aceste sfinte zile ne cheamă în mod deosebit. Cum alergăm la spital când ne îmbolnăvim, aşa mici şi mari să alergăm la spitalul duhovnicesc al Pocăinţei, la Sfânta Mărturisire. Şi atunci realmente vom avea cu noi pe Hristos. Cine se mărturiseşte şi se împărtăşeşte – nu e minciună!– Îl primeşte în sine pe Dumnezeu. Şi cine Îl are pe Dumnezeu, nu se teme de nimic. El va avea binecuvântarea Bisericii prin mijlocirile Preasfintei Născătoare de Dumnezeu şi ale Cuvioasei Maria Egipteanca, a cărei sfântă pomenire o sărbătorim astăzi.

+ Episcopul Augustin

(Omilie a Mitropolitului de Florina, părintele Augustin Kandiotis, în Sfânta Biserică a Sfântului Vasilie, Filota – Amintaios, 23.03.1980 dimineaţa)
(Sursa:  Cartea “Ne vorbeşte Părintele Augustin, Mitropolitul de 104 ani” – vol. al II-lea)

Părintele Iustin Popovici

(π. ΙΟΥΣΤΙΝΟΥ ΠΟΠΟΒΙΤΣ)

Omilie la Duminica a V – a din Post (1965)

În numele Tatălui şi al Fiului şi al Sfântului Duh.

Iată a V – a Duminică din Marea Patruzecime, duminica [care pecetluieşte săptămâna] marilor privegheri şi marilor nevoinţe, săptămâna marilor tânguiri şi suspine, Duminica celei mai mari sfinte între sfintele femei, a Cuvioasei Maicii noastre Maria Egipteanca…
Patruzeci şi şapte de ani a vieţuit în pustie, şi Domnul i-a dăruit ceea ce rareori dăruieşte cuiva dintre sfinţi. Ani întregi nu a gustat pâine şi apă. La întrebarea Avvei Zosima, ea a răspuns: „Nu numai cu pâine va trăi omul” (Matei 4, 4). Domnul a hrănit-o într-un mod deosebit şi a îndrumat-o la viaţa pustnicească, la nevoinţele pustniceşti.
Şi care a fost urmarea? Sfânta a preschimbat iadul ei în rai! L-a biruit pe diavol şi a urcat sus la Dumnezeu! Cum, cu ce? Cu postul şi cu rugăciunea, cu postul şi cu rugăciunea! Pentru că postul, postul împreună cu rugăciunea, este o putere care biruieşte totul. Un imn minunat din Marea Patruzecime spune: „Să urmăm Mântuitorului sufletelor noastre, Care prin post ne-a arătat biruinţa împotriva diavolului”. Prin post ne-a arătat biruinţa împotriva diavolului… Nu există o altă armă, nu există un alt mijloc.
Postul! Iată mijlocul pentru a-l birui pe diavolul, pe orice diavol. Exemplu de biruinţă, Sfânta Maria Egipteanca. Ce putere dumnezeiască este postul! Postul nu este nimic altceva decât să-ţi răstigneşti trupul, să-ţi răstigneşti trupul, să te răstigneşti singur pe tine însuţi.
De vreme ce există crucea, biruinţa este sigură. Trupul fostei desfrânate din Alexandria, Maria, prin păcat s-a predat robiei diavolului. Dar când a îmbrăţişat crucea lui Hristos, când a luat această armă în mâinile ei, l-a biruit pe diavol. Postul este învierea sufletului din morţi. Postul şi rugăciunea deschid ochii omului, ca să se zărească şi să se înţeleagă după adevăr pe el însuşi, să se vadă pe el însuşi. Vede atunci că fiecare păcat în sufletul lui este mormântul lui, mormântul, moartea lui. Înţelege că păcatul în sufletul lui nu face nimic altceva decât să transforme în leşuri toate câte aparţin sufletului: gândurile lui, sentimentele lui şi dispoziţiile lui; un şir de morminte. Şi atunci…, se dezlănţuie din suflet un strigăt jalnic: „Înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Acesta este strigătul nostru în această sfântă săptămână: Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă. Astfel ne-am rugat în această săptămână Domnului, astfel de strigăte rugătoare ne-a predat, în Canonul său cel Mare, marele sfânt părinte al nostru Andrei Criteanul.
„Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Acest strigăt ne priveşte pe noi toţi, pe toţi câţi avem păcate. Cine nu are păcate? Este imposibil să priveşti în tine însuţi şi să nu afli undeva, în vreun ungher al sufletului tău, să nu localizezi în vreun colţ al lui un păcat poate uitat. Şi… fiecare păcat, pentru care nu te-ai pocăit, este mormântul tău, este moartea ta. Şi tu, ca să poţi să te mântuieşti şi să te înviezi pe tine însuţi din mormântul tău, strigă cu strigătele tânguitoare şi rugătoare ale Marii Patruzecimi: „Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.
Să nu ne batem joc de noi înşine, fraţilor, să nu ne lăsăm înşelaţi. Şi chiar dacă un singur păcat ar rămâne în sufletul tău, şi tu nu te pocăieşti şi nu-l mărturiseşti, ci îl laşi înăuntrul tău, acest păcat te va duce în împărăţia iadului. Pentru păcat nu există loc în raiul lui Dumnezeu. Pentru păcat nu există loc în Împărăţia Cerurilor. Pentru a te învrednici de Împărăţia Cerurilor, îngrijeşte-te să izgoneşti din tine orice păcat, să dezrădăcinezi din tine prin pocăinţă orice păcat. Pentru că nimic nu izbăveşte decât pocăinţa omului. O astfel de putere a dat Domnul Sfintei Pocăinţe.
Priviţi! Dacă pocăinţa a putut să mântuiască o femeie atât de desfrânată, cum a fost odată Maria Egipteanca, cum să nu mântuiască şi pe alţi păcătoşi, pe fiecare păcătos, şi pe cel mai mare păcătos şi criminal? Da, Sfânta şi Marea Patruzecime este câmpul de luptă pe care noi, creştinii, cu postul şi cu rugăciunea îl biruim pe diavolul, biruim toate păcatele, biruim toate patimile şi ne asigurăm nouă înşine nemurirea şi viaţa veşnică. În Vieţile sfinţilor şi ale adevăraţilor creştini există nenumărate exemple care arată că, într-adevăr, doar cu rugăciunea şi cu postul noi creştinii biruim pe demoni, pe toţi cei care ne chinuiesc şi vor să ne târască în împărăţia răului, în iad. Chiar, Sfântul Post…! Este postul sfintelor noastre virtuţi. Fiecare sfântă virtute înviază sufletul meu şi sufletul tău din morţi.
Rugăciune! Ce este rugăciunea? Este marea virtute care te înviază şi care mă înviază. Sculându-te la rugăciune, n-ai strigat către Domnul să îţi curăţească sufletul de păcate, de orice rău, de orice patimă? Atunci mormintele tale şi mormintele mele se deschid şi morţii înviază. Tot ce este păcătos fuge, tot ce târăşte spre rău dispare. Sfânta rugăciune îl înviază pe oricare dintre noi, când este sincer, când îşi aduce tot sufletul în cer, când tu cu frică şi cutremur spui Domnului: Vezi, vezi mormintele mele, nenumărate sunt mormintele mele, Doamne! În fiecare din aceste morminte, iată sufletul meu, iată-l mort, departe de Tine, Doamne! Spune un cuvânt şi îi înviază pe toţi morţii mei! Pentru că Tu, Tu, Doamne, ne-ai dăruit multe puteri dumnezeieşti ca să ne învieze prin Sfânta Înviere, să ne învieze din mormântul trândăviei.
Da, prin păcat, prin patimile noastre, murim sufleteşte. Sufletul moare când se desparte de Dumnezeu. Păcatul este puterea care desparte sufletul de Dumnezeu. Şi noi, când iubim păcatul, când iubim plăcerile trupeşti, în realitate ne iubim moartea, iubim mormintele, mormintele rău mirositoare în care sufletul nostru se descompune.
Dimpotrivă, când ne trezim, când prin fulgerul pocăinţei lovim în inima noastră, atunci…, atunci morţii noştri înviază. Atunci sufletul nostru îi  biruieşte pe toţi criminalii săi, îl biruieşte pe creatorul prin excelenţă al tuturor păcatelor, pe diavolul, îl biruieşte cu puterea Domnului Iisus Hristos cel înviat.
De aceea, pentru noi creştinii nu există păcat mai puternic ca noi. Să fi sigur că întotdeauna eşti mai puternic decât orice păcat care te chinuieşte, întotdeauna eşti mai puternic decât orice patimă care te chinuieşte. Cum? – întrebi. Prin pocăinţă! Şi ce este mai uşor decât ea? Întotdeauna poţi înăuntrul tău, în sufletul tău, să strigi: „Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Ajutorul lui Dumnezeu nu te va trece cu vederea. Te vei învia pe tine însuţi din morţi şi vei trăi în această lume ca unul care a venit din cealaltă lume, care a fost înviat şi trăieşte o nouă viaţă, viaţa Domnului celui înviat, înăuntrul căreia există toate dumnezeieştile puteri, aşa încât niciun păcat de acum să nu poată să te ucidă. Poate vei cădea din nou, dar de acum cunoşti, cunoşti arma, cunoşti puterea cu care te înviezi din morţi. Dacă de cincizeci de ori pe zi păcătuieşti, dacă de cincizeci de ori te ruşinezi, dacă cincizeci de morminte îţi sapi astăzi, strigă doar: „Doamne, dă-mi pocăinţă. Mai înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.
Domnul cel Bun, care cunoaşte slăbiciunea şi neputinţa sufletului omenesc şi a voinţei omeneşti, a spus: Vino, frate. Chiar dacă de şaptezeci de ori câte şapte păcătuieşti pe zi, vino iar şi spune: Am păcătuit (Matei 18, 21-22). Domnul asta ne porunceşte nouă, oamenilor slabi şi neputincioşi. Îi iartă pe păcătoşi. De aceea a şi declarat că bucurie mare se face în cer pentru un păcătos care se pocăieşte pe pământ (vezi Luca 15, 7). Întreaga lume cerească priveşte la tine, frate şi soră, cum trăieşti pe pământ. Cazi în păcat şi nu te pocăieşti? Iată, îngerii plâng şi se tânguiesc în cer din pricina ta. Doar ce începi  să te pocăieşti, frate, îngerii în cer se bucură şi dănţuiesc ca nişte fraţi ai tăi cereşti…
Iată Maria Egipteanca, marea sfântă de astăzi. Cât de păcătoasă a fost! Din ea Domnul a făcut o fiinţă sfântă ca heruvimii. Prin pocăinţă s-a făcut întocmai cu îngerii, prin pocăinţă a distrus iadul în care se afla, şi s-a suit întreagă în raiul lui Hristos. Nu există creştin neputincios în această lume, chiar dacă îl atacă cele mai groaznice păcate şi ispite ale acestei lumi. Însă este suficient doar ca creştinul să nu uite marile lui arme: pocăinţa, rugăciunea, postul; să se dedea vreunei nevoinţe evanghelice, vreunei virtuţi: fie rugăciunii, fie postului, fie iubirii evanghelice, fie îndurării. Să ne amintim de marii sfinţi ai lui Dumnezeu, să ne amintim de marea sfântă sărbătorită astăzi, de Cuvioasa Maica noastră Maria Egipteanca, şi să fim siguri că Domnul va fi ajutorul nostru la vreme. Sfânta Maria a experiat atât de mult ajutorul minunat din partea Preasfintei Născătoare de Dumnezeu, încât s-a mântuit din groaznicul ei iad, de groaznicii ei demoni. Preasfânta Născătoare de Dumnezeu şi astăzi şi pururea ne ajută în toate virtuţile noastre evanghelice: în rugăciune, în post, în priveghere, în iubire, în îndurări şi în răbdare şi în orice altă virtute. Mă rog să ne ajute întotdeauna şi să ne călăuzească…
De aceea, niciodată să nu oboseşti în lupta şi în războiul cu păcatele tale… În toate greutăţile tale, în cele mai mari căderi ale tale să-ţi aminteşti de acest strigăt al sfintei săptămâni, care are putere să te învieze: „Doamne, mai înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.

[Traducere (în elină) de către părinţii Sfintei Mănăstiri Cuviosul Grigorie din Sfântul Munte din cartea PASHALNE BESEDE (Omilii Pascale), Belgrad, 1998,
iar în româneşte de monahul Leontie după http://www.imkby.gr/greek/sarakosti/week/e_week/eweek_5.htm]

Β΄ Στάσις Χαιρετισμῶν

Προγαμιαιες σχεσεις

«Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…» (Ἀκάθ.

ΔΙΣΤΑΖΩ, ἀγαπητοί μου, νὰ μιλήσω. Διστά­ζω γιὰ δύο λόγους. Πρῶτον, διότι ἀμφιβάλ­λω ἂν ὑπάρχουν αὐτιὰ ν᾽ ἀκούσουν ἁ­γνὸ τὸ εὐαγγέλιο. Καὶ δεύτερον, διότι τὸ θέμα ποὺ θὰ θίξω εἶνε θέμα καυτό.
Τὸ κακό, ποὺ ἔχει αὐξηθῆ, εἶνε ἀνάγκη νὰ ἐ­λεγχθῇ. Ἐν τούτοις ὁ κόσμος, ἐνῷ διαπράττει μεγάλα ἐγκλήματα, δείχνει εὐγένεια γλώσ­σης. Τὸ κακὸ τὸ κάνει, ἀλλὰ τὰ πράγματα ντρέπεται νὰ τὰ πῇ· προσπαθεῖ νὰ τὰ δικαιολογήσῃ, νὰ παρου­σιάσῃ τὸ κακὸ ὡς καλό. Εἶ­νε ἐποχή, ὅπως εἶπε κάποιος, ποὺ ἐπικρα­­τεῖ τὸ «κόμμα τῶν εὐφημιστῶν». Προσπα­θοῦν νὰ καλύψουν αἴσχη μὲ ἀραχνοΰφαντο ὕ­φασμα καλῶν λέξεων. Λένε τὸ ξίδι γλυκάδι, τὸ φαρμάκι σιρόπι, καὶ ―μὲ συγχωρεῖτε― τὴν πόρνη φιλενάδα. Ὤ ὑποκρισία! Ἀφήνουν ἔτσι τὸ κακὸ καὶ διαδίδεται ἀκόμα περισσότερο.
Ἀλλ᾽ ἐμεῖς εἴμαστε ὑποχρεωμένοι νὰ ποῦ­με «τὰ σῦκα σῦκα καὶ τὴ σκάφη σκάφη», τὸ σκότος σκότος, τὸ φῶς φῶς. Ἔτσι θὰ ὀνομάσω κ᾽ ἐγὼ τὰ πράγματα, καὶ ἀδιαφορῶ γιὰ τὴν κριτι­κή. Θ᾽ ἀ­ναγκασθῶ ἀπόψε νὰ μεταχει­ρισθῶ γλῶσσα σκλη­ρή. Δὲν ζητῶ νὰ μὲ πῆτε εὐγενῆ – πέ­στε με ὅπως θέλετε. Ἔχω χρέος νὰ πῶ τὴν ἀλήθεια. Ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, ὁ βασιλεὺς τοῦ κηρύγματος, λέει σὲ κάποια ὁμιλία του· «Θὰ λερώσω τὴ γλῶσσα μου». Ὅπως ὁ γιατρὸς ποὺ κάνει ἐγχείρησι λερώνει τὰ χέρια καὶ τὴ μπλού­ζα του μὲ αἵματα, ἔτσι κ᾽ ἐγώ. Ἀ­πόψε κάνω ἐγχείρησι πνευματική, κ᾽ εἶμαι ἀ­ναγκασμένος νὰ λερώσω τὴ γλῶσ­σα μου, κι ἂς σκανδαλισθοῦν οἱ εὐφημισταὶ καὶ εὐγενεῖς. Πνευματικὸς ἰατρὸς εἶμαι, καὶ πρέπει νὰ βυθίσω τὴν μάχαιρα τοῦ λόγου βαθειά.
Ἀφορμὴ μᾶς δίνει ὁ Ἀκάθιστος ὕμνος, τὸ ἐγκώμιο αὐτὸ τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, ποὺ κλείνει μὲ τὰ ἔξοχα ἐκεῖνα λόγια·
«Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου
καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…».
Ἐδῶ ὑμνεῖται ἡ παρθενία τῆς Παναγίας.

* * *

Ἀλλὰ τί εἶνε παρθενία; Ἡ παρθενία εἶνε λέξι μὲ βαθὺ περιεχόμενο, σημαίνει κάτι ποὺ δὲν τὸ ἄγγιξε κανείς. Θέλεις εἰκόνες τῆς παρθενί­ας; Ἀνέβα στὴν κορυ­φὴ τοῦ Ὀλύμ­που. Τὸ χιόνι ποὺ τὴν καλύπτει δὲν τὸ πάτησε πόδι ἀν­θρώπου, εἶνε παρθέ­νο. Παρθένες εἶνε οἱ ἀπά­τητες κορυφὲς τῶν ὀ­ρέ­ων. Παρθένο λέγεται τὸ δάσος ποὺ λόγῳ τῆς πυκνῆς βλαστήσεως δὲν εἰσεχώρησε ποτέ μέσα ἄν­θρωπος καὶ μόνο πουλιὰ κελαϊδοῦν στὰ φυλλώματά του.
Εἶνε βεβαιωμένο ψυχολογικῶς· ὁ ἄν­θρω­πος ἐκ φύσεως θέλει τὸ καθα­ρό. Εἶνε μία ῥοπὴ ἔμ­φυτη, τὴν ἔβαλε μέσα του ὁ Θεός. Τὰ θέλει ὅλα καθαρά· θέλει ἀπὸ τὸ ποτήρι ποὺ πίνει νὰ μὴν ἔχῃ πιεῖ ἄλλος, θέλει τὸ πιάτο του νὰ εἶνε ἀ­χρησιμοποίητο, θέλει τὰ παπούτσια του νὰ μὴν τὰ ἔχῃ φορέσει ἄλλος· ἀποφεύγει τὰ παλιὰ καὶ μεταχειρισμένα. Ἔ­τσι λοιπὸν θέλει καὶ τὴν κόρη καὶ τὴ γυναῖκα· νὰ εἶνε ἀνέγγιχτη ἀπὸ χέρι ἀνθρώπου μέχρι τὴν ἡμέρα τοῦ γάμου.
Εἶνε παρατηρημένο ἱστορικῶς ὅτι ἡ παρθε­νία ἐτιμᾶτο ἀπὸ τὴν ἀρχαιότητα, κατ᾽ ἐξο­χὴν μάλιστα ἀπὸ τοὺς Ἕλληνες. Ἀπόδειξις ὁ Παρ­θενών, ὁ περίφημος γιὰ τὴν ἀρχιτεκτονική του ναὸς τῆς Παρθένου Ἀθηνᾶς στὴν Ἀ­κρόπολι τῶν Ἀθηνῶν, ἀριστούργημα τῶν αἰώνων. Ἀλ­λὰ καὶ οἱ ῾Ρωμαῖοι τιμοῦσαν τὴν παρθενία. Ἀ­πόδειξις ὅτι στὴ ῾Ρώμη, στὸ ναὸ τῆς Ἑστίας, διετηρεῖτο ἄσβεστο πῦρ, ποὺ τὸ φύλασσαν κορίτσια ἁγνὰ καὶ ἀμόλυντα, οἱ Ἑστιάδες.
Ἀργότερα ὅμως ἦρθαν χρόνοι παρακμῆς καὶ τὸ φρόνημα κατέπεσε. Διεφθάρησαν καὶ οἱ Ἕλληνες ἀπὸ τοὺς σοφιστὰς καὶ ὑλιστάς, καὶ τότε ἡ παρθενία δὲν ἐτιμᾶτο. Ἡ λατρεία ἄλλαξε· οἱ ναοί, ἀντὶ νὰ ὑπηρετοῦν ἐκεῖ παρθένοι Ἑ­στιάδες, κατήντησαν πλέον οἶκοι ἀκο­λασίας. Τέτοιος ναός, διάσημο πορνεῖο, ἦταν ὁ ναὸς τῆς Ἀφροδίτης στὴν Κόρινθο, ποὺ συν­τηροῦσε χίλιες πόρνες, οἱ ὁποῖ­ες μὲ τὸ ἀκάθαρτο μίσθωμά τους ἐξασφά­λιζαν μεγάλα ἔσο­δα. Ἀντὶ τῆς παρθενίας ἐτιμᾶτο πλέον ἡ πορνεία ἐπισήμως, στὸ πρόσωπο θεῶν καὶ θεαινῶν.
Μόνο ὅταν ἦρθε ὁ Χριστὸς στὸν κόσμο ὕ­ψωσε τὸν ἄνθρωπο. Πῆρε τὴ γυναῖκα, ποὺ εἶχε γίνει ἕνα κουρέλι γιὰ νὰ σκουπίζεται ὁ κάθε ἀ­λήτης, καὶ τὴν ὕψωσε. Κανείς ἄλλος δὲν τίμησε τὴ γυναῖκα ὅπως ὁ Χριστός. Τὴν ὕψωσε πολύ, πάνω ἀπὸ τοὺς γαλαξίες, στὸν κόσμο τῶν πνευμάτων. Τὴν ὕψωσε στὸ πρόσωπο τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, ἡ ὁποία ὀνομάζεται ὄχι ἁ­πλῶς παρθένος, ἀλλὰ «ἀειπάρθενος». Τὸ «ἀει–» σημαίνει «πάντοτε». «Ἀειπάρθενος» θὰ πῇ «πάντοτε παρθένος»· παρθένος πρὸ τοῦ τόκου, παρθένος κατὰ τὸν τόκον, παρθένος μετὰ τὸν τόκον. Χαῖρε, ἀειπάρθενε Μαρία!
Γι᾽ αὐτὸ καὶ ἡ Ἐκκλησία μας ἀνέκαθεν τιμᾷ τὴν παρθενία. Εἶνε ὅρος τοῦ γάμου. Ὅταν ἑ­νωθοῦν παρθένος νέος καὶ παρθένα νέα, δημι­ουργοῦν τὸν ἰδεώδη γάμο.

* * *

Καὶ στὴν Ἑλλάδα ὑπῆρχαν αὐστηρὰ ἤθη. Μέχρι πρὶν ἀπὸ ἑκατὸ – διακόσα χρόνια, ὅταν ἡ νύφη δὲν βρισκόταν παρθένος, ἐδιώχνετο ἀ­­­πὸ τὸ σπίτι τὸ ἴδιο βράδυ τοῦ γάμου· ἡ κοινω­νία δὲν τὸ ἀ­νεχόταν. Ἔτσι ἦταν τότε σπάνιο νὰ βρεθῇ κόρη χωρὶς παρθενία. Ὕστερα ἦρ­θαν καινὰ δαιμόνια, νέα ῥεύματα, ἀπὸ τὴ διεφθαρ­μένη Δύσι, ποὺ ἄρ­χισαν νὰ περιπαίζουν καὶ νὰ κλονίζουν τὴν προσήλωσι στὴν παρθενία.
Τὸ 1944 ἤμουν στὴν Κοζάνη. Ἐκεῖνες τὶς μέ­ρες κατέβηκαν ἀπ᾽ τὰ βουνὰ οἱ ἀντάρτισσες, καμμιὰ τριακοσαριά, κ᾽ ἔκαναν παρέλασι συν­τεταγμένες, μὲ τὴ σημαία μπροστά. Δὲν τὶς κατηγορῶ. Τὸ ἔκαναν ὡς Ἑλληνίδες, πιστεύοντας ὅτι ὑπερασπίζον­ται κι αὐ­τὲς τὴν ἐ­λευ­θερία τῆς πατρίδος. Δὲν ἐξετάζω λοιπὸν τὸ θέμα πολιτικῶς· τὸ θέτω ἀπὸ ἄλλης πλευ­ρᾶς. Ποιό ἦταν τὸ ἀπαράδεκτο· ὅτι εἶχαν καὶ μιὰ ταμ­πέλλα ποὺ ἔγραφε «Κάτω ἡ παρθενία» καὶ φώναζαν «Κάτω ἡ παρθενία»! Δὲν σᾶς λέω κάτι φανταστικό· τὰ εἶδα μὲ τὰ μάτια μου καὶ τ᾽ ἄκουσα μὲ τ᾽ αὐτιά μου. Ποῦ ἔφθασαν αὐ­τὲς οἱ Ἑλληνίδες! Αὐτὸ οὔτε οἱ πόρνες τῶν Παρισίων δὲ τολμοῦν νὰ τὸ ποῦν. Χλεύασαν τὴν παρθενία ὡς δεισιδαιμονία καὶ πρόληψι.
Πρόληψις; Θὰ σᾶς πῶ λοιπὸν κάτι καὶ παρακαλῶ συγχωρέστε με ποὺ θὰ λερώσω τὴ γλῶσσα μου. Δὲν τὸ ἤξερα κ᾽ ἐγώ, μοῦ τὸ εἶ­πε καθηγητὴς πανεπιστημίου τῶν Ἀθηνῶν. Ἔρευ­νες, λέει, ἔδειξαν ὅτι, ὅταν σμίγῃ κάποιος μὲ γυναῖκα ποὺ προηγουμένως εἶχε σχέσι μὲ κάποιον ἄλλο ἐραστή, τὴν ὥρα ποὺ αὐτὴ ἀγκαλιάζει τὸν σύζυγό της, τὸ μυαλό της πηγαίνει σ᾽ ἐκεῖνον, κάνει σύγκρισι, καὶ ξέρετε τί θὰ συμβῇ; Ἀφοῦ ἡ ψυχή της εἶνε προσκολλημένη σ᾽ ἐκεῖνον, τὸ παιδὶ ποὺ θὰ γεννηθῇ θὰ μοιάσῃ ὄχι στὸ νόμιμο σύζυγο ἀλλὰ σ᾽ ἐκεῖνον!
Ὦ Ἐκκλησία γλυκειά μας μάνα, πόσο σωστὰ διδάσκεις ὅτι οἱ προγαμιαῖες σχέσεις εἶνε ἁμαρτία, κ᾽ ἐμεῖς φεύγουμε ἀπ᾽ τὰ λόγια σου!
Δὲν εἶνε πολὺς καιρὸς ποὺ ἦρθε στὴ μητρό­πολι μιὰ κοπέλλα. Ἔκλαιγε καὶ ὕβριζε τὸ νέο ποὺ τὴν ἄφησε 7 μηνῶν ἔγκυο καὶ πέταξε στὴν Αὐστραλία· εἶχαν σμίξει μόλις ἀρραβιωνιάστη­καν, μὲ τὴν ὤθησι τῶν γονέων! Βρῆκα δυστυ­χῶς καὶ στὴν περιφέρειά μου τὸ κάκιστο αὐτὸ ἔθιμο, μόλις ἀρραβωνιάζονται νὰ σμίγουν. Δὲν σταμάτησα νὰ διδάσκω καὶ νὰ τὸ καταπο­λε­μῶ· καὶ περιωρίστηκε, ἀλλὰ δὲν ξερριζώθηκε.
Ἂς δοξάσουμε ὅμως τὸ Θεό, ἀδελφοί, για­τὶ στὸν αἰῶνα αὐτὸ τῆς διαφθορᾶς, ποὺ τὸ φθη­νότερο κρέας κατήντησε τὸ γυναικεῖο ὅπως ἔλεγε ἕνας ναυτικός, ἡ παρθενία δὲν ἐξέλιπε τελείως. Διατηρεῖται σὰν σπάνιο ἄνθος.
Εἶνε πρὸς τιμὴν τῶν τσιγγάνων ὅτι δὲν σμίγουν παρὰ μόνο μετὰ τὸ γάμο. Καὶ εἶνε κρίμα οἱ ὀρθόδοξοι Χριστιανοὶ νὰ παίρνουμε διδάγματα ἀπὸ λαοὺς ἀλλοθρήσκους, ὅπως ἡ Λιβύη τοῦ Καντάφη, ὅπου μὲ νόμο, ὅποιος τολμήσῃ νὰ ἀτιμάσῃ κορίτσι, τὸν κρεμοῦν σὲ τηλεγραφόξυλο γιὰ μιὰ ᾽βδομάδα.

* * *

Ἄλλαξαν, ἀγαπητοί μου, τὰ γράμματα τῆς Ἐκκλησίας καὶ μπῆκαν τὰ γράμματα τοῦ σατα­νᾶ. Ἀπόψε ἐδῶ ψάλλουμε «Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου…», κι ὁ κόσμος τραγουδάει τὴν ὡ­ραιότητα τοῦ φλέρτ, τῆς πορνείας καὶ μοιχείας, τὴν ὡραιότητα τῆς διαφθορᾶς.
Κορίτσια, μὴν ἀκοῦτε τὸν κόσμο. Ἀκοῦ­στε τὴν ἁγία μας Ἐκκλησία. Μείνετε μέχρι τὸ γάμο ἀνέγγιχτες. Πάρτε ξύλο καὶ σιδερένιο ῥαβδὶ καὶ θραῦστε τὰ κεφάλια τῶν κτηναρί­ων ποὺ σᾶς παρενοχλοῦν, γιὰ νὰ μὴ θρηνήσετε.
Σᾶς ὑπογράφω συμβόλαιο. Ὁ ἄντρας διψᾷ γιὰ γυναῖκα. Ἐὰν ἐσεῖς κρατηθῆτε ἁγνές, δὲν θὰ μείνῃ γυναίκα ἀνύπαντρη· καὶ ἡ πιὸ ἄσχημη θὰ παντρευτῇ. Ἐνῷ τώρα καὶ οἱ πιὸ ὡραῖες μένουν ἀζήτητες, στὸ ῥάφι. Νά ἡ ἀνυπακοή.
Ὅταν σὲ λίγο ἀκουστῇ ὁ ὕμνος τῆς παρθε­νίας τῆς Παναγίας, παρακαλῶ συναισθαν­θῆτε τὸ ἁμάρτημα τῶν προγαμιαίων σχέσεων καὶ μὲ μετάνοια ἐπιστρέψτε στὶς αἰώνιες ῥίζες μας. Ὄχι ὑποκριτικὰ ἀλλὰ μὲ συναίσθησι ἂς ψάλλουμε· «Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…»· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης Παρασκευὴ βράδυ 8-3-1985)

_________________

STA SERBIKA

__________________

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

ДЕЦА ПОСТА

(TA ΠΑΙΔΙΑ ΤΗΣ ΝΗΣΤΕΙΑΣ)

Драга моја децо, уз помоћ Божију ушли смо у Четрдесетницу. На црквеном језику тако се назива света и велика Четрдесетница.

Света и велика Четрдесетница заједно са Великом седмицом која следи је период који траје отприлике 50 дана. Тај период почиње на Чисти понедељак и завршава у Велику суботу. Почиње са “Господе сила” и завршава са “Васкрсни Боже, суди земљи”. У целом том раздобљу хришћани који воле и верују у Христа и сећају се свега што је Христос поднео за свет, посте од многих јела. Уздржавају се од меса, млека, сира, јаја, рибе и других јела. Само на Благовести ако падну пре Велике седмице, дозвољено је хришћанима да једу рибу. У све друге дане сви они који су здрави посте, исповедају се и припремају се духовно за причешће светим тајнама.

***

Посте велики. Упитаћете ме, да ли треба да постимо и ми деца и омладина, који се налазимо у развоју и потребна нам је окрепљујућа храна?

На то питање, да ли деца треба да посте, одговорићу вам у овој посланици. Желим да обратите пажњу на све оно што ћу рећи. Зато све што вам будем сада рекао није моје учење, већ је учење наше свете Цркве, која све што одређује, то чини са љубављу и бригом. Црква не жели зло човеку, но увек добро. Пост који је одредила наша Црква није на нашу штету веће је на нашу корист.

Да бих вас уверио нећу вам овде представити лекарске и научне списе , који хвале пост као нешто корисно за човеково здравље. Овде ће нам бити довољно да отворимо Свето писмо, ту бесмртну књигу, и из ње ћу вам навести један историјски пример. Дођите дакле, децо, са вашом маштом да отпутујемо у старо време.

Стали смо на 600 година пре доласка Христова на свет. У то време постојало је једно јако царство, које је владало на истоку. Престолница тог царства је био Вавилон. Цар је био Навуходоносор. Он се борио против Израиљске државе, нападајући престолницу, Јерусалим, победио је Израиљце, и узео је их Соломоновог храма златне сасуде. Заједно са златом узео је и заробљенике. Много света – мушкараца, жена и деце је било превезено у његову престолницу Вавилон.

Један дан је Навуходоносор рекао нареднику царске авлије:

– Од  израиљске деце коју смо заробили и довели овде у Вавилон желим да изабереш неколико деце, која потичу из добрих породица и која се истичу својом лепотом и телесном снагом, као и љувабљу према словима. Децу коју ћеш изабрати узећу на свој двор, јешће и пиће са моје трпезе, касније ћу их школовати да постану високи службеници у мојој држави. Зато молим те припази приликом избора…

Наредник је послушао царево наређење, и после је изабрао четворо деце. Имена њихова су била Данил, Ананија, Азарија и Мисаил. То четворо деце је одведено пред цара и цар је одобрио да живе на његовом двору и да се школују како је он одредио.

Четворо деце је било у двору. Када је дошло подне, слуге су поставиле трпезу и позвале децу да једу. Трпеза је била пуна изабраних јела. Међутим ово четворо деце није дотакнуло храну. Сетили су се своје религије, која је имала своје постове приликом којих нису јели одређену врсту хране. Нису хтели да преступе одредбе своје религије. Зато су позвали наредника царске авлије да га замоле да их не сили да једу од те хране, него да им дозволи да једу поврће и житарице које су навикли да једу у својој домовини.

– Не могу то дозволити, одговорио им је наредник. Добио сам строго наређење од цара и не могу га преступити. Ако заменим ову одабрану храну са скромном храном коју желите, постоји могућност да ћете ви ослабити и разболети се, а шта ћу онда рећи цару?….

Четворо деце је било одлучно. Да би умирили наредника уверавали су га да ће они, једући поврће и житарице и имајући благодат Божију на себи, бити здравији од остале деце која ће јести сваки дан изабрана царска јела. Наредник је попустио овој деци те им је сваки дан доносио посну храну коју су затражили.

Да ли су деца ослабила? Не само да нису ослабила, већ су била јача од остале деце која су јела месо и пила изабрана вина. Лица њихова су сијала од здравља. Њихов ум је био чистији и са великом лакоћом су упијали знање. Та деца која су постила и јела житарице и пила воду, знала су десет пута више од онога што су знала друга деца, деца изобиља.

***

Драга моја децо! Прича о четворо деце у Вавилону, коју можете пронаћи ако отворите Стари завет и прочитате 1-о поглавље књиге пророка Данила,  нас поучава колико је користан пост, па чак и за децу.

У старо време деца у нашој домовини су живела скромно. Храна им је била веома оскудна. Месо су ретко јели. Хлеб им је био од јечма или од кукуруза. Јело су им били лук и маслине, поврће и житарице…

Не желимо ми данас када постоји изобиље хране да се деца изгладњују. Нека се хране боље. Нека пију своје млеко. Нека једу јаја, сир и месо у дане у које то Црква дозвољава. Не кажемо не. Међутим, припазимо да из једне крајности не одемо у другу. Јер на жалост постоје деца која су лоше научена, деца која желе сваки дан да једу месо и изабрана јела. Деца која се тако хране, уместо да постану јака деца, постају малаксала деца, дакле слаба и болешљива, коју лако погађају разне болести и постају неспособна да се касније суоче са оскудицама и потешкоћама у животу.

Ви, драга моја децо, немојте се угледати на ову мазну децу. Угледајте се на ова четири детета из Вавилона, на Данила, Ананију, Азарију и Мисаила. Сада када смо ушли у велику Четрдесетницу постите и ви. Будите сигурни да ћете тако навикнути од малена да сте уздржљиви у јелу и у пићу, и имаћете чврсто тело и чист ум. Пост, као што каже Велики Василије “ умножава куће, рађа здравље, васпитава младе”.

С надом да ће сва деца, ученици и ученице вероучитељских школа, послушати глас Цркве, желим вам да прођете  велику Четрдесетницу заједно са својим родитељима и својим учитељима у здрављу и да се удостојите да славите са радошћу васкрсење Христово.

С пуно љубави

ваш духовни отац

Προηγιασμένη θεία λειτουργία

Φως στο σκοταδι

«Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι» (Προηγ.)

Η Προηγιασμένη εἶνε, ἀγαπητοί μου, μία ἰ­δι­­αιτέρα λειτουργία τῆς ἁγίας μας Ἐκ­κλη­σί­ας. Χαρακτηριστικό της, ὅπως δείχνουν τὰ καλύμματα τῆς ἁγί­ας τραπέζης καὶ τὰ ἄμφια τοῦ ἱερέως, εἶνε ἡ κατάνυξις καὶ τὸ πένθος. Πενθοῦ­­με γιὰ τὰ πάθη τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰη­σοῦ Χριστοῦ, γιὰ τὰ δικά μας ἄθλια πάθη, γιὰ τὶς ἁμαρτίες κλή­ρου καὶ λαοῦ, καὶ ζητοῦμε τὸ ἔλεος τοῦ Θεοῦ.
Θὰ σᾶς παρακαλέσω νὰ προσέξουμε ἕνα σημεῖο τῆς λειτουργίας αὐτῆς. Εἶνε τὸ σημεῖο ποὺ ὁ ἱερεὺς κρατώντας ἀναμ­μένη λαμπάδα καὶ θυμιατὸ βγαίνει στὴν ὡ­ραία πύλη ἐνῷ τὰ φῶτα εἶνε σβηστά, εὐλογεῖ σταυροειδῶς τὸ ἐκκλησί­ασμα καὶ λέει· «Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι». Αὐ­τὴ ἡ ἐκφώνησις περιέχει σπουδαῖα νοήματα.
Περὶ φωτὸς λοιπὸν θὰ εἶνε ὁ λόγος. Καὶ ὑ­πάρχει φῶς ὑλικὸ καὶ φῶς πνευματικό.

* * *

Τὸ ὑλικὸ φῶς, ἀγαπητοί μου, τὸ δημιούργη­σε ὁ Θεός· Αὐ­τὸς εἶπε «Γενηθήτω φῶς· καὶ ἐ­γένετο φῶς» (Γέν. 1,3). Πηγές του ὥρισε γιὰ τὴν ἡ­μέ­ρα τὸν ἥλιο καὶ γιὰ τὴ νύχτα τὴ σελήνη. Τὸ φῶς μᾶς εἶνε ἀ­ναγκαῖο. Ὅ­ταν ὁ ἥλιος δύῃ, προ­σπαθοῦμε νὰ ἔχουμε φῶς μὲ ἄλ­λα μέσα· σήμερα μὲ τὸ ἠλεκτρικὸ ῥεῦμα, παλαιότερα μὲ λάμπα πετρε­λαίου, μ᾽ ἕνα λυχνάρι, μ᾽ ἕνα κερί, ἀκόμα καὶ μ᾽ ἕνα δᾳδί. Χωρὶς φῶς δὲν ζοῦ­με· ἂν καμμιὰ φορὰ παρουσιαστῇ βλά­βη, ζητᾶμε νὰ διορθωθῇ τὸ συν­τομώτερο. Κι ὅ­ταν στὸ σπίτι ἔρθῃ τὸ φῶς, ὅλοι ἔχουμε χαρά. Ἐὰν περπατάῃ καν­εὶς στὰ σκοτεινά, κινδυνεύει νὰ σκοντάψῃ καὶ νὰ πέσῃ· δὲν μπορεῖ νὰ ἐργασθῇ, δὲν μπο­ρεῖ νὰ βρῇ κάτι ποὺ ψάχνει. Ἔχουμε καὶ παραδεί­γματα στρατιωτῶν πού, μέσ᾽ στὸ σκοτάδι, ἀντὶ νὰ πυροβολήσουν ἐχθρούς, πυροβόλησαν συστρατιῶτες – ἀδέρφια τους.
Ἀλλ᾽ ἐκτὸς ἀπὸ τὸ ὑλικὸ ὑπάρχει καὶ τὸ πνευματικὸ φῶς, ποὺ ἔρχεται νὰ διαλύσῃ τὸ ἠθικὸ καὶ πνευματικὸ σκοτάδι ποὺ ἁπλώνεται γύρω. Μπορεῖ νὰ ἠλεκτροφωτίσουμε κάθε γωνιά, καὶ ὅμως ὑπάρχει σκοτάδι. Τὸ μεγάλο σκοτάδι δὲν εἶνε τὸ ὑλικό, στοὺς δρόμους ἢ στὰ σπίτια· τὸ μεγάλο σκοτάδι, ἀδελφοί μου, εἶνε μέσα μας, στὴν καρδιά μας, στὰ μυαλά μας. Αὐτὸ λίγοι τὸ καταλαβαίνουν.
Ἕνας ἀπὸ τοὺς πιὸ μεγάλους ἁγίους τῆς Ἐκκλησίας μας, ποὺ τὸ ἅγιό του λείψανο εἶνε στὴ Θεσσαλονίκη, ὁ ἅγιος Γρηγόριος ὁ Παλα­μᾶς, ἔλεγε· «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, φώτισόν μου τὸ σκότος». Αὐτὴ τὴν προσευχὴ ἔκανε διαρκῶς στὸ ἀσκητήριό του. Διότι πράγματι μέσα μας ὑπάρχει σκοτάδι. Τὸ λέει καὶ ἡ ἁγία Κασσιανὴ στὸ ὡραῖο τροπάριό της· Κύριε, ζῶ στὴν ἁμαρτία· «νύξ μοι ὑπάρχει… ζοφώδης τε καὶ ἀ­σέληνος», ἔχω νύχτα χωρὶς φεγγάρι, νύχτα μὲ πυκνὸ σκοτάδι (δοξ. ἀποστ. αἴν. Μ. Τετ.).
Κατασκότεινη ἡ ζωή μας, βυθισμένη στὴ νύ­χτα τῆς ἁμαρτίας καὶ τῶν παθῶν. Ποιά δύναμι στὸν κόσμο, ποιά φιλοσοφία, μπορεῖ νὰ διαλύσῃ τὸ σκοτάδι αὐτό; Μπορεῖ κάποιος νά ᾽χῃ κάνει τὸ μυαλό του ἐγκυκλοπαιδικὸ λεξικό, κι ὅμως νά ᾽χῃ μεσάνυχτα στὰ πιὸ ζωτικὰ θέματα. Ρωτῆστε τοὺς μακρὰν τοῦ Χριστοῦ σοφοὺς π.χ., τί εἶνε Θεός καὶ ποιά ἡ σχέσι μας μαζί του; Κανείς δὲν θὰ σᾶς ἀπαν­τήσῃ μὲ τὰ λίγα καὶ καθαρὰ ἐκεῖνα λόγια τοῦ Χριστοῦ «Πνεῦμα ὁ Θεός, καὶ τοὺς προσκυνοῦντας αὐτὸν ἐν πνεύματι καὶ ἀληθείᾳ δεῖ προσκυνεῖν» (Ἰω. 4,24). Ρωτῆστε τους τί εἶνε ὁ ἄν­θρωπος; Ἡ φιλοσοφία δὲν λύνει τὸ αἴνιγμα. Ὁ Χριστὸς λέει· ὁ ἄνθρωπος ἔχει θεία καταγωγή, εἶνε ἀθάνατος, ἀλλὰ κάποτε ἔπεσε καὶ τώρα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς του κρύβεται βόρ­βορος, πάθη – κακίες – ἐλαττώματα· ἔχει ἀνάγ­κη ῥιζικῆς ἀλλαγῆς, ἀλλαγῆς καρδίας, ν᾽ ἀναγεννηθῇ, νὰ γίνῃ νέος ἄνθρωπος, καινὴ κτίσις, νέα δημι­ουργία. Ρωτᾷς τοὺς φιλοσόφους γιὰ τὴν ψυχή, καὶ πελαγώνουν σὲ ἰδέες καὶ θεωρίες. Ὁ Χριστὸς ἀπαντᾷ μὲ λίγες ἀθάνατες λέξεις· «Τί γὰρ ὠφελήσει ἄνθρωπον ἐὰν κερδή­σῃ τὸν κόσμον ὅλον, καὶ ζημιωθῇ τὴν ψυ­χὴν αὐ­τοῦ;» (Μᾶρκ. 8,36). ῾Ρωτᾷς τοὺς φιλοσόφους, ποῦ εἶνε ἡ εὐτυχία, καὶ σὲ ζαλίζουν· στὴ δύνα­μι, στὸ χρῆμα, στὴ δόξα, στὴ γνῶσι… Ὁ Χριστὸς λέει· τὸ κλειδὶ τῆς εὐτυχίας εἶνε ἡ ἀρετή, ἡ ἁ­γιότης. Ρωτᾷς, ποιός τέλος πάντων εἶνε ὁ προ­ορισμός μας; καὶ δὲν ἀκοῦς μιὰ σωστὴ κουβέντα. Ὁ Χριστὸς δείχνει τὸν οὐρανὸ καὶ λέει· «Ἅγιοι γίνεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιός εἰμι» (Α΄ Πέτρ. 1,16). Πηγαίνεις καὶ στοὺς τάφους καὶ ρωτᾷς γιὰ τὸ μυστήριο τοῦ θανάτου, τί γίνεται ἐδῶ; Οἱ σοφοὶ σιωποῦν· ὁ Χριστὸς ἀπαντᾷ μὲ λόγια καὶ ἔργα. Στὶς ἀδερφὲς τοῦ Λαζάρου εἶπε· Μὴν κλαῖτε, «ἐγώ εἰμι ἡ ἀνάστασις καὶ ἡ ζωή». Κ᾽ ἐμ­πρὸς στὸ μνῆμα προστάζει· «Λάζαρε, δεῦ­ρο ἔξω» (Ἰω. 11,25,43) κι ὁ Λάζαρος ἀνασταίνεται. Τέλος ὁ ἴδιος τὴ νύχτα τῆς Ἀναστάσεως συν­τρίβει τὶς χάλκινες πύλες τοῦ ᾅδου καὶ τότε ἀκούγε­ται ὁ παιάν· «Νῦν πάντα πεπλήρωται φωτός, οὐ­ρανός τε καὶ γῆ καὶ τὰ καταχθόνια…» (καν. Πάσχ.).
«Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι». Ὁ Χριστὸς εἶ­νε τὸ φῶς. Τὴ Μεγάλη Παρασκευὴ τὸ μεσημέρι θ᾽ ἀκούσουμε· «Σέ, τὸν ἀναβαλλόμενον τὸ φῶς ὥσπερ ἱμάτιον» (Ψαλμ. 103,2 καὶ δοξ. ἀποστ. ἑσπ. Μ. Σαβ.). Ὅπως ἐμεῖς φοροῦμε ροῦχο, ἔτσι ὁ Χριστὸς ὡς ἔν­δυμα, ὡς ροῦχο του, ἔχει τὸ φῶς.
Καὶ ὄχι μόνο εἶνε φῶς ὁ Χριστός, ἀλλὰ ἔχει τὴ δύναμι κ᾽ ἐμᾶς, ποὺ εἴμαστε στὸ σκοτάδι, νὰ μᾶς κάνῃ παιδιὰ τοῦ φωτός, «υἱοὺς φω­τὸς» καὶ «υἱοὺς ἡμέρας» (Ἰω. 12,36. Α΄ Θεσ. 5,5). Ὁ ἀπόστολος Παῦλος ἔγραψε στοὺς προγόνους μας· Ζούσα­τε κάποτε στὸ σκοτάδι· τώρα εἶστε φῶς, γι᾽ αὐτὸ «ὡς τέκνα φωτὸς περιπατεῖτε» (Ἐφ. 5,8), νὰ ζῆτε σὰν παιδιὰ τοῦ φωτὸς καὶ τῆς ἡμέρας.

* * *

Μὲ ποιό τρόπο ἆραγε μποροῦμε νὰ γίνουμε φῶς; Ἡ ἀπάντησι, ἀγαπητοί μου, εἶνε· διὰ τῆς πίστεως. Ναί· ὅποιος πιστέψῃ πραγματικά, θὰ λάβῃ τὸ φῶς. Τὸ εἶ­πε ὁ Κύριος· «Ὁ ἀ­κολουθῶν ἐμοὶ οὐ μὴ περιπατή­σῃ ἐν τῇ σκοτίᾳ, ἀλλ᾽ ἕξει τὸ φῶς τῆς ζωῆς»· ὅ­ποιος μὲ ἀκολουθήσῃ, ὅποιος πιστέψῃ στὰ λόγια μου, δὲν θὰ ζῇ πλέον στὸ σκοτάδι, ἀλλὰ θὰ ἔχῃ τὸ φῶς τῆς ζωῆς· «ἡ σκοτία οὐ μὴ καταλά­βῃ αὐ­τόν» (βλ. Ἰω. 8,12· 12,35), θὰ ζῇ μέσα στὸ φῶς.
Μπορεῖ λοιπὸν ὁ καθένας νὰ γίνῃ φῶς διὰ τῆς πίστεως. Ἀλλ᾽ ὄχι τῆς πίστεως τῆς νεκρᾶς, τῆς τυπικῆς, τῶν χειλέων· χρειάζεται πίστις ποὺ συνοδεύεται ἀπὸ ἔργα. Ὁ ἀπόστολος Ἰάκωβος λέει, ὅτι τὴν πίστι μας πρέπει νὰ τὴ δεί­ξουμε μὲ ἔργα (βλ. Ἰακ. 2,18), μὲ συνεπῆ ζωὴ καὶ μὲ παράδειγμα φωτεινό. Καὶ ὁ προφήτης Ἠ­σαΐας φωνάζει· Ὄχι ξηρὰ θρησκευτικότης, μιὰ τυπικὴ νηστεία καὶ μιὰ ἀσήμαν­τη ἐλεημοσύνη, καὶ κατόπιν ὑπερηφάνεια καὶ καύχησις, σὰν νὰ λέμε· Θεέ, δὲν εἶδες ποὺ σοῦ ἔκανα αὐτὸ κι αὐτό; λοιπὸν πλήρωσέ με τώρα! Ἐὰν νομίζετε ὅτι ἔτσι θὰ σωθῆτε, ἀπατᾶσθε. Θέλεις, λέει ὁ Ἠ­σαΐας, νὰ διαλυθῇ τὸ σκοτάδι τῆς ψυχῆς σου; ἀποκατάστησε τὸ δίκαιο, ἀπόδωσε δικαιοσύνη, δεῖξε ἔμπρακτη ἀγάπη καὶ ἐλεημοσύνη, καὶ τότε «ῥαγήσεται πρώϊμον τὸ φῶς σου» (Ἠσ. 58,8), τότε θὰ ἔλθῃ νωρὶς σ᾽ ἐσένα ἡ νοητὴ χαραυγή, τότε στὴν ἀσέληνη νύχτα σου θὰ λάμψῃ τὸ φῶς τοῦ νοητοῦ ἡλίου.
Δὲν ἀρκεῖ, ἀδελφοί μου, νὰ λέμε μόνο μέσα στὸ ναὸ καὶ ν᾽ ἀ­κοῦ­με στὴν Προ­ηγιασμένη ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε τὸ φῶς ποὺ «φαίνει πᾶσι», ποὺ φωτίζει δηλαδὴ ὅλους. Ὁ ἴδιος στὴν Ἐπὶ τοῦ ὄρους ὁμιλία ζητάει ἀπὸ τὰ παιδιά του· «Οὕτω λαμψάτω τὸ φῶς ὑμῶν ἔμπροσθεν τῶν ἀνθρώπων, ὅπως ἴδωσιν ὑμῶν τὰ καλὰ ἔργα καὶ δοξάσωσι τὸν πατέρα ὑμῶν τὸν ἐν τοῖς οὐ­ρανοῖς» (Ματθ. 5,16). Θέλει, καθένας ἀπὸ μᾶς νὰ γινώμαστε ἀφορμὴ νὰ δοξάζεται ὁ οὐράνιος Πατέρας ἀ­πὸ ἐκείνους ποὺ θὰ βλέπουν τὰ κα­λὰ ἔρ­γα μας, τὴν συνεπῆ καὶ ἐνάρετη ζωή μας.
Παρὰ τὰ τόσα φῶτα τῶν διαφημίσεων, παν­τοῦ ἐπικρατεῖ σκοτάδι· στὰ σπίτια, στοὺς δρό­μους, στὰ γραφεῖα, στὰ ἐργοστάσια, στὰ σχολεῖα, στὸ στρατό, στὰ δικαστήρια, στὰ νοσοκο­μεῖα, στὰ ὑπουργεῖα, στὴ βουλή, στὰ παλάτια τῶν κυβερνώντων. Ὅσοι ἀξιωθήκαμε νὰ δοῦμε καὶ νὰ πάρουμε λίγο φῶς, ἔχουμε χρέος νὰ ζήσουμε σὰν παιδιὰ τοῦ φωτός, ὄχι τῆς νύχτας – νυχτερίδες. Ἕνας ἀληθι­νὸς Χριστιανός, ὅπως βλέπουμε στοὺς βίους τῶν ἁγίων, γίνεται φῶς, ἕνας μικρὸς ἥλιος, ποὺ ἀκτινοβολεῖ γύρω του τὸ φῶς τοῦ Χριστοῦ. Καὶ τότε πράγματι στὸ πρόσωπό του τὸ «Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι».
Ἂς ἀνάβῃ ὁ κόσμος τόσα φῶτα τεχνητά. Ἐγὼ προτιμῶ νὰ κάθωμαι σὲ μιὰ καλύβα καὶ νὰ φωτίζωμαι ἀπὸ τὴ λαμπάδα τῆς Προηγιασμένης· προτιμῶ νά ᾽χω τὸ Χριστό, «τὸ φῶς τοῦ κόσμου» (Ἰω. 8,12), παρὰ νὰ ζῶ στὰ παλάτια μὲ τὰ φῶτα τοῦ ψεύτικου πολιτισμοῦ.
Αὐτὸ τὸ οὐράνιο φῶς νὰ προσπαθήσουμε, ἀδελφοί μου, ν᾽ ἀποκτήσουμε μὲ τὴν πίστι, μὲ τὰ ἔργα, μὲ τὴν προσευχή, μὲ ὅλα τὰ μέσα ποὺ προσφέρει ἡ Ἐκκλησία μας· νὰ γίνουμε μέσα στὸν κόσμο μικροὶ πολυέλεοι, πνευματικὲς λαμπάδες, καλώντας ὅλους τοὺς γύρω μας καὶ λέγοντας · «Δεῦτε, λάβετε φῶς ἐκ τοῦ ἀνεσπέρου Φωτός» (ἀκολ. Ἀναστ.). Τὸ δὲ Φῶς, τὸ ἀν­έσπερο, τὸ ἄδυτο, τὸ αἰώνιο, εἶνε ὁ Κύριος ἡ­μῶν Ἰησοῦς Χριστός· ὅν, παῖδες, ὑμνεῖτε καὶ ὑ­περυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 7-4-1971 Τετάρτη βράδυ)

________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_______

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΣΥΓΧΩΡΗΣΕΩΣ

• «Είπεν ο Κύριος· εάν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος· εάν δε μη αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, ουδέ ο Πατήρ υμών αφήσει τα παραπτώματα υμών। Όταν δε νηστεύητε, μη γίνεσθε ώσπερ οί υποκριταί σκυθρωποί· αφανίζουσι γαρ τα πρόσωπα αυτών όπως φανώσι τοίς άνθρώποις νηστεύοντες· αμήν λέγω υμίν ότι απέχουσι τον μισθόν αυτών। Συ δε νηστεύων άλειψαί σου την κεφαλήν και το πρόσωπον σου νίψαι, όπως μη φανής τοις ανθρώποις νηστεύων, άλλα τω πατρί σου τω εν τω κρυπτώ, και ο πατήρ σου ο βλέπων εν τω κρυπτώ αποδώσει σοι εν τω φανερώ। Μη θησαυρίζετε υμίν θησαυρούς επί της γης, όπου σης και βρώσις αφανίζει, και όπου κλέπται διορύσσουσι και κλέπτουσι· θησαυρίζετε δε υμίν θησαυρούς εν ουρανώ, όπου ούτε σης ούτε βρώσις αφανίζει, και όπου κλέπται ου διορύσσουσιν ουδέ κλέπτουοιν, όπου γαρ εστίν ο θησαυρός υμών, εκεί έσται και ή καρδία υμών».

Eιναι δυσκολο να πεις συγχωρω;

«Eάν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος»
(Mατθ. 6,14)

NAOΣ χωρίς κήρυγμα, αγαπητοί μου, είναι στρατός χωρίς σάλπιγγα. Tο κήρυγμα είναι η σάλπιγξ του Kυρίου, το ξυπνητήρι που ξυπνάει τους αμαρτωλούς, το γάργαρο νερό που δροσίζει και αναπαύει τίς ψυχές.
Eλπίζω εσείς να έχετε διάθεση ν’ ακούσετε το λόγο του Θεού. Aλλ’ εγώ διστάζω να μιλήσω. Γιατί πολλά είναι τα θέματα που έχουμε σήμερα μπροστά μας· ποιό απ’ όλα να πάρω;
‘Oπως γνωρίζετε, συνηθίζω να ασκώ έλεγχο. Kαι σήμερα, της Tυρινής, αρμόζει να ελέγξουμε. Διότι αυτά που λέγονται και γίνονται αυτές τις μέρες, ασφαλώς δεν είναι σύμφωνα με την παράδοσή μας. Xοροί, πορνικά τραγούδια, μάσκες, καρναβάλια, ξενύχτια, όργια… Σάς ερωτώ· τι σχέση έχουν αυτά με την Oρθοδοξία μας; Γι’ αυτό λέω, ότι το κράτος μας δεν είναι ορθόδοξο.
Λοιπόν, να κάνω έλεγχο; Aλλοι ιεροκήρυκες μου συνιστούν, να παύσω να ελέγχω, γιατί η κοινωνία δεν ανέχεται το φραγγέλλιο του Xριστού και τη γλώσσα την αποστολική.  Aς κάνω κ’ εγώ σήμερα ένα  κήρυγμα εποικοδομητικό, όπως το λένε.
Tι όμως να κηρύξω; Nα σας πω, ότι από αύριο αρχίζει η νηστεία; κι ότι όλοι ανεξαιρέτως, μικροί και μεγάλοι, γέροντες και γυναίκες, όλοι εκτός των αρρώστων, είμεθα υποχρεωμένοι να νηστεύσουμε, όπως νήστευσε ο Kύριος, όπως νήστευσε η υπεραγία Θεοτόκος, όπως νήστευσαν όλοι οι άγιοι; Ή να σας πω κάτι άλλο αυστηρότερο, που είδα να γίνεται στη Mακεδονία, που νηστεύουν τριήμερο (αυριο Kαθαρά Δευτέρα, Tρίτη και Tετάρτη) και κοινωνούν στη λειτουργία των προηγιασμένων; Ή θέλετε να σας πω, ότι τις άγιες αυτές ημέρες πρέπει να παρακολουθούμε τον κατανυκτικό εσπερινό με τα γλυκύτατα εκείνα τραγούδια της Eκκλησίας μας, που ωραιότερα δεν υπάρχουν στον κόσμο; να παρακολουθούμε τον Aκάθιστο Ύμνο, και κάθε βράδυ να ερχόμεθα στο Mέγα Aπόδειπνο, όπως οι πρόγονοί μας, και ν’ ακούμε το «Kύριε των δυνάμεων, μεθ’ ημών γενού…»; Ή να σας πω, ότι πρέπει κάθε βράδυ να κάνουμε μετάνοιες, εκατό ή πενήντα, λέγοντας την προσευχή μας; Ή να πω κάτι άλλο, που κάνουν μερικοί Xριστιανοί, που βάζουν το ξυπνητήρι και ξυπνούν τα μεσάνυχτα και προσεύχονται, λένε τον 50ο ψαλμό και κάνουν μετάνοιες; Ή να σας κηρύξω, ότι το καθήκον μας αυτές τις άγιες ημέρες είναι προ παντός η ελεημοσύνη, ότι πρέπει ν’ αδειάσουν τα πορτοφόλια και να γίνουμε φτωχοί, όπως ήταν οι απόστολοι και όλοι οι άγιοι της Eκκλησίας μας;…
Ποιό απ’ όλα να κηρύξω; Aλλά δυστυχώς το καθένα από αυτά σήμερα συναντά αντίρρηση. Για τη νηστεία θ’ ακούσω· «Eγώ είμαι άρρωστος, δεν μπορώ να ζήσω ούτε μια μέρα χωρίς το λάδι». Για την αγρυπνία θα μου πήτε· «Eίμαστε εργατικοί άνθρωποι και δεν μπορούμε να ξενυχτάμε· πρωϊ – πρωϊ θα πάμε στο εργοστάσιο ή στο γραφείο, και πρέπει να έχουμε δύναμη για την εργασία μας». Για τις μετάνοιες θα μου πείτε· «Δεν αντέχουμε». Για την ελεημοσύνη θα πείτε· «Eίμαστε οικογενειάρχες, έχουμε κορίτσια να παντρέψουμε, αγόρια να σπουδάσουμε· γεράσαμε, δεν μπορούμε να δίνουμε χρήματα· ας δώσουν αυτοί που έχουν». O σημερινός άνθρωπος έχει αντιρρήσεις και προφάσεις. Oύτε νηστεία, ούτε προσευχή, ούτε εξομολόγηση, ούτε αγρυπνία, ούτε κομποσχοίνι, ούτε παρακλήσεις, ούτε εσπερινούς· τίποτε απ’ αυτά δεν θέλει.
Λοιπόν τι να πούμε; Ευρίσκομαι σε απορία. Mέσα όμως στην αμηχανία μου ακούω σήμερα το ευαγγέλιο και αισθάνομαι ανακούφιση. Σαν τον αρχαίο φιλόσοφο, λέω κ’ εγώ· «Eύρηκα!». Ευρηκα για σας, βρήκα για μένα, βρήκα για μικρούς, μεγάλους, αδυνάτους, ισχυρούς, αμαρτωλούς, αγίους, για όλους, βρήκα ένα  δρόμο πολύ εύκολο και σύντομο. Aν μ’ ακούσετε, αν ακούσετε τη φωνή του ευαγγελίου, θα πάρετε φτερά αγγελικά και θα πετάξετε στα ύψη, θα φθάσετε κοντά στο Θεό. Δεν χρειάζεται ούτε κόπος ούτε χρήματα. Mόνο να μας δώσει ο Θεός τη χάρη του και το Πνεύμα του το άγιο ν’ ανοίξει την καρδιά μας. Nα πάρει ένα  σφυρί και να σπάσει την πέτρινη καρδιά μας, και μέσα από το βράχο να βγει το νερό, να βγει μια φωνή, μια λέξη!
Aν μπορούσαμε να την πούμε σήμερα στα σπίτια και στην κοινωνία μας, εγώ σας λέω ότι ο κόσμος θα άλλαζε. Xίλια περιστέρια θα πετούσανε, κάθε πόλεμος θα έσβηνε, κι από θηρία που είμαστε θα γινόμασταν άγγελοι, άξιοι να φωνάζουμε το Θεό πατέρα. H λέξη που πρέπει να βγει από την καρδιά μας σήμερα, η λέξη που δεν στοιχίζει τίποτα, που πρέπει να την πούμε – αλλιώς δεν είμαστε Xριστιανοί, η λέξη αυτή, αδελφοί μου, είναι συγχωρώ.

* * *

Συγχωρώ! Mπορούμε να την πούμε τη λέξη αυτή; Mπορούμε να συγχωρήσουμε όλους τους εχθρούς μας; Aυτό λέει το Ευαγγέλιο· «Eαν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος» (Mατθ. 6,14). Συγχωρείς; θα συγχωρηθείς. Δέ’ συγχωρείς; δέ’ συγχωρείσαι. Eίναι νόμος του Θεού αυτό και πρέπει να το εφαρμόσουμε. δεν είναι το ευκολότερο απ’ όλα; Φαίνεται δύσκολο κι αυτό; Έ, μα τότε τι να σου κάνω, Xριστιανέ; Σου λέω το ένα, δεν το δέχεσαι· σου λέω το άλλο, δεν το δέχεσαι.
Θα μου πείτε· Eγώ νηστεύω, πάω κάθε βράδυ στην εκκλησία, ακούω τον εσπερινό, ανάβω κεριά, πάω κ’ εξομολογούμαι στον καλύτερο πνευματικό, πάω στις αγρυπνίες… Όλα να τα κάνεις, αδερφέ μου, εάν στην καρδιά σου έχεις το μίσος, όλα είναι μάταια. Διότι παραπάνω απ’ όλα είναι η αγάπη. Kι όταν δεν έχουμε την αγάπη, όλα αυτά δεν αποδίδουν. Eίναι σα’ να ετοιμάζεις ένα  ωραίο φαγητό με όλη την τέχνη και ξαφνικά να πάει κάποιος και να ρίξει μέσα μερικές σταγόνες φαρμάκι. Ποιος το αγγίζει; Έτσι κ’ εδώ. Φτάνει μέσα στα καλά μας έργα να πέσουν μερικές σταγόνες μίσος και έχθρα, για να γίνουν όλα άχρηστα. Γι’ αυτό, αδελφοί μου, παραπάνω απ’ όλα είναι η συγγνώμη. Aυτό τονίζει σήμερα το ευαγγέλιο.
Δεν ζούμε σε κόσμο αγγελικό. Mακάρι οι άνθρωποι να ήταν άγγελοι. δεν ζούμε σε τέτοιο κόσμο. Oύτε εμείς ούτε οι γείτονές μας είναι άγγελοι. Mέσα στον κόσμο αυτόν, όλοι μας, ο ένας πειράζει τον άλλο. Kαι τα πιο προσφιλή μας πρόσωπα μας έχουν πειράξει. Kι ο πατέρας πειράζει το παιδί και το παιδί τον πατέρα, και η γυναίκα τον άντρα κι ο άντρας τη γυναίκα, και οι μικροί και οι μεγάλοι. Έτσι έχουμε και εχθρούς, που μας έχουν κάνει μεγάλο κακό. Mας συκοφάντησαν, μας διέβαλαν, μας αδίκησαν… Για όλους αυτούς, που μας έχουν πειράξει, μας έχουν κάνει να κλάψουμε, ας σταθούμε στο ύψος, αδέρφια μου! Aν είμαστε Xριστιανοί, αν πιστεύουμε στο Eυαγγέλιο, σήμερα, ημέρα της Tυρινής, ας ανοίξουμε τις καρδιές μας και μέσα από τα βάθη μας ας φύγει η μεγάλη λέξη· Συγχωρώ!
Aς συγχωρήσουμε όλους. Oι μεγάλοι τους μικρούς, οι μικροί τους μεγάλους. Kαι τότε μόνο ας πλησιάσουμε τον Eσταυρωμένο, να τον δούμε επάνω στο σταυρό με τα χέρια απλωμένα όλο αγάπη και καλωσύνη να βγαίνουν από την καρδιά του τα ουράνια εκείνα λόγια· «Πάτερ, άφες αυτοίς…» (Λουκ. 23,34). Mια τέτοια καρδιά, καρδιά του Xριστού, ν’ αποκτήσουμε κ’ εμείς. Tότε θα εορτάσουμε τις ημέρες που έρχονται.

* * *

Aγαπητοί μου! Ένας που ζει σ’ ένα κλειστό δωμάτιο με μολυσμένο και ακάθαρτο αέρα, ή ενας που ζει μέσα σ’ ένα σπήλαιο σκοτεινό και απαίσιο, ζαλίζεται, λιποθυμεί και προσπαθεί ν’ ανοίξει παράθυρο, για ν’ αναπνεύσει αέρα καθαρό. K’ εμείς ζούμε σε μια κοινωνία μολυσμένη από το φαρμακερό αέρα του μίσους. Aσφυξία κοντεύει να μας πιάση. Aσφυξία στο σπίτι, στην κοινωνία, στον κόσμο, γιατί λείπει η αγάπη του Xριστού.
Tο ευαγγέλιο σήμερα φωνάζει· Aνοίξτε παράθυρο! Kαι το παράθυρο, απ’ όπου θα δούμε τον ουρανό, είναι η συγγνώμη του Xριστού μας. Aς ανοίξουμε αυτό το παράθυρο, να πνεύσει αεράκι καθαρό, αεράκι από τα ουράνια κι από το Γολγοθά. Mε τη συγγνώμη οι καρδιές μας θα αισθανθούν ανακούφιση. Kαι με τα αεράκι αυτό του αγίου Πνεύματος θα διαπλεύσουμε το πέλαγος των σαράντα ημερών που αρχίζει από αύριο, θα διέλθουμε όλη την τεσσαρακοστή με αγάπη και ειρήνη, και θα μας αξιώσει ο Θεός να προσκυνήσουμε τα σεπτά πάθη και να εορτάσουμε την ένδοξο ανάσταση του Σωτήρος μας. Aμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό Aναλήψεως Bύρωνος – Aθηνών – μετοχίου ι. μονής Σιμωνόπετρας του Aγίου Όρους 11-3-1962)

ΣΧΟΛΙΟ

• From: Σ… <m…..@yahoo.gr>
• Subject: Συγχώρεση
• Σήμερα, Kαθαρά Δευτέρα 7-3-2011, ώρα 11:58

Message Body:
Πατερ Κaλημερα!
Διαβασα τον λόγο σας για την συγχώρεση και λυπάμαι που δεν τον είχα διαβάσει πιο νωρίς ωστε να βρεθω αυτην την ημερα με καποιους ανθρώπους που με πλήγωσαν -εναν συγκεκριμένα, την δάσκαλα μου του πιάνου- να την συγχωρέσω και να συνεχίσω την ζωή μου. Και μια φωνη μου ελεγε μεσα μου να το κάνω χτες αλλά δεν την ακουσα και εφυγα μακριά απο την Αθηνα που είναι ο τοπος διαμονης μου και της δασκάλας μου. Θα γυρίσω σημερα ομως μάλλον. Μπορει αυτη η συγχώρεση να γίνει και αλλη ημερα και να έχει την ευλογία του Θεου?
Επειδη βρισκομαι εκτος σπιτιου δεν εχω και ευκολη πρόσβαση στο Ινετρνετ δεν μπορω να σας γραψω περισσότερα αν και θα το ηθελα.
θα ηθελα ομως να σας ρωτησω αν μπορω να επικοινωνησω μαζί σας τηλεφωνικώς, αν μπορείτε να με συμβουλεύετε απο μακριά τηλεφωνικώς ή  αν ξερετε να μου συστησετε εναν καλό πνευματικό οπως εσεις στην Αθήνα?

Ευχαριστω

Την ευλογία σας

ΣΥΝΤΟΜΗ ΑΠΑΝΤΗΣΗ

Αγαπητή αδελφη… ο άγιος γέροντας π. Αυγουστίνος, που σου έδωσε την συμβουλή και σε βοήθησε να πάρεις μεγάλες αποφάσεις, βρίσκεται εδώ και 6 μήνες στον ουρανό. Μη λυπηθείς γι’ αυτό. Όποια συμβουλή θέλεις, θα την έχεις, αρκεί να μας γράψεις.
Θα ψάξουμε από τα 100 βιβλία του και από τις χιλιάδες ομιλίες που έκανε σε μεγάλους, σε μαθητάς και σε μικρά παιδιά για να πάρεις από τον ίδιο απάντηση στο πρόβλημά σου.
Όσο για την ευλογία που ζητάς να είσαι σίγουρη ότι θα την έχεις, εφ’ όσον θέλεις να είσαι παιδί του Θεού και προσπαθείς να κάνεις το άγιο θέλημά του.

Περισσότερα θα σου γράψουμε μέσω e-mail.
Καλον αγώνα.

__________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_________________

Митрополит Августинос Кандиотис: Опраштам! Да ли можемо рећи ту реч?

НЕДЕЉА ОПРАШТАЊА- СИРОПУСНА

« Јер ако  опростите  људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите  људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности;  и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа  квари, и где лопови поткопавају и краду: Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше» (Матеј 6, 14-21). Да ли је тешко  праштати ?

Драги моји, храм без проповеди је као војска без трубе. Проповед је труба Господња, будилник који буди грешнике, свежа вода која освежава и одмара душе. Надам се да сте ви расположени да чујете реч Божију. Међутим  ја оклевам да говорим. Зато што је пред нама данас много тема, коју од свих да узмем? Као што вам је познато, имам обичај да опомињем. И данас у сиропусној Недељи, приличи да опомињемо. Зато што све што се дешава ових дана није сагласно са нашим предањем. Разни плесови, некултурне песме, маске, карневали, ноћно лумповање и оргије. Питам вас, какве везе имају они  са нашим Православљем? Због тога и кажем да наша држава није православна. Да ли да вас опомињем? Други проповедници ми препоручују да престанем опомињати, јер друштво више не трпи праведну казну Христову и језик апостолски. Хајде да и ја данас вама кажем једну допадљиву проповед, како је називају.

Међутим, шта да проповедам? Да вам кажем да сутра почиње пост, да сви без изузетка, било велики или мали, старци или жене, сви осим болесника смо дужни да постимо, као што је постио Господ, као што је постила пресвета Богородица, као што су постили сви свети? Можда бисте хтели да вам кажем нешто строжије, нешто што сам видео у Македонији, где посте три дана (сутра у Чисти Понедељак, Уторак и Среду) и причешћују се на преосвећеној литургији? Можда желите да вам кажем да у ове свете дане треба да присуствујемо предивним вечерњим службама са прелепим песмама наше Цркве,  од којих нема лепших на свету, да пратимо Акатист Богородици, и свако вече да долазимо на Велику Молитву, као што су чинили наши преци, и да чујемо το «Господе сила, са нама буди…»; Можда да вам кажем да свако вече треба да се поклањамо, сто или педесет пута, говорећи нашу молитву? Да ли да вам кажем нешто друго што чине неки Хришћани, који навијају часовник и устају у поноћ и моле се, изговарају педесет први псалм и поклањају се. Да вам проповедам, да је у ове свете дане наша дужност  чинити милостињу, да треба да се испразне наши новчаници и да постанемо сиромашни, као што су били апостоли и светитељи наше Цркве?…  Шта од свега да вам проповедам? На жалост, све то данас је одмах негативно дочекано. За пост често чујемо: «Ја сам болестан, не могу да живим ни један дан без уља». За бдење ћете ми рећи:  «Има нас доста који радимо и не можемо да останемо будни касно, раним јутром идемо у нашу фабрику или канцеларију, и морамо имати снаге за наш рад». За поклоне ћете ми рећи: «Не можемо издржати». За милостињу ћете ми рећи:  «Ми смо породични људи, имамо девојке за удају, имамо синове на факултетима, остарили смо, не можемо да дајемо новац нека дају милостињу они који имају више новаца». Данашњи човек је пун супротстављања и изговора. Ни пост, ни молитву, ни исповед, ни бдење, ни бројаницу, ни молитвене каноне, ни вечерње, ништа од овога не желите. Шта онда да кажемо? Налазим се у чуду? Међутим у тој пометњи, чујем данашње еванђеље и осећам олакшање. Као стари филозоф, и ја говорим: «Пронашао сам!».Пронашао сам нешто за вас, пронашао сам за мене, пронашао сам за мале, за велике, за слабе, за јаке, за грешне, за свете, за све сам пронашао један веома лак и кратак пут. Ако ме послушате, ако послушате глас еванђеља, добићете крила анђела и полетећете високо, стићи ћете до Бога. За то вам није потребан ни труд а ни новац. Само да нам подари Бог своју благодат и његов Дух  нек отвори наше срце. Да узме један чекић и да разбије наше окамењено срце, а из стене нека потече вода, да изађе један глас, једна реч!

Када бисмо је могли изговорити у нашим кућама и у нашем друштву, ја вам кажем свет би се променио. На хиљаде голубова би полетело, сваки рат би се угасио, а од звери што смо постали бисмо анђели, достојни да Бога називамо оцем. Реч која треба да изађе из нашег срца данас, реч која ништа не кошта, коју треба да кажемо – иначе нисмо Хришћани, та реч је браћо моја, реч опраштам.

* * *

Опраштам! Да ли можемо рећи ту реч? Да ли можемо да опростимо свима нашим непријатељима? То нам говори Еванђеље : «Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески» (Матеј. 6,14). Да ли опрашташ? Опростиће ти се. Не опрашташ? Неће се ни теби опростити. То је закон Божији и треба да га испунимо. Није ли то најлакше од свега? И то вам се чини тешко? Е, онда не знам више шта да ти кажем хришћанине? Кажем ти једно, не прихваташ, кажем ти друго опет не прихваташ. Рећи ћете ми: Ја постим, идем свако вече у цркву, слушам вечерње, палим свеће, исповедам се најбољем духовнику, идем на бдења… Све то да чиниш мој брате, ако у своме срцу имаш мржњу, све је узалудно. Зато што је изнад свега љубав. А када немамо љубави, све ово не даје плода. То је као да припремаш једно лепо јело,  са свим својим умећем и изненада да неко у то јело сипа неколико капи отрова. Ко ће га пробати? Тако је и овде. Довољно је да у наша добра дела падну капљице мржње и непријатељства да све постане узалудно. Зато, браћо моја изнад свега је опроштај. То нам данас наглашава Еванђеље. Не живимо у анђелском свету. Најбоље би било да су сви људи анђели, али не живимо у таквом свету. Нити смо ми а нити су наше комшије анђели. У овоме свету, сви ми,  један другога ометамо. И наши најближи су нас увредили. И отац увреди дете и дете увреди оца, и жена мужа и муж жену увреди, и мали и велики. Тако сви ми имамо и непријатеље који су нам причинили велико зло. Оговарали су нас, увредили су нас, учинили су нам неправду…. Због свега што су нам учинили, кренуле су нам и сузе, останимо на висини браћо моја! Останимо Хришћани, ако верујемо у Еванђеље, данас у  Недељу сиропусну, отворимо наша срца и из дубине наших срца нека изађе та велика реч: Опраштам!Опростимо свима. Велики нека опросте малима, а мали нека опросте великим. Само ћемо онда се приближити Разапетом, да га видимо на крсту са испруженим рукама пуног љубави и доброте да  из његовог срца излазе оне небеске речи:  «Оче, опрости им…» (Лука. 23,34).Када сви добијемо једно срце, као срце Христово само онда ћемо прославити дане који долазе.

* * *

Драги моји! Ако неко живи у једној затвореној соби са загађеним и нечистим ваздухом, или ако неко живи у једној мрачној и грозној спиљи, замара се, пада у несвест и покушава да отвори прозор, да удахне свеж ваздух. И сви ми живимо у једном  друштву загађеном  ваздухом мржње. У опасности смо да се угушимо. Гушимо се у кући, у друштву, у свету, јер недостаје љубав Христова.

Данашње Еванђеље нам данас узвикује: Отворите прозоре! А прозор са којега ћемо видети небо, је опроштај нашег Христа. Ако отворимо тај прозор, проћи ће ветрић чист, ветрић са неба и Голготе. Са опроштајем, наша срца ће осетити олакшање. А са тим ваздухом светога Духа ћемо прећи океан од четрдесет дана који почиње сутра, сви ћемо провести Четрдесетницу у љубави и миру, и удостојиће нас Бог да се поклонимо његовим светим мукама и да прославимо славно васкрсење нашега Спаситеља. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Вазнесења у Вирону- Атина- метох св. Манастира Симонопетре са Свете горе, 11-3-1962)

Καθαρὰ Δευτέρα βράδυ

ΤO «KΛΙΜΑ» ΤΗΣ ΣΑΡΑΚΟΣΤΗΣ

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἡ πρώτη ­μέρα τῆς ἁγίας καὶ Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς. Ὀνομάζεται Κα­θαρὰ Δευτέρα καὶ μᾶς εἰσάγει στὸ πνευματικὸ κλίμα τῆς πνευματικῆς αὐ­τῆς περιόδου. Ποιά εἶνε τὰ χαρακτηριστι­κὰ γνωρίσματα τοῦ «κλίματος» αὐτοῦ;

* * *

Εἶνε πρῶτα – πρῶτα ἡ μνήμη τοῦ θανάτου. Αὐτὸ μᾶς ὑπενθύμισε σήμερα πολλὲς φορὲς ἡ Ἐκ­κλησία μας καὶ μάλιστα μὲ τὸ κοντάκιο τοῦ Μεγάλου Κανόνος «Ψυχή μου ψυχή μου, …τὸ τέλος ἐγγίζει καὶ μέλ­λεις θορυβεῖ­σθαι». Τὸ τέλος πλησιάζει. Δυσάρεστο πρᾶ­γμα. Ἂν ὑπάρχῃ κά­τι ποὺ τρο­μάζει τὸν ἄνθρωπο, αὐ­τὸ εἶνε ὁ θάνατος, ἡ ὥ­ρα τοῦ θανάτου. Ὅλοι προσπαθοῦμε νὰ τὸ διώχνουμε ἀπὸ τὴ σκέψι μας. Εἶ­νε ὅμως γεγονός. Μήπως ἆραγε καὶ ἡ ἁγία αὐ­­τὴ καὶ Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ εἶνε ἡ τελευ­ταία τοῦ βίου μας; Καὶ οἱ ἀρ­χαῖοι πρόγονοί μας ἔλεγαν· «ὅρος φιλοσοφί­ας μνήμη θα­νά­του»· ἡ μνήμη τοῦ θανάτου ὁδηγεῖ σὲ ἀνώτε­ρες σκέψεις. Ὁ δὲ εἰδωλολάτρης βασιλεὺς Φίλιππος, ὁ πατέρας τοῦ Μεγάλου Ἀ­λεξάν­δρου, εἶχε διατάξει ἕνα στρατιώτη νὰ παρουσιάζεται κάθε πρωῒ μπροστά του καὶ νὰ τοῦ ὑ­πενθυμίζῃ· «Φίλιππε, μέμνησο ὅτι θνη­τὸς εἶ»· Φίλιππε, νὰ θυμᾶσαι ὅτι εἶσαι θνητός. Ἂν λοι­πὸν αὐτὸ τὸ ἔκανε ἐκεῖνος, ποὺ ἔζησε 400 χρόνια πρὸ Χριστοῦ, πόσο μᾶλλον ἐμεῖς; Αὐ­τὸ λέει καὶ ὁ ποιητὴς τοῦ Με­­γάλου Κανό­νος, ὁ ἅγιος Ἀνδρέας Κρήτης.
Τί ἄλλο εἶνε ἡ Μεγάλη Σαρακοστή; Εἶνε μνήμη τῶν πειρασμῶν τοῦ Κυρίου. Ὅπως ξέ­ρουμε, ὁ Χριστὸς ὕστερα ἀπὸ τὴ βάπτισί του πέρασε τὸν Ἰορδάνη ποταμό, πῆγε στὴν ἔρημο, ἔμεινε ἐκεῖ μόνος σαράντα μέρες καὶ πά­λεψε στῆθος μὲ στῆθος μὲ τὸ διάβολο. Πῶς τώρα τόλμησε ὁ διάβολος νὰ πειράξῃ τὸ Χριστό; Οἱ πατέρες λένε, ὅτι ὁ διάβολος ἔβλεπε τὸν ἄνθρωπο Χριστό, ἀλλὰ δὲ μποροῦσε νὰ φανταστῇ ὅτι μέσα του κρύβεται ἡ θεότης. Αὐτὸ λέει καὶ ὁ κατηχητικὸς λόγος τοῦ ἱ. Χρυ­σο­στόμου, ποὺ θ’ ἀκούσουμε τὸ Πάσχα· Ὁ ᾅ­δης «ἐπικράνθη, καὶ γὰρ ἐδεσμεύθη· …ἔλαβε σῶμα, καὶ Θεῷ περιέ­τυχεν»· πῆρε ἕνα σῶ­μα καὶ δὲν κατάλαβε ὅτι πίσω ἀπὸ αὐτὸ εἶνε ἡ θε­ότης. Εἶνε ὅπως τὸ ψάρι, ποὺ βλέπει τὸ δόλω­μα, ἀλλὰ δὲν καταλαβαίνει ὅτι πίσω ἀπ’ αὐτὸ ὁ ψαρᾶς ἔ­χει τὸ ἀγ­κίστρι. Δόλωμα ἦταν τὸ ἀν­θρώπινο σῶμα, ποὺ εἶχε ὁ Χριστός, καὶ ἀγκί­στρι ἡ θεότης. Ἔ­τσι νίκησε ὁ Χριστὸς στὴν ἔ­ρημο. Ὁ σατα­νᾶς ἔφυγε, ἀλλὰ «ἄχρι καιροῦ» (Λουκ. 4,13). Ἐ­πανῆλ­θε πάλι καὶ ἔκανε τὴν τελευταία ἔφοδό του γιὰ νὰ κλονίσῃ τὸ Χριστὸ – πότε; Τὶς ἡμέρες τῶν παθῶν, τὴ Μεγάλη Ἑβδομάδα. Ἀφοῦ λοι­πὸν ὁ διάβολος πείραξε τὸ Χριστό, θὰ πειρά­ξῃ κ’ ἐμᾶς. Ἀλλὰ μὴ πτοηθοῦμε. Ἔχουμε τὴν προστασία τοῦ Χριστοῦ. Νὰ δείξουμε ὑπομο­νὴ καὶ ν’ ἀγωνιστοῦμε μὲ τὰ πνευματι­κὰ ὅ­πλα, ποὺ μᾶς δίνει ὁ ἴδιος ὁ Κύριος, τὴ νηστεία δηλαδὴ καὶ τὴν προσευχή, γιὰ τὰ ὁ­ποῖα θὰ ποῦμε ἐν συνεχείᾳ.
Ἕως ἐδῶ εἴπαμε· τὴ Μεγάλη Σαρακο­στὴ χαρακτηρίζει ἡ μνήμη θανάτου, ἡ ὑπομονὴ κι ὁ ἀγώνας στοὺς πειρασμούς. Προχωροῦμε τώρα. Ἡ Μεγάλη Σαρακο­στὴ ἔχει βέβαια καὶ νηστεία. Εἶνε μνήμη καὶ μίμησις τῆς νηστείας τοῦ Χριστοῦ. Σα­ράντα μέρες νήστεψε ἐκεῖνος στὴν ἔρημο. Καὶ νή­στε­ψε αὐστη­­­ρά, οὔτε ἔφαγε οὔτε ἤ­πιε. Καλούμεθα λοιπὸν κ’ ἐμεῖς τώρα νὰ τὸν μιμηθοῦ­με. Εἶνε ὑποχρεωτικὴ γιὰ ὅ­λους ἡ νηστεία; Γιὰ τὸν κόσμο ὄχι, προαιρετικὴ εἶνε· γιὰ τοὺς ὀρθοδόξους Χριστιανοὺς ναί, ἐκείνους βέβαια ποὺ εἶνε ὑγιεῖς. Οἱ κα­νόνες τῆς Ἐκκλη­σίας λένε, ὅτι ἐξαιροῦν­ται ἀπὸ τὴ νηστεία οἱ ἄρρωστοι, αὐτοὶ ποὺ εἶ­νε στὸ κρεβάτι· διότι ἡ τροφὴ γι’ αὐτοὺς εἶνε ἕ­να εἶδος φαρμάκου. Μακάρι νὰ ἦταν ὑγιεῖς καὶ νὰ νηστεύουν. Ἐξ­αι­ροῦνται ἐπίσης οἱ γέ­ροντες, οἱ πολὺ γέρον­τες, ποὺ λόγῳ τῆς ἡλι­κίας τους εἶνε κι αὐτοὶ ἀσθενεῖς· γιατὶ τὸ γῆ­ρας εἶνε σοβαρὰ ἀσθέ­νεια, κατάπτωσις δυνά­μεων. Σ’ ἕνα γηροκομεῖο λ.χ., ποὺ οἱ τρόφιμοι μόλις κινοῦνται, δὲ μποροῦμε νὰ τοὺς ὑποχρεώσουμε σὲ νηστεία. Ἐξαιροῦνται ἀκόμη, σὲ εἰδικὲς περιπτώσεως, γυναῖκες ποὺ ἐγκυμονοῦν, ποὺ γέννησαν καὶ γαλουχοῦν βρέφη ἢ κρατοῦν μικρὰ παιδιά. Ὅλοι οἱ ἄλλοι ὅμως, ποὺ ἔχουν τὴν ὑγεία τους, ὑποχρεοῦνται νὰ νηστεύουν.
Τὸ ἕνα ὅπλο στὸν πνευματικὸ ἀγῶνα τῆς Σαρακοστῆς εἶνε ἡ νηστεία. Τὸ ἄλλο εἶνε ἡ προσευχή. «Τοῦτο τὸ γένος (τῶν δαιμόνων δη­λαδή) οὐκ ἐκπορεύεται εἰ μὴ ἐν προσευχῇ καὶ νηστείᾳ» (Ματθ. 17,21). Χρειάζεται λοιπὸν τώρα προσ­­ευχή. Τί προσευχή; Ἐκτενής. Ἔτσι προσ­­ευ­χή­θηκε ὁ Χριστός, ἔτσι προσευχήθηκαν οἱ ἀ­πόστολοι, οἱ πατέρες, οἱ ἅγιοι, οἱ μάρτυρες, οἱ ὅσιοι, ἄντρες καὶ γυναῖκες ὅλων τῶν αἰώ­νων, ὅπως λ.χ. ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία· τόσο προσευχόταν, ὥστε δὲν πατοῦσε στὴ γῆ, γι­νό­­ταν ἄγγελος, πουλὶ πετούμενο· ἔτσι τὴν εἶδαν νὰ περνᾷ τὸν Ἰορδάνη. «Γρηγορεῖτε καὶ προσ­εύχεσθε», λέει καὶ σ’ ἐμᾶς ὁ Χριστός (ἔ.ἀ. 26,41).
―Ἐμεῖς, λένε μερικοί, δὲ μποροῦμε νὰ κάνουμε μεγάλες προσευχές… Καλὰ λοιπόν· δὲ μπορεῖς νὰ κάνῃς ἐκτενεῖς προσευχές, ποὺ κάνουν τὴ νύχτα στὰ μοναστήρια; κάνε τοὐ­λά­χιστον μιὰ σύντομη προσευχή. Ἔχει ἡ Ἐκ­κλησία μας καὶ σύντομες προσευχές. Νά λό­γου χάριν, ἡ πιὸ σύντομη προσευχὴ εἶνε τὸ «Κύριε, ἐλέησον». Πόσες φορὲς ἀκούστηκε στὸν Μέγα Κανόνα ποὺ ἐψάλη σήμερα τὸ «Κύ­ριε, ἐλέησον»; Ἀπόψε εἶνε τὸ ἓν τέταρτον τοῦ Μεγάλου Κανόνος, ὄχι ὁλόκληρος ὁ κα­νών· ἀργότερα θὰ διαβαστῇ ὁλόκληρος. Αὐ­τὸς ὁ κανών, ἂν μετρήσουμε ὅλα τὰ τροπάριά του, εἶνε 250 περίπου. Ἀπόψε ἀκούσαμε τὰ 65 περίπου, κ’ ἐμπρὸς ἀπ’ τὸ καθένα ἀκου­γόταν τὸ «Ἐλέησόν με, ὁ Θεός, ἐλέησόν με».
Λέει κάποιος ἅγιος, ὅτι, ὅταν ἕνα «Κύριε, ἐλέησον» βγαίνῃ ἀπ’ τὴν καρδιὰ τοῦ ἀνθρώ­που μὲ βαθειὰ μετάνοια, φτάνει ―ναί― νὰ τὸν σώ­σῃ. Λέμε κ’ ἐμεῖς, ψαλτάδες καὶ πα­­πᾶ­δες, «Κύριε, ἐλέησον» «Κύριε, ἐλέησον» «Κύ­­ριε, ἐλέησον», ἀλλὰ ὁ νοῦς μας τὴν ὥρα ἐ­κεί­νη δὲν εἶνε στὸ Θεό. Θεομπαῖ­χτες καταν­τή­σαμε. Θὰ μᾶς τιμωρήσῃ ὁ Θεός, θὰ κλείσῃ τὶς ἐκκλησίες μας. Μοῦ ἔλεγαν, ὅτι στὴ ῾Ρω­σία οἱ πιστοί, ὅταν λένε τὸ «Κύριε, ἐ­λέ­ησον» γονα­τίζουν καὶ δακρύζουν. Ἐδῶ ὅλα ἔγιναν συνή­θεια! Δὲν κατηγορῶ κανέναν· πρῶτα τὸ λέω γιὰ τὸν ἑαυτό μου κ᾿ ἔπειτα γιὰ τοὺς ἄλ­λους. Αὐτὴ εἶνε μία σκληρὰ πραγματικότης. Ξέρετε πότε μόνο λέμε τὸ «Κύριε, ἐλέησον» μὲ τὴν καρδιά μας; Ὅταν τὸ τομαράκι μας κιν­δυνεύῃ· τότε φωνάζουμε «Κύριε, ἐλέησον» καὶ βγαίνει ἀπ’ τὴν καρδιά μας. Ἐὰν ὅ­μως τὸ λέμε γιὰ τὸ σῶμα, πόσο μᾶλλον γιὰ τὴν ψυχή; Πὲς πολλὲς φορὲς «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, ἐλέησόν με»· εἶνε ἡ πιὸ σύντομη καὶ περιεκτικὴ προσευχή.
Ἄλλες σύντομες προσευχὲς εἶνε τὸ «Ὁ Θεός, ἱλάσθητί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ» ποὺ εἶπε ὁ τελώνης (Λουκ. 18,13), τὸ «Ἥμαρτον εἰς τὸν οὐ­ρα­νὸν καὶ ἐνώπιόν σου» ποὺ εἶπε ὁ ἄσωτος (ἔ.ἀ. 15,18), τὸ «Μνήσθητί μου, Κύριε, ὅταν ἔλ­θῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» ποὺ εἶπε ὁ λῃστής (ἔ.ἀ. 23,42). Μία μικρὴ ἐπίσης προσευχή, ποὺ τὴ γνωρίζετε, εἶνε αὐτὴ ποὺ λέμε τὴν περίοδο τῆς Σαρακοστῆς στὸ Μέγα Ἀπόδειπνο· τὴν ἀκούσαμε ἀπόψε καὶ πιστεύω ὅτι ὅλοι θὰ τὴν αἰσθανθήκαμε· εἶνε τὸ «Κύριε τῶν δυνάμεων, μεθ᾿ ἡμῶν γενοῦ· ἄλλον γὰρ ἐκτός σου βοη­θὸν ἐν θλίψεσιν οὐκ ἔχομεν· Κύριε τῶν δυνά­μεων, ἐλέησον ἡμᾶς». Τὴν ξέρουν ὅλοι. Παλαι­ότερα στὰ σπίτια τὴν ἔλεγαν τὸ βράδυ καὶ τὰ μικρὰ παιδιὰ κάνοντας μετάνοιες.

* * *

Τέτοιο κλίμα, ἀγαπητοί μου, καλλιεργεῖ ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία μας τὴν περίοδο τῆς Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς.
Τὸ εἶπα πολλὲς φορὲς καὶ μὲ συγχωρεῖτε ἂν ἐπαναλαμβάνω μερικὰ πράγματα. Ἀνα­στε­νάζω ὅταν βλέπω ὅτι φτάσαμε σὲ μιὰ ἐποχὴ ποὺ δυστυχῶς ὁ χριστιανισμὸς δὲν ζῇ ὡς μία ἁγία πραγματικότης· δὲν ζῇ ὡς πνευματικὸς ἀγών, δὲν ζῇ ὡς ἄσκησις, δὲν ζῇ ὡς νηστεία, δὲν ζῇ ὡς προσ­ευ­χή, δὲν ζῇ ὡς ἐλεημοσύνη, δὲν ζῇ ὡς συναί­σθησις καὶ μετάνοια, δὲν ζῇ ὡς λατρεία τοῦ Θεοῦ.
Πρέπει νὰ σταματήσω γιὰ νὰ κλά­ψω. Γιατί; Διότι ἔχετε οἰκογένειες, κάθεστε στὸ τραπέ­ζι, ἀλλὰ σταυρὸ δὲν κάνετε. Τὸ πρωΐ, τὸ μεση­μέρι, τὸ βράδυ προσευχὴ δὲν γίνεται. Ζή­τη­μα ἂν προσεύχωνται δέκα οἰκογένειες· οὔτε δέ­κα δὲν εἶνε. Δεῖξτε μου ἕνα σπίτι, ὅπου μάνα πατέρας παιδιὰ προσεύχονται οἰ­κογενεια­κῶς, νὰ πέσω νὰ τοὺς προσκυνήσω. Ὧρες ὁλόκλη­ρες στὸ ῥαδιόφωνο καὶ στὴν τη­λεόρασι. Ποιό τὸ ἀποτέλεσμα; Ἡ ψυχὴ ἀδειάζει, ἡ καρδιὰ σκληρύνεται, ἡ ζωὴ ἐκφυλίζεται. Ὅπως λέω ―καὶ κακοφαίνεται σὲ μερικούς―, γίναμε ῥε­μά­λια. Ἐξωτερικῶς ἔχουμε τὴ μορφὴ τοῦ ἀν­θρώ­που, ἐσωτερικῶς ἀποκτηνωθήκαμε. Καὶ ἂν αὐ­­τὸ οἱ ἄνθρωποι ἔξω δὲν τὸ αἰσθάνωνται, ἂς τὸ αἰσθανθοῦμε τοὐλάχιστον ἐμεῖς καὶ διὰ με­τανοίας καὶ ἀγῶνος ἂς ἐπιστρέψουμε στὸν Κύριο. Τὸ κλίμα τῆς Σαρακοστῆς βοηθεῖ.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνης 25-2-1985, Καθαρὰ Δευτέρα ἑσπέρας)

_______________

ΣΕΡΒΙΚΑ

____________

Понедељак увече

АТМОСФЕРА ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

Данас је драги моји први дан Свете Четрдесетнице. Овај дан се још назива  и Чисти Понедељак,  он нас полако уводи  у духовну атмосферу овога периода. Које су главне карактеристике те «атмосфере» ?

* * *

Прва карактеристика је сећање на смрт. На то нас је данас пуно пута подсетила наша Црква са кондаком Великог канона. «Душо моја, душо моја, устани, што спаваш? крај се ближи, и помешћеш се зацело». Крај се ближи, веома  непријатна стварност. Ако постоји нешто што плаши човека, то је смрт, тј. час смрти. Сви ми настојимо такве мисли да отерамо из свога ума. Међутим то је чињеница. Да ли је ова Света и велика Четрдесетница последња у нашем животу? Наши стари преци су говорили  да сећање на смрт води у високоумна размишљања.  Па и идолопоклоник краљ Филип, отац Великог Александра, је наредио једном свом војнику да га свако јутро подсети на следеће: «Филипе, сети се да си смртан». Ако је тако чинио он, који је живео 400 година пре Христа, чим више бисмо ми требали тога да се сећамо? То нам говори и песник Великог канона, свети Андреј Критски. Шта друго је Велика Четрдесетница? Сећање на искушења Господња.  Као што знамо Христос је после свога крштења прешао реку Јордан, упутивши се у пустињу где је био сам, четрдесет дана борећи се прса у прса са ђаволом. Како се сада ђаво усудио да искушава Христа? Очеви нам говоре да је ђаво видео човека Христа, и није могао замислити да се у њему крије божанство. То нам говори и свети Хрисостом у његовој Беседи на Васкрс коју ћемо чути на сам дан Васкрса: « ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви, загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? »·То је  као у причи о рибару и риби када риба види мамац, она не разуме да се иза мамца налази рибар са удицом. Мамац је овде било људско тело, које је имао Христос, а удица је била божанство. Тако је Христос победио у пустињи. Сатана је отишао, али  «за неко време» (Лука  4,13). Поново се вратио и последњи пут покушао да искуша Христа- када? У дане светих мука, у Великој Седмици. Ако је ђаво искушавао Христа, искушаваће и нас. Међутим немојмо се бојати. Имамо заштиту Христову. Покажимо стрпљење и боримо се са духовним оружјем, које нам  даје  сам Господ, дакле  са постом и молитвом, о којима ћемо говорити у наставку. Довде смо рекли да Велику Четрдесетницу карактеришу: сећање на смрт, стрпљење и борба у искушењима. Настављамо даље. Велика Четрдесетница је позната и по посту. То је сећање и опонашање поста Христовог. Четрдесет дана је Он постио у пустињи. Постио је строго, без јела и пића. Ми смо сада позвани да га опонашамо. Да ли је обавезан за све људе пост? За свет не,  само ако желе, али за православне хришћане јесте обавезан пост, за оне хришћане који су здрави. Црквени канони нам говоре да се ослобађају поста болесници, људи који су у болесничком кревету, зато што је за њих храна једна врста лека. Боље би било да су здрави и да могу постити. Ослобађају се такође и старци, јако стари људи, због њихових година и они се сматрају болесницима, зато што је старост озбиљна болест, пад снага. У једном старачком дому где се ти стари људи једва крећу, не можемо их обавезати на пост. Изузимају се од поста у посебним приликама, жене које носе децу, које су се породиле и које доје одојче или држе малу децу. Сви други, који су здрави су обавезни да посте. Једно оружје у духовној борби Четрдесетнице је пост, а друго оружје је молитва. «А овај се род не изгони осим молитвом и постом» (Мат. 17,21).Сада нам је потребна молитва. Каква молитва? Дуга и устрајна молитва. Тако се молио Христос, тако су се молили апостоли, очеви, светитељи, мученици, преподобни, мушкарци и жене свих векова, као нпр. преподобна Марија Египћанка, толико се молила да није стајала на земљи, постала је анђел, птица у лету, тако су је видели да прелази Јордан. «Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух бодар, али је тело слабо» (Мат. 26,41).

Ми, рећи ће неки, не можемо да се молимо дуго… Добро ако не можеш да се молиш дуго као што чине  ноћу монаси у манастирима, ти се бар кратко помоли. Наша Црква има и кратке молитве. Ево на пример најкраћа молитва је «Господе помилуј». Колико пута се то само чуло у Великом канону који је појан данас: «Господе помилуј»? Вечерас се поје једна четвртина Великог канона, а не цео канон, касније ће бити прочитан цео канон. Тај канон има пуно тропара, ако избројимо све његове тропаре, а има их отприлике 250. Вечерас смо чули отприлике 65 канона, а пре свакога се чуло: « Помилуј ме Боже, помилуј ме». Каже нам један светитељ, када једно «Господе помилуј» излази из срца човековог са дубоким покајањем, довољно је – да – да га спасе. Кажемо и ми, појци и свештеници: «Господе помилуј», «Господе помилуј», али наш ум у тај час није ка Богу усмерен. Почели смо се играти са Богом. Казниће нас Бог, затвориће наше цркве. Говорили су ми да у Русији верници када изговарају «Господе помилуј» клече и плачу. А код нас је све постало навика! Никога не оптужујем, ово пре свега говорим себи а потом и другима. То је једна тешка стварност. Знате ли када ми само говоримо «Господе помилуј» са нашим срцем? Када је наше тело у опасности, само онда узвикујемо: «Господе помилуј», а те речи долазе из нашег срца. Ако то изговарамо када је наше тело у опасности, тим више бисмо то требали да изговарамо због наше душе? Кажи пуно пута «Господе  Исусе Христе помилуј ме», то је најкраћа и најпотпунија  молитва. Друге кратке молитве су и ове: «Боже, милостив буди мени грешном», коју је рекао цариник (Лука. 18,13), «Оче, сагреших небу и теби» коју је рекао блудни син (Лука. 15,18), као и  «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме» коју је рекао разбојник (Лука. 23,42).  Једна исто тако мала молитва, коју знате, је она коју говоримо у време Четрдесетнице у Великом канонику, чули смо је и вечерас и верујем да смо је сви и осетили, а то је: «Господе сила, са нама буди, јер осим Тебе, другог Помоћника у невољама немамо! Господе сила, помилуј нас!». Сви знају ову молитву. У старо време су је говорила увече и мала деца са поклонима.

* * *

Такву атмосферу, драги моји, негује наша Православна Црква у време Велике Четрдесетнице. Ово сам рекао много пута и опростите ми ако нешто понављам. Тешко ми је када видим да смо дошли у једно време када хришћанин не живи као једна света јединка, не живи у духовној борби, не живи у подвигу, не живи у посту, не живи у молитви, не живи у милостињи, не живи у саосећају и покајању а ни у обожавању Бога. Требао бих овде да застанем и да се исплачем. Зашто? Зато што имате породице, сви седате за стол, али нико се не крсти пре јела. Ујутру, у подне и увече нема молитве у вашим домовима. Да ли се и десет породица моли, питање је, ма ни десет их нема. Покажите ми једну кућу, где  се мајка, отац и деца моле породично, да паднем на колена и поклоним им се. Сви су часовима заокупљени радиом и телевизијом. А који је резултат тога? Душа се празни, срце се окамењује а живот се уништава (дегенерише). Као што кажем – а некима се то чини лоше- постали смо изроди. Споља имамо изглед човека али унутра смо постали као звери. А ако све ово људи ван цркве не осећају, осетимо то бар ми кроз покајање и борбу, вратимо се Господу. Атмосфера Четрдесетнице помаже.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Св. Пантелејмон Флорина 25-2-1985, Чисти Понедељак вечерње)

Трула јабука…

(Το σάπιο μήλο)

Драга моја децо, желим да вам дам један савет. Верујем да га нећете презрети. Верујем да ћете га послушати пажљиво и да ћете дати све од себе да га испуните. А, испуњавајући овај савет, уверићете се колико сам у праву.

Ви треба да ме послушате. Не само зато што сам ваш епископ и што имам свету дужност да поучавам и саветујем све, без изузетка, од најмањег до највећег по старости, већ и стога што сам старији и што носим на својим леђима толике године: много сам проживео, много сам искушења и невоља прошао, видео сам и чуо доста тога. Немојте, дакле, презрети, савет једног старог епископа.

Када сам био ваших година и ја сам ишао у гимназију и пуно сам читао. Читајући, умом ми је пролазила помисао да знам много више од тамо неког неписменог старца из мога села. Међутим, када сам за празнике отишао у моје село и говорио о свему што сам прочитао у књигама, један старац, који ме је слушао, увидео је моју горду помисао те ми рече:

– Дете моје, драго ми је што видим да читаш књиге и напредујеш у школи. Твој напредак нам причињава велику радост. Али припази да се не погордиш. Јер, ма колико ти научио у школама и на факултетима, то је веома мало и небитно пред узвишеним знањем. Кажеш да читаш књиге и можда себе сматраш великим зналцем и поносиш се тиме. Но једну књигу, по свој прилици, још ниси отворио. Ниси прочитао ни њену прву страну. Ако почнеш да читаш ту књигу, много ћеш се поучити, много ће ти користити…

На моје питање, која је то књига коју још нисам прочитао, тај старац ми је рекао:

– То је, дете моје, књига живота. Живот који смо проживели ми старци, са свим оним што смо видели и чули, јесте књига која учи. Зато послушај и нас старце у ономе што те саветујемо…

О, књиго живота! У њој је похрањено искуство, које своје поуке дубоко у срце усађује.

***

А сада, пре него што вам дам драгоцени савет, испричаћу вам једну анегдоту, која је повезана са њим.

… Било једном једно паметно дете. Ишла су му слова. Био је први у свему. Његов отац, сиромашни сељак, видећи напредак свога детета, одлучио је да дете, чим заврши основну школу, пошаље у гимназију. У то време било је веома мало гимназија, а она у коју би послао своје дете била је веома далеко, у престоници округа. Дете се уписало у гимназију и у првој години је био најбољи у свему па и у владању. Био је радост наставника и очев понос.

Међутим, у другој години дете је кренуло странпутицом. Његове оцене су почеле да падају. Од најбољег, умало да спадне на последњег и изгуби целу годину. Шта се догодило?

Дете се у граду, у којем је живело, уплело у лоше друштво. Деца која нису волела школу и која су бежала са наставе и шетала тамо-амо, те се скупљала на осамљеним местима, пушећи и чинићи друге гадости, таква деца су му се приближила. У почетку им се супротставио. Међутим, ускоро је клонуо и постао члан дружине. Где је сад школа? Где су сад предмети? Где је сад учење? Дете је лутало ноћима са другом децом, па ујутро није могло, као пре, да се пробуди и учи. Тако неначитан, ишао је у школу, и као што је било за очекивати, када га је наставник прозивао, није ништа знао. Први је постао последњи!

Дететов отац је сазнао за све то и ожалостио се. Одлучио је да га поучи на следећи начин. У дворишту њихове куће била је посађена јабука. Када је воћка сазрела, отац је узео једну корпу, напунио је најлепшим плодовима и послао је своме чеду. Дете је дошло на станицу и радосно преузело корпу са јабукама. Међутим, отворивши је, изненадио се видећи да су све јабуке труле. Писао је оцу, пожаливши се. Отац му је одговорио:

– Дете моје, примио сам твоје писмо. Жалиш се што су све јабуке труле. Знај, да сам ја са воћке узбрао најбоље плодове и ставио их у корпу. Ниједна јабука није била оштећена. Све су биле здраве. Али пре него што сам затворио корпу, ставио сам у средину једну трулу јабуку. То сам учинио намерно. Знао сам, док јабуке стигну на своје одредиште, да ће трула јабука покварити и све остале воћке. То се и догодило. И сада ми се жалиш. То ће се и теби догодити, ако наставиш да се дружиш са лошом децом. Преузећеш њихове мане и пакост. И ти ћеш иструлити, као и јабуке, и постати не само бескористан човек, већ и штетан. Дете моје, послушај мој савет: удаљи се од лошег друштва, пре него пропаднеш!

***

Тај савет, који је дао отац своме сину, дајем и ја свим ученицима и ученицама веронауке.

Децо моја, припазите добро! Немојте се дружити са децом која не воле Христа, никада не иду у цркву, говоре ружне речи и раде ружне ствари. Далеко да сте од такве деце! Једно такво лоше и изопачено дете јесте трула јабука. Може пренети злоћу и покварити у многочему и осталу децу.

Немојте презрети овај мој савет. Многа деца и омладинци су уништени, јер нису пазили на своје друштво и пријатеље. Када сам био ученик гимназије, догодио се један немио догађај, који ми је остао у сећању. Један одличан ђак, скупоцено дете добре породице, нестао је. Узалуд су несрећни родитељи претраживали сва острва и све луке. Нису га пронашли. Шта се догодило? Пао је у лоше друштво, које га је уништило.

Лоша друштва могу да униште и најбоље карактере. То што су говорили наши стари преци, преносећи нам из искуства, у то нас уверава и реч Божија. Отворите Нови завет и у Првој посланици Корићанима, глава 15, стих 33. пронађите ту изреку.

***

Драга моја децо, пазите се добро у дружењу са другом децом. Као што се уклањате од особе која је погођена заразном болешћу, бојећи се да се и сами не разболите, тако избегавајте и ону децу, која су скренула са пута Божијег и ходају стазом непомјаника, говорећи и чинећи ствари недоличне за једног хришћанина. Даље од такве деце! Тражите пријатеље у хришћанским круговима. Послушајте мој очински савет и нећете се никада покајати.

Са пуно љубави

ваш духовни отац

Γράμμα που έστειλε ο Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης σε μαθητάς του κατηχητικού σχολείου, μεταφρασμένο στα Σέρβικα. (“Βόσκε τα αρνία μου”, σελ. 28)

Сабор Светог Јована Крститеља
(7/20 Јануар)

БОЖАНСТВО ХРИСТОВО ПОСВЕДОЧЕНО ОД ЈОВАНА

«И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јова. 1,34

Данас је, драги моји, празник светог Јована  Претече и Крститеља. Са овим празником, затворен је циклус који се назива Дванаестодневница, улазимо поново у нормалан ток.

* * *

Ко је био Јован Претеча? Није био обичан човек, као сви ми. Он је био посебна личност, један посебан пољски цвет, веома редак. Био је посвећен «још у утроби матере своје» (Лука. 1,15). Рођен је чудом из неродне утробе Јелисаветине. Није познао свет. Још у малој доби отишао је у пустињу недалеко од Јордана и тамо је остао. Живео је потпуно посвећен подвигу, тешком, као пример свима нама данашњим Хришћанима, који живимо толико далеко од онога што прописује Еванђеље. Одело његово била је једна хаљина од камиље длаке. Храна његова су били «дивљи мед » и «скакавци» (Мат. 3,4). Други говоре да су «скакавци» врхови дивљих трава, признато тумачење је да се ради о познатим инсектима у тим крајевима, које до данас бедуини суше, као ми што сушимо паприке, и тако једемо. Кревет његов је био од трски из реке. Пиће његово није било вино или неко друго алкохолно пиће, него вода Јордана. Кров му је било небо. Друштво су му биле дивље звери. За рад је имао молитву. А књига коју је изучавао је била природа распрострањена пред њим, Јордан, пустиња, звезде…

Тридесет и више година је тамо проживео Јован. Затим је добио заповест да напусти пустињу и да постави амвон на обали Јордана. Тамо је започео ватрену проповед, која је сатворена у једној речи, речи, коју када би човечанство осетило, променило би заиста свој живот. Сви траже промену. Промена, промена! кажу. Та промена о којој говоре дипломате, политичари, мали и велики, је нозбиљна и површна. Истинску промену, промену коју прижељкујемо у свим човечанским стварима – то је жеља свечовечанска-, то је оно што препоручује Јован Претеча у Еванђељу. То је промена из корена и издражава се са једном речју «Покајте се» (Мат. 3,2). Покајање, дакле, из корена, из дубине нашег срца да се промени наш ум, да учинимо преокрет од 180 степени, да се вратимо основи, нашем корену, Богу. «Покајте се» каже Јован, јер се приближило Царство небеско. «Покајте се», јер се повећава гнев Божији, спреман је и «свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца» (Мат. 3,2,10). Јован је био светао, будан. Реч његова, живот његов, његов подвижнички лик су као магнет привлачили мноштво и Јордан се испунио људима. Долазили су му млади мушкарци и жене, војници, цариници,књижевници и фарисеји. Мали и велики су се окупљали око њега. Јован их је поучавао. Они који су примали његове речи, покајали су се заиста и улазили су у воду и тамо, као што је било, исповедали су се. Тако су добијали крштење Јованово.

* * *

У том мноштву што је тамо долазило, дошао је и један човек без круне на глави, без обележја, као један од многих. Међутим није био један од многих, то је био један и јединствен , то је био Христос. Нико га није познао чак ни Јован (види Јов. 1,31). Иако су били први братанци, нису се никада пре сусрели. Један је живео од малена у пустињи а други у свету. Кренули су на два супротна пута, један пут осаме а други пут суживота. Један је био подвижник а други друштвено биће. Пример да се не спашавају само подвижници већ и људи који живе у свету. Сада се сусрећу на обали Јордана као странци. Јован када је видео натприродне појаве, схватио је да је то Христос.
Када му је Исус затражио да га крсти, он је осетио нелагодност и изразио је негирање. Исус му рече: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду.» (Мат. 3,15), неопходно је да ме крстиш. Подрхтавајући онда је Јован крстио Христа. И говори нам Јован у данашњем еванђељу: «И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јов. 1,33-34).

Осим тога натприродног дела Јован је приметио и нешто друго, када је крстио Исуса, «изађе одмах из воде» (Мат. 3,16).То има своје значење драги моји. Зато јер они који су на тај начин крштавани нису одмах излазили из воде. Остајали су у води, по десет, двадесет минута а некад и по пола сата, зависно од њихових грехова, и тамо, док су били у води, исповедали су своје грехове, њихова исповест је трајала колико и њихово крштење. Али Христос је изашао «одмах», значи само што је ушао у воду, из воде је и изашао. Зато што није имао грехова да каже , био је безгрешан. Међутим зашто се онда крстио? Крстио се да се објави тајна свете Тројице. Отац, Син и свети Дух. «Во Иордање крешчајушчусја Тебје Господи…(троп. Богој.) Света Тројице спаси и помилуј свет. У наставку Јован је наставио још снажнију проповед. Позивао је људе на покајање. Једном је отишао даље од Јордана у престолницу, у срце Јудаизма, у центар. Када је Јован чуо да је Ирод отерао своју закониту супругу и да сада живи незаконито са једном конкубином, са женом брата свога, одмах је дошао на двор и као муња је рекао оне чувене речи: «Не можеш ти имати жену брата својега» (Марк. 6,18). Ту своју искреност је платио својим животом – својом главом, био је заклан, одсечена му је глава од Ирода. То је у кратким цртама био његов свети живот. Уколико други људи са својим страстима и пороцима постају оваплоћени демони, Јован је постао «оваплоћени анђел».зато се и фрескопише са крилима, јер је летео небесима. Ходао је земљом, али су његов ум, дух, срце и осећања били на небесима. И унаточ томе није се погордио. Док се народ запитао није ли можда он Месија, Јован је порицао и говорио: «Ја нисам Христос» (Јов. 1,20)· ја само оглашавам долазак Христа у свет.

* * *

То је Јованово сведочанство. «И ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији» (Јов. 1,34). Има вредност његово сведочанство. На суду се може појавити сто сведока, али паметан судац не запажа сведочења многих, он запажа само сведочење оних који дају јемство(потврду) истине. И између мноштва сведока за Исуса издваја се Јованово сведочење. Није био случајно лице. Ако не поверујемо Јовану, коме ћемо поверовати? На светском суду човечанства он се појављује и сведочи, а његово сведочанство каже:“ И ја сам видео и засведочио “ да је Исус „син Божији“ није само један обични човек, социолог или речити говорник, него је и више од тога, он је Бог! Христос је Бог. „Дођимо и поклонимо му се“. Истина је основа, темељ, наш корен. И баш зато што је Бог, Црква коју је основао је неуништива. Бог! то узвикује спиља. Бог! то узвикују мудраци. Бог! то узвикују чобани Витлејма. Бог! то повикује звезда. Бог! то узвикује Јордан. Бог! то узвикују звезде. А ако ми утихнемо, и ако ми постанемо неверни и изопачени, и камење које газимо ће узвикивати: „ Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ (Фил. 2,11 и Св. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у св. Храму Св. Јована у Птолемаиди 7-1-1979)

18/31     Јануар

ВЕЛИКИ АТАНАСИЈЕ

У Јануару славимо многе очеве Цркве. На почетку месеца славимо Великог Василија, у средини остале очеве, а на крају месеца света три Јерарха. Са њиховим животом , поучним примером,борбама и списима украсили су духовно небо целе црквене године.

У средини сазвежђа за Јануар, као звезда прва по величини, сија Велики Атанасије, чији спомен данас славимо. У редоследу хероја хришћанства први је апостол Павле као  првоапостол, Атанасије је први међу очевима цркве, отац над очевима, као што га  и називају.

* * *

Велики Атанасије је рођен на крају 3-ћег века у Александрији. Од малена, је показао да ће постат велики. Показивао је наклоност науци, посебно  теологији. Редован у цркви, помагао је свештеницима, или боље речено знао је више од свештеника унаточ својој још дечијој доби. Једном, играјући се са вршњацима, крстио је једно  мало дете. А крштење је извршио са толико тачности, да се патријарх који их је посматрао с прозора  задивио  и оценио крштење онога детета као исправно крштење. Атанасије је био примљен у двор патријаршије. Образовао се у многих школама. Студирао је и на највећем од свих факултета. Који је то факултет? Нека се нико не зачуди, то је пустиња! Да, пустиња. Далеко од људи и људских порока, далеко од друштвеног Вавилона  и нечистоће. Тамо је научио високе поуке. У пустињи је био пророк Илија, у пустињи Јован Крститељ, у пустињи  и Христос. Тамо су биле велике и изабране личности. У пустињи је Велики Атанасије изучио три књиге. Прва је била „упознај  самог себе“, друга је била природа, створења Божија, која поучавају премудрости, свемоћност и доброти Божијој. А трећа књига, коју ми када читамо, дремамо, то је свето Еванђеље, Свето Писмо. Научио га је напамет Велики Атанасије.

Учитељ му је био Велики Антоније. Био је најбољи од свих  ученика Великог Антонија. Тако је и сам постао учитељ Еванђеља и тако се припремио за велику борбу.

Историја нас учи, драги моји, да у кризним тренутцима Бог интервенише и шаље велике личности, које  спашавају и прослављају народе. Један велики муж је благослов. Тешко народима који су престали да рађају велике мужеве. Они се наравно не рађају сваки дан, у сто, двеста  или  у триста година.

Ако Бог шаље велике мужеве народима које воли, посебно их шаље своме изабраном народу, који је Црква Христова. Он је основао, он је натопио својом крвљу. Он, дакле, Богочовек, је припремио и послао Великог Атанасија. Зато што су заиста они тренутци били кризни за Цркву.

Појавила се опасност у унутрашњости Цркве, која је већа од спољашње опасности. У опасности је црква – од кога? Прети јој опасност од једног свештеника који је био образован и научник, свештеник аскета. То је био Арије. Он је имао у себи луциферско зло, гордост. Као што нам каже Козма Етолски, није постојао већи грех од гордости, и од проституције и прељубе је гора гордост. Када видиш гордог човека, као да видиш ђавола, када видиш понизног човека, као да видиш анђела.

Арије је био горд. Мислио је, да ће са својим малим мозгом решити тајну свете Тројице, како три лица, Отац, Син и свети Дух, да су једно Божанство. Није нормално могао то да реши. Да ли је могуће да једна река стане у једну чашу воде или једно море да стане у чашицу од ракије? Исто тако није могуће да стане у мали човеков мозак, ма  колико  паметан био , једна тајна. Овде је пао горди Арије  и изрекао је хулу. На шта је похулио? Да Син није друго лице Божанства, да је Христос једно биће, створење као и сва друга. Не Бог, већ створење.

Велики Атанасије је успео са необоривим доказима из Писма да порази Арија, да докаже, да је Христос Бог.

Да, Бог. Овде је суштина. Христа прихватају и Турци и Кинези и Јапанци, прихватају га сви, али не као Бога. Овде је велика загонетка. Многи тобож образовани људи га прихватају као социолога, песника, филозофа, као посебну личност, али не потписују то што данас повикује Велики Атанасије, да је Христос Бог! То је повикао гласно  као ђакон, на Првом Васељенском Сабору, који је одржан у Никеји у Малој Азији 325 године.

Арије је побеђен теолошки али светски је остао снажан. Имао је много пријатеља у војсци и у краљевствима, и потресао је целу аутократорију. Дошли су тренутци када је Велики Атанасије остао сам. Владике, свештеници, калуђери, народ, под присилом власти су се потчинили и постали аријевци. Сам, за педесет година, држао је заставу Христову. За Православље је био пет пута прогнан у спиље, кањоне, пустиње, непрестално прогоњен….

* * *

Данас драги моји, рат против вере је на врхунцу. Многи непријатељи, разних боја и знамења. Траже да сруше темеље Христове цркве. Од хилиаста, тих унука Аријевих, као и од других јереси. Они мрзе крст. Мрзе светитеље. Мрзе Великог Атанасија, не желе ни да га чују, док Арија називају «братом».

То су плодови – преваре које су нам дошли са Запада. Већина од њих је америчког порекла. Не оптужујем Америку, то је земља која нас је некоћ помагала и чинила нам добро, али у овај час нам причињава велику штету. Зато што   их (јереси) она штити и потпомаже. Говорим ван политике, говорим вам, да смо у овај час у опасности од америчких долара. То је тридесет сребреника Јудиних. На жалост постоје људи спремни да продају за њих веру наших отаца.

Али не! Верујем у то неклонуло. Познајем наш народ. Потребно је само да се просвети, да види опасност и да се пробуди. Постоје многе наде, да ће се наш народ пробудити. Желите ли пример? У једном селу наше епархије, стигли су раним јутром хилиасте. Милиција није могла ништа  да подузме јер је имала наређење да их не дира. Народ је чувар. Чим су се у селу појавили хилиасте, хришћани су се попели на звоник и звонили сат времена  као да је неко умро. Тако се хилиасте  нису усудиле ући у село. У једном другом граду ни једно позориште није било уступљено за састанак хилиаста. И у Флорини су хилиасте ишли у позориште и понудили директорки велику суму. А  шта им је одговорила поносна Гркиња ? Као право дете Великог Атанасија рекла им је:  – Све  америчке доларе  да ми дате, не прихватам. Пре ћу умрети у сиромаштву него да пустим хилиасте унутра!

То је одговор свих нас.

Сви заједно, мали и велики, припремимо један штит на који ће се одбити као стрела свака јерес, да ли хилиасте или било која друга јерес, и са једном душом, једним дахом, једним духом, да се изборимо са јереси. Тада ћемо заиста имати заштиту свете Тројице и благослов Великог Атанасија, чији спомен данас прослављамо. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Свете Тројице у Птолемаиди (18-1-1976)

Κυριακὴ ΙΒ΄ Λουκᾶ (Λουκ. 17,12-19)

H λεπρα εικονα της αμαρτιας

«᾿Ηπήντησαν αὐτῷ (=τῷ Χριστῷ) δέκα λεπροὶ ἄνδρες» (Λουκ. 17,12)

ΗΤΑΝ κάποτε ἐποχή, ἀγαπητοί μου, ποὺ δὲν ὑ­πῆρχε ἀσθένεια. Καὶ δὲν ὑπῆρχε, δι­ότι δὲν ὑπῆρχε μικρόβιο.
Τὸ μικρόβιο, ὅπως ξέρουμε, εἶνε ἀόρατο· μὲ γυμνὸ μάτι δὲν τὸ βλέπεις. Τὸ σῶμα μας, τὸ χῶμα, τὸ νερό, ὁ ἀέρας, τὰ πάντα, εἶνε γε­μᾶτα ἀπὸ ἄπειρα μικρό­βια. Ὅταν πρὶν διακόσα χρόνια ἕνας ἐπιστή­μων τὰ ἀνεκάλυψε καὶ εἶδε μὲ τὸ μικροσκόπιο σ’ ἕνα ποτήρι νε­ρὸ νὰ κολυμποῦν ἑκατομμύρια ἀπ’ αὐτοὺς τοὺς μικροοργανισμούς, φώναξε τὴν κόρη του. ―Γιά κοίταξε, τῆς λέει· ὑπάρχει κάτι μέσα στὸ νερό; ―Δὲ βλέπω τίποτα. ―Γιά κοίταξε τώρα μὲ τὸ μικρο­σκόπιο. Ὅταν ἐκείνη εἶδε, κατεπλάγη. ―Τί εἶνε τοῦτο ’δῶ, πατέρα!… Ἀμέτρητα ζῳύφια εἶδε νὰ πλέουν μέσα στὸ νερό.
Φορεὺς λοιπὸν τῆς ἀσθενείας εἶνε ἕνα μικρόβιο. Καὶ τὸ ἀδιόρατο αὐτὸ πλάσμα κάνει θραῦσι. Οὔτε τὰ λιοντάρια τῆς Ἀφρικῆς δὲν θανατώνουν τόσους ὅσους ἕ­να μικρόβιο. Τρομερὸ πρᾶγμα· γιὰ νὰ φαίνεται ἔτσι ἡ ἀδυναμία μας…
Στὴν ἀρχή, ὅπως εἴπαμε, δὲν ὑπῆρχαν μικρόβια. Ὁ ἀέρας ἦταν πεντακάθαρος, δὲν ὑ­πῆρχε νέφος καυσαερίων. Τὰ νερὰ πεν­τακά­θαρα, διαυγῆ, κρυστάλλινα. Τὰ δάση παρθέ­να, ὅπου εἶχαν τὶς φωλιές τους τὰ πουλιά. Τὸ περιβάλλον θαυμάσιο, κῆπος Ἐδέμ. Δὲν ὑπῆρ­χε ἀκόμη ἀσθένεια καμμία μέσα στὸν ἄνθρωπο. Ἀλλ’ αἴφνης τὸ σκηνικὸ μετεβλήθη. Τὸ πῶς μετεβλήθη δὲν θὰ τὸ ἀναπτύξω τώρα. Ἕνα μό­νο θὰ πῶ· ὅτι, κατὰ τὴ Γραφή, αἰτία εἶνε ὁ ἴ­διος ὁ ἄνθρωπος, ὄχι ὁ Θεός. Ὁ Θεὸς ἔφτειαξε θαυμάσιο περιβάλλον, τὰ ἔπλασε ὅλα «κα­λὰ λίαν» (Γέν. 1,31). Αἰτία τοῦ κακοῦ εἶνε ὁ ἄν­θρωπος ποὺ ἁμάρτησε. Δὲν ὑπήκουσε στὸ Θεό, καὶ κατόπιν ἐνέσκηψαν ὅλα τὰ κακά. Τὰ νερὰ μολύνθηκαν, ὁ ἀέρας μολύνθηκε, τὰ δέντρα ξεράθηκαν, ἡ γῆ ἄρχισε νὰ σείεται… Ἡ ἁρμο­νία, ποὺ ὑπῆρχε (μὲ τὸ Θεό, μὲ τὸν πλησίον, μὲ τὴ φύσι), διεταράχθη. Τὰ πάντα ἀναστα­τώθηκαν. Καὶ κοντὰ σ’ αὐτὰ οἱ ἁμαρτίες κλόνισαν τὴν ὑγεία τοῦ ἀνθρώπου.
Νὰ μετρήσουμε τὶς ἀσθένειες; Εἶνε ἀμέτρητες. Καὶ ὅσο προχωρεῖ ἡ ἐπιστήμη, ὅλο καὶ νέ­ες πα­ρουσιάζονται. Τελευταίως μάλιστα ἐμφα­νί­­στη­­κε καὶ μιὰ ἀσθένεια ποὺ θὰ σαρώσῃ τὴν ἀν­­θρω­πότητα ὡς τιμωρία τῆς σαρκικῆς ἀκολασίας. Τὸ βλέπετε. Φραγμὸς δὲν ὑπῆρ­χε. Κο­ρόιδευ­αν τὴν ἐντολὴ τοῦ Θεοῦ. Καὶ στὴν πατρίδα μας ἔβγαλαν νόμο, ποὺ ἀποποινικοποιεῖ καὶ ἀμνηστεύει τὴ μοιχεία· ἐκεῖ φτάσαμε. Ἔτσι τὸ ἔιτζ ἔρχεται νὰ βάλῃ κάποιο φραγμό.

* * *

Μία ἀπὸ τὶς ἀρχαῖες ἀσθένειες ἦταν καὶ ἡ λέπρα, ποὺ εἴδαμε σήμερα στὸ εὐαγγέλιο. Ἐπὶ αἰῶνες ἦταν φόβος – τρόμος, καὶ μόνο πε­ρὶ τὸ 1940 ἔδωσε ὁ Θεὸς καὶ ἀνακα­λύ­φθηκε τὸ φάρμακο γι’ αὐτήν.
⃝ Τί εἶνε ἡ λέπρα; Εἶνε μιὰ βασανιστικὴ ἀ­σθέ­νεια, ἀλλοιώνει τὸ αἷμα, κάνει τὸ δέρμα νὰ κοκ­κινίζῃ καὶ νὰ γεμίζῃ λέπια. Δημιουργεῖ κνισμό, φαγούρα, ἀνησυχία. Τὸ νήπιο κοιμᾶται στὴν κούνια, ὁ ἐργά­της κοιμᾶται μετὰ τὸν κόπο τῆς ἡμέρας, ὅλοι ἡ­συχάζουν· ὁ ταλαίπωρος ὁ λεπρὸς ὅμως δὲ μποροῦσε νὰ κλείσῃ μάτι. Ξυνόταν συνεχῶς μὲ τὰ νύχια ἢ μ’ ἕνα κεραμίδι. Βασανιστικὴ ἀσθένεια.
⃝ Καὶ ὄχι μόνο βασανιστικὴ γιὰ τὸν ἴδιο, ἀλλὰ καὶ ἀποκρουστικὴ γιὰ τοὺς γύρω. Ἄλλαζε καὶ παρεμόρφωνε τὸ πρόσωπο. Ἡ πιὸ ὡραία γυναίκα γινόταν ἡ πιὸ ἄσχημη, καὶ ὁ πιὸ ὡραῖος ἄντρας γινόνταν ὁ πιὸ ἄσχημος. Ἔπεφταν μύ­τες, αὐτιά, σάρκες, σάπιζε ὁ ἄνθρωπος.
⃝ Τὸ δὲ χειρότερο; ἦταν μεταδοτική, τρομε­ρὰ μεταδοτική. Ἕνας λεπρὸς μποροῦσε νὰ μετα­δώσῃ τὴ λέπρα σὲ ὁλόκληρη πόλι. Γι’ αὐ­τό, μό­λις κάποιος παρουσίαζε ἐξανθήματα λέ­πρας, ἀμέσως ἡ πολιτεία ἐλάμβανε μέτρα· τὸν ἔβγαζε ἔξω ἀπὸ τὴν κατοικημένη περιοχή, τὸν ἔ­στελνε νὰ ζήσῃ μακριά, μέσ’ στὰ δάση, στὰ ἄ­γρια βουνὰ καὶ τὶς σπηλιές. Τοῦ κρεμοῦσαν ἀ­κόμα κουδούνι, ὅπως στὰ γίδια, γιὰ νὰ εἰδοποιῇ· Μὴ μὲ πλησιά­σετε, εἶ­μαι λεπρός!… Πρόλαβα κ’ ἐγὼ τοὺς λε­προύς. Ἐπισκέφθηκα τὸ λεπρο­κομεῖο ποὺ ἦταν στὴν Ἀθήνα. Κάθισα μία – δύο ὧρες μαζί τους, εἶδα τὸν πόνο καὶ τὸ κλάμα τους. «Δὲν κοιμούμεθα τὴ νύχτα», μοῦ ἔλεγαν. Τὰ χαρακτηριστικά τους ἀλλοιωμένα τρομε­ρά. Φρί­κη… Βορείως τῆς Κρήτης εἶνε ἕνα νησάκι, ἡ Σπιναλόγγα, ὅ­που παλαιὰ ὑπῆρχε λεπροκομεῖο. Δύο – τρεῖς χιλιάδες ἦταν οἱ λεπροὶ στὴν Σπιναλόγγα. Τώρα ἔφυγαν ὅλοι, θεραπεύθηκαν.

* * *

Σήμερα, δόξα τῷ Θεῷ, δὲν ὑπάρχουν πολλοὶ λεπροί. Μὲ τὰ φάρμακα ποὺ βρέθηκαν, ἡ λέπρα θεραπεύεται. Ὑπάρχουν ὅμως κάποιοι ἄλλοι λεπροί, λεπροὶ ὄχι στὸ σῶμα ἀλλὰ στὴν ψυχή. Ὅπως τὸ σῶμα ἀσθενεῖ, ἔτσι καὶ ἡ ψυχή. Εἶνε δὲ ἡ ἀσθένεια τῆς ψυχῆς πιὸ σοβαρὴ ἀ­πὸ τοῦ σώματος. Ἡ ἀσθένεια τῆς ψυχῆς στὴ γλῶσ­σα τῆς ἁγίας Γραφῆς ὀνομάζεται ἁμαρτία. Ἡ ἁμαρτία εἶνε χειρότερη κι ἀπὸ τὸν καρκί­νο. Δὲν τῆς δίνουμε δυστυχῶς τὴν πρέπουσα σημα­σία. Θὰ μπορούσαμε νὰ τὴν παρομοιάσουμε μὲ τὴ λέπρα. Καὶ πάνω σ’ αὐτό, ὅτι ἡ λέπρα εἶνε σύμβολο τῆς ἁμαρτίας, θὰ κά­νω δυὸ – τρεῖς παρομοιώσεις καὶ θὰ τελειώσω.
⃝ Ὅπως ἡ λέπρα ἔτσι καὶ ἡ ἁ­μαρτία εἶνε βασανιστικὴ γιὰ τὸν ἴδιο τὸν ἁμαρτωλό. Ὁ ἀθῷ­ος ἄν­θρωπος ἔχει ἡσυχία, κοιμᾶται ἤρεμος κάτω ἀ­πὸ τὰ ἄστρα καὶ λέει· «Ἐν εἰρήνῃ ἐπὶ τὸ αὐτὸ κοιμηθήσομαι καὶ ὑπνώσω» (Ψαλμ. 4,8). Ὁ ἁμαρτωλὸς ὅμως, λ.χ. ὁ φιλάρ­γυρος; Δὲν κοιμᾶ­ται. Κάθε­ται τὰ μεσάνυχτα καὶ μετράει τὶς λί­ρες ―γεγονὸς αὐτό―, ἢ σκέπτεται πῶς τὸ ἕ­να ἑκατομμύριο θὰ τὸ κά­νῃ δύο, τρία…. Λέει σὰν τὸν ἄφρονα πλούσιο· «Τί ποιήσω;» (Λουκ. 12,17), τί νὰ κάνω; Τὸν τρώει τὸ μικρόβιο τοῦ μαμωνᾶ, τῆς πλεονεξίας.
⃝ Ἡ ἁμαρτία εἶνε ἀκόμη ἀποκρουστικὴ γιὰ τοὺς ἄλλους σὰν τὴ λέπρα. Ἡ ὑπερηφάνεια λ.χ., ἡ σκληροκαρδία, ἡ ζήλεια, ἡ μνησικακία δηλητηριάζουν τὴν ἀνθρώπινη κοινωνία, κάνουν ἀνεπιθύμητον ὅποιον τὶς ἔχει, τὸν ἀπομακρύνουν ἀπὸ ὅλους. Ποιός δὲν ἀ­ποστρέφεται καὶ δὲν ἀηδιάζει ἕναν ἀλαζόνα, ἕνα φθονερό, ἕναν ἐκδικητικό, ἕνα συκοφάντη;
⃝ Ἀλλὰ τὸ χειρότερο εἶνε, ὅτι ἡ ἁμαρτία εἶνε μεταδοτική. Ἡ λέπρα ἔπαυσε σήμερα νὰ μετα­δίδεται ὅπως παλαιότερα, ἡ ἁμαρτία ὅμως ἐξ­ακολουθεῖ νὰ εἶνε πολὺ μεταδοτική. Ἂν δὲν λη­φθοῦν ἐγκαίρως μέτρα, ἀλλοίμονο. Θέ­λετε παραδείγματα; Στὴν Κύπρο μας δὲ βλαστημοῦ­σε οὔτε ἕνας. Τώρα βλαστημοῦν. Ἀπὸ ποῦ τὸ ἔμαθαν; Ἀπὸ τοὺς δικούς μας· ἀνάξιοι ἀξιωμα­τικοὶ καὶ στρατιῶτες, αὐτοὶ τοὺς δίδαξαν τὴ βλασφημία. Ἀντέδρασαν πρὸς στι­γμὴν οἱ Κύ­πριοι, ἀλλὰ μετὰ ἡ λέπρα τῆς βλασφημίας δι­αδόθηκε. Ἄλλο παράδειγμα· στὴν πατρίδα μας ἡ πορνεία καὶ ἡ μοιχεία ἦταν σπάνιες. Ἡ γυναί­κα δὲν ἔδινε τὸ κορμί της σὲ ξένον ἄντρα. Τώ­ρα; Μὲ τὴν ἐπίδρασι τῆς ξενομανίας αὐτὰ ἔ­γιναν μόδα. Οὔτε ὁ νόμος πλέον τὰ τιμωρεῖ. Ἔτσι, ἀντιστάσεως μὴ ὑπαρχού­σης, ἡ ἁμαρτία κυκλοφόρησε καὶ ἔγινε πλέον παιχνίδι.

* * *

Ἀδελφοί μου! Ἐξ ἐπόψεως ἠθικῆς εἴμεθα λεπροί. Δὲν ὑπάρχουν ἆραγε φάρμακα; Ὑπάρ­χουν. Ἰατρεῖο καὶ φαρμακεῖο εἶνε ἡ Ἐκκλη­σία. Ἰατρὸς ψυχῶν καὶ σωμάτων ―δὲν εἶνε ψέ­μα, εἶνε ἀλήθεια― εἶνε ὁ Χριστός. Καὶ ἔχει πολλὰ φάρμακα, φάρμακα γενικὰ καὶ εἰδικά.
Φάρμακο γενικῆς χρήσεως εἶνε – μία λέξις· ἡ πίστις. Νὰ ζητήσουμε ἀπ’ τὸ Θεό· Δῶσε μας πίστι σὰν τὴν πίστι τῶν προγόνων μας. Οἱ δέκα λεπροί, ἀπογοητευμέ­νοι ἀ­π’ τὸν κόσμο καὶ τὰ ἐγκόσμια, μόλις εἶ­δαν τὸ Χριστό, φώναξαν· «Ἰησοῦ ἐπιστάτα, ἐ­λέ­ησον ἡμᾶς» (Λουκ. 17,13). Πίστευαν ἀκραδάν­τως, ἔτσι θεραπεύθηκαν.
Ὑπάρχουν ὅμως καὶ ἄλλα φάρμακα, εἰδι­κῆς χρήσεως. Ποιά εἶν’ αὐτά; Εἰδικὸ φάρμακο λ.χ. γιὰ τὴ φιλαργυρία, ποὺ «εἶνε ῥίζα ὅλων τῶν κα­κῶν» (Α΄ Τιμ. 6,10) ―δύο παγκόσμιοι πόλεμοι ἐξ αἰτίας της ἔγιναν― ποιό εἶνε; εἶνε ἡ ἐλεημο­σύνη. Τὸ εἰδικὸ φάρμακο τῆς ὑπερηφανείας εἶνε ἡ ταπείνωσι, τῆς μνησικακίας εἶ­νε τὸ «συγχωρῶ ἀπὸ τὰ βάθη τῆς καρδιᾶς». Τὸ εἰ­δι­κὸ φάρμακο τῆς ἀνηθικότητος καὶ φαυλό­τητος εἶνε ἡ ἐγκράτεια κ.τ.λ..
Σήμερα ἡ κοινωνία μας εἶνε βαρύτατα ἀσθε­νής. Ἡ ἀσθένειά της δὲν θεραπεύεται μὲ ἀ­σπιρίνες· χρειάζονται φάρμακα ῥιζικά. Καὶ τέτοια φάρμακα εἶνε, νὰ ἐπιστρέψουμε στὴν πί­στι τῶν πατέρων μας. Τότε καὶ ἡ ἀθεΐα καὶ ἡ ἀπιστία καὶ ἡ φιλαργυρία καὶ ἡ μνησικακία καὶ ἡ πορνεία καὶ ἡ μοιχεία καὶ ὅλα αὐτὰ θεραπεύονται. Μόνο ἐμεῖς νὰ μιμηθοῦμε τοὺς λεπροὺς καὶ νὰ φωνάξουμε· «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, ἐλέησόν μας». Νὰ τὸ ποῦμε ὅλοι, ἀπὸ τὰ βάθη τῆς καρδιᾶς μας, καὶ τὸ θαῦμα θὰ γίνῃ. Μέσα στὸ ἔθνος μας δὲν θὰ ὑπάρχῃ ἡ λέπρα τῆς βλασφημίας, τῆς κα­κίας, τῆς μνησικακί­ας, τῆς μοχθηρίας, τοῦ μίσους…, ἀλλὰ θὰ ὑ­πάρχῃ ἀγάπη, θὰ ὑπάρχῃ ὁ Χριστός· ὅν, παῖ­δες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ της  Ἁγίας Τριάδος Πτολεμαΐδος 21-1-1990)

____________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_____________________

Недеља 28. по Духовима  (Лука. 17,12-19)

Губа као праслика греха

«Сретоше га десет губавих људи» (Лука. 17,12)

Драги моји  постојало је  некада време када није било болести. А није је било јер није постојао микроб. Микроб, као што знамо је невидљив, са голим оком га не видиш. Наше тело, земља, ваздух, све је пуно небројним микробима. Када је пре двеста година један научник открио микроб и видео  под микроскопом да у једној чаши воде плива хиљаде микроорганизама, позвао је своју кћерку:  – Ево, погледај, рече јој, има нешто у води? –  Не видим ништа. – Погледај сада са микроскопом. Када је она то видела, пренеразила се. – Шта је ово овде оче!… Видела је да у води пливају безбројне животињице. Носилац болести је микроб. А тај невидљиви створ напада. Ни лавови у Африци нису толико људи усмртили колико  један микроб. Страшна ствар, да се тако види наша слабост… У почетку, као што смо рекли, није постојао микроб. Ваздух је био пречист, није било ни једног црног облачка . Вода је била чиста, провидна,кристална. Шуме су биле недирнуте, тамо су птице имале своја гнезда. Природа је била  предивна, као врт Едемски. Није било никакве болести код човека. Међутим, изненада се сцена променила. Како се променила сада нећемо о томе говорити. Само ћу једно рећи, да, по Писму,  разлог  те промене  је човек, а не Бог.  Бог је створио предивну природу, све је створио „веома добро“ (1.Мојс. 1,31). Разлог зла је човек, који је сагрешио. Није послушао Бога, и затим су дошла сва зла. Воде су се загадиле, ваздух се онечистио, дрвеће се посушило, земља је почела да се тресе… Хармонија која је постојала (са Богом, са ближњим, са природом) је нарушена. Све се побунило. А уз то и грехови су угрозили човеково здравље. Да пребројимо болести? Безбројне су. А колико напредује наука, нове се појављују. Задња се појавила једна болест која је уништила човечанство као казна за телесне грехове. Видите ли то. Нема баријера. Исмејавају заповест Божију. И у нашој домовини су изгласали закон, који ослобађа и даје помиловање за прељуб, дотле смо стигли. Тако и сида долази да постави неке баријере.

* * *

Једна од старих болести је била и губа, о којој смо данас читали у Еванђељу. Вековима је била страх и трепет, и негде око 1940 године, дао је Бог и откривен је лек за њу. Шта је губа? То је једна мучна болест, мења крв, кожа црвени и пуни се приштевима. Ствара снажан свраб, немир и чешање. Мало дете спава у колевци, радник спава после напорног дана, сви се одмарају, а намучени губавац не може да затвори очи. Непрестално се чеше са ноктима, или са једним црепом. Исцрпљујућа болест. И не само исцрпљујућа за губавца, али и одбојна за ближње. Мења и преобликује лице.  Најлепша жена постаје најружнија, а  најлепши мушкарац постаје најружнији. Отпадали су носеви, уши,делови тела, трулио је човек. Најгоре од свега била је то преносива, страшно преносива болест. Један губавац је могао да пренесе губу целом граду. Зато, чим је неко добијао знаке губе, друштво је узимало мере опреза, одаљавало га је из насељеног места, слали су га да живи далеко, у шумама, у дивљим планинама и спиљама. Чак су му качили и звоно, као овци, да упозорава остале: „Немојте ми се приближавати, губав сам“.

И  ја сам стигао да се упознам са губавцима. Посетио сам болницу за губавце која је била у Атини. Сео сам једном – два сата са њима, видео сам њихов бол и њихове сузе. „ Не спавамо ноћу“, рекли су ми. Њихови ликови су били страшно измењени. Страшно… Северно од Крита је био један мали оточић, Спиналог, тамо је у старо време била болница за губу. Две – три хиљаде губаваца онда је живело на Спиналогу. Сада су сви отишли, излечени су.

* * *

Данас, слава Богу, не постоје многи губавци. Са лековима који су пронађени, губа се лечи. Постоје неки  али друге врсте губавци, губави не по телу, већ по души. Као што се тело разболи, тако је исто и са душом. Болест душе је пуно озбиљнија него болест тела. Болест душе на језику  Светог писма се назива грех. Грех је гори  и од рака. На жалост не придајемо му одговарајућу важност. Могли бисмо га упоредити са губом. И више од тога, да је губа симбол греха, навешћу два – три примера и завршићу. Као и губа тако и грех је мучан за грешника. Недужан човек има мир, спава мирно под звездама и каже: „У миру ћу заспати и пробудити се“ (Псал. 4,8). Грешник, на пример, среброљубац,  не спава. Седи ноћима и броји своје лире – то је доказано- размишља како од једног милиона да створи два, три…. каже као безумни богаташ „Шта да чиним…?“ (Лук. 12,17). Једе га микроб мамонин, похлепа.

⃝ Грех је одбојан за друге  људе као губа. Гордост, нпр. тврдо срце, завист, подмуклост, трују човечанско друштво, чине непожељним онога ко их има у себи, удаљавају га од осталих људи. Ко се не окреће и не гнуша једног гордељивца, једног зависника, једног осветника, једног сплеткароша? Најгоре је што је грех преносан. Губа је данас престала да се преноси као у старо време, али грех и даље остаје  веома преносан. Ако се на време не предузму мере, тешко нама. Желите ли примере? На нашем Кипру нико није псовао, а сада псују. Где су то научили? Од наших, недостојних официра и војсковођа, они  су их  научили хулити. Побунили су се на час Кипрани, али после се ипак губа хуле пренела. Други пример, у нашој домовини прељуб и конкубинат су били веома ретки. Жена није давала своје тело страном човеку. А сада? Са доласком ксеноманије(манија за страним обичајима),  то је постала мода. Више то ни закон не забрањује. Тако, немајући баријере, грех је похарао и постао  као игра.

* * *

Браћо моја! Са материјалне стране смо губави. Има  ли нам лека? Има лека. Лечилиште  и апотека је Црква. Лекар душа и тела – није лаж, то је истина – је Христос. Има пуно лекова, лекова општих и посебних. Лек опште употребе је – само једна реч – вера. Да тражимо од Бога: „ Дај нам вере као што су је имали наши преци“. Десет губаваца, разочарани у свет и светско, чим су угледали Христа повикали су: „ Исусе, верујемо, помилуј нас“ (Лука 17,13) Поверовали су неклонуло, тако су излечени. Постоје и други лекови, посебне употребе. Који су то лекови:“Посебан лек је нпр. за среброљубље „које је извор свих зала“ (А. Тим. 6,10) – два светска рата су била због њега – који је то лек- то је милостиња. Посебан лек за гордост је скрушеност, за злопамћење је „опраштам из дубине мога срца“. Посебан лек за некултуру и неумереност је уздржање итд. Данас је наше друштво тешко болесно. Болест његова се не лечи са аспиринима, потребни су одређени лекови. А такви лекови су:  да се вратимо вери наших отаца. Онда ће и атеизам и неверје и среброљубље и злопамћење и нечистоћа и прељуб и све остало се излечити. Само ми да опонашамо губавце и да повичемо:“ Господе Исусе Христе, помилуј нас“. Да то кажемо сви, из дубине нашег срца, и чудо ће се догодити. У нашем народу неће бити губа хуле, злоће, злопамћења, зависти, мржње…, него ће бити љубави, биће Христа кога деца Грка хвалите и славите у све векове. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Свете Тројице у Птолемаиди  21-1-1990)

__________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_______________________

FRAGMENT DIN PREDICA LA
DUMINICA A XXIX-A DUPĂ RUSALII A MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA
(Luca 17, 12-19)

RECUNOSCĂTORI

„Nu s-a găsit să se întoarcă să dea slavă lui Dumnezeu decât acesta de alt neam?” (Luca 17, 18)

“…Omul este cea mai desăvârşită făptură pe care a creat-o Dumnezeu pe pământ. Este coroana creaţiei lui Dumnezeu. Din acest motiv toată dragostea şi grija lui Dumnezeu se îndreaptă spre el. Pronia lui Dumnezeu asigură omului toate cele necesare vieţii: aerul, pe care-l respiră, apa, pe care o bea, lumina, care-l luminează, copacii şi plantele, care-l hrănesc, păsările, care-i cântă, marea, care-l răcoreşte, uscatul, unde trăieşte şi propăşeşte. Închipuiţi-vă ce s-ar întâmpla (să presupunem!), dacă ar lipsi aceste bunuri zilnice, pe care Dumnezeu le oferă gratuit şi celui mai sărac om. Dacă, de pildă, s-ar fi stins soarele, cum s-a stins în ziua răstignirii lui Hristos; atunci, întreaga D.E.I. să funcţioneze, n-ar putea înlocui nici pentru puţin timp lumina naturală. Gândiţi-vă iarăşi: Ce s-ar întâmpla, dacă râurile şi izvoarele ar seca? Omul ar suferi după un pahar de apă. Spun unii că astronautul american, care a ajuns şi a călcat primul pe lună, a însetat şi, pentru că acolo nu există nici măcar o picătură de apă, astronautul a spus: „Ah, Dumnezeul meu, când mă voi întoarce pe pământ să deschid robinetul casei mele să beau!… Putem să spunem că înotăm la propriu în marea nesfârşitelor binefaceri ale lui Dumnezeu.
Dar cea mai mare binefacere a lui Dumnezeu nu sunt acestea. Cea mai mare binefacere este că L-a trimis pe Fiul Său Cel Unul Născut şi S-a făcut Om în peştera din Bethleem, iar mai apoi, pe Golgota, a oferit înfricoşătoarea jertfă a Crucii, ca să ne elibereze de păcat, de stricăciune şi de moarte. Un oarecare misionar, vrând să facă mai lesne de înţeles celor ce-l ascultau marea binefacere, pe care ne-a dăruit-o Hristos, a făcut următoarele: S-a aplecat la pământ, a desenat un cerc şi l-a îngrădit de jur împrejur cu lemne mici. După aceea a dat foc lemnelor, iar când s-au aprins bine şi s-a alcătuit o coroană de foc, a luat un vierme şi l-a aruncat în mijlocul cercului. Viermele a simţit focul dimprejurul lui şi a început să se mişte în dreapta şi-n stânga. Nu putea însă să găsească o ieşire pe nicăieri, pentru că de pretutindeni îl înconjura focul. Aşadar, era condamnat să ardă. Atunci, întinzându-şi mâna, misionarul a scos viermele din cuşca de foc şi ţinându-l în palmă a spus oamenilor, care urmăreau cu interes scena: Aţi înţeles ce înseamnă lucrul acesta? Foc este păcatul, care ne ameninţă de pretutindeni, vierme suntem noi, care suntem condamnaţi să ardem în iad, iar Cel care S-a aplecat este Hristos; ne-a apucat şi ne-a mântuit. Unui astfel de Binefăcător ce fel de recunoştinţă ar trebui să-I arătăm!

***

În faţa atâtor binefaceri mici şi mari să nu ne arătăm nerecunoscători ca cei nouă leproşi. Nerecunoscătorul este mai prejos şi decât animalele, care de mute ori îşi manifestă recunoştinţa faţă de binefăcătorul lor. Arunci, de pildă, câinelui un os şi, pentru că nu are gură să-ţi spună „mulţumesc”, dă din coadă. Şi nu doar câinele, ci şi alte animale îşi manifestă recunoştinţa. Se spune despre un leu, care fusese rănit de un spin în care călcase, că s-a apropiat de un om cu răgete tânguitoare de durere şi i-a întins piciorul. Omul, cu toată teama lui, a scos cu atenţie spinul care intrase în piciorul fiarei şi aceea s-a liniştit. De atunci animalul nu a uitat binefacerea. Când după o vreme omul acela s-a aflat în primejdie, leul l-a salvat!
Să fim deci recunoscători tuturor şi desigur mai întâi lui Dumnezeu. Dar poate veţi întreba: Şi cum poate să-şi arate cineva recunoştinţa sa Domnului? Sfântul Ioan Gură-de-Aur indică mai multe moduri. Iată câteva din acestea. Întâi şi întâi să nu uităm, ci continuu să purtăm în mintea noastră darurile pe care ni le-a făcut. Apoi, să propovăduim şi să mărturisim pretutindeni binefacerea pe care am primit-o. Să avem, apoi, dispoziţia de a întoarce pe cât putem binele pe care l-am primit şi să dorim să oferim tot ce avem Binefăcătorului nostru; şi după ce Îi vom fi dat toate, să simţim că nu I-am dat nimic însemnat; apoi, să ne supunem voii Lui. Desigur, să-I rămânem credincioşi, chiar dacă vreodată va îngădui să ne găsească şi încercările. Mai mult, să-I mulţumim noi înşine, dar să-i sfătuim şi pe alţii să facă acelaşi lucru cu noi (vezi Ieromonahul Benedict Aghioritul, „Hrisostomikon Tameion”, Tesalonic 1994, Cuvântul „recunoştinţă” – în elină). Nu putem să facem nimic din acestea? Cel puţin să ne hotărâm să mergem regulat la biserică, să mergem la biserică în duminici şi în marile sărbători. 168 de ore are săptămâna. Ce cere de la noi Dumnezeu? O oră durează Dumnezeiască Liturghie. Să mergem atunci şi să-I spunem lui Dumnezeu un „Mulţumesc!”.
Recunoscători lui Dumnezeu, dar recunoscători şi oamenilor care ne-au făcut bine. Copiii – recunoscători faţă de părinţi; să le arate toată afecţiunea şi îngrijirea la bătrâneţile lor. Recunoscători – elevii faţă de învăţătorii şi profesorii, care i-au învăţat carte. Recunoscători – credincioşii faţă de părinţii lor duhovniceşti, preoţii şi arhiereii, care ostenesc la zidirea sufletelor. Recunoscători – toţi elinii faţă de binefăcătorii naţionali; cei care şi-au jertfit întreaga lor avere pentru binele patriei. Recunoscători să fim toţi oricărui binefăcător, tutore şi protector.

***

Astăzi, iubiţii mei, când cei mulţi au uitat verbul „a mulţumi” şi rar îl mai aude cineva cu sinceritate, să cultivăm virtutea elementară a recunoştinţei. Şi, aşa cum atunci când facem vreun bine unui om, vrem să auzim din gura lui „Mulţumesc!”, aşa şi-atunci când primim o binefacere de la altcineva, să nu uităm să-i spunem din inima noastră „Mulţumesc!”.
„Mulţumesc!” este un cuvânt mic, dar recunoştinţa, pe care o exprimă, aduce un mare bine. Împacă inima, face societatea umană. Puteţi să şi observaţi acest lucru de multe ori în viaţa cotidiană. Remarc – şi aţi remarcat şi voi – ce se întâmplă de pildă în comportamentul conducătorilor auto. Dorinţa de a ajunge mai repede la serviciul lor îi face adesea să se enerveze şi să aibă accese de furie. Când însă cineva se află în dificultate, ceilalţi îl facilitează, oprind şi oferindu-i cu politeţe prioritate. Primul îşi arată recunoştinţa printr-un simplu semn cu mâna. Atunci nervii sunt daţi la o parte, iar în sufletul tuturor se instalează o dispoziţie plăcută. Aceasta este o imagine şi un exemplu. Aşa cum suntem pe drumul rutier, aşa şi pe celălalt mare drum, drumul vieţii, să fim recunoscători şi gata să spunem „Mulţumesc!” binefăcătorului nostru.
Aşadar, recunoscători faţă de toţi. Dar mai ales recunoscători Domnului nostru Iisus Hristos, Care este cel mai mare Binefăcător al nostru al tuturor.“

TRAD.: Frăţia Ortodoxă Misionară “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”

ΑΠΟ ΤΟΥΣ ΧΑΙΡΕΤΙΣΜΟΥΣ ΤΗΣ ΠΑΝΑΓΙΑΣ

Γραπτή, πάντα επίκαιρη ομιλία του 1946
του Μητροπολ. Φλωρίνης π. Αυγουστίνου

ΠΟΥ ΕΙΝΑΙ Η ΧΑΡΑ;

«Χαίρε, δι’ ης η χαρά εκλάμψει
Χαίρε, δι’ ης η αρά εκλείψει»

–Χαρά !  Λέξις που συγκινεί κάθε καρδίαν. Διότι δια την χαράν επλάσθηκεν η ανθρωπίνη καρδιά και την χαράν ποθούμε όλοι.  Ποθούμε μίαν ζωήν απηλλαγμένην από ανησυχίας, ταραχάς, φόβους, πόνους, κινδύνους, από κάθε τι που ταράσσει από τα βάθη την ύπαρξίν  μας και μας ποτίζει καθημερινώς με τόσα πικρά ποτήρια.  Νοσταλγούμεν την χαράν.

Θέλομεν να εύρωμεν την πηγή της, να πίωμεν και να δροσισθώμεν από τα κρυστάλλινα νερά της.  Αλλά που είσαι;  Διατί δεν φαίνεσαι;  Διατί με τους ψευδείς αντικατοπτρισμούς τόσον απατάς τον άνθρωπον;  Σε εζήτησαν και εξακολουθούν να σε ζητούν οι πολλοί εκεί όπου ρέει ως μαρμαίρων μυθολογικός ποταμός το χρυσούν μέταλλον.

Ω !  Εδώ ας αναπαυθώμεν.  Εδώ είναι η πηγή της χαράς.  Εδώ -λέγουν εις το χρήμα- θα εύρωμεν την χαράν. Το είπαν πολλοί.  Το είπε και ο Ιούδας.  Αλλά η χαρά που πρωσωρινώς έλαμψεν εις το πρόσωπόν του όταν εμετρούσε  τα τριάκοντα αργύρια, αισχράν αμοιβήν της προδοσίας, πολύ γρήγορα η χαρά αυτή μεταβλήθηκεν εις μελαγχολίαν, εις απερίγραπτον λύπην, εις απόγνωσιν που οδήγησεν εις το τραγικό τέλος, και επάνω εις το πρόσωπον του αυτοκτονήσαντος Ιούδα εζωγραφίσθησαν δια παντός οι απαίσιοι σπασμοί της φρικιαστικής του αγωνίας, της διπλής αγωνίας, σωματικής και ψυχικής.  Και το δράμα αυτό του Ιούδα επαναλαμβάνεται.  Διότι και μέχρι σήμερον εις τας φυσιογνωμίας των συντρόφων του Ιούδα ζωγραφίζεται η κατάρα, η λύπη, η οποία όσον αυξάνουν τα αργύρια της ανομίας τόσον πολλαπλασιάζεται και αυτή.  Αντί χαράς λύπην, αντί ζωής θάνατον έδωκεν και δίδει εις τους φιλαργύρους, πλεονέκτας, υλιστάς, ειδωλολάτρας, πλουσίους του αιώνα μας, το χρήμα που αποκτάται όχι με τον τίμιον ιδρώτα της εργασίας, αλλά με τα μύρια μέσα της απάτης και ποικίλης εκμεταλλεύσεως που χρησιμοποιεί ο άνευ Χριστού άνθρωπος. Τέτοιο χρήμα είναι όχι πηγή χαράς και κοινωνικής ευημερίας, αλλά πηγή θανατηφόρος.  Από τέτοιο χρήμα καμιά ευγενής χαρά δεν φυτρώνει.  ΄Εχει επάνω την κατάραν. Μη το πλησιάσετε.  Αργά ή γρήγορα θα πίετε τον θάνατον. Οι Κροίσοι δεν έχουν χαράν, δεν έχουν ευτυχίαν.  Ας τους ερωτήσετε και οι ίδιοι θα το μαρτυρήσουν.  Ένας σύγχρονος Κροίσος, ο Ροκφέλλερ, είπε: Με το χρήμα ειμπορείς να πας παντού εκτός από τον παράδεισο και ειμπορείς ν’ αγοράσεις ότι θέλεις εκτός από την ευτυχίαν.
Χαρά που είσαι; Εξακολουθεί να ερωτά ο άνθρωπος.

Μήπως είσαι εις ηδονάς, εις τας ανηθίκους διασκεδάσεις, εις την αχόρταστον ικανοποίησιν των 5 αισθήσεων; Η ηδονή-να άλλη θεότης που μεγαλοπρεπής προβάλλεται και υπόσχεται χαράν, αλλά η χαρά που δίδει διαρκεί δευτερόλεπτα, δια να δώση κατόπιν ώρες, ημέρες, νύχτες, μήνες, χρόνια ατελεύτητα στενοχωρίας.  «Αχ!  Ας είναι κατηραμένη η στιγμή που σε πλησίασα. Συ με το πιοτό σου με εμάγευσες, με εδηλητηρίασες, με εθανάτωσες….» Τίνος είναι αχ! Αυτά; Δεν τα ακούετε; Βγαίνουν από τις καρδιές χιλιάδων νέων και νεανίδων, που σαπίζουν τώρα μέσα εις τα διάφορα νοσοκομεία.  Είναι τα άπειρα, τα αξιοθρήνητα θύματα της χαράς, της ψεύτικης χαράς, που σαν τρελοί την εκυνήγησαν.
-Χαρά που είσαι; Φωνάζουν οι άνθρωποι πάσης εποχής και καταστάσεως.  Εκπρόσωπος του Πανανθρωπίνου αυτού πόθου δια την κατάκτησιν της χαράς είναι και ο μεγαλοφυής ποιητής Γκαίτε, ο οποίος εις το περίφημον ποίημά του «η χαρά» εκφράζει την αγωνιώδη αναζήτησίν της από τον άνθρωπον.
«Ζητώ την χαράν πότε εδώ πότε εκεί!
Που είσαι; ειπέτε μου που κατοικεί;
Την εζήτησε παντού εις ευθύμους χορούς,
Εις δείπνων θαλάμους λαμπρούς και ηχηρούς,
Εις φώτα εις σκεύη χρυσά και αργυρά
πλην ούτε εις αυτά ευρέθη η χαρά!»
-Και λοιπόν, κοιλάς κλαυθμώνος η ζωή αυτή;  Ματαίως θα περιπλανάται ο άνθρωπος επάνω εις το πρόσωπο της γης, θα ζητή την χαράν και δεν θα την ευρίσκει.
-Ω αναγνώστα που διαβάζεις τα φτωχά λόγια του φυλλαδίου αυτού.  Υπάρχει χαρά; Χαρά της χαράς. Όχι τα τριάκοντα αργύρια του Ιούδα, όχι τας ηδονάς του Σαρδαναπάλου, όχι την άθεον επιστήμην, όχι άλλο τι εγκόσμιον και φθαρτόν, αλλά πίστευσε και λάβε ως οδηγόν τον Αρχάγγελον Γαβριήλ και μαζί με τον πρωτοστάτην αυτόν άγγελον πέταξε, φέρε την κουρασμένη σου ύπαρξιν εις μίαν ταπεινήν γωνίαν της Γης.  Η γωνία αυτή δεν είναι ανάκτορον.  Δεν είναι Πανεπιστήμιον.  Δεν είναι χρηματιστήριον.  Δεν είναι αίθουσα που συνεδριάζουν οι Μεγάλοι.  Είναι το πενιχρόν Σπήλαιον της Βηθλεέμ.  Εκεί μέσα είναι η ΧΑΡΑ η ιδική μου και η ιδική σου και του κόσμου όλου. Δια να την ιδείς, να την απολαύσεις, να την κατακτήσεις ολόκληρον, ένα εισιτήριον χρειάζεται: ν’ αποβάλωμεν τον εωσφορικό μας εγωϊσμόν.  Εάν ταπεινωθείς ενώπιον του Θείου, τότε θ’ ανοίξει διάπλατα η κλεισμένη πόρτα του Παραδείσου, θα ιδείς την Παρθένον να κρατεί ΤΟ ΠΑΙΔΙΟΝ ΙΗΣΟΥΝ, την ενσάρκωσιν ταύτην της θείας χαράς και θα ακούσεις μυριάδες στόματα μελωδικώς να ψάλλουν τον ύμνον της χαράς, της παγκοσμίου χαράς:

«Χαίρε δι’ης η χαρά εκλάμψει
Χαίρε δι’ης η αρά εκλείψει.»

-Ω Ευλογημένον παιδίον της Βηθλεέμ.  Ω εσταυρωμένε Κύριε του Γολγοθά.  Πόσον ματαιοπονώ ζητών την χαράν Σου.  Συ μόνον κατέχεις το μυστικόν της χαράς.  Όποιος με πίστιν Σε πλησίασε, όποιος ήλθεν εις επαφήν με την ακτινοβόλον υπερφυσικήν προσωπικότητά Σου, όποιος Σε ησθάνθη εκ βάθους ψυχής θα λάμψει από χαράν.  Διότι Συ δια του αίματός Σου έσβησες την λέξιν «κατάρα», που ως δαμόκλειος σπάθη αιωρείται υπεράνω της κεφαλής παντός ενόχου και αμαρτωλού τέκνου της γης. Συ σενεφιλίωσες ουρανόν και γην, εκήρυξες την χαράν, την αγάπην και το έλεος και μέχρι σήμερον η φωνή σου, ακούεται πάλλουσα από θείαν αγάπην από του ύψους του Σταυρού Σου προς όλα τα πλανεμένα Σου τέκνα.  Πλησιάστε Με.  Δροσισθείτε από τα διδάγματά Μου.
Πίετε από το αίμα Μου και μέσα σας θ’ ανθίσει ο Παράδεισος της χαράς, της Χριστιανικής Χαράς, την οποίαν καμία δύναμις δεν δύναται ν’ αφαιρέσει από την καρδίαν του πιστού.

(«Χριστ. Σπίθα», ιεροκήρυκος Αυγουστίνου Ν. Καντιώτη, αρ. Φυλλαδ. 37,
Γρεβενά τη 10 Απριλίου 1946)

______________________

ΣΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

_________________

ИЗ АКАТИСТА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

Писани и увек актуелан говор из 1946 године
Митрополита Флорине о. Августина

ГДЕ ЈЕ РАДОСТ?

«Радуј се, Тобом ће радост заблистати
Радуј се, Тобом ће проклетство ишчезнути»

Радост! Реч која дира свако срце. Зато што је за радост створено људско срце и сви желимо радост. Сви ми желимо један живот ослобођен од немира, узбуђења, страхова, болова, опасности и од било чега што нас узнемирава из дубине нашег постојања и што нас свакодневно напаја са толико горких чаша. Сви прижељкујемо радост.  Желимо ли пронаћи њен извор да са њега пијемо њене свеже и чисте воде. Али где je извор? Зашто се не види? Зашто са лажним одсјајем вараш толико човека? Тражили су те многи и настављају да те траже тамо где тече као светла митолошка река златни метал.

О радости ! Овде се одморимо. Овде је извор наше радости. Овде – говоре о новцу- ћемо пронаћи радост. Многи су то рекли. То је рекао и Јуда. Међутим, радост која је привремено засијала на његовом лицу док је пребројавао тридесет сребрника, прљаву плаћу за издају, веома брзо та  се радост се претворила у меланхолију, у неописиву тугу, у очајање које доводи до трагичног краја, и на лицу самоубице Јуде исцртана је заувек та грозничава борба, дупла борба, телесна и психичка. А та Јудина драма се понавља. Зато што се и до данас на лицима Јудиних пријатеља исчитава проклетство, туга, која што више умножава сребренике безакоња тим се више умножава и она. Уместо радости, туга, уместо живота, смрт давала је и даје среброљупцима, похлепним, материјалистима, идолопоклоницима, богаташима нашег века, новац који се стиче на нечасан начин а не са часним знојем рада, већ на хиљаду  превара и  искоришћавања које користи човек без Христа. Такав новац није извор радости и друштвеног благостања већ је смртоносни извор. Од таквог новца никаква добра радост не ниче. Има на себи проклетство. Немојте му се приближавати. Пре или касније ћете попити чашу смрти. Моћници немају радост, немају срећу. Ако их упитате посведочиће вам то. Један савремени моћник, Рокфелер је рекао: Са новцем можеш свуда путовати осим у рај и можеш да купиш све што пожелиш осим среће.
Радости где си? Наставља да пита човек.

Можда си у ужитцима, у нечистим проводима, у незаситном задовољавању пет чула? Ужитак- ево другог божанства који се величанствено пројављује и обећава радост, али радост коју даје траје коју секунду, да би после тога дала часове, дане, ноћи, месеце и године  бескрајне туге. «Ах! Нека је проклет час када сам ти се приближио. Ти си ме са својим пићем очарала, отровала и убила….» Чији је то уздах, ах! Не чујете ли? Излази из срца хиљада младих младића и девојака, који сада труле у разним болницама. Безбројне су, достојне жалости многе жртве радости, лажне радости, коју су као луди јурили. –Радости где си? Повикују људи сваког доба и положаја. Представник те Надчовечанске жеље за задобијањем радости је и велики песник Гете, који у његовој предивној песми «радост» издражава  потрагу човека  за радошћу.
«Тражим радост некада овде некада тамо!
Где је? Реците ми где станује?
Тражио сам је увек у веселим плесовима,
У вечерњим одајама, светлим и гласним,
У светлима и посуђу златном и сребрном
али ни у њима нисам пронашао радост!»
– Тако дакле, долина патње је овај живот? Узалудно ће човек лутати по лицу земаљском, тражећи радост и неће је пронаћи. – О читаоче, који читаш ове сиромашне речи из листа овог. Да ли постоји радост? Радост над радостима. Не тридесет сребрника Јудиних, не ужитци Сарданопала, не безбожна наука, не било шта друго овоземаљско и пролазно, али веруј и узми као свога водича Арханђела Гаврила и заједно са тим Арханђелом прваком одлети, доведи своје уморно постојање на један скромни ћошак земље. Тај ћошак није дворац. Није Факултет. Није берза. Није дворана где се састају велики. То је сиромашна спиља у Витлејму. Тамо унутра је РАДОСТ, моја и твоја и радост целог света. Да би је видео, да би је окусио, да је целу задобијеш, само је једна карта потребна, да одбацимо наш егоизам. Ако се понизиш пред Богом, тада ће се широм отворити затворена врата Раја, видећеш Богородицу да држи ДЕТЕ ИСУСА, то отеловљење божанске радости и чућеш хиљаде уста анђелских да поју химну радости, светске радости: «Радуј се, Тобом ће радост заблистати
Радуј се, Тобом ће проклетство ишчезнути»

О, Благословено дете Витлејма. О, разапети Господе с Голготе. Колико узалудно тражим Твоју радост. Ти једини имаш тајну радости. Онај који Ти се са вером приближи, онај који је дошао у додир са Твојом натприродном личношћу, онај који Те осетио из дубине душе ће сијати од радости. Зато што си Ти  својом крвљу угасио реч «проклетство», која се као мач надвила над главом кривог и грешног детета земаљског. Ти си помирио небо и земљу, прогласио си радост, љубав и милост и до данас твој глас се чује пун љубави божанске са висине Твога Крста према сваком Твом створеном детету. Приближите ми се. Освежите се мојим поукама. Пијте од Моје крви и у вама ће процветати Рај радости, Хришћанске Радости, коју ни једна сила не може одузети из срца верника. («Хриш. Варница», проповедник Августин Н. Кандиот, бр. листа. 37,
Гревена 10 Априла 1946)

Најлепши поклон

(CEL MAI FRUMOS CADOU Ρουμανικά)

(ΤΟ ΚΑΛΥΤΕΡΟ ΔΩΡΟ)

Драга моја децо, сва деца воле поклоне. Добијају их на свој празник, али и на друге велике празнике, нарочито за Нову годину. Како ли тај дан ишчекују деца! Светог Василија, тога великог оца и учитеља Цркве, замишљају натовареног поклонима, спремног да их дели деци из руку оца, мајке, баке и других блиских рођака. Мноштво поклона, који вреде милионе и милијарде. Лопте, бициклови, аутићи, бродићи, лутке, слаткиши, нова одећа, златни украси, сатови и друго.

Дакле, које је то дете што ће за Нову годину добити највећи поклон? А који је по вама највећи поклон? Но пре него што то утврдимо, да погледамо чиме су то једно Дете даривали неки мудри људи.

***

На Бадње вече, у песмама које певају деца док обилазе куће у ноћи пре Божића, Христос се хвали и слави као „Цар свега“. Заиста је Христос истинити Цар целог света! Али Цар потпуно другачији од свих других царева и владара. Цареви се рађају у палатама, које сјаје од раскоши. Али Христос се није родио у таквим палатама. Родио се, као што знате, у једној влажној штали, где су једино чисто место били јасле и слама, оно место где чобани стављају зими суву траву да животиње једу. Таква једна слама постала је случајна колевка у коју је малог Христа ставила његова мајка Богородица.

Ко је, видећи Христа на слами међу животињама, могао да замисли да је то одојче „Цар света“? Да су то знали, да ли би било оних који не би дошли да се поклоне те да и сами, по угледу на старо доба када су се приносили дарови новорођеном цару, принесу своје поклоне?

Христос, када се родио, био је непознат старом идолопоклоничком свету. Па ипак, у једној земљи која је била хиљадама километара далеко од  те штале, неки људи су сазнали да је рођен Христос. То су били мудраци о којима говори еванђелист Матеј. Њихова имена не наводи Еванђеље, али сагласно са старим предањем звали су се: Гаспар, Мелхиор и Валтазар.

Овде би требало дати једно објашњење: ти мудраци нису били као данашњи врачеви и врачаре, који, уз помоћ разних сатанских средстава, на разне начине варају и искоришћавају безумне људе, говорећи им њихову „судбину“. Не! Мудраци о којима говори еванђелист Матеј су били људи науке и мудрости. Ти мудраци, астрономи из Персије, видевши на небу једну необичну звезду, сагласно са старим пророчанством, протумачили су то као знак који их обавештава да је рођен Спаситељ света. У њима се родила жеља да оду и да Му се поклоне. Са звездом као водичем кренули су и, након дугог путовања, које је трајало месецима, стигли су у Јерусалим. Отишли су у Витлејем, пронашли Христа, отворили своје поклоне и принели Цару света вредне дарове: „злато, тамјан и смирну“ (Матеј. 2,11).

***

Дар Христу принели су мудраци. Поклоне Христу треба да принесемо и ми људи 20-тог века, сви без изузетка: мушкарци, жене па и мала деца. Али какве поклоне? Сребро? Злато? Дијаманте? Драго камење? Не! Нешто друго, далеко узвишеније од тих поклона, можемо принети Христу. Да се изразим боље: Христу нису потребни поклони, јер је цео материјални свет Његов. Он нама дарује један поклон и тражи да ми тај поклон примимо.

Христос даје сваком од нас дар од непроцењиве вредности. Примимо ли га, Христос ће се обрадовати. Добровољно примање овог дара нашом вољом је за Христа најважнији поклон Њему од нас. Поклон Христос, у замену ми. Можда се то што говоримо о поклону и замени за поклон чини тешко и неразумљиво? Навешћемо један пример, да све буде јасније.

***

дило се у веома богатој кући. Родитељи су га послали на студије, јер је био веома паметан и напредовао је са словима. Када се стаде ближити његов имендан, родитељи га упиташе какав поклон жели за свој празник. Он је одговорио:

– Не желим да ми поклоните ништа друго изузев једне књиге…

На питање коју књигу жели, дечачић је одговорио:

– Еванђеље…

У оно време књиге су биле прескупе, зато што их нису штампале машине, већ су преписиване руком по танкој кожи. Родитељи, који су волели Јована – тако је било његово име, поручили су књигу. Када је Еванђеље исписано и када су га предали Јовану, његова родост је била неописива. Било је то као да је у своје руке примио најдрагоценији поклон.

Од онога дана, Еванђеље је било његов нераздвојни пратилац. Читао га је и настојао је да испуњава прочитано. Читао га је као мали, а касније и као младић. Читао га је у тешким часовима. Увек га је читао. То је била књига која га је водила, тешила и снажила до краја његовог живота. Уколико неко жели више детаља, нека прочита житије светог Јована Кушчника, који се слави 15./28. јануара.

***

Драга моја децо! Александар Велики је од свих писаца ценио Хомера, а његову књигу је држао под јастуком и читао је сваки дан ради поуке и надахнућа. Међутим, шта је Хомер или било који други писац старог и новог света пред Еванђељем? Пред њим, све књиге света су као каменчићи спрам дијаманта. Као што је рекао неки мудрац: Еванђеље је најважнији поклон који је икада дат свету. Поклон неба – нашој грешној земљи. Сунце, које распршује мрак и осветљава земљу.

Тај поклон и ми препоручујемо сада на крају старе и на почетку Нове године. Препоручујемо га свој деци наших верских школа. Христос приноси сваком детету тај поклон. Мала је и незнатна његова цена, али његов садржај има непроценљиву вредност.

Свако дете нека га узме и нека каже:

– Христе, хвала ти за овај драгоцени поклон! Од сада, и као дете, па све док растем, или ми коса побели, све до смрти – имаћу Еванђеље као свога верног пратиоца. Од свих књига, њега ћу волети највише, читаћу га, и прочитано испуњавати.

Дете моје!

Дајеш ли то обећање Христу? То твоје обећање ће бити најважнији поклон који ћеш Христу дати. Поклон узвишенији од дарова које су принели мудраци: злато, тамјан и смирну. Поклон – у замену за поклон.

С љубављу,

Ваш духовни отац