Име бесомученика «легион»

(Лука. 8, 26-39)

Чули сте, драги моји, еванђеље. Описује једно чудо· једно од безбројних чуда које је учинио, и која ће чинити до краја векова Господ наш Исус Христос.  Можеш  да избројиш звезде небеске, али не можеш да избројиш чуда нашег Господа.

Које је чудо? У једном селу које се звало Гадара, на крају Јудејске државе, на граници, живео је један човек, дружељубив, вредан и миран. Никога није дирао. Али изненада се скроз променио. Његово лице је попримило дивљи израз, из његових очију су излазиле варнице, његова уста су пуштала пену. Цепао је своју одећу и појављивао се наг, као од мајке рођен, без да се срами. Трчао је по пољима. Често су га хватали његови рођаци и везивали са ланцима, а он је ломио ланце као да су конци· имао је такву снагу. Нико се није усуђивао да  прође испред њега. А ноћу није ишао да спава у кућу· већ је ишао по гробовима и тамо спавао, са сувим костима. Грозан призор.

Шта је био, луд? Добро би било да је био луд. Постоји нешто још горе од лудости· а то је бесомучност(опседнутост демоном). Ако неко не верује нека иде у Кефалонију  да види да постоје бесомучни људи. Тај човек из Гадаре је био бесомучан. У њега је ушао демон· зато је био страх и  трепет за све остале становнике Гадаре.

Али сада видимо тога бесомучника да дрхти као лист на ветру. Зашто? Пред њим се појавио Свемогући, Господ Исус Христос. Демони су предосетили да је дошао час њиховог кажњавања, и молили су га да их не казни.

Христос је питао бесомучника· Које је твоје име, како се зовеш? А он је одговорио· «легион» (Лука. 8,30). Шта значи «легион»? То је римска реч и значи војска, легија. Не одред или јединица или вод, него цео корпус. Оно што је данас корпус војске,  онда је била римска легија· једна војна снага која је бројала око 6.000  војника. Са другим речима, мноштво демона је ушло у тога човека из Гадаре и непрестално су га мучили.

* * *

Име његово , драги моји, име «легион », и данас одговара/пристаје у многим случајевима. Пристаје великим али и малим, мушкарцима- женама, старима и младима, начитаним и неначитаним људима…
― Шта је то што нам сада говориш? Рећи ћете ми. Ми имамо хришћанска имена· Димитрије, Констандин, Михаил, Василије, Никола… · имена која смо добили приликом нашег крштења.
Али, која корист од имена? Само је име остало· љуска је остала а плода нема. Добили смо та имена, да бисмо живели хришћански· ко  се зове Димитрије нека живи као што је живео свети Димитрије, ко се зове Георгије нека живи као што је живео свети Георгије, ко се зове Никола нека живи као што је живео свети Никола, сви уопштено треба да живимо као и наши светитељи. Да ли живимо тако? Не, живимо потпуно другачије. Не живимо како жели Христос, не извршавамо његове заповести· живимо једним другим животом. Последично и нама пристаје реч «легион». И ми смо ометани/ искушавани од многих демона.
Од којих демона? Безброј их је. Један од нас има демона мржње· мрзи, бесни и црвени када види свога противника, ни добар дан си не говоре. Други опет има демона зависти· завиди, жути, губи своју боју ако види добро код другог, ако се удала његова кћерка или је његов син дипломирао или његови послови напредују добро или му се окотила нека животиња или су му воћке добро родиле· зависник жали због његовог напредка, а радује се његовом злу. Трећи има демона срджбе,срди се, бесни од ничега, прави од  стакла- ексере. Четврти има демона среброљубља, воли новце, тридесет сребреника Јудиних. Пети има демона сластољубља, обожава своје тело и његове страсти. Шести има демона лажног заклињања· пружа своју руку на суду и даје лажно сведочење. Седми има демона хуле. «Слава твоме дуготрпљењу, Господе» (В. Пет. јутрење ) што нас подносиш. Када би сваки пут када неко оспује божанско био један земљотрес, ништа не би остало усправно.
Демони су дошли и међу супружнике и видиш да се разводи жена од мужа и муж од жене. Демони су ушли и у децу и не слушају никога. Демони у омладини, која као човек из ове приче не остају кући него проводе ноћи у разним центрима, где толико демона ради. Демони су свуда· демони у школама, где учитељи уче децу да је човек постао од мајмуна и да не постоји Бог· демони на пијаци, где влада догма « граби да једеш и укради да имаш»· демони на судовима где без страха Божијег стављају руку на Еванђеље и дају заклетву… Друштво бесомучника. Био је у праву Рус Достојевски који је написао дело «Демони». Демони узбуркавају живот и чине га несрећним. Које је твоје име, друштво; «легион». Име куће; «легион». Име школе; «легион». Име војске; «легион». А наше срце; «легион» и оно· не станује више у њему Христос.
Живимо у сатанско време· сатанократија. Нажалост данас, у великој већини, не влада Христос· већ владају сатана и демони. Људи су их назвали «светодршци» (Ефес. 6,12). Предали су њима са својом вољом, своја срца, породице, куће, министарства, владе, скупштине, организације…. А ђавол не зна да чини добро. Зато влада противречност и раздор.
Влада велико неверје. И  ми који кажемо да верујемо, не верујемо. И ми смо поводљиви. Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац и богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било освећено. Није се чула псовка. Сто година је пролазило у Македонији а да се нико не разведе· развод је био непознаница. А сада? Које је твоје име Грчка; «легион»! Онда су имали сиромашне колибе, али у тим колибама су живели свети људи, анђели. А сада у великим кућама са свим комфором, живе демони.

* * *

Шта нам је чинити, браћо моја, да ли све треба тако да остане? Не постоји више наде? Да није дошао у свет Христос, стање би било безнадно. Али дошао је Христос и победио је ђавола.

Један дан у митрополији ме тражила једна жена. Сва је дрхтала од страха.
― Нисам спавала две ноћи, рече ми та жена.
― Зашто? Шта ти се догодило?
― Јуче ујутру када сам се пробудила пронашла сам у моме дворишту враджбине· неке кости, длаке, рогове. Да ли ће  то нашкодити мојој кући?
― Верујеш ли у Христа; питам је.
― Верујем, каже ми.
― Е, онда ко је снажнији, Христос или сатана?
― Христос.
― Ако је Христос много јачи, он побеђује демоне. Немој се бојати.
Христос је победитељ демона. И не само да их је исти победио, већ је дао и снагу сваком верном Хришћанину да побеђује демоне, колико и да су јаки. Да «Исус Христос побеђује » који је доказ? Доказ је човек из данашњег еванђеља. Сатана је од њега створио дивљег вука, а поред Христа је од вука постао јагње.
О, Христе, колико је велика твоја сила! Где је Христос, тамо је слобода, где недостаје Христос, тамо је ропство. Где је Христос тамо је правда, где Христос недостаје тамо је неправда. Где је Христос тамо је љубав, где Христос недостаје тамо је мржња. Где је Христос тамо је рај, где нема Христа тамо је пакао. А свет је заиста постао пакао. Не усуђујеш се да изађеш из своје куће јер сада се појављују разни застрашивачи· као тада што је бесомучник застрашивао све, тако и они данас. Постали смо Чикаго.
Шта нам је чинити, браћо моја? Да се покајемо, да се вратимо Богу и доћи ће опет да нам влада Христос· кога деца Грка нек славе и хвале у све векове векова· амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светих Констандина и Јелене у Никију- 25-10-1987)

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΟΜΙΛΙΩΝ ΚΑΙ ΤΟ ΠΡΟΓΡΑΜΜΑ

ΑΠΟ ΤΟ 40ΗΜΕΡΟ ΜΝΗΜΟΣΥΝΟ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Την Παρασκευή το απόγευμα 6-9 μ.μ. στην Ιερά Μονη του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στην Φλώρινα έγινε η Παννυχίδα για το μνημόσυνο του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου. Παρόντες ήταν οι Μητροπολίτες· Κισσάμου & Σελίνου (Κρήτης) κ. Αμφιλόχιος, ο Καστορίας κ. Σεραφείμ και ο Φλωρίνης κ. Θεόκλητος. Ο Μητροπολίτης Καστορίας Σεραφείμ μίλησε για τον π. Αυγουστίνου και εγκωμίασε τον νυν Μητροπολίτη Φλωρίνης Θεόκλητο, ως άξιο διάδοχο του. Ο έπαινος θα έχει αντίκρισμα εάν ο Μητροπολίτης Θεόκλητος κάνει κάτι απ’ αυτά που έκανε ο π. Αυγουστίνος. Τώρα που είναι συνοδικός ας υψώσει φωνή διαμαρτυρίας εναντίον του Οικουμενισμού.

___

Το Σάββατο το πρωί έγινε αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το 40 ήμερο μνημόσυνο στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στη Φλώρινα.
Μίλησε ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος. Εξέφρασε τον σεβασμό και την αγάπη του στο πρόσωπο του π. Αυγουστίνου, που τον γνώρισε από την παιδική του ηλικία. Η μητέρα του είχε συμμαθητή της τον π. Αυγουστίνο και στο Γυμνάσιο και στο Σχολαρχείο της Σύρου. Αυτή του μιλούσε συχνά  και με σεβασμό για τον ακέραιο χαρακτήρα του Γέροντος.
Tου έλεγε ότι· «Στα διαλείμματα ο π. Αυγουστίνος κρατούσε την Αγία Γραφή και διάβαζε και ήταν πάντοτε σιωπηλός. Είχε ταπείνωση και απλότητα. Τ’ αγόρια εκείνη την εποχή φορούσαν στο Γυμνάσιο κοντά παντελονάκια, ενώ εκείνος φορούσε μέχρι το γόνατο.
Από τα λόγια, λοιπόν της μητέρας μου γνώρισα τον π. Αυγουστίνο και κατάλαβα ότι είναι ένας πνευματικός κληρικός, ένας ποιμένας γνήσιος της Εκκλησίας και προσευχόμουν γι’ αυτόν και είχα μεγάλη επιθυμία να τον γνωρίσω.
Όταν έδωσα εξετάσεις στη Θεολογική Σχολή του Πανεπιστήμιο Αθηνών, στα 18 μου χρόνια, πριν δηλαδή από 49 χρόνια, πήγαμε με την μητέρα μου σ’ ένα οικοτροφείο στην Παλαμηδιού, που έμενε ο π. Αυγουστίνος για να τον συναντήσουμε, να πάρουμε την ευχή του για να έχουμε καλά αποτελέσματα… Ο π. Αυγουστίνος μας δέχθηκε με την μητέρα μου σε ένα γραφείο του οικοτροφείου…
Και με ρώτησε· «Γιατί θέλεις να γίνεις θεολόγος;
Του απάντησα· Για να γίνω κληρικός.
Το σκέφτηκες καλά; μου είπε. Ο πατέρα σου δεν αντιδρά; η μητέρα σου;
‘Οχι του απάντησα…
Άγαμος ή έγγαμος κληρικός θα γίνεις, με ξαναρώτησε.
Αν είναι θέλημα Θεού του απάντησα, θέλω να γίνω άγαμος κληρικός…
Αν νιώθεις, μου είπε, ότι είσαι ολοκληρωμένη προσωπικότης και δεν σου λείπει τίποτα, προχώρα για να γίνεις άγαμος κληρικός. Αν όμως δεν νιώθεις ολοκληρωμένη προσωπικότητα, γιατί ο Θεός μας έπλασε να κάνουμε οικογένεια, να γίνεις έγγαμος κληρικός…
Μετά με ρώτησε· Γιατί θέλεις να γίνεις παπάς;
Για να προσφέρω, του απήντησα.
Γιατί, δεν προσφέρεις σαν λαϊκός; Και μου είπε κάτι σοφό·
Η Εκκλησία μας δεν έχει ανάγκη από πολλούς κληρικούς, έχει ανάγκη από συνειδητούς και ευσυνείδητους κληρικούς είτε άγαμους είτε έγγαμους που να εφαρμόζουν τις εντολές του Θεού, για να έχει αξία η αποστολή τους και η προσφορά τους. Κάνε, μου είπε, την προσευχή σου και ότι σε φωτίσει ο Θεός να γίνεις.
Με χάρισε και ένα βιβλίο του· «Ο άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός», β’ έκδοση  και έγραψε την αφιέρωση·
Εις τον αγαπητόν μοι Ευστάθιον Τσαούσογλου
φοιτητή της Θεολογίας
μετ’ εγκαρδίων ευχών
Αυγουστίνος Καντιώτης
Αθήναι τη 10/10/1961.
Έχω, δηλαδή, βιβλίο με την υπογραφή του π. Αυγουστίνου! Τί άλλο θέλω;
Στην αφιέρωση ο Γέροντας έγραψε φ.
Δεν είμαι φοιτητής, του είπα και δεν ξέρω άμα θα περάσω. Θα περάσεις μου, απάντησε, και θα γίνεις φοιτητής.
Όταν βγήκαν τ’ αποτελέσματα ήμουν ένας από τα 25 αγόρια που περάσαν στην θεολογία, από σύνολο 600 ατόμων. Περάσαν και 5 κοπέλες.
Ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος ανέφερε και για την χειροτονία του π. Αυγουστίνου σε Μητροπολίτη Φλωρίνης.
«Έμειναν βαθιά χαραγμένα στην σκέψη μου», είπε, «οι χιλιάδες πιστοί που βρέθηκαν στην χειροτονία του και τα λόγια του π. Χριστοφόρου Καλύβα· «Αυγουστίνος ανελήφθη και διάβολος κατελήφθη»…

«Εγώ πιστεύω», συνέχισε , «και το λέω παντού, όχι μόνο τώρα, ότι ο π. Αυγουστίνος είναι ένας σύγχρονος άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός. Το πιστεύω, το βιώνω και το ζω. Εγώ δεν θα ζω, για να το δω, αλλά η αγάπη του χριστεπωνύμου πληρώματος της Ορθοδόξου Εκκλησίας όχι μόνο στην Ελλάδα, που γνωρίζει τους αγώνες του και τους διωγμούς του από την Διοικούσα Εκκλησιά και έξω απ’ αυτήν,  θα τον αναγνωρίσει μια μέρα άγιο».

Μετά την αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το μνημόσυνο του Σαββάτου έγινε τρισάγιο από τους αρχιερείς στον τάφο του Γέροντος.

Το μεσημέρι του Σαββάτου η Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου παρέθεσε τράπεζα και παραβρέθηκαν πολλοί πιστοί από εγγύς και από μακράν. Μίλησαν 3 γιατροί και είπαν κάποια προσωπικά τους βιώματα για τον π. Αυγουστίνο.  Ο θεολόγος, κοινωνιολόγος κ. Βασίλης Τσιούπρας που από 10 χρονών έχασε το φως του, είπε· «Γνώρισα τον π. Αυγουστίνο από μικρό παιδάκι. Θα σε φωνάζω Δίδυμο, μου έλεγε. (Δίδυμος λεγόταν ένας άγιος τυφλός, που έζησε τα χρόνια του μεγάλου Αντωνίου).

Ο π. Αυγουστίνος είναι δημιουργός εποχής και αυτή είναι η μεγαλύτερή του προσφορά. Γιατί μπορεί κανένας να είναι ιεροκήρυκας καλός, μπορεί να είναι γιατρός πολύ ωραίος, μπορεί να είναι καθηγητής,  αλλά αν δεν καταφέρει ν’ αναταποκριθεί στις ανάγκες της εποχής του, θα μείνει απλώς ένας Βασίλης σούπερ και τίποτε άλλο…».

Μετά μίλησε ο κ. Βασίλης Στεργιούλης από την Λάρισα, που γνώρισε  πριν από 60 χρόνια τον π. Αυγουστίνο. Και είπε· «Αν επρόκειτο να εξιστορήσω όσα έζησα κοντά στον π. Αυγουστίνο θα έπρεπε να σας μιλώ μέχρι τα μεσάνυκτα.  Ήμουν μικρός μαθητής του Δημοτικού Σχολείου, όταν τον γνώρισα. Υπηρετούσε στην Λάρισα ως στρατιωτικός ιερεύς… Εργάστηκε μέσα στο στράτευμα όσο κανένας άλλος και έκανε πάρα πολλά στην Λάρισα. Ήταν θαραλλέος και δεν έκανε πίσω… Έβγαζε το περιοδικό “Σάπφειρος, το περιοδικό “Χριστιανός Στρατιώτης”. Έκτισε τον περικαλέστατο  ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτήρος στο κεντρικό Στρατόπεδο της Λάρισας. Έκανε στο στράτευμα, Κέντρο Εκπαιδεύσεως Θεολόγων. Τα εσπερινά κηρύγματά του τις Κυριακές που μεταδίδονταν από τον ραδιοφωνικό σταθμό την Ενόπλων Δυνάμεων άφησαν εποχή. Άφηνε ο κόσμος τις δουλειές τους και πήγαινε σε σπίτια ή  σε καταστήματα που είχαν ραδιόφωνα για να ακούσουν τα κηρύγματά του.

Άκουσα από τον στρατηγό Καλογερόπουλο· ότι ο π. Αυγουστίνος τον απείλησε ότι θα παύσει το πολυχρόνιο του βασιλιά Παύλου το 1949, στον στρατιωτικό ναό της Μεταμορφώσεως, ενώπιον των στρατιωτικών αρχών, γιατί υπέγραψε μασονικό έγγραφο με το οποίο χαρακτηρίζονταν η μασονία ως φιλανθρωπικό ίδρυμα και θα ενισχύονταν από τους ναούς και τα μοναστήρια. Ο στρατηγός  Καλογερόπουλος παρ’ ότι τον αγαπούσε φοβήθηκε και του είπε ότι θα τον συλλάβει αν κάνει κάτι τέτοιο. Ό π. Αυγουστίνος πραγματοποίησε την απειλή του και έπαυσε το πολυχρόνιο του βασιλέως στον Άγιο Αθανάσιο Κοζάνης, ο οποίος χρησιμοποιούνταν τότε ως στρατιωτικός ναός του ιδίου στρατοπέδου. Μίλησε σκληρά εναντίον του βασιλέως Παύλου και είπε στον ψάλτη να μην πει το πολυχρόνιο. Όταν εκείνος φοβήθηκε και πήγε να το ψάλλει ο π. Αυγουστίνος βγήκε στην ωραία πύλη και με ύφος αυστηρό του είπε να διακόψει, γιατί ο βασιλεύς δεν είναι ευσεβέστατος, αλλά ασεβέστατος. Αυτά όλα έγιναν ενώπιον των στρατιωτικών αρχών της Κοζάνης και μπροστά στον στρατηγό Βεντήρη. Αναστατώθηκαν οι πάντες και ξεκίνησε διωγμός εναντίον του. π. Αυγουστίνου Η διαδικασία του διωγμού σταμάτησε όταν ο βασιλιάς κατάλαβε την γκάφα του και ανεκάλεσε την υπογραφή του από το μασονικό έγραφο (Περισσότερα γι’ αυτό το θέμα, μπορείτε να διαβάσετε στο βιβλίο «Μιά Ζωντανή Ιστορία, ο π. Αυγουστίνος στην Κοζάνη, Νο2»). Στην τράπεζα μίλησε και ο π. Γερβάσιος Ραπτόπουλος και είπε· ότι «Ο π. Αυγουστίνος ήταν το θαύμα του Θεού στην προσωπική ζωή όλων μας…»
Την Κυριακή το πρωί έγινε και δεύτερο αρχιερατικό μνημόσυνο στον Μητροπολιτικό ναό του Αγίου Παντελεήμονος, με περισσότερους αρχιερείς. Μίλησε ο αρχιμανδρίτης Νικηφόρος Μανάδης και ο Μητροπολίτης Βεροίας Παντελεήμων.
Ο μητροπολίτης Βεροίας μίλησε για τους συνεχείς διωγμούς και τις περιπέτειές του π. Αυγουστίνου. «Δεν είχε ταίρι», είπε,  «ο μακαριστός, στην πίστι στην φιλοπατρία και στην γενναιότητα. Ήταν μοναδικός, ήταν επαναστάτης. Πολλοί είναι οι καλοί χριστιανοί και ενάρετοι κληρικοί, αλλά ολίγοι και πολλοί ελάχιστοι είναι αυτοί που αμύνονται φανερά και μαχητικά και με κόστος για την Πίστη και την Πατρίδα. Θέλει αρετή, θέλει τόλμη, θέλει καρδιά ο αγώνας για τα όσια και τα ιερά, απαιτεί γενναιότητα και επανάσταση. Ο π. Αυγουστίνος ήταν ένας επαναστάτης σ’ όλα. Δεν γνώριζε ούτε την υφή των χρημάτων, και πως δεν θα στηλίτευε την φιλαργυρία; Έχοντας αφιερώσει ολοκληρωτικά τον εαυτό του στον Κύριο, απαρνούμενος τον σαρκικό άνθρωπο, πως δεν θα κατεδίκαζε τις παράνομες σαρκικές σχέσεις; Αγαπούσε με πάθος τον Χριστό και τον πίστευε ακράδαντα και πως μπορούσε να δεχθεί την παραμικρή απιστία; Υπέφερε για την Πατρίδα και πως μπορούσε να δεχθεί την αμέλεια για τα συμφέροντά της; Νά, έτσι γίνεται κανείς επαναστάτης…»

Οι μητροπολίτες μετά την Θεία Λειτουργία πήγαν στον τάφο του Γέροντος και έκαναν τρισάγιο.
_

Το μεσημέρι της Κυριακής παρατέθησαν δύο τράπεζες. Μία από τον Μητροπολίτη Φλωρίνης για τους Μητροπολίτες και για άλλους καλεσμένους σε ξενοδοχείο της Φλώρινας και δεύτερη στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου, για τον απλό πιστό λαό. Την ώρα της τράπεζας  στην Μονή, τον λόγο πήρε ο π. Αυγουστίνος. Ακούσαμε ομιλία του Γέροντος “περί θανάτου”, που δεν είναι το τέλος της ζωής του ανθρώπου, αλλά η αρχή μιας άλλης ωραιότερης ζωής… Στην συνέχεια μίλησε με θαυμασμό για τον π. Αυγουστίνος ο προσωπικός γιατρός κ. Τσιαντήλας και ο ηγούμενος της Αγίας Παρασκευής Μηλοχωρίου π. Μάξιμος Καραβάς.

Το βράδυ της Κυριακής έγινε αγρυπνία στην Μονή, εις μνήμη του αγίου Ιεροθέου.

______________________

ΣΕΡBIKA

______________

ДЕЛОВИ ГОВОРА И ПРОГРАМ

СА 40-ДНЕВНОГ ПОМЕНА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ АВГУСТИНА

У Петак поподне 6-9 п.п. у Манастиру Светог Августина епископа Ипоније у Флорини је било Вечерње Бденије за помен Митрополита Флорине о. Августина. Присутни су били следећи митрополити: Кисаму и Селину (Крит) г.Амфилохије, из Касторије г. Серафим и из Флорине г. Теоклит. Митрополит Касторије г. Серафим је говорио о оцу Августину и похвалио је садашњег Митрополита Флорине Теоклита, као достојног наследника. Похвала би одговарала када би Митрополит Теоклит чинио бар нешто као и о. Августин. Сада када је постао синодалац нек подигне бар свој глас протеста против Екуменизма.

У Суботу ујутро одржана је Божанствена Литургија и 40-дневни помен у Манастиру Светог Августиноса епископа Ипоније у Флорини. Говорио је Митрополит Глифаде- (Атина) Павле. Изразио је своје поштовање и љубав према личности о. Августина, кога је упознао још у својој дечијој доби. Његовој мајци је био школски друг о. Августин у Гимназији и у Школархији у Сиру. Она ми је веома често са поштовањем говорила о Старчевом беспрекорном карактеру. Овим речима му је говорила:
«На одмору о. Августин је увек држао Свето Писмо у рукама и читао, увек је био тих. Био је понизан и једноставан. У оно време дечаци су у Гимназији носили кратке шорцеве, док је он носио панталоне дуге до колена. Кроз мало речи моје мајке, упознао сам о. Августина и схватио сам да је он један продуховљени свештеник, један добри пастир Цркве и молио сам се за њега и имао сам велику жељу да га упознам. Када сам полагао испите у Теолошкој Школи при Атинском Факултету, у мојих 18 година, то је било пре 49 година, посетио сам са мојом мајком један хришћански дом у улици Паламидиу, где је боравио о. Августин да бисмо га срели, да узмемо његов благослов и да добијемо добре резултате… Примио нас је тада о. Августин са мојом мајком у једну канцеларију установе.

И упитао ме је· «Зашто желиш да будеш теолог?
Одговорио сам му· Да бих касније постао свештеник. Добро си то замислио, рекао ми је. Твој отац се не противи, а твоја мајка? Не, одговорио сам му… Да ли желиш да будеш брачни или небрачни свештеник, поново ме је упитао. Ако је воља Божија, желим да будем безбрачни свештеник…

Ако осећаш, рекао ми је, да си потпуна личност и да ти ништа не недостаје, тада постани безбрачни свештеник. Али ако не осећаш да си потпуна личност, јер нас је Бог створио да имамо породицу, постани брачни свештеник… После ме је упитао· Зашто желиш да будеш поп? Да бих служио, одговорио сам му. Зашто, не служиш ли као лаик? И тада ми је рекао нешто веома мудро·
Наша Црква нема потребу за многим свештеницима, њој су потребни савесни и свесни свештеници били они брачни или безбрачни, али да испуњавају заповести Божије, да би имала вредност њихова мисија и служба. Моли се, рекао ми је и шта те просветли Бог постаћеш. Даровао ми је и једну своју књигу· «Свети Козма Етолски», б’ издање, написао ми је и посвету ·
Драгом студенту Теологије Евстатију Цаусоглу од Августина Кандиота
У Атини 10/10/1961.
Тако да имам књигу са потписом о. Августина! Шта друго  желим? У посвети је написао студент. Нисам студент, рекао сам му, не знам да ли ћу проћи испите. Проћи ћеш,  рекао ми је и постаћеш студент. Када су изашли резултати био сам један од 25 дечака који су прошли на Теологију, од укупно 600 особа које су полагале за упис. Прошло је и пет девојака. Митрополит Глифаде Павле је навео и сећања са полагања о. Августина у Митрополита Флорине. «Дубоко у моме сећању је остала урезана та служба», рекао је, « као и хиљаде верника који су се ту нашли на служби и речи о. Христофора Каливе· «Августин се успео а ђавол је сишао… ».

«Ја верујем», наставио је , « и свуда то говорим, не само сада, да је о. Августин био један савремени свети Козма Етолски. У то верујем, проживљавам то и живим. Ја то нећу доживети да видим, али љубав христозваних следбеника Православне Цркве не само у Грчкој, која познаје његове борбе и прогоне од Владајуће Цркве и ван ње, једног дана ће га признати као светитеља ».

После архијерејске Литургије и помена у Суботу је на гробу Старчевом одржана и трисвета молитва од архијереја.

Упоподневним часовима у Суботу у Манастиру Светог Августина је  служена трпеза на којој се нашло много верника из близине и даљине. Говорила су три лекара и рекли су понешто из својих личних доживљаја везаних за о. Августина. Теолог и социолог г. Василије Циупра који је од својих десет година изгубио вид, каже· «Упознао сам о. Августина као мало дете. Зваћу те Близанац, говорио ми је. (Близанац се звао један слепи светитељ, који је живео у време великог Антонија).

О. Августин је творац времена и то је  његова највећа заслуга. Може неко да буде добар проповедник, може да буде веома леп лекар, може да буде учитељ, али ако не успе да се одазове потребама свога доба, остаће само од њега један суперлатив   и ништа више …».

После је говорио г. Василије Стергиулис из Ларисе који је упознао о. Августина пре 60 година. Рекао· «Када бих вам причао све шта сам проживео поред о. Августина требао бих вам причати до поноћи. Био сам мали ученик у Основној школи, када сам га упознао. Служио је у Лариси као војни свештеник… Радио је у војсци као нико други и много је учинио за Ларису. Био је храбар и није се повлачио… Издавао је часопис “Сафир“, као и часопис “Хришћански Војник”.Сазидао је чувени храм Преображења Спаситељевог у централној Касарни у Лариси. Основао је у кругу касарне и Центар Образовања Теолога. Његове вечерње проповеди Недељом су биле преношене са радио станице Оружаних Снага, оставиле су одјек у оном добу. Напуштали су људи послове које су радили да би отишли кући или у радње које су имале радио да би слушали његове проповеди. Чуо сам од војсковође Калогеропула да је о. Августин претио да ће престати са поменом краља Павла 1949 године, у војном храму Преображења у Лариси, пред војним властима, јер је краљ Павле потписао масонски акт са којим се масонерија описивала као човекољубива установа и била би као таква помогнута новчано од храмова и манастира. Официр Калогеропулос иако је волео о. Августина, уплашио се и рекао је о. Августину ако нешто тако учини да ће наредити његово хапшење. О. Августин је остварио своју претњу и престао је да помиње краља Павла прво у храму Светог Атанасија у Козанију, који се употребљавао као војни храм исте касарне.Говорио је јако строго против краља и наредио је појцу да не помиње више краља. Када се појац уплашио и почео да пева о. Августин је изашао из олтара и са оштрим тоном га је прекинуо, јер краљ није побожан већ је постао непобожан. Све то се одиграло пред војним властима Козанија, и пред официрем Вентиром. Сви су се подигли и покренута је хајка за о. Августином. Процес прогона је обустављен када је краљ схватио своју грешку и опозвао свој потпис са масонског документа (Више о овој теми можете читати у књизи « Једна Жива Прича, о. Августин у Козанију, Νο2»). За трпезом је говорио и о. Герасим Раптопулос који је рекао следеће· «О. Августин је био чудо Божије у животу свих нас појединачно …»

У Недељу ујутру је одржан други архијерејски помен у Митрополитском храму Светог Пантелејмона, са више архијереја. Говорио је архимандрит Никифор Манадис као и Митрополит Верије г. Пантелејмон. Митрополит Верије је говорио о непресталним прогонима и авантурама о. Августина «Нико му није био раван»,рекао је ,  «блаженом, у вери и љубави за домовину и у храбрости. Био је посебан, био је револуционар. Много је добрих хришћана и врсних свештеника, али је јако мало  оних који се боре јавно и борбено под сваку цену за Веру и Домовину. Потребна је врлина, потребна је одважност, потребно је срце за борбу за свето и преподобно, потребна је храброст и револуција. О. Августин је био један револуционар у свету. Није познавао ни додир новчаница, и како би подржавао среброљубље?Посветио се потпуно Господу, одричући се телесног човека, како да не осиуђује преступне  ванбрачне телесне односе?Волео је јако Христа и веровао је  бескрајно у Христа, како би могао поднети и најмање неверје? Трпео је за Домовину и како је могао поднети немар за њене интересе? Да, тако неко постаје револуционар…»

Митрополити су после Литургије отишли на Старчев гроб и одслужили трисвету молитву. _

У Недељу поподне послужене су две трпезе. Једна у Митрополији Флорине за Митрополите и друге званице из хотела Флорине а друга у Манастирском храму Светог Августина у Флорини за верни народ. У време трпезе у Манастиру, реч је узео о. Августин. Чули смо говор Старца “ о смрти”, којом се не завршава човеков живот већ којом почиње један лепши  живот…У наставку је говорио са дивљењем за о. Августина његов лични лекар г. Циандила као и игуман мушког Манастира Свете Петке у Милохорију, о. Максим Карава.

Увече је одржано бденије у Манастиру , у спомен на светог Јеротеја.

________________________

ΣTA ΡOYMANIKA

_________________________

POMENIREA DE 40 DE ZILE A
MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA.
FRAGMENTE DIN OMILIILE ROSTITE

Vineri după amiază, între orele 6 şi 9, în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei, din Florina, a avut loc panihida pentru pomenirea Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin. De faţă au fost Mitropoliţii Amfilohie de Kissamos şi Selinos (Creta), Serafim de Kastoria şi Teoclit de Florina. Mitropolitul Serafim de Kastoria a vorbit despre Părintele Augustin şi l-a lăudat pe actualul Mitropolit de Florina Teoclit, ca vrednic urmaş al său. Lauda ar fi justificată, dacă Mitropolitul Teoclit ar face ceva din cele pe care le-a făcut Părintele Augustin. Acum, când este sinodal, să înalţe glas de protest împotriva ecumenismului.
Sâmbătă dimineaţă a avut loc Sfânta Liturghie Arhierească şi pomenirea de 40 de zile în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei din Florina.
A vorbit Mitropolitul Pavlos al Glifadei.

Şi-a exprimat respectul şi dragostea lui faţă de persoana Părintelui Augustin, pe care l-a cunoscut încă din copilărie. Mama Înaltpreasfinţiei Sale l-a avut elev pe părintele Augustin şi în Gimnaziu şi la „Sholarheion” în Syros. Aceasta îi vorbea adeseori şi cu respect despre caracterul integru al Stareţului. Îi spunea: „În pauze, Părintele Augustin ţinea Sfânta Scriptură şi citea şi era întotdeauna tăcut. Avea smerenie şi simplitate. Băieţii în vremea aceea purtau în gimnaziu pantalonaşi scurţi, dar el purta până la genunchi.
Aşadar, din cuvintele mamei mele l-am cunoscut pe Părintele Augustin şi am înţeles că este un cleric duhovnicesc, un păstor autentic al Bisericii şi mă rugam pentru el şi am avut o mare dorinţă să-l cunosc.
Când am dat examene la Facultatea de Teologie a Universităţii din Atena, la 18 ani, adică în urmă cu 49 de ani, am plecat cu mama mea la un internat în Palamidi, unde locuia Părintele Augustin, ca să-l întâlnim, să-i sărutăm mâna şi să avem rezultate bune… Părintele Augustin ne-a primit pe mine şi pe mama într-un birou al internatului… şi m-a întrebat:
– De ce vrei să devii teolog?
I-am răspuns:
– Ca să devin cleric.
– Te-ai gândit bine la asta? – mi-a spus. Tatăl tău nu este împotrivă? Mama ta?
– Nu, i-am răspuns…
– Vei deveni cleric necăsătorit sau căsătorit? – m-a întrebat din nou.
– Dacă este voia lui Dumnezeu, i-am răspuns, vreau să devin cleric necăsătorit…
– Dacă simţi, mi-a spus, că eşti o persoană integră şi nu-ţi lipseşte nimic, mergi înainte şi fă-te cleric necăsătorit. Dacă însă nu simţi că eşti o persoană integrată, aşezată, pentru că Dumnezeu ne-a creat pentru familie, să te faci cleric căsătorit…
După aceea m-a întrebat:
– De ce vrei să te faci preot?
– Ca să ajut lumea, i-am răspuns.
– De ce nu ajuţi ca mirean? Şi mi-a spus un cuvânt înţelept:
– Biserica noastră nu are nevoie de mulţi clerici, ci are nevoie de clerici conştienţi şi foarte conştienţi fie căsătoriţi, fie necăsătoriţi, care să împlinească poruncile lui Dumnezeu, ca să aibă valoare misiunea şi jertfa lor.
Mi-a spus:
-Fă-ţi rugăciunea şi să faci tot ce te luminează Dumnezeu.
Mi-a dăruit şi o carte a sa: „Sfântul Cosma Etolianul”, ediţia a doua şi a scris dedicaţia: Iubitului mie Evstatie Tsausoglu, student la Teologie, cu rugăciuni din inimă, Augustin Kandiotis, Atena, 10.10.1961
Am adică o carte cu semnătura Părintelui Augustin! Ce altceva vreau?
În dedicaţie Stareţul a scris „s.”.
– Nu sunt student! – i-am spus. Nu ştiu dacă voi trece. Vei trece, mi-a răspuns, şi vei ajunge student.
Când s-au dat rezultatele eram unul din cei 25 de băieţi care au intrat la Teologie, din totalul de 600 de persoane. Au intrat şi cinci fete.
Mitropolitul Pavlos de Glifade s-a referit şi la hirotonia Părintelui Augustin ca Mitropolit de Florina:
„Au rămas profund înscrise în amintirea mea – a spus, miile de credincioşi prezenţi la hirotonia sa şi cuvintele Părintelui Hristoforos Kalivas: „Augustin s-a înălţat şi diavolul s-a surpat”…
„Eu cred – a continuat – şi zic asta pretutindeni, nu doar acum, că Părintele Augustin este un Sfânt Cosma Etolianul contemporan. Cred asta, o simt şi o trăiesc. Eu nu voi trăi, ca să văd asta, dar dragostea pleromei hristonimice a Bisericii Ortodoxe nu doar din Elada, care ştie luptele şi prigoanele lui din partea Bisericii administrative şi din afara ei, îl va recunoaşte într-o zi sfânt”.
După Sfânta Liturghie Arhierească şi parastasul de sâmbătă, arhiereii au slujit un Trisaghion la mormântul Stareţului.
Sâmbătă la amiază, Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin a oferit o masă la care au participat mulţi credincioşi şi de aproape şi de departe. Au vorbit trei medici şi au expus unele trăiri personale cu Părintele Augustin. Domnul teolog şi sociolog Vasilis Tsiupras, care în urmă cu 10 ani şi-a pierdut vederea, a spus: „L-am cunoscut pe Părintele Augustin de mic copilaş. Am să te strig Didim! – îmi zicea. (Didim a fost un sfânt orb, care a trăit în vremea lui Antonie cel Mare).
Părintele Augustin este un creator de epocă şi aceasta este contribuţia lui cea mai mare. Pentru că poţi să fi predicator bun, poţi să fi medic bun, poţi să fi profesor, dar dacă nu reuşeşti să corespunzi nevoilor vremii, vei rămâne doar un Vasilis super şi nimic mai mult…”.
A vorbit apoi domnul Vasilis Sterghiulis din Larisa, care l-a cunoscut pe Părintele Augustin în urmă cu 60 de ani. Şi a spus: „Dacă ar trebui să vă povestesc cele pe care le-am trăit lângă Părintele Augustin, ar trebui să vă vorbesc până la miezul nopţii. Eram mic elev de şcoală primară, când l-am cunoscut. Slujea în Larisa ca preot militar… A lucrat în armată ca nimeni altul şi a făcut foarte multe în Larisa. Era curajos şi nu dădea înapoi… Scotea periodicul „Safirul”, periodicul „Soldatul creştin”. A ridicat faimoasa biserică a Schimbării la Faţă a Mântuitorului în tabăra centrală din Larisa. A făcut în armată un Centru de Educaţie a Teologilor. Predicile lui de seară din duminici, care erau difuzate de postul radiofonic al Forţelor Armate au creat o epocă. Lumea îşi abandona treburile şi se ducea în case sau în magazine unde erau radiouri ca să asculte predicile lui.
Am auzit de la generalul Kalogheropoulos că Părintele Augustin îl ameninţase că va interzice polihroniul Regelui Pavlos în 1949, în biserica militară a Schimbării la Faţă, înaintea autorităţilor militare, pentru că acesta semnase un document masonic, prin care masoneria era caracterizată drept un aşezământ filantropic, urmând a fi susţinută de biserici şi mănăstiri. Generalul Kalogheropoulos, cu toate că îl iubea, s-a temut şi i-a spus că îl vor aresta dacă face aşa ceva. Părintele Augustin şi-a dus la îndeplinire ameninţarea şi a sistat polihroniul regelui în biserica Sfântului Atanasie din Kozanis, care deservea atunci ca biserică militară a aceleiaşi tabere. A vorbit dur împotriva regelui Pavlos şi i-a spus psaltului să nu cânte polihroniul. Când acela s-a temut şi s-a dus să cânte, Părintele Augustin a ieşit în Uşile Împărăteşti şi pe un ton aspru i-a zis să înceteze, pentru că regele nu este prea-binecredincios, ci prea-necredincios. Toate acestea au avut loc înaintea autorităţilor militare din Kozanis şi înaintea Generalului Ventiri. S-au răsculat toţi şi a început prigoana împotriva Părintelui Augustin. Procedura prigoanei a încetat când regele şi-a înţeles gafa şi şi-a retras semnătura de pe documentul masonic (Mai multe pe această temă puteţi să citiţi în cartea „O istorie vie. Părintele Augustin în Kozanis, vol. II”). În trapeză a vorbit şi Părintele Ghervasios Raptopoulos şi a spus că „Părintele Augustin a fost minunea lui Dumnezeu în viaţa personală a noastră a tuturor…”
Duminică dimineaţă a avut loc o a doua pomenire arhierească în Catedrala Mitropolitană a Sfântului Pantelimon cu mai mulţi arhierei. A vorbit Arhimandritul Nikiforos Manadis şi Mitropolitul Pantelimon de Veria.
Mitropolitul de Veria a vorbit despre permanentele prigoane şi păţanii ale Părintelui Augustin. A spus: „Fericitul nu a avut pereche în credinţă, în iubirea faţă de patrie şi în vitejie. A fost unic, a fost un revoluţionar. Mulţi sunt creştini buni şi clerici virtuoşi, dar puţini şi foarte puţini sunt cei care apără pe faţă şi luptă cu risc pentru credinţă şi patrie. E nevoie de virtute, e nevoie de curaj, e nevoie de inimă luptătoare pentru cele sfinte şi cuvioase, e nevoie de vitejie şi de revoluţie. Părintele Augustin a fost un revoluţionat în toate. Nu ştia nici valoarea banilor, nici cum arată. Şi atunci cum să nu mustre iubirea de argint? Închinându-se în întregime Domnului, lepădându-se de omul trupesc, cum să nu condamne relaţiile trupeşti nelegiuite? L-a iubit cu patos pe Hristos şi a crezut neclintit în El; şi atunci cum putea să tolereze cel mai mic semn de necredinţă? A suferit pentru patrie şi cum ar fi putut să tolereze nepăsarea faţă de cele folositoare ei? Iată, aşa devine cineva revoluţionar…”
După Sfânta Liturghie, Mitropoliţii s-au dus la mormântul Stareţului şi au slujit un Trisaghion.
Duminică, la amiază, s-au oferit două mese. Una de către Mitropolitul Florinei pentru mitropoliţi şi alţi invitaţi la un hotel din Florina, iar a doua la Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, pentru poporul credincios simplu. În timpul mesei de la mănăstire, a luat cuvântul Părintele Augustin. Am ascultat Omilia Stareţului despre moarte, care nu este sfârşitul vieţii omului, ci începutul unei alte prea-frumoase vieţi. În continuare, a vorbit cu entuziasm despre Părintele Augustin medicul său personal, domnul Tsiantilas şi Egumenul Sfintei Parascheva Milohoriou – Părintele Maxim Karavas.
Duminică seară, în mănăstire, a avut loc o priveghere la pomenirea Sfântului Ierotei.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/ )

Недеља Δ΄ Лука (Лука. 8, 4-15)

МАТЕРИЈАЛНЕ И ДУХОВНЕ ТАЈНЕ

«Вама је дано да знате тајне…» (Λουκ. 8,10)

Еванђеље које смо чули, драги моји, је једна прича Господа нашег Исуса Христа преузета из земљорадничког живота. Земљорадник је узео посуду са семеном, изашао је на њиву и сејао је свуда. Резултат· један део семена је пао на пут, где су пролазила кола и пешаци, дошле су птице и позобале семе. Други део семена је пао на камениту земљу и није могао да донесе род. Трећи део семена је пао усред трња, које је узрасло и угушило га. А четврти део је пао на земљу чисту и плодну, и изникавши донесе стоструки род. То је прича. Сви сте је чули. Али шта са тим? То им се није чинило као нешто важно, није код њих пробудило радозналост. Само дванаест ученика, када је завршено поучавање се приближило Христу и упитали су га· Шта значи та прича? А он им тада рече· «Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију» (Лука. 8,10).
Узећу само ове Христове речи· «Вама је дано да знате тајне…».Шта то значи· Вама мојим ученицима, не другима,дата је привилегија, благодат, да знате тајне Божије. О тајнама је дакле реч.

* * *

Тајне се деле у две врсте· тајне материје, и тајне духовне.Почнимо са тајнама материје.

⃝ Шта је материја, земља којом ходамо? Немојмо живети као животиље. Неки, као што нам говори Еванђеље, имају очи и не виде, имају уши и не чују (види. Марко. 8,18), тако живе. Узмите у шаку мало земље. Некада није постојала. Како је настала? Са каквом лакоћом пекар узима у руке брашно и прави разне производе (кроасане, кифлице, итд., тако и нека невидљива рука је од материје направила· месец, звезде, планете мале и велике, који су  каои огромни кругови. Питаш научнике· шта је материја? Окрећу своје главе· нико не зна одговор. Тајна.
⃝ И само то? Како стоје те планете? Једна сила, кажу, светирске привлачности, чини да једна звезда привлачи другу. Ако ли упиташ шта је светирска привлачност? Нећеш добити потпун одговор. И то је тајна
⃝ Желите ли још неки пример? Држиш један магнет. Приближиш ли га игли, боцкалици или ексеру магнет их  привлачи · померају се са свога места и журе да се залепе за магнет. Шта је магнетизам? Никакав важан одговор. Тајна. Желите ли још? Електрицитет· притиснеш дугме и упале се светла. Шта је електрицитет?Никакав опет одговор· и то је тајна.
⃝ Желиш још?  Пронашли су неку нову енергију, јачу, нуклеарну или атомску енергију. Шта је атомска енергија?И то је тајна.
⃝ Немојмо ићи далеко· идемо на данашњу причу. Шта нам говори? Говори нам о семену, које је сејао земљорадник. Шта је семе? Једна мала стварчица. Убациш је у земљу и изникне од њега један леп цвет или једно огромно дрво. Како? Шта постоји у семену? Направи ти једно семе!Сви научници да се скупе, једно зрно семена не могу да направе. Довољно је једно зрно семена да докаже да Бог постоји.

Многе материјалне ствари крију тајну. Наука настоји да реши тајне. Али чим реши једну, после ње јавља се још више тајни, један океан тајни постоји. Од хиљаду ни једну није могла наука да објасни.

* * *

И опет човек, горд и непокоран, не може да реши тајне природног света, тражи да реши тајне духовног света. Као што постоје тајне материје тако постоје и духовне тајне, а то су тајне наше вере. Ево неких од њих:

⃝ Чују и говоре· Како може једна девица да роди? Сумњаш? И ја те питам како се родила материја? Онај што је рекао да се од нуле створи материја, он је рекао и да се од Дјеве роди Син. Шта је теже, да материја настане од нуле или да се роди дете од једне девице? То рађање је тајна.

⃝ Нешто слично. Како је Бог постао човек? Несхватљива тајна. Онај који је спојио ватру и ужарено жељезо, Он  је спојио две природе у лицу Христовом.

⃝ Како је вода постала вино у Кани? Тајна. Тражиш објашњење? А ја ти кажем нешто друго. Једном сам шетао кроз неко село и наишао сам на једног гордог земљорадника, који није веровао у то. Док смо напредовали, стигли смо до једног воћњака са разним дрвећем. ― Сви они, кажем му, имају корење, и сви се хране преко корења, и увлаче у себе исту воду. Како вода постаје код дрвете лимуна, лимун, а код дрвета нарандже постаје наранджа, код јабуке, јабука, код маслине, уље?… ―Не знам, одговара ми. ― Немој сумњати у Еванђеље.
⃝ Друга тајна вере. Ако у то не верујеш, немој ићи у цркву. Тамо, на светом столу,на божанственој литургији хлеб и вино постају тело и крв Христова. Ако сумњаш у то, питам те· не видиш ли толико промена које настају у материјалном свету? Како нпр. Трава и вода код овце постају млеко? То што видиш  испред себе не можеш објаснити, а тражиш да објасниш велике ствари.

⃝ Шта да кажемо о другој, најузвишенијој тајни наше вере? Која је то тајна? Тројична догма, да је Бог један али да има три лица· Отац, Син и свети Дух – света Тројице, спаси свет! То је већ тајна над тајнама. Долази човек и пита како је један једнако са три и како је три једнако са  један? Свети Козма Етолски као помоћни пример наводи· « Сунце је једно, али и три заједно· има здраке, које долазе на нас као црте, као конци, има и светло , које се шири по целом свету. Са сунцем поистовећујемо Оца, са здракама Сина и са светлом једносушни Дух». Хајде да ми објасниш тајне које има сунце, а после ми тражи да ти објасним тајну свете Тројице. Сећам се, када сам био мало дете, један студент медицине је дошао у село и исмејавао се вери: ―Ко је видео Бога? Говорио је. Тада је један неписмени свештеник, поп-Никола, му рекао· ― Дођи овамо, Георгије дете моје, који си као мали долазио у цркву и придржавао свећу. Ко ти је искоренио веру? Желиш да видиш Бога? Веома добро (био је месец Јул, подне и сунце је пекло). Попни се овде. (Успео га је на  једну клупу). Погледај у сунце ― Не могу, каже, ослепећу. ― Е, несрећниче, сунце не можеш да погледаш а желиш Бога да видиш?

* * *

Као што су истините, драги моји, материјалне тајне, тако су истините и несхватљиве тајне вере.  Али све што је неприступачно постаје приступачно – али коме? Онима који верују и показују велику ревност.«Вама је дано да знате», каже Христос· ви имате част да знате тајне.Путовао сам до једног села близу Вица. Свиђало ми се да разговарам са скромним људима и разговарао сам са једним чобаном. ― Био је, рече ми, у мојој колиби један студент из Солуна. Дао сам му да једе хлеб и сир, али када сам се ја пре јела прекрстио, подмејавао ми се. Знао је неке делове из Писма- ја не знам- и правио ми се паметан. А тако, треба и ја да научим. Одлазим у градић Аминдео, купујем једно свето Писмо, почео сам и ја да читам, једном, два пута, три пута, четврти пут. Сада разумем! Нека дође сада неки неверник па да разговарамо… Један скромни чобан чита Писмо и разуме, чита други гордељивац и не разуме. Како да то представим.Прошао сам поред Алиакмона два пута, зими и лети.Зими много воде има, али мутне, не видиш ништа, а лети све видиш, сваки каменчић, дно, бело камење- црвено- црно, рибице. И умови људи су данас мутни, ништа не виде. Дајте ми чиста срца. Тамо се Бог појављује. «Вама је дано да знате тајне». Други , нека знају слова, нека студирају у иностранству, од Цркве не разумеју ни Ц, као кинески да је. Закључак: Верујеш ли у Бога? Моли се, читај, иди у цркву, причешћуј се. Тада ће се отворити небеса, постаћеш астронаут, полетећеш до звезда и појати·« Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин. » (Фил. 2,11 и б. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Андрије, Ано Патисиа- Атина 11-10-1970)

21. Септембар, Рођење Пресвете Богородице

У ЦРНО ОДЕВЕНА БОГОРОДИЦА

Данас, драги моји је радостан богомајчински празник. Славимо рођење Пресвете Богородице. Која је суштина празника и каква осећања буди у нама?

* * *

Као и сви други људи  и Богородица је на овај свет дошла од некога. Ко се родио од стене? Нико. Од једне мајке и од једног оца смо сви рођени. Богородица је имала родитеље. Мајка се звала Ана а отац Јоаким.

Они су били јако побожни људи, али бездететни. У оно време бездететност је сматрана несрећом. Ко је имао децу, сматран је срећним. Ко је имао више деце (5,6,7,8…), сви су га благосиљали. Онда су биле патријархалне породице. Данас се деца сматрају несрећом. Роде једно, на силу двоје, а више не, стоп! Бездететни родитељи су молили Бога дан-ноћ да им подари дете да би му га посветили. Где данас да нађемо такву мајку! Не постоји данас више такво расположење за давањем. Ускоро ће три професије нестати. А то су полицајац, болничар и свештеник. Зашто да полицајац чува ред,  и да долази у опасност, зашто да болничар бди целу ноћ поред болесника, боље да иде у неки ноћни клуб и пева, згрнуће доста пара.

А други је предмет исмејавања да буде свештеник, да би му на улици показивали ружне  хирономије? Не. Нестаће неколико тако неопходних професија и то ће бити знак напретка.

Остарили су Јоаким и Ана. Да ли може из једног пања да изађе цвет или из једне суве стене да изникне љубичица? Још мање из једне неплодне жене може да изађе цвет који се зове дете. Оно шта је цвет у природи и шта је звезда на небу, то је дете у породици, даје утеху, радост и весеље. Они су молили Бога да им дарује дете, да би му га посветили. Која мајка, када роди дечака, каже: «Боже мој, удостој ме да га посветим да постане свештеник или  монах»? Механичар, лекар, правник ће бити, то се сматрало великим. Свештеник?… Путовао сам једном у неко село иза Алиакмона, у Хаси, тамо су постојали крадљивци у брдима. Тамо када се рађао дечак, комшинице су благосиљале· «Госпа Марија, нек ти је жив, нек постане капетан!…». Да ли разумете? Први благослов је био да постане капетан а задњи да постане свештеник. И данас који отац или мајка сматра својим поносом да посвете своје дете Богу­?

Јоаким и Ана су били побожни и часни људи. Зато им је Бог подарио једну веселу девојчицу, назвали су је Марија и посветили су је Богу. Шта значи име Марија? Многе жене имају то име, али не знају шта оно значи. Марија је јеврејска реч и значи «господарица», «госпа». Не значи госпођа градоначелника, госпођа судије, госпођа председника, госпођа официра, ништа од тога. Значи Господарица света, Господарица анђела, заиста Госпа. То је Дјева Марија.

* * *

Данас је светско славље поводом рођења Пресвете Богомајке.  Ко се радује празнику наше Богородице? Радује се света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, јер је пронађена једина достојна да понесе у својој утроби Реч Божију, пронађен је чисти сасуд, преблагословена Богомајка. Радују се и диве се анђели, је виде једно земаљско створење да се уздиже до облака и звезда небеских и постаје «часнија од херувима и славнија од серафима»· радује се и арханђел Гаврило, који јој је објаво «радуј се» (Лука. 1,28). Радују се пророци, од Исаије који је најавио пре 800 година па до часног Претече који је поздравио из мајчине утробе. Радују се праведни старог завета, који су је очекивали вековима. Радује се цео свет, охрабрују се грешници видећи да је стигло њихово избављење. Сви се радују. А Богородица? Да ли се она радује? Она је ожалошћена. Када бисмо могли да је видимо, видели бисмо да је обучена у црно и да плаче, а њене сузе да падају са неба доле на грешну земљу. Зашто се не радује Богородица?

Како да се радује? Жали пре свега, јер постоје нечиста уста и одурна, породи аспидини, који хуле на њено име дан-ноћ. Ни једна жена, колико и грешна да је, не псује се колико се псује наша Богородица из уста Грка(Срба)! Рећи ћу вам једну страшну ствар. Бог нек нам се смилује! Иза Евра око хиљаде Турака су спремни да нас покосе са њиховим мачевима, а хиљаде Турака са оружјем једва чекају да нас побију. Од свих њих ни један, ни један, не псује Алаха! Да наставим?Долазе у моју канцеларију војници из Александропоља, из Козанија и из других места, добра деца, која верују у Бога. Они се грозе и плачу говорећи ми.· «Бог ће нас казнити. Од јутра па до вечери мали и велики псују». Како да нам се смилује Бог?Турчин не псује Алаха, а Грчки војник да псује божанско, и нико да не протествује! Да ли се усуђује неко да псује некога од постојећих владара? Ко? А не, они су велики а Христос је мали! Зато је обучена у црно Богородица. Жали због псовки. И не само мушкараца, али и у последње време жена. До, сада смо бар знали да жене  не псују, а сада сам чуо и грозим се, да и жене говоре ружне речи и да псују. То нисам очекивао. Тако да смо доживели да смо најхулнија нација на Балкану и на целом свету.

⃝ Богородица плаче и због пада женског рода. Данас влада један други тип жене, супротан опису православне Гркиње. То је жена у панталонама, обнажена, са цигаретом, са намазаним ноктима и одсеченом косом, која је напустила своју кућу и децу и цео дан се налази по разним центрима забаве. Жали наша Богородица због напуштања  и  раздора породице, због ванбрачних заједница, због прељубе, због  развода, због свих  зала  која  су се одомаћила код нас

⃝ Обучена је у црно Пресвета због псовки мушкараца и због посрнућа жена, а посебно због великог злочина који се назива чедоморство. Да сам судија или полицајац, вршио бих истраживања на гинеколошким клиникама и проналазио бих шта– шта бих проналазио·  да искомадане ембрионе бацају у одводе за канализацију !Колико деце? 400 на годину! Чујете ли! 400! Зато се гасимо као народ. У Турској има деце, у Албанији има деце… А ми са чедоморствима имамо најмање деце. Обогатили су се незнабожни гинеколози , деца и паре, чедоморство и паре. Нечисте паре. Загађујемо нашу земљу са недужном крвљу! Плаче Богородица због наше духовне пропасти.

⃝ На крају обучена у црно Богородица – зашто? Зато што многе њене цркве, у неизбављеним домовинама, као нпр. Кипар, не служе данас. Мноштво цркава свуда, у селима, на узвишењима, поред обала, лепе цркве, споменици вековних техника, посвећене у име Пресвете Богородице (неке Рођењу, неке Успењу, неке Благовестима итд.) остају данас затворене или су порушене и похаране са поломљеним крстовима,  са покраденим и побацаним светим чашама, крстионицама са поломљеним и измуљаним иконама, са обешчашћеним гробовима… Обучена у црно Пресвета плаче. Плаче због нас, плаче за Кипром, плаче наша слатка Богомајка за целим светом. Помолимо се драги моји, данас. Задржимо нашу веру. Затворимо се у своје куће и плачимо и ми заједно са Пресветом. Као грешници ми да жалимо због својих сагрешења. И донесимо одлуку да живимо сагласно са вољом њеног вољеног Сина, да бисмо имали благослов као особе и породице и као народ. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον Ιερό ναὸ του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 7-9-1974 ἡμέρα Σάββατο βράδυ)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у Светом храму Светог Пантелејмона у Флорини 7-9-1974 у Суботу увече)

Недеља пре Крстовдана
(Јован 3, 13-17)

Говор Митрополита Флорине
Августина Кандиота

БОГ ТЕ ВОЛИ

(О ΘΕΟΣ ΣΕ ΑΓΑΠΑ)

«Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јован 3,16).

Воздизање часног Крста је центар Септембра. Данашња Недеља се назива « пре Воздизања» а наредна «после Воздизања». Следећи су стихови « Крст уписа Мојсије… », апостол и еванђеље су исто посвећени крсту.

Шта нам поручује еванђеље: « И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечји који је на небу. (Јован 3,13). Ма, рећи ће нам неверујући, данас је напредовала наука, сви погледи су усмерени на свемир, како еванђеље говори, да се нико није попео на небо? Овде наука разоткрива религију… Шта имамо да одговоримо на ово?

Не познате добро Писмо. Када нам Еванђеље каже    «небо», не мисли на ово природно небо, на које се попео пророк Илија. Изнад тога природног неба, изнад сунца и месеца, звезда и галаксија, постоји једно друго небо, духовно натприродно и невидљиво. Зато нам негде Писмо говори «Хвалите га небеса над небесима» (Псалм. 148,4). Зато и за апостола Павла каже да је однесен «до трећег неба» (Β΄ Κοр. 12,2). Постоји и једно узвишеније небо, на којем се обожава Бог. «Иже Херувимы тайно образующе и Животворящей Троице Трисвятую песнь припевающе, всякое ныне житейское отложим попечение…» (Б.лит). О томе небу, на којем не постоји ништа земаљско већ тамо борави Пресвета Тројица и бестелесни духови, говори нам Христос када каже : « И нико се није попео на небо». Тако да је са тога неба дошао на земљу Господ наш Исус Христос, његово порекло је божанско, то значи да је он Бог. А да је Бог то нам је Христос доказао, између осталог, са својим учењем, које је божанско. Књиге које су написали највећи мудраци су мањкаве у поређењу са Еванђељем. Онај који слуша и чита Еванђеље осећа се као Христови слушаоци који су говорили: «Никада човек није тако говорио као овај човек» (Јован. 7,46).Исти је о своме учењу рекао· «Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи» (Матеј. 24,35. Лука. 21,33. ви. и Μарк. 13,31).

Са неба са којег је дошао Христос донео нам је – узвишене поуке. Која је, упитаћете, најузвишенија догма, највећа његова поука? То нам говори данашње еванђеље. Било би ми драго да имам снагу Златоустог и Великог Василија, да вам то усадим у ваше душе. Најузвишенија догма, највећа истина, је да Бог воли свет- Бог воли човека  (Јован. 3,16).

Бог воли човека, пре свега зато што га је створио. Ако ме убедиш да су се  твоја кућа и твој сат сами  направили, само тада ћу прихватити и да је тај велики сат који се назива човек настао сам. Бог је створио човека, он је створио очи да гледају, ухо да слуша, руке да се покрећу, ноге да ходају, срце да лупа, крв да кружи, мозак да разуме. Бог је дао свима њихове функције , здравље. Сваки откуцај твога срца ти виче. Бог те воли!

Не само да је Бог створио човека већ се и брине о њему. Није га бацио на неки пусти оток или на месец, настанио га је на овој планети, где му је дао све прве материје, све неопходно за стварање културе. Дао му је сунце, које светли и греје. Свака здрака сунца, која путује толико миља и пада на образ детета, на руку радника, на куће и колибе, пролази и кроз решетке затвора, шта је? Целив, пољубац Божији. Свака здрака сунца, свака капљица кише, сваки дашак ветра који удишемо, ветрови, росе, дрвеће, цвеће, славуји све говори и каже: Бог те воли!

И не само то. Ако си Хришћанин, пусти друге људе да говоре о цвећу и птицама. А ти дођи на Крстовдан у цркву, када свештеник воздиже часно Дрво и да видиш умно Христа са трновим венцем, са рукама и ногама повређеним и са прободеним прсима, стани мало и размисли и запитај се

зашто се патио Христос? И тада ћеш чути одговор , који  даје већ 800 година пре Христа, пророк Исаија· «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, казна беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.» (Исаија. 53,4-5). Ко може да осети колико је Бог заволео свет! Са којим језиком да опишемо љубав Христову за нас? Онај који има само једно дете, колико ли га пати! Дођите ти оче и мајко да нам кажете колико волите вашег јединца! Ако вам сада неко каже, да то дете сада треба да жртвујете за вашег непријатеља, која мајка и који отац би то учинили? Поготово за непријатеља. Ни за пријатеља, а за непријатеља још мање. Али шта нам говори данашње еванђеље· «Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јова. 3,16)·

* * *

Не постоји браћо моја  сумња да Бог воли човека. Али та љубав Божија и код нас ствара обавезу да Га волимо. Као што си ти мајко се удостојила да те воли твоје дете, тако и Бог очекује да га људи воле. Наша је дужност да волимо нашег Спаситеља.

Али не постоји љубав према Богу. Срца су данас хладна- ледена за Бога. Једно пророчанство апостола Павла нам говори, да « у последње дане» ― а и ми смо у последњим данима: «Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена, јер ће људи  бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли» (Β΄ Τим. 3,1-5). Људи ће волети сласти мале и велике више од Бога. Први ће волети своју децу, други своју жену, трећи новце, четврти књиге, пети науку, шести провод, седми спорт… и тако редом. Људи ће бити луди за тим стварима али у њиховим срцима неће бити љубави за бесконачног Бога.

Молим, да ли то већ не бива данас? Бога не само да не волимо већ га и псујемо. Хулимо на њега са нашим језиком и нашим речима, хулимо га и са нашим делима. Сваки дан, сваког часа, сваког минута се чују псовке. И после свега очекујемо напредак? Као што смо кренули – немојте ме назвати песимистом уз помоћ Еванђеља важем друштво, говорим вам следеће: Јевреји су једном разапели Христа, али ми га разапињемо хиљаду пута сваки дан. У кућама, у школама, у касарнама, на судовима, на бродовима, у колима, на обали, на копну, свуда га разапињемо, не постоји место на коме не постављамо и један крст Христов.

После свега тога ја се чудим како нас  Бог и даље воли. Слава дуготрпљењу твоме, Господе! Могао би да каже сунцу, мало се спусти, примакни се земљи и температура би са 40 се попела на 100, 200 или 300 степени. Могао би рећи мору· Не подносим више њихова блудничења и курварства, попни се, прекриј све врхове, да не остане ни један црвић жив! Могао би рећи водама, изворима, облацима и рекама· Пресушите!… Незахвални човече који пијеш воду и псујеш Бога. Угледај се на птице, које када се напију воде, уздигну своју главу према небу као да захваљују Богу. Ако пресуше воде, нећеш пронаћи ни једну чашу да се освежиш· твој језик ће се лепити за мермер у спиљама. Али Бог нас ипак још држи на овоме свету, црви у творевини. Слава твоме дуготрпљењу Господе!

Браћо моја, сви ви који верујете у Еванђеље Христово, у овоме нечистоме веку, дођите сви, мали и велики, у цркву на дан Воздизања часног Крста. Постите као да је Велики Петак. Помислите на своје грехове. Избројте доброчинства Божија. И док будемо гледали часни крст, рецимо сви· «Сети ме се Господе,  када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42) Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у храму Узнесења Господњег у Драпецони- Пиреја 11-9-1960)

ΣΕΡΒΙΚΑ

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

А КО ЈЕ  БЛИЖЊИ МОЈ?

„А ко је ближњи мој?“ (Лука. 10,29)

Бог је драги моји створио човека као друштвено биће, побринуо се да живи са другим људима. Због тога се човек забрине када остане сам, осећа се усамљено. Ближњи треба да су му његови родитељи, браћа, рођаци и пријатељи. Пре свега код  брачних парова  треба да је  супруг ближњи својој супрузи, а супрузи да је ближњи њен супруг, јер су спојени  светом тајном брака са нераскидивим спонама и нису више два већ су једно тело.

На жалост данас те споне нису јаке. Чак ни спона брака. Од сто бракова, око двадесет и пет се разведу а остали немају савршену хармонију. Велика  љубав и повезаност је некада постојала код старијих брачних парова, када се дешавало да ујутру умре супруг  увече би умрла од туге за њим и његова супруга. Где је данас таква љубав! Долазе тренутци када човек остаје сам.: „далеко стоје ближњи моји“ (псалм. 38,11).

Веома ћеш се преварити ако мислиш да је твој ближњи, твоје дете које ће остати поред тебе да се брине о теби у старости твојој. Колико ли само деце није напустило своје старе родитеље или су их послали у старачке домове! Наш ближњи треба да су наша мајка, супруг или супруга, наша деца, наши рођаци, наши пријатељи и  земљаци. На жалост пуно пута они то нису и стоје далеко од нас.

Једини који остаје заиста наш ближњи  је Господ наш Исус Христос. Самарићанином су га називали његови непријатељи, тако су га називали презриво фарисеји. Али он је сишао са неба, пронашао  човека којег је напао разбојник и излечио га је. Разбојници су лукаве помисли, страсти, лоши људи, разбојник је пре свега сатана.

Крвари данашњи човек и тражи ближњег. Христос помаже  повређеном човеку, брине се о њему и води га у преноћиште, које је Црква са њеним светим тајнама. Христос је идеалан ближњи…

Христос је ближњи сваком човеку… И ако те сви напусте, ти кажи: „Ако на свету не будем имао где да се ослоним или прибегнем, тамо високо је мој  Бог, како могу да очајавам?“ (Г. Веритис).

(Αποσπάσματα ομιλίας επισκόπου Αυγουστίνου Καντιώτου, Πτολεμαϊδα 15-11-1992)

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

MANIA ΓEPONTIΣMOY

(Απόσπασμα αγιογραφικού μαθήματος του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στην προς Γαλάτας επιστολή, στον «Οίκο Χειροτεχνίας», δηλαδή στο σημερινό Μοναστήρι του Αγίου Αυγουστίνου στην Φλωρίνης, στις 11-1-1991)

«Την προς Γαλάτας επιστολή χαρακτηρίζει· το φιλελεύθερο και ελεγκτικό πνεύμα. Την πικρία που αισθάνθηκε ο απόστολος Παύλος από την εγκατάλειψη. Για φανταστείτε να έχει 200-300 χριστιανούς και να φύγουν όλοι!…

Tα ξέρετε τα γεγονότα, να μη τα λέμε. Tώρα τελευταίως υπάρχει η μανία του γεροντισμού. Θα γράψω άρθρο γι’ αυτό. Φοβερό, τρομερό πράγμα! Tο χθεσινό παιδάριον, μόλις το χειροτόνησες να θέλει να κάνει οπαδούς. Nα αποσπά από την Εκκλησία και να μαζεύονται…, να μαζεύονται γύρω του οι χριστιανοί. Διασπώνται έτσι τις δυνάμεις του Χριστιανισμού. Και κάθε πλέον αρχιμανδρίτης έχει μανία γεροντισμού. Mεγάλη νόσος αυτή μέσα στην Eκκλησία του Xριστού.

Eμείς πρέπει να παρηγορούμεθα, αν έμεναν όλοι θα ε­ίχαμε 300-400 ιερείς….

Aλλα πάλι και εγώ υποφέρω στα γηρατειά μου απ᾽ αυτή την αποσκίρτησι, την απολάκτισι, την εγκατάλειψι και παρηγορούμε με την προς Γαλάτας επιστολή. Την διαβάζω συχνά και παρηγορούμε.

Eάν ο Παύλος, που ήταν τόσο μεγάλο υπόδειγμα αιώνιον και αθάνατον, έπαθε αυτά, τί να πούμε εμείς;…

Tί να πούμε για την εγκατάλειψη; Έμειναν μερικά πρόσωπα κοντά μας, όπως είναι και ο π. Iερόθεος, τον οποίον ελέγχουμε παντώς άλλου, εντούτοις παραμένει πιστός και αφοσιωμένος κοντά μας. Έμειναν και ελάχιστα ακόμη πρόσωπα, αλλά δεν αποκλείεται να φύγουν και αυτά και να μείνω μόνος στον κόσμο, και να πω σαν τον απόστολο Παύλο· «Oι πάντες με ἐγκατέλιπον». Ας γίνει και αυτό· Aλλ’ ει ο Θεός μεθ’ ημών ουδείς καθ’ ημών και «Γνώτε έθνη και ηττάσθαι ότι μεθ’ ημών ο Θεός». Aυτό είναι το ουσιώδες…».

ΜΑΝΙΑ ΓΕΡΟΝΤΙΣΜΟΥ ΚΑΙ ΔΕΣΠΟΤΙΣΜΟΥ

• Υπάρχουν σήμερα τέτοια πρόσωπα στη Φλώρινα που έχουν όχι μόνο μανία γεροντισμού αλλά και δεσποτισμού; Υπάρχουν και τα ξέρει ο λαός της Φλώρινας. Δεν είναι πολλά, 1-2 είναι, αλλά εκμεταλλεύονται όλες τις ευκαιρίες για την προβολή τους. Να πιάσουν μίτρα και πατερίτσα και ας προσκυνήσουν και τον Αντίχριστο. Από τέτοιους δεσποτάδες που δεν τους διαλέγει ο πιστός λαός και δεν εξελέγονται με την επιφoίτηση του Αγίου Πνεύματος τι θα περιμένει κανείς;
• Να δούμε πως τους φωτογραφίζει ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης·
• ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:
• «Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

Ο ΧΡΙΣΤΟΣ ΕΙΝΑΙ Ο ΝΥΜΦΙΟΣ ΤΗΣ ΨΥΧΗΣ

Ο ΠΝΕΥΜΑΤΙΚΟΣ Ο ΝΥΜΦΑΓΩΓΟΣ

Κάποιοι θεολόγοι, αρχιμανδρίτες ακόμη και πνευματικοί πατέρες συγχέουν τον ρόλο τους. Δεν βλέπουν τους εαυτούς τους σαν μικρούς εργάτες του Ευαγγελίου που τάχθηκαν να οδηγήσουν ψυχές στο Χριστό, αλλά αριθμούν οπαδούς και συμπεριφέρονται ως νυμφίοι των ψυχών. Αυτό το αμάρτημα το θεωρούσε πολύ φοβερό ο επίσκοπος Φλωρίνης Αυγουστίνος και δεν επέτρεπε σε κανένα από τα πνευματικά του παιδιά να συγχέει τον ρόλο του.

Θα αναφέρουμε κάτι που έγινε στην Κοζάνη την δεκαετία του 60.

Ο π. Αυγουστίνος που εργάστηκε τα δύσκολα χρόνια της Κατοχής στην Μακεδονία είχε γίνει φούτ μπολ στα πόδια των αρχιερέων και είχε πολλές δυσμενείς μεταθέσεις, γιατί τους ήλεγχε. Έφτασαν να μη του επιτρέπουν ούτε την διέλευσή του από τις πόλεις που εργάστηκε και έπαιξε κορώνα γράμματα την ζωή του. Ο κόσμος όμως τον αγαπούσε και τον περίμενε. Τον περίμενε και μια μεγάλη ομάδα κοριτσών, ιεραποστολικών προσώπων από Φλώρινα – Κοζάνη – Γρεβενά για να εξομολογηθεί σ’ αυτόν. Τα πρόσωπα αυτά τον  έβλεπαν μόνο μια ή δυο φορές τον χρόνο και για τα προβλήματά τους ενημερώνονταν δια αλληλογραφίας.

Κάποια μέρα, μετά την εξομολόγηση όταν έφυγε έκλαυσαν.

Αυτό το έμαθε ο π. Αυγουστίνος από έναν συνεργάτη του, τον Γεώργιο Παφίλη. Ο π. Αυγουστίνος όμως όχι μόνο δεν κολακεύθηκε από την αγάπη τους, αλλά λυπήθηκε και θεώρησε τα δάκρυα που έχυσαν για την απομάκρυνσή του μεγάλη αμαρτία, και είπε· Δεν είμαι εγώ ο νυμφίος της ψυχής σας, για να κλαίτε όταν φεύγω. Νυμφίος σας είναι ο Χριστός. Αυτόν να αγαπήσετε και κοντά του πάντα να βρίσκεσθε. Εγω είμαι απλώς νυμφαγωγός, αυτό πρέπει καλά να το καταλάβετε. Αν δεν καταλάβετε, δεν θα ξαναδείτε το πρόσωπό μου και δεν θα επικοινωνήσω ούτε δια αλληλογραφίας μαζί σας.

Ο π. Αυγουστίνος μ’ αυτόν τον αυστηρό τρόπο απέκρουε κάθε προσωπολατρία στο πρόσωπό του και δίδασκε τον ρόλο του πνευματικού στην ζωή των πιστών.

____________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_____________________

MANIA STĂREŢISMULUI

(fragment din lecţia biblică la Epistola către Galateni a Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin, în “Casa lucrului manual”, adică în actuala mănăstire a Sfântului Augustin din Florina, pe 11 ianuarie 1991)

„Epistola către Galateni este caracterizată de un duh liberal şi mustrător, de amărăciunea pe care a simţit-o Apostolul Pavel din cauza părăsirii. Ia închipuiţi-vă să aibă două – trei sute de creştini şi să plece toţi!…
Ştiţi faptele, să nu le mai spunem. Acum, în ultima vreme, există mania stăreţismului. Voi scrie un articol despre asta. Înfricoşător, groaznic lucru! Flăcăul de ieri, pe care doar l-ai hirotonit, vrea să-şi facă adepţi şi admiratori. Să rupă din Biserică şi să strângă…, să se adune creştinii în jurul lui. În felul acesta se risipesc forţele creştinismului. Şi de-acum, fiecare arhimandrit are mania stăreţismului. O mare boală este aceasta în Biserica lui Hristos.
Noi trebuie să ne consolăm; dacă rămâneau toţi am fi avut trei – patru sute de preoţi…
Dar iarăşi, şi eu sufăr la bătrâneţile mele de această abandonare, de acest şut, de această părăsire şi mă consolez cu Epistola către Galateni. O citesc adesea şi mă consolez. Dacă Pavel, care a fost un aşa exemplu, veşnic şi nemuritor, a pătimit acestea, ce să spunem noi?…
Ce să spunem despre părăsire? Au rămas câteva persoane lângă noi, cum este părintele Ierotei, pe care-l mustrăm mai mult decât pe toţi. Cu toate acestea el rămâne credincios şi dedicat alături de noi. Au mai rămas şi foarte puţine persoane, dar nu e exclus să plece şi ele şi să rămân singur în lume şi să spun ca Apostolul Pavel: „Toţi m-au părăsit”. Să se întâmple şi asta, dar „Dacă Dumnezeu este cu noi, nimeni nu este împotriva noastră” şi „Înţelegeţi neamuri şi vă plecaţi, căci cu noi este Dumnezeu”. Asta este esenţial…”.

MANIA STĂREŢISMULUI ŞI A EPISCOPATULUI

Există astăzi astfel de persoane în Florina, care nu au doar mania stăreţismului, ci şi a episcopatului? Există. Şi poporul din Florina le ştie. Nu sunt multe. Sunt una sau două, dar profită de toate prilejurile pentru promovarea şi afirmarea lor. Să pună mâna pe mitră, cârjă şi să se închine chiar şi lui Antihrist. De la astfel de episcopi, pe care nu-i alege poporul credincios şi care nu sunt aleşi prin pogorârea Duhului Sfânt, la ce să te aştepţi?
Să vedem cum îi descrie respectabilul şi luptătorul ierarh ortodox al Florinei, Părintele Augustin Kandiotis:
ASCULTAŢI-L:
„Hristoforos Kalivas, un prieten de suflet, o personalitate importantă, mi-a spus cu ani în urmă în timp ce discutam: „Bre, Augustine, n-ai înţeles ce se va întâmpla? Satana unelteşte toate mijloacele, ca să distrugă Biserica. Va unelti în vremurile din urmă şi o ultimă armă: Va îmbrăca el preoţi şi episcopi, persoane de sub stăpânirea sa; le va pune la gât engolpioane şi le va da în mâini pateriţe! Şi prin aceşti arhierei va distruge Biserica”.

HRISTOS ESTE MIRELE SUFLETULUI.

DUHOVNICUL ESTE DOAR NIMFAGOGUL.
(CEL CARE CONDUCE MIREASA SPRE MIRE)

Unii teologi, chiar şi arhimandriţi şi părinţi duhovniceşti, îşi confundă rolul. Nu se consideră pe ei înşişi mici lucrători ai Evangheliei, care au fost rânduiţi să conducă sufletele la Hristos, ci îşi numără adepţi şi admiratori şi se comportă ca nişte miri ai sufletelor. Episcopul Augustin al Florinei considera acest păcat foarte groaznic şi nu îngăduia nimănui din fiii lui duhovniceşti să-şi confunde rolul.
Vom aminti un fapt, care s-a întâmplat în Kozanis în anii 60.
Părintele Augustin, care a activat în acei grei ani ai ocupaţiei în Macedonia, devenise minge de fotbal în picioarele arhiereilor şi a pătimit foarte multe transferuri defavorabile, tocmai pentru că-i mustra. Ajunseseră să nu-i permită trecerea prin oraşele în care a lucrat, dar el şi-a jucat viaţa la cap şi pajură. Lumea însă îl iubea şi-l aştepta. Îl aştepta şi un mare grup de fete, persoane misionare din Florina – Kozani – Grevena, ca să se spovedească la el. Aceste persoane îl vedeau doar o dată sau de două ori pe an şi pentru problemele lor îl informau prin scrisori.
Într-o zi, după spovedanie, când Stareţul a plecat, ele au început să plângă.
Părintele Augustin a aflat asta de la un colaborator al său, Gheorghios Pafili. Părintele Augustin însă, nu numai că nu s-a simţit adulat sau flatat de dragostea lor, ci s-a întristat şi a considerat lacrimile pe care le-au vărsat la plecarea sa un mare păcat şi a spus: Nu eu sunt mirele sufletului vostru, ca să plângeţi când plec. Mirele vostru este Hristos. Pe El să-L iubiţi şi lângă El să fiţi întotdeauna. Eu sunt doar un nimfagog. Lucrul acesta trebuie să-l înţelegeţi bine. Dacă nu-l înţelegeţi, nu veţi mai vedea faţa mea şi nu voi mai comunica nici prin scrisori cu voi.
Părintele Augustin printr-o astfel de asprime respingea orice cult al personalităţii la adresa sa şi învăţa despre rolul duhovnicului în viaţa credincioşilor.

(trad. Frăţia Ortodoxă Misionară “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=15330)

_____________________________

SERBIKA

______________________________

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ

(Део снимљеног говора Митрополита Флорине о. Августина на посланицу Галаћанима, у  «Кући Ручних радиности» а сада, Манастир Светог Августина у Флорини,  11-1-1991)

«Посланица Галаћанима је окарактерисана да је слободног и контролног духа. Садржи горчину коју је осетио апостол Павле када су га напустили његови јако блиски сарадници. Замислите 200-300 хришћана и да сви оду!…

Упознати сте са дешавањима, нема потребе да наводим.Сада у последње време постоји нека опсесија да сви буду старци. Написаћу чланак о томе. То је страшна ствар! Јучерашње дете само што си га рукоположио да жели да има своје следбенике. Да се одваја од Цркве и да се сакупљају…, да се сакупљају око њега хришћани. Тако се расипају снаге Хришћанства. И сваки архимандрит има опсесију старачевства. То је једна велика болест у Цркви Христовој.

Ми треба да се утешимо, да су сви остали имали бисмо 300-400 свештеника…

И ја у мојој старости трпим од те зле коби, одвајања и напуштања мојих блиских сарадника, налазим велику утеху у посланици Галаћанима. Често је читам и тешим се.

Ако је Павле, који је био велики пример вечним и бесмртним, трпео то, шта онда ми остали да кажемо?… Шта да кажемо о напуштању? Поред нас је остало веома мало лица, као што је о. Јеротеј, којег непрестално опомињемо, при томе он остаје веран и посвећен нама. Остало је још по неко лице, али није искључено да и они оду од мене и да останем сам на свету, и да кажем као апостол Павле· «Сви су ме напустили».Нека се и то догоди· Ако је Бог са нама ко може против нас «Знајте народи да побеђујете јер је с нама Бог». То је најважније…».

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ И ВЛАДИЧАНСТВОМ

Постоје и данас таква лица у Флорини која имају опсесију старачеством и владичанством. Постоје и то зна народ Флорине. Нема их пуно, 1-2 особе, али искориштавају све прилике за своје приказивање. Само да ухвате митру и патерицу у своје руке, па макар се поклонили и Антихристу. Од таквих владика које не бира верни народ и који се не одабиру са дејством Светог Духа шта да очекује неко?

• Погледајмо како их фотографише поштовани Православни борбени јерарх Флорине о. Августин Кандиот. ·
• ЧУЈТЕ ГА:
• «Христофор Калива, један мој веома драг пријатељ, веома важна личност, рекао ми је пре много година када смо разговарали: “Августине, зар не разумеш шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да разори Цркву. У последња времена употребиће своје последње оружје: Оденуће у свештенике и епископе људе који су у његовој власти; украсиће их панагијама и даће им патерице и кроз те Архијереје ће уништити Цркву.”

ХРИСТОС ЈЕ ЖЕНИК ДУШЕ

ДУХОВНИ НИМФАГОГ-ПРОВОДАЂИЈА

Неки теолози, архимандрити и понеки духовни оци не схватају своју улогу. Не виде себе као мале раднике Еванђеља који су одређени да воде душе Христу, него пребројавају своје следбенике и понашају се као  женици душа. Тај грех је сматрао страшним епископ Флорине Августин и није ником од своје друховне деце дозвољавао да помеша  његову улогу.

Навести ћу нешто што се децило у Козанију пре  60-те:

О. Августин који је радио у тешко време Окупације у Македонији, постао је фудбалска лоптица на ногама архијереја и много пута је био премештан по разним митрополијама јер их је све опомињао. Дошло је дотле да му не дозвољавају пролазак кроз градове у којима је радио и свој живот умало жртвовао за исте. Али људи у тим градовима су га волели и очекивали. Очекивала га је једна повећа група девојака, мисионарских лица из Флорине-Козанија-Гревене да се исповеди. Та лица су га виђала само једном или два пута на годину а о својим проблемима су се дописивале са оцем.

Једног дана по одласку о. Августина , неке су заплакале за њим.

То је сазнао о. Августин од једног свог сарадника г. Георгија Пафилија. Али о. Августин не само да није био занесен њиховом љубављу, али се ожалостио и сматрао је да те сузе што су за њим проливене као велики грех, и рекао је следеће· Нисам ја женик ваше душе, да плачете када одлазим. Женик ваш је Христос. Њега да волите и близу њега да се увек налазите. Ја сам само проводађија женика, то морате веома добро да разумете. Ако то не разумете, нећете више видети моје лице и нећу више са вама контактирати ни преко писама.

О. Августин је на тај строг начин одбацивао свако обожавање његове личности и поучавао је свештенике о улози духовника у животу верника.

Ὕψωσις τοῦ Τιμίου Σταυροῦ

Крстовдан – Воздвижење Часног Крста – 27 Септембар

Крст, «лудост» и «сила»

Браћо, «јер је реч о крсту лудост онима који гину,а сила Божија нама који се спасавамо» (Α΄ Κορ. 1,18)

Данас је драги моји Крстовдан. Данас славимо тај историјски догађај када је света Јелена пронашла у Јерусалиму часни крст, и као данас крст су узвисили, а хиљаде људи се молило са: «Господе, помилуј». О крсту нам данас говори Еванђеље. Док нам апостол казује нешто чудно, то би требало да запазимо данас.

* * *

«Реч о крсту», казује нам дакле о крсту,за једне је «лудост» а за друге је « мудрост и сила» (Α΄ Κορ. 1,18). Заиста чудне речи. Да ли може бити истог укуса слатко и кисело? Како то бива? Реч о крсту или ће бити лудост а не мудрост, или ће бити мудрост а не лудост, или ће бити слабост а не немоћ. Међутим те две супротности се сједињавају код крста Господњег. Који би требао бити разлог ових супротности? Да бих вам представио те супротности које се примећују код крста, навешћу вам један пример. А то је сунце. Излази сунце, његови здраци падају на свећу и она се топи, али ако падну на блато оно се стврдњава, постаје као дрво. Да ли је сунце криво за то? Не. Свећа има способност када дође у додир са сунцем да се омекшава а блато има својство у додиру са сунцем да се стврдњава. Све зависи од материје и од њених својстава. Исто тако и крст, исти, као и сунце које осветљава свет, за једне је лудост, а за друге је снага и мудрост. «Лудост» је крст, нешто несхватљиво. Ко је то говорио? За кога је био «лудост»? За Јудеје. Јудеји нису могли замислити никада, да би један Бог могао доспети до тако велике немоћи и постати предмет исмејавања и ироније. А са друге стране Грци, који су замишљали своје богове да бацају муње и град са врха Олимпа, нису могли да усагласе божанску силу са немоћи једног разапетог. Зато је код њих проповед о Разапетом сматрана као «лудост», нешто несхватљиво.
И до данас је за неке, проповед о крсту лудост. Постоје људи који ако виде једног дечака или девојчицу, или једног човека уопштено, да често иде Богу у Цркву, да се исповеда, да се причешћује, да отвара Еванђење и чита, говоре о њему иронично: „Готово је са њим, полудео је, скренуо је, окренуло му се, луд је, безуман је…“, то је оно шта нам говори апостол данас. За њих је проповед о крсту једно безумље, једна лудост, као и за Јудеје. Та иста проповед је за њих лудост, за друге је мудрост и «сила Божија». «Сила Божија»! Како је  « сила Божија »? Посматрајте и видите.

У старо време је било тако пуно учитеља – нећемо наводити њихова имена. Настојали су да спасу свет. Шта су успели? Ништа, потпуно ништа. Нису могли да исправе своју супругу, своју децу, свога комшију а ни себе саме. Били су немоћни. Погледајте сада, од часа када се воздигао часни крст Господњи, какву промену уочавате! Десно од њега је један разбојник утопљен у крви својих злочина које је починио. Ништа му није помогло да се поправи, ни савети мајке и оца, нити страх од државних органа, нити затвори и окови, нити претње вешалима и смртном казном, ништа. Али чим су на његово срце пале божанске здраке Разапетог, променио се, сунце – Христос- је омекшао његово окрутно срце- јер је у дубини  своје душе имао добро расположење- и њега сада видиш да се каје и постаје светац. Да снага крста га је променила.

Он није једини пример покајања. Од времена када је подигнут крст, пуно таквих чуда је било, моралних и духовних, забележени су у историји. Људи који су били гневни и насилни су постали кротки, људи који су били среброљупци су постали милостиви, људи егоистични и горди су постали понизни, људи изјелице и прождрљивци су постали уздржљиви и умерени. Такве је промене донео часни крст, који је центар великих промена и „сила Божија“.

Да бисмо некако разумели те апостолове непроценљиве речи, које се до данас испуњавају, да је за једне проповед о крсту лудост а за друге мудрост и сила, све зависи од човековог расположења, да бисмо разумели која је снага крста, наводим један пример који се догодио у Енглеској. Тамо, близу мора, била је једна велика стена, која је требало да буде премештена. Пуно се људи сакупило и покушали су да је откотрљају, али нису успели. Тада су довезли један багер. Багер је ухватио стену и са притиском на једно дугме стена се одвојила и подигла високо као да је била каменчић. Сви присутни су се дивили, како је багер подигао стену, коју није могло ни стотину људи да помери. У томе часу један од њих се одважио, обратио се осталима који су још били задивљени чудноватим призором ( први пут  је тада багер употребљен) и рекао им је: „Дивите ли се овој ствари? Дивите се, како је ова машина, багер, који је узео стену и подигао је високо као да је била један мали каменчић? Али ја имам да вам кажем данас за још једно вече чудо. – За које чудо? Послушајте ме. Сви ме познајете јако добро. Знате, да сам до скора био један пијанац, ишао сам ноћу у кафане, излазио из њих касно, одлазио сам кући, тукао сам моју супругу, тиранисао сам моју децу, живео сам једним неморалним и погрешним животом, некада сам одлазио у затвор а некада се окретао лево и десно без циља. Сада већ неко време како сам отворио Еванђеље и како сам поверовао у Христа, сам се променио. Био сам стена а багер је био крст Господњи!…

Лепо је то објаснио. Крст Христов је силни багер. Као што багер подиже и спушта терет, колико и да је тежак и подиже га високо са лакоћом, исто чини и крст. Иако је неки човек отежао од грехова, сила Божија, и да је човеков грех тежак као цела стена или планина може да га подигне са багером крста Господњег. Са тим Христос привлачи грешнике и узноси их до неба. Зато у химнама вечерње службе чујемо: „Радуј се крсте, кроз кога смо се узвисили са земље на небо….“.

* * *

Драги моји, надам се да Ви прихватате проповед о крсту и да дубоко поштујете тајну крста. Нисте од оних који исмејавају тајну. Супротно, ви сте верни и побожни Хришћани. Верујете у Христа, кајете се за своје грехове, исповедате се духовном оцу, причешћујете се са светим телом и часном крвљу његовом. Свет, гоничи провода и модерни фантоми ноћних центара и картања, можда вас сматрају лудим. Не ви нисте луди. Ви сте паметни, ви сте људи који су схватили смисао живота. Луди и безумни и безумни су они који су се упутили ка вечном губилишту сви они који не верују у Христа. Последично, ако било ко, да ли то био супружник или рођак или комшија или комшиница вам каже, зашто не учествујете у животу овога света већ губите прилику да се радујете и пролазите ваше време бесциљно верујући у Христа, ви то немојте схватати озбиљно. Да сте поносни на такве карактеризме. Зато што видите још од времена апостола Павла да је реч о крсту за једне лудост а за друге мудрост и сила. Нек нас ојача часни крст, да бисмо непрестално напредовали из подвига у подвиг, из врлине у врлину, све док не завршимо у царству Божијем којег нек будемо сви удостојени кроз избавитељску жртву и кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτῆρος στο Ὑψώματος 1020, 14-9-1974)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота  у светом храму Преображења Спаситељевог на узвишењу од 1020м, Флорина 14 -9-1974)

EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,

DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?

KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?

Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA

Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA

Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz k patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas

Την απομαγνητοφώνηση στα Σέρβικα την έκανε η αγωνιστική Ορθόδοξη Σέρβικη ιστοσελίδα

www.ihtus.us/i…

_________________________________________

_______________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΚΥΠΡΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ ΑΠΕΙΛΕΙ!!!

ΞΕΧΝΑ ΠΩΣ ΠΡΟΗΛΘΑΝ ΟΙ ΜΑΡΤΥΡΕΣ ΤΗΣ ΑΓΙΑΣ ΜΑΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ

ΚΑΠΟΙΟΙ ΣΑΝ Κ’ ΑΥΤΟΝ ΕΠΑΙΞΑΝ ΤΟΝ ΡΟΛΟ ΤΟΥ ΔΗΜΙΟΥ

___

ΟΙ ΑΠΕΙΛΕΣ ΔΕΝ ΠΤΟΟΥΝ ΤΟΥΣ ΑΛΗΘΙΝΟΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥΣ ΧΡΙΣΤΙΝΟΥΣ κ. Χρυσόστομε

Κάνετε λάθος αν νομίζετε ότι εσείς είστε Εκκλησία

ΤΙ ΕΙΣΤΕ;

Δεν θα σας το πούμε εμείς, σας φωτογραφίζει θαυμάσια ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης;

ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:

Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

_______________________

Τα παραπανω λογια στα Σερβικα

______________________________

Hristofor Kaliva, moj prisni prijatelj, veliki covek, pre nekoliko godina rekao mi je tokom razgovora sledeće: “Bre Avgustine, zar ne vidis šta će biti? Satana je iskoristio sva sredstva da razori Crkvu. U poslednja vremena upotrebice poslednje oruzje: Obuci ce u svestenike I Episkope ljude koji su u njegovoj vlasti; ukrasice ih panagijama I dace im paterice! I kroz te Arhijereje unistice Crkvu”.

Τα λόγια του Γέροντος απομαγνητοφωνημένα τα γράψαμε και στα Ελληνικά και στα Σέρβικα, γιατί το είδος αυτό των αντιχρίστων επισκόπων έφτασε και στην γειτονική μας χώρα.

______________________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ

ΓΙΑ ΟΣΟΥΣ ΑΝΤΙΔΡΟΥΝ ΣΤΗΝ ΕΛΕΥΣΗ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΚΥΠΡΟ

_____________________________________________

Arhiepiscopul Ciprului

către toţi aceia care se opun vizitei papei:

„Orice preot va face vreo „necuviinţă”

va fi pedepsit implacabil”.

Arhiepiscopul Hrisostomos a trimis ieri din Constantinopol un mesaj clar tuturor acelora care se opun sau reacţionează într-un fel la vizita apropiată a papei în Cipru pe 4 iunie. La întrebarea Agenţiei de Ştiri Bisericeşti Amen.gr despre vocile care îşi exprimă opoziţia faţă de călătoria papei, Hrisostomos al Ciprului le-a caracterizat „disonanţe¹” şi a anticipat că „orice preot face vreo „necuviinţă” va fi pedepsit implacabil”.

Întâistătătorul Bisericii Ciprului dă ordine în toate direcţiile că „nu voi graţia pe nimeni” şi aminteşte că toţi membrii Bisericii sunt datori să facă ascultare.

Întrebat despre perspectivele coexistenţei cetăţenilor străini şi musulmani din marea insulă răspunde că aşa cum au trăit armonios în veacurile anterioare, „pot să trăiască din nou fericiţi”.

Urmează declaraţiile arhiepiscopului Ciprului:

Nikos Papahristos: Preafericite, în curând veţi primi în Cipru pe papa Romei. Există însă şi voci care nu sunt de acord. Au un punct de vedere diferit…

Arhiepiscopul Ciprului: Aceste voci… eu le caracterizez drept para-voci (disonanţe). Sunt para-voci, nu sunt voci. Sunt cei care au râvnă, dar nu au cunoştinţă şi de cele mai multe ori fac asta ca să facă demonstraţie, ca să-şi facă popularitate şi nu pentru că ar crede aşa ceva.

Nici nu vin la dialog împreună cu noi, nici nu vor să asculte… Sunt oamenii lui „nu mă convingi, chiar dacă mă convingi”. Şi dacă sunt incorigibili, nu cred că avem vreme de pierdut sau de risipit celulele materiei cenuşii a creierului nostru. Ceea ce am să spun este că acolo (adică în Cipru – n.aut.) există o Biserică şi toţi membrii ei sunt datori să se supună Bisericii oficiale. Dacă în ciuda speranţelor noastre, vreun preot va face vreo necuviinţă, va fi pedepsit implacabil. Nu e cazul să graţiez pe nimeni. Şi dacă este monah al Bisericii oficiale, să plece şi să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie în interiorul Bisericii. Acolo ne dorim linişte şi tot ceea ce hotărăşte Statul şi Biserica oficială trebuie să respecte. Cui nu-i place, să se ducă să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie membru al Bisericii şi să nu asculte de autoritatea bisericească. Asupra acestui lucru voi fi foarte aspru pentru că ori avem Biserică, ori nu avem.

Nikos Papahristos: Care sunt aşteptările dumneavoastră de la această vizită?

Arhiepiscopul Ciprului: Papa, dacă vrea, poate să facă multe şi să ajute. Are mijloacele, iar eu încă o dată, când va veni cu bine în Cipru, cum i-am spus mai demult, îi voi repeta poziţia mea că trebuie să se adreseze liderilor europeni şi să le spună că Europa trebuie să aibă principii şi valori. Nu poate să privească Turcia doar interesat şi ca pe o mare piaţă. Acest lucru i-l voi lămuri. Şi cred că şi Turcia, dacă vrea într-adevăr cel mai mare bine pentru turcii ciprioţi şi dacă vrea ca aceşti oameni să trăiască fericiţi pe pământul părinţilor lor, nu are decât să colaboreze cu noi, pentru că noi toţi dorim cel mai mare bine pentru poporul cipriot, fie că-şi zic elini, fie că-şi zic turci ciprioţi, armeni, latini (catolici) sau oricum altfel. În această direcţie suntem gata să lucrăm mult pentru ca poporul nostru să trăiască fericit pe pământul părinţilor lui.

Nikos Mandinas: Pentru coexistenţa paşnică a elinilor ciprioţi şi a turcilor ciprioţi care sunt perspectivele?

Arhiepiscopul Ciprului: Poporul nostru, cred că coexistă paşnic şi a demonstrat aceasta când s-au înlăturat baricadele. Vin turcii ciprioţi în regiunile libere, ca să-şi vadă casele şi averile lor şi sunt primiţi cu multă bucurie de ai noştri. Merg ai noştri în nord, în regiunile patriei noastre ocupate şi turcii ciprioţi le spun: sunt casele voastre, averile voastre, veniţi să mâncăm, să bem, să discutăm, să ne bucurăm, să râdem… Doar coloniştii sunt cei care spun „nu, sunt ale noastre, nu sunt ale voastre, să plecaţi”.

Turcii ciprioţi şi elinii ciprioţi cum au trăit veacuri de-a rândul paşnic şi fericiţi pot să retrăiască fericiţi. Cred lucrul acesta. Nu este nevoie de aceste abordări, chipurile, ca să se împace cele două popoare. Sunt împăcate. Au spart cuiva nasul toţi acei turci ciprioţi care au venit în regiunile libere? Nu. Au spart elino-ciprioţii care s-au dus în ţinuturile ocupate? Nu. Unde se vede că nu conglăsuim sau că unul nu-l acceptă pe celălalt?

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ!

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑ ΟΜΙΛΙΑΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ 1971

Eγώ δεν είμαι ούτε νομάρχης, ούτε διευθυντής σχολείου, ούτε επιθεωρητής. Eίμαι όμως επίσκοπος. Kαι ως επίσκοπος έχω ένα χώρο.

Δεν εξουσιάζω το σχολείο, ούτε την νομαρχία, ούτε την εισαγγελία. Eξουσιάζω όμως εδώ μέσα. Nεκρός πέφτω και το Eυαγγέλιο δεν το πατώ.
Mε γνωρίζετε πολύ καλά. Δεν ξέρω τί θα κάνης και τί θα πεις, αν εσύ που με ακούς απόψε γελάς.
Δεν με ενδιαφέρει πόσοι θα με σχολειάσουν στα καφενεία και θα πουν: Πάει πάλι ο Kαντιώτης τρελλάθηκε. Αλλά πράγματα ζητά. Zητά οι γυναίκες μας και τα κορίτσια μας να μην φορούν παντελόνια.
Δεν σε υπολογίζω, λέγε ότι θες. Ανοιξε το στόμα σου και πέταξε όσα καβούρια και όσα φίδια θέλεις εναντίον μου. Δεν με ενδιαφέρει. Eγώ σας λέγω ένα πράγμα. Eδώ μέσα στην Eκκλησία δεν θα επιτρέψω καμμιά γυναίκα με παντελόνια.
Tώρα που πλησιάζει το καλοκαίρι και θα αρχίση πάλι η βρωμιά να ξαπλώνεται στην πόλη, δεν θα επιτρέψω εδώ στην εκκλησία καμμιά ασχήμια, κανένα βδέληγμα.
Eσύ κύριε που κοροϊδεύεις τον δεσπότη, αν αυτό το θεωρείς καλό, βγάλε το σακάκι σου και φόρεσε φουστάνια.

Απόσπασμα ομιλίας του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτη- Φλώρινα 13-3-1971.

(Ο Μητροπολίτης δείχνει τις θέσεις της Εκκλησίας για το παντελόνι, σε μια εποχή που το παντελόνι πρωτοέμπαινε στην ζωή των γυναικών.  Λέει την αλήθεια, αδιαφορώντας για τα σχόλια και τις ειρωνείες των ανθρώπων).

___________________________

ΑΛΒΑΝΙΚΑ

____________________________

VDES, DHE UNGJILLIN E SHËNJTË NUK E SHKEL ME KËMBË!

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ

(ΜΕΤΑΦΡΑΣΙ ΣΤΑ ΑΛΒΑΝΙΚΑ)

Nuk jam as kryetar prefekture, as drejtor shkolle, as mbikqyrës.  Por jam episkop.  Dhe si epsikop kam një zonë nën juridiksion.
Nuk kam pushtet në shkolla, as në prefektura, as në prokurori.  Por kam pushtet këtu brenda në Kishë.  Preferoj më mirë të jap jetën time dhe Ungjillin e Shënjtë me këmbë nuk e shkel.  Më njihni fort mirë se kush jam.  Nuk e di se çfarë do të bësh dhe çfarë do të thuash ti që sot më dëgjon dhe ndoshta qesh.  Nuk më ze meraku aspak nëse do të më mbajnë nëpër gojë dhe do më komentojnë nëpër kafenera dhe do të thonë: oh, kaq e pati Kantioti, u çmënd fare.

Kërkoj prej jush disa gjëra.  Kërkoj që gratë tona dhe vashat tona të mos vishen me pantallona.  Nuk më bëhet vonë fare se ç’mendon, thuaj çfarë të duash.  Hape gojën dhe nxirr vrerr, dhe lësho gjarpërinj nga goja sa të duash kundër meje.  Nuk më intereson aspak.  Një gjë po ju them:  KËTU, BRENDA NË KISHË NUK DO TË LEJOJ KURRË GRUA ME PANTALLONA.
Tani që po afron edhe behari, dhe do të fillojë të qarkullojë përsëri qelbësirllëku në mbarë qytetin, nuk do të lejoj në Kishë asnjë pamje të shëmtuar, asnjë pështirësi.
Ti zotëri që tallesh me dhespotin, nëse e konsideron të drejtë dhe të bukur veshjen me pantallona të gruas, atëherë hiqe kostumin dhe vishu me fustan.

Fragment nga fjalimi i +Mitropolitit të Follorinës Avgustin Kantiotit
Follorinë më 13 Mars, 1971

О књизи «Истина о случају владике Артемија»

«Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije»

Tuesday, 20 April 2010

О КЊИЗИ „ИСТИНА О СЛУЧАЈУ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА“

Недавно се у Крагујевцу, као издање приређивача, појавила књига „Истина о случају владике Артемија“, која обухвата најзначајније текстове о овом великом проблему насталом у Српској Цркви крајем прве деценије 21. века. На једном месту, нашли су се текстови угледних српских свештеника (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), угледних српских интелектуалаца (од Вељка Ђорђевића, преко Косаре Гавриловић, Драгише Бојовића, Бранка Радуна до Слободана Антонића), наших сарадника (г. Владимира Димитријевића, г. Жељка Которанина). Ту су и обраћања и апели, реакције иностране јавности, саопштења владике Атанасија Јевтића, итд. Оглашава се и гоњено монаштво Епархије рашко-призренске. Једном речју: књига је за све оне који желе да се озбиљно суоче с проблемом.

Како сазнајемо, издање се дели бесплатно, а пошто је први тираж већ разграбљен, очекује се ново издање.

Иначе, књигу су приредили мр Зоран Чворовић и мр Соња Спасојевић.

(http://borbazaveru.info/conte

Πρόσφατα, στο Κραγκούγιεβατς, εμφανίστηκε το βιβλίο «Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije, η οποία περιλαμβάνει τα πιο σημαντικά κείμενα γι’ αυτό το μεγάλο προβλήμα που προέκυψε  στην Σερβική Εκκλησία, στο τέλος της πρώτης δεκαετίας του 21ου αιώνα. Συγκεντρώθηκαν τα κείμενα επιφανών Σέρβων ιερέων (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), εξεχόντων διανοουμένων Σέρβων, απο (Βέλικο Djordjevic, μέσω Kosara Gavrilovic Dragiše Bojovića, Μπράνκο Radun να Σλόμπονταν Antonic), τους συνεργάτες μας (κ. Vladimir Dimitrijevic , κ. Zeljka Kotor). Εδώ είναι, συλλογή υπογραφών, προσφυγές, αντιδράσεις των ξένων, δημόσιες δηλώσεις του Επισκόπου Αθανασίου Jevtic, και ούτω καθεξής. Είναι η διαμαρτυρία των διωκομένων μοναχών της Επισκοπής Raska και Πρίζρεν. Με μια λέξη: το βιβλίο είναι για όλους εκείνους που θέλουν να αντιμετωπίσουν σοβαρά το πρόβλημα.

Η πρώτη έκδοση του βιβλίου εξαντλήθηκε και αναμένεται β΄ έκδοση

Συντάχθηκε από τον κ. Zoran Čvorović και MA Sonja Spasojevic.

To βιβλίο είναι χρήσιμο για κάθε  ορθόδοξο Σέρβο, αλλά και για κάθε ορθόδοξο χριστιανό που γνωρίζει Σερβικά.

Апел свештенства, монаштва и верног народа СА Сабору СПЦ

Friday, 19 March 2010

Апел свештенства, монаштва и верног народа

Свештеном Сабору СПЦ

Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју

и свему Свештеном Сабору Архијереја СПЦ

ОТВОРЕНО ПИСМО

Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени Оци,

Као деца Цркве удовице – епископа нам браћом ућуткана, као чеда Оца љубљенога – домашњима оклеветанога и распињанога, као овце слепи без пастира поузданога – браћом му „пастирима“ у јаму баченога… све плачући за Јосифом нам драгим, као Праоца нам Светога Јакова – молимо Вас и преклињемо: да антиканонску, тј. антицрквену и цркворазарајуће-окупациону експедицију ниспослату нам у лику бившег епископа зах.-херц. Атанасија и „викара“ (!?! – појам крајње неразумљив; ваљда хорепископа) дечанског Теодосија ПОВУЧЕТЕ како би сви скупа превазишли догађаје минулих смутњи изазване, верујемо несвесно, још на самом почетку поста, брзоплетим, нецрквеним, чисто световним, грубо-извршним, распудним дејством светога Синода на овце паше рашкопризренског нам узорно-правоверног Архипастира Г.Г. Артемија.

Придружујемо се овом апелу и ми, остали православни који, иако комарачке, а ипак неспаљене савести желимо да свој глас подигнемо против неправде изазване антиканонским дејством Светог Синода, осећајући, попут блажене успомене оца Јустина Ћелијског, да „нисмо рођени да душе наше буду прљаве потковице на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига“.

Да се у овом случају ради, не само о атаку на епископа Артемија, већ суштински о уклањању главног, са својим бројним монаштвом, противника новоконкордатском, проекуменистичком расправослављивању и (вешто прикриваном) унијаћењу Србије римокатолицизмом – помпезно најављиваним за 2013.г. али, такође и покушају потирања најчојскијег вишегодишњег готово усамљеног „косовског ратника“ за очување огњишта Србиновог на земљи му заветној, крвљу мученика омеђеној, са 1300 студенаца исцелитељних који православљем извиру и правоживљем напајају душе српске вековима, јасно је ово свима побожнима, али је потребно посведочити све ово нарочито и ради свих крштених уопште, као и свих опредељених на тврдоглаву и тврдоврату непобожност, јер је и једнима и другима Истина једина и неопходна храна као разумних бића душа људских.

Комунисти су деценијама покушавали да разним неделима и махинацијама остваре свој утицај на Српску Православну Цркву. Кроз њих, као и кроз сваку наредну власт лако је видљив утицај државе на деловање појединих црквених старешина, нарочито кроз форсирање утицаја институције Светога Синода који, из године у годину, све више и више, узурпира врховну власт Светог Сабора свих епископа СПЦ, што се нажалост најјасније уочава кроз синодално, несаборско антиправославно увлачење и прљање православне вере и њено дављење у екуменистичким белосветским баруштинама васколике лажи, и то увек готово истим синодалним делегацијама које у име српског „православља“ потписују разне јеретичке ствари; уводе реформе у свесвету Литургију, самовољно их цркворазарајуће, појединачно и антисаборски по Србији спроводећи (реформе иначе не због вајног „поправљања“ Литургије свете, јер како поправити оно што нам неискварено оставише Свети Оци, већ једино услед усличавања Њеног духу овога света, ради планиране будуће јеретичке уније, тј. новог екуменистичког конкордата).

У Равени Св. Синодом овлаштени српски епископи потписују екуменистичку декларацију којом, између осталог признају римског папу за првозваног епископа Цркве, иако он ван Цркве пребива већ готово хиљаду година, штампају са православног гледишта готово неупотребљиве уџбенике веронауке; пропагирају евроокупаторске и издајничке србосрамотне ставове државе по питању Косова и Метохије и признавања тренутно постојећег злорођеног јајета црночиних орлова на црвеној српском крвљу натопљеној позадини; а исти ти људи који се још увек и православним епископима називају, у својој умишљеној свемоћи рекламно изјављују како су се 2006. г. три дана молили заједно са разноразним јеретицима (како ли им се тај заједнички „бог“ зове и чему их учи – нису нам објаснили, јер се ни на Сабору не могаде поставити питање њихове издаје правоверја, пошто иста господа и дневни ред Саборски једини одређују).

Ко ће још постићи поменути све дрскости, неверја и издаје исте мале духовне олигархије, од неверовања у бесмртност душе све до избацивања Светог Аве Јустина и његове свеправославне догматике са Богословског факултета СПЦ-а, а кога сада тиме осрамоћеног смерају канонизовати; – административно канонизовати а у упракси презирати и ниподаштавати ?!?

Трезвено ишчекујући Ваш миротворно – дејствени благослов који ће, знамо, надуго обновити и очврснути наду и веру у чистоту православља и правоживља српског, колико могући трудећи се у правоживљу, верни Православљу и Вама остајемо синовски одани. Стога, целивајући свету десницу предлажемо клечећи, подножју ногу светости Ваших ову многобројну брижну молитву нашу – Бога небом погледајући а земљом благодат Његову кроз Вас с поверењем ишчекујући Вашим делатним повратком негдашњег предањског мира древне побожности српске. Амин.

Додатна појашњења потенцијалним потписницима

Ово отворено писмо које је за узрок имало пре свега напад како на православље, тако и на Косово и Метохију, шto ради довлачења у Србију зловерног и у непокајању традиционално беспримерног римског папе 2013г. унијатско-јеретичких тежњи ради, то и ради верификације институција псеудодржаве Косова (синодском најавом постављања савршено, готово безлично – попустљивог еп. дечанског Теодосија на место психофизички живог и здравог еп. Артемија), али и коначно растурање, у СПЦ најбројнијег, православно-правоживећег монаштва окупљеног око неупоредиво најпредањскијег духовника нам владике Артемија.

Почетни потписници овога отвореног писма су монаси појединих рашко–призренских манастира који су, већином једномислено уз Свети Сабор, Устав Цркве српске и владику Артемија, као и поједини храбри појединци из манастира где игумани нису сложни са њим. Али, ако се узме у обзир да управа неколиких великих нам манастира није дозволила ни да обавестимо њихову братију или сестринства о овом, милости искатељном писму Светом Сабору епископа СПЦ, тада број ових сада храбрих потписника још више добија на значају, те се лако свакоме може схватити да би тај број у мирнијим околностима био далеко, далеко већи. Ми почетни потписници смо се истурили у претходницу ове групе која сведочи да желимо поштовање Устава и предања Цркве позивајући на повратак све преступнике, ма како се они називали, како би коначно завладао мир свима, а ако би, нажалост уследило супротно, ево нас спремне именом и презименом за следна дејства нове небивале православне инквизиције, што им, ипак, не дао Господ Бог да икада постану.

Стога, пре свега у Господа се уздајући, искрено позивамо у припомоћ и верни народ српски истине и вере нам нападане ради – трубно му најављујући, ми доле потписани, а од еп. Атанасија и Теодосија (овог, личним немиром, развеслалог „двојца без кормилара“ по досад мирним свештеним водама епархије рашко-призренске) ипак неустрашени монаси епархије рашко-призренске, трубно најављујући да ће се

ПО СВИМ ВЕЋИМ ГРАДОВИМА СРБИЈЕ (контакт телефон око организације потписивања 063/8851078), ПОЧЕВ ОД СВЕТЛОГ ЧЕТВРТКА 8. АПРИЛА 2010г. ПРИКУПЉАЋЕ СЕ ПОТПИСИ НАРОДА СРПСКОГ ПОВОДОМ ОВОГ ИСТОГ ОТВОРЕНОГ ПИСМА КОЈЕ, УСЛОВЉЕНИ НЕБИВАЛИМ ДУХОВНИМ ТЕРОРОМ, САДА ВЕЋ ЗАПОЧИЊУ НАЈХРАБРИЈИ (тј. претњама неустрашени) МОНАСИ ЕПАРХИЈЕ РАШКО ПРИЗРЕНСКЕ, А КОЈИ ЋЕ СЕ (тј. потписи) СКУПА НА РУКЕ ПРЕДАТИ ДАНА 25.04.2010 ГОДИНЕ СВЕШТЕНОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ. ПРЕЦИЗНИЈЕ, ПОТПИСИ ПОДРШКЕ ЋЕ СЕ ПРИКУПЉТИ И ПРЕДАТИ ЕПИСКОПИМА СВЕ ДО ПОЧЕТКА ПРВОГ ДАНА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ САБОРА, МА КАДА ОН ПОЧЕО.

ТАКОЂЕ ВАС ОБАВЕШТАВАМО ДА СЕ ОВО ПИСМО СВЕТОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ МОЖЕ ПОТПИСАТИ И НА ИНТЕРНЕТУ, ОВДЕ – И ТО СВЕ ДО ПОЧЕТКА САБОРСКОГ ЗАСЕДАЊА.

Иначе, идеју скупљања потписа изнедрио нам је сам еп.Атанасије, пре свега, приморавањем сестара манастира Кончула да му „под ноге“ донесу све своје потписе (у недељу 07.03.2010г.) са пропратним текстом да га, иако савршено Цркво-неУставног, безусловно признају за наводног администратора епархије; а где је ту још обијање грачаничких келија; отимање документације; онда, смена легалног секретара епархије, као и непрестане претње сменом свима – Цркви и Уставу Њеном – послушних игумана, те константном претњом прогоном њиме (читај: Атанасијем) оклеветаних монаха; укидање државне помоћи свим непокорним њему а не Светом Сабору СПЦ манастирима и монасима; претећи актови Црној Реци, Архангелима и осталима од нелегалног узурпаторског двојца епископа инспирисаног једино, што ретко виђеном личном прелешћу – то и духом и руковођењем „свудаприсутног“ увек савременог и (милом или силом) ауторитативног епископа бачког Г. Иринеја; итд… укратко – узурпација им је заједничка, нова псеудоправославна идеологија је из бачке, спровођење на делу новаторстава (новаторства то су стога што нам се не нуди слобода у ситним разликама богослужења већ многе наводне ситнице спаковане у један пакет који се каткад нуди, каткад приморава на примену свима побожнима) нам сада долази олујно из херцеговине од узнемиреног господина „свезнајућег“, а жеља за славом и влашћу експлодирала је из Дечана као древног темеља епархије рашко призренске урушавајући нам исту правоверну, духовну кућу свима.

Библијска благовест, нарочито важећа у најсмутнијим временима када пастири залутају а овце се у збегу окрену једино и вечно Верним Небесима, је да је ГЛАС ПОБОЖНОГ НАРОДА – ГЛАС БОЖИЈИ, а то се на живом садашњем примеру најјасније и види – општим непосећивањем богослужења (виртуелног) администратора и његовог привидног наследника од стране верног народа иако га на то нико и никада није позвао. Иако су исти епископи, све до пресуде Светог Сабора епископа СПЦ савршено НЕЛЕГАЛНИ, ипак, све ово нека би, пре свега, у истима такло извор смирења и покајања великопосног, а никако и никада узрастање немира, гњева и двоједушности, којима су, на велику нам свима жалост, сада безглаво неки похрлили.

Гоподе Христосе помилуј и благослови Истином и Миром Љубави Њене свету Цркву Своју и васкрсни нам свима ослабелу светоотачку, предањску побожност Благодати Твоје. Амин.

Овде преузмите писмо са потписима монаштва у ПДФ ф

Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.
Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови,  то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни !… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у « има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин.

Хришћани, именом и у стварности

Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се  инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена  « ја сам Хришћанин».

Квалификације Хришћанина сагласно са Блаженствима

Као што ученик има квалификације, војник исто тако, свако има квалификације и не прима се нико у службу ако нема одређене квалификације, тако исто постоје и квалификације Хришћанина. Које су то квалификације? Квалификације Хришћанина су:  прва – прво корен врлина. Хришћанин је један скуп, један повез од врлина. Прва врлина, који је њен корен? Као што дрво има корен, тако и дрво врлине, које полива са сузама и крвљу наша вера, то дрво врлине које постоји вечно, има корен, драги моји. И што дубљи је тај корен, толико је стабилнији Хришћанизам, и толико лепши и достојанственији и идеалнији на овоме свету. Корен тога дрвета, драги моји је понизност. Хришћанин треба да је понизан. Дал’ мудар, дал’ филозоф, дал’ песник, дал’ путник, треба да је понизан. Сећате се шта појемо на погребној служби: «Ја сам земља и пепео..». Шта си ти човече, где и да стигнеш? Једна шака земље и пепела. Понизан дакле. Понизност треба да издваја Хришћанина. Али осим понизности Хришћанин треба да има и нешто друго. Сузу покајну. Ако греши – а греши Хришћанин, јер не може да буде безгрешан нико на овој земљи – ако он греши, ако греши његова жена, ако греши његово дете, ако греши друштво, он треба да плаче и жали. « Блажени су који плачу, јер ће се утешити».

Хришћанин још треба да је кротак и миран. Али под једним условом кротак и миран, када њега неко напада и када њему неко чини неправду. Али када види у своме насељу, у фабрици, у канцеларији, у друштву, неправду, треба да се претвори у лава. Ниси Хришћанин, ако се не бориш да у свету завлада правда. « Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити». То је оно што нама недостаје. Немамо жеђ за «правдом». Када се напада наша личност, постајемо звери, када се чини неправда некој удовици, сирочету, свет сиромашан и напуштен који нема адвокате и заштитнике да га заштите, ми смо равнодушни. Хришћанин треба да је кротак за себе, али треба да је борац и да има жеђ за правдом. Хришћанизам треба да је миротворан, да поставља мостове и да спаја провалије. Као када стигнемо на неко непрелазно место, постављамо мост и прелазимо, тако и у овоме свету, који раздвајају идеологије, интереси и мржња, треба Хришћанин да је ујединитељ раздвојених, истока и запада, треба да је мост који ће спојити супротне светове. «Блажени су миротворци, јер ће се синови Божји назвати». Хришћанин треба да има још нешто. Да си као снег. Као снег на врху Олимпа где не газе ноге људске, већ је пречист, тако и срце Хришћанина треба да је чисто. «Блажени чисти срцем, јер ће  Бога видети». Хришћанин треба да има и једну другу квалификацију. Да је стрпљив. Стена. Као што стена у пелагу се не боји мора, већ је истурена у пелагу  и остаје изнад запењених валова, тако и Хришћанин у патњама треба да је храбар и одважан. На крају Хршћанин треба да је спреман на жртву. Спреман да умре не у своме кревету, али на пољу части, да жртвује свој живот за славу Христову.

То су квалификације, на огрлици која треба да украшава сваку хришћанску душу.

Светло и со

Имамо ли то? Ако имамо све то, нама се обраћа рећ Божја: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Видите драги моји, какве симболе има свето Писмо? Ако послушамо те речи еванђеља, чине нам се изненадним. Али ако их повежемо са претходним текстом, тада оне добивају потпуни смисао. «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Хришћани моји, налазим се још на почетку еванђеља и  преда мном се налази пелаг идеја које могу прећи са мојим малим чуном. Али немам времена, немам часа, да се удубим у тај смисао, у пелаг, у океан тих узвишених идеја. Немојте ми говорити о другим књигама. Ако узмете свето Еванђеље у своје руке, није ништа друго потребно. Запалите остале књиге, романе, часописе, ганстерске филмове, све што нађете у кући. Узмите у своје руке свето Еванђеље, нек се посветите, нек омирише цео ваш душевни свет. Еванђеље нашег Христа каже: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост .свету…».  Остављам друго и узимам прво. «Ви сте со земљи»,  ви сте со.

Хришћанин је со света

Сваки Хришћанин треба да је со. Да ли постоји нешто корисније од соли? Со је на тањиру сиромашног човека као и на краљевом . Со је нешто неопходно. Она је неопходан састојак у животу човека. Једна мала количина соли чини јело укуснијим. Со има још својство да одржава или чува, да предухитри кварење и распадање хране. Такав баш треба да је и Хришћанин у друштву, треба да је духовна со. – А, на који начин да постаје Хришћанин со друштва? а) са речима својим, које треба да су биране. Псалтир говори: «Постави, Господе, стражу код језика мога, чувај врата уста мојих» (Псал. 141,3). Све куће имају врата. Ми смо без «врата», немамо дакле, никакву пажњу на речи које изговарамо лево и десно.  Али даћемо велики одговор за то, за сваку реч неумесну, која нема богоугодан мирис и благодат, за сваку реч лукавства и злобе. Испунио се свет лажима и ласкањима. Нико своме комшији  не говори више истину већ настоји са меденим речима, лепим и бајним приказима да га завара не приказујући му стварност. Али Хришћанин је истинољубив. Он је ученик Онога који је пред Пилатом рекао: « Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. А сваки који је од истине слуша глас мој» . (Јов. 18, 37). А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи. Таква је и истина, истина пророка и свештеника. Реч њихова није угодна. Истина боли, горка је али она спасава. Замислите пророка Илију. У држави је било  8.000 хиљада «попова». Они су клечали пред краљем и краљицом. Али св. Илија се усудио и успео се на двор и рекао им: «остало вам је још мало дана, јер је ваше краљевство безаконо и преступно, цео двор се разгневио од тих речи…. » .Један се нашао (свештеник) да тако прича, и од онога часа тражили су начин да га ухвате, а он је отишао у пећине, као орао, да се избави од краљеве потере, коме је ласкало цело злогласно свештенство. Замислите само Јована Претечу, који је исто дошао на двор и пронашао безакони пар  крвомешанаца који су живели у прељуби и рекао је Ироду: « Не можеш ти имати за жену, жену свога брата». Не дозвољава ти се краљу да живиш незаконито. Размислите о апостолу Павлу, о великим пророцима. Размислите о истом Христу, који је увек говорио истину и који је био разапет због истине. Истина је реч жустра, она је со која пада на ране и човеку наноси бол. Али та бол коју човек осећа од истине, је бол спасоносна и блажена, онај човек који осећа  у дубини своје душе ово спасоносно деловање оно долази да га ослободи од сваког зла и греха.

Хришћанин није ласкавац. Не. Он ће рећи истину. Где ће је говорити? Свуда ће је говорити. Ономе којег види да се ваља у блату ће рећи: «Није ти дозвољено», није ти дозвољено да се ваљаш као звер у нечистоћи. Ономе који је празнославан и горд и мисли да ће стићи небеса и звезде, рећи ће: «Господ се противи гордима, а понизнима даје благодат». Другом, који обожава не Христа али злато, који је новац учинио богом и обожава га, немајући свето и преподобно, ће рећи: “Ти си идолопоклоник, похлепа је “идолопоклонство”. Трећег, који има разне мане, неће оклевати Хришћанин да  подсети на истину. Тако са својим речима строгим али животворним, са речима Писма, ће постати со у друштву.

б) Са примером. Али Хришћанин није со духовна само са својим речима. Он је со и са својим примером. Начин на који живи и како се понаша у својој кући, у својој канцеларији или фабрици, тај начин је светао. И тај начин чини друге да размисле, да  изнад овога пролазнога живота, живота осећаја и уживања, постоји један други узвишенији свет, у који их позива кроз реч и свој пример.

Потребна је со!

Међутим то су само теорије, желите да видите стварност, шта је духовна со? Налазите се у оној кући где је отац духовна со. Постоје у трулежи друштва такви људи и тако се још одржава друштво. Постоје такви родитељи, који пазе и погледе и  речи и на своје понашање, они су пример живота. Нек је над њима благослов светих анђела и арханђела и свих наших отаца. Остају ти очеви и мајке на висини . Деца их гледају као божанске иконе, као небеске иконе.Пред њима девојчица или дечак не могу да причају или да се понашају ружно.  Светле као светлеће звезде. Ето вам духовне соли, која не дозвољава друштву да се распадне у потпуности. Желите да видите духовну со? Отиђите у једну парохију на Пинду, у Алиакмон, или доле на Мориу и на Крит. Да одете у једну парохију где служи један побожни свештеник.  Нека и не зна слова, нека и није завршио факултете и теолошке школе, али он верује. Верује у Христа, у Богородицу, у светитеље и када врши литургију дирнут је до суза. Хајде да пронађеш једно село са једним таквим попом. И видећеш да сви сељани не псују, не гневе се, не дешавају се тамо ни убиства. Зато што у томе селу постоји со. А со села је свештеник, побожан свештеник, који није студирао, који нема велика звања и плаће, али у своме срцу има Христа.

Желите да видите шта значи духовна со? Отиђите у једну епархију, ако постоји, коју води један прави владика, прави епископ душа. Када једна епархија има таквог епископа, човека изнад корупције и новца, изнад страсти и пролазне славе, тада тамо не стоје непобожни јеретици али у тој епархији постоји светост и побожност. Постоји тамо велика сила нашег Христа. Желите да видите, супротно, када со недостаје? Крените у једну кућу где отац не пази на себе, где је мајка  ван куће и иде лево и десно а кућа је само хотел сна и јела. Крените у једну парохију где свештеник не види ништа осим сребреника, тридесет сребреника Јудиних и гледа само да их сакупи. Крените у једну епархију где је владика  супротност и субверзија (изопаченост) теорије и дела  Јеванђеља. Ту ћете видети рушевине и пропаст свих..

(ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА, А издање, стр.1-14)

________________________________________________

Stari Episkop o. Avgustinos Kandiotis u Vaskršnjoj noći 19-4-2009, u dobi od 103 godine i sa govorom na kraju iz 1995 godine

________________________________________________

Успон и  силазак Хришћанина

Хришћанин се не успиње, већ  и силази. Успон је да се затвориш у једну собу и да се успињеш, успињеш, да се молиш и наћи ћеш се високо на небу. Да одеш у један манастир, да отвориш псалме, да се молиш, да се непрестално бориш и да устајеш ноћу и бдиш молитвено, да се посвећујеш, да живиш наТавору. Леп је Тавор, леп је успон. Али потребан је и силазак. Хришћанин је успон и силазак. Постоји успон јер постоји силазак. Који је силазак? Да силазиш и силазиш као што је Христос сишао у ад. Потребан је и силазак. Какав је силазак? Силазак у бол. Да одемо тамо где постоји бол у болнице, у куће сиромашних, у затворе, у куће удовица, сирочића, грешних. Да посетимо социјални ад. Наравно, човек се јежи пред погледом на људски бол. Али не треба да га заборавимо. Један светитељ нам говори: «ако претпоставимо да се налазиш у успону и молиш се , живиш на Тавору и чујеш један повик да неко зове у помоћ, остави Тавор, прекинућеш своју молитву и потрчаћеш да се сусретнеш са болним човеком. Немој рећи ја се молим сада не могу. Не. Оставићеш своју молитву за касније и потрчаћеш. Два пола да имамо. Један да је успон, тешко нама ако немамо успон. Ако немамо успон, неће нам успети ни силазак. Уколико имамо успон, ако живимо кроз молитву на Тавору, тада ћемо и ми моћи да силазимо, сигуран силазак, у овом свету, у социјални Ад».

Истинити Хришћани у Солуну

У Солуну је бацио своје мреже апостол Павле. Море је пуно риба, али не улови их све рибар. Само једну малу количину улови. Тако је и апостол Павле уловио једну малу мањину. Колико их је било? Сто – двеста, није их било више. Дај Боже да су живи данас они Хришћани, и нека жале над ових 500 милиона. Цела гомила, са именом хришћанским, али некорисна. Боље је да имаш један дијамант у својим рукама него једно брдо  камења. Данашњи људи бацају дијаманте, одбацују Христа, и задржавају каменчиће,  задржавају своје грехове. Безумни човече, шта радиш? Каменчићи које држиш, немају вредност, а дијамант има вредност. Дијамант су онда били Хришћани, данас су само некорисни каменчићи. Вапију анђели, а само они лажни хришћани не вапију и мисле да су најбољи Хришћани. Једног празничног дана сам био принуђен да кажем великашима: «Ићи ћете у пакао, господо, ићи ћете у пакао!… ».Појављују се само на велике празнике. Као да нам говоре: «Захвалите нам јер вас поштујемо». Као да је Црква један салон, и треба да им захвалимо што су дошли. Нек не мисле да ако су дошли приносе славу Богу. Велики су често грешнији од малих, је  злоупотребљавају власт. Онај што има власт, пуно пута греши више. Другачије сам грешио као монах а другачије сада као епископ. Другачије греши један обични сељанин, а другачије један учитељ. А када погледате високу господу са каквом гордошћу долазе у храм и наравно у последњи час? Пролазе без да обраћају пажњу на било кога и заузимају прва места за званичнике. Ићи ће у пакао ако се не промене. Шта да радимо са таквим хришћанима са којима се испунио свет? Разлог је нипиоваптисмос(крштење одојчади).Али доћи ће прогон као у Русији и ствари ће се разјаснити. «У сваком  прогону».

Главна спознаја хришћана је прогон

Тамо идемо. Поново ћемо се вратити у апостолске године. То ће бити или унутар Цркве или изван са спољњим прогоном. Као у Русији што је било неколико милиона лажних хришћана. После су сви дошли на велику цедиљку и сви су просејани Хришћани. Сада их има мало, али су стварни Хришћани. Питање је данас у Москви која има око 8 милиона становника, да ли има 100-200 Хришћана. Али они у себи имају снагу. То показује њихов животни пример и самопожртвовање. А ми смо овде сви слатководни хришћани. Да смо веровали у Христа напустили би сваку земаљску окупацију. Шта да радиш са осталим, Еванђеље ко испуњава? У Солуну су тада били прави хришћани. Доказ је што нису поклекли од прогона. Они сиромашци су се борили са свим властима и владама, које су биле непријатељске. То мало Хришћана је било занемарено, није их нико рачунао али они су дошли у сукоб са свим властима у Солуну и поднели су пуно прогона.

Али увек се сиромашци протерују и остају уз Христа. А други који имају звања и разне чинове  се углавном боре против Христа. Биће прогона. Видећете то ви који ћете још живети, ја сам стари човек. Видећете прогоне и видећете све учитељчиће да се клањају црвеној звери. Тридесет хиљада учитеља имамо, питање је да ли ће сто остати да каже, драже би нам било да будемо лустери на централном тргу, него да проповедамо непобожност. Сви други, са колико лакоће су аплаудирали Пападопулу, са колико лакоће су аплаудирали Караманлију, са истом лакоћом ће аплаудирати и антихристу. Видећете то. Корист и само корист су данас људи, ништа више. Такви су и учитељи и наставници а и војни званичници(официри…), зашто не и попови и владике, не правим никакву разлику. Није још дошао час антихристов, када дође  видећемо. Говори нам у наставку апостол о часу антихристовом. Дијаманти несаломиви су прави Хришћани. У Америци су се трудили много да пресеку један дијамант да би га поделили на два. Не ломи се лако дијамант. Ломи се чекић који га ломи али се дијамант не поломи лако. Такав је и прави Хришћанин. «У свим прогонима ». Не само да издржимо један прогон  или два али све прогоне. Трпили су Хришћани Солуна, били су прави хероји. Дај Боже да будемо као ти Хришћани. Да имамо мало Хришћана али живих. Зашто се занимамо са свима? Неће  такав Хришћанин палити ватру и скакати по њој. Неће постати масон или ротар. Нећемо се онда бавити са њима. Сада се принудно бавимо са свима. Претпоставимо, да се ствари кристалишу, и да у граду остане 200 или 300 Хришћана, који ће рећи: «Желимо да живимо хришћански», не постоји већа радост од те. Остали нека чине шта им је воља. Нека граде синагоге и джамије, ми нећемо имати никакву одговорност за то. Не видиш ли како празнике проводи премијер земље а и остали званичници? На разним састанцима, а не у Цркви!…

Мало је, дакле било Солунских Хришћана, али су били живи. Има вредност не квантитет већ квалитет. Када ће наша Црква имати такве живе Хришћане. Такви су били први Хришћани. Трпили су од разних прогона али нису поклекли. Зато их и хвали апостол Павле.

«Христос продужен кроз векове»

Претпоставимо да је Христос остао на овоме свету и наставио своје учење, не би се људи понашали ни мало љубазније од Јудејаца. Оно што су Јудејци учинили Христу, исто би учинили и сви други у било које доба да су живели. То  шта би пропатио да је Христос наставио телесно да живи на свету, са њим би пропатили и Хришћани. Зато и говори апостол Павле: « допуњавамо страсти Христове ». Сваки Хришћанин је један мали Христос. И баш зато што је мали Христос, зато се и прогања. За уснуле светитеље се не интересују прогонитељи, али тамо где се појави један живи Хришћанин, почиње рат. Зато је и рекао један незнабожац у Паризу: « са Црквом смо завршили али шта да радимо  сада са Хришћанима?… ». Светитељ је једна стварност на земљи. Мучења првих векова и мучења за време турске владавине су била страшна. У поређењу са новијим прогонима су доста мања. Данас средства која користе прогонитељи, су научна а надгледање је страшно. Шпијунска мрежа је страшна. Све се истражује и испитује.

„Украли сте од народа…“

Размислите само, данас имамо пуно хришћанских центара(икотрогфија- хришћански домови), које други смртно мрзе и размишљају о њиховом уништењу. Као што је у Албанији Хођа уништио сва хришћанска удружења, све покрете, све парохије, није искључено и овде да ће бити тако. Нити пророкујем нити сам прогнозер зла, већ гледам ствари, пратим развој догађаја. Није искључено да ће  те установе данас- сутра, где се данас налазимо,и које су саграђене са пуно труда и зноја,присвојити( држава). Питају се неверници и незнабошци како су успели хришћани да саграде такве дворце, такве палате, те палате хришћанске љубави. Питају се среброљупци и материјалисти, који троше милијарде у својим центрима свако вече, како су Хришћани то стекли, одакле су украли новце за градњу.

Чињеница је, да те установе (које нису саграђене за годину или две већ су зидане више година), су саграђене са трудом и напором неколицине мисионарских лица, који су највише допринели од свога прихода и пожртвовања.Ништа од тога не прихватају прогонитељи. „То је украдено, покрали сте народ…“ говоре прогонитељи. Као онда у првим вековима, тако и данас, само су се оптужбе промениле. Тада су говорили за Хришћане да се клањају овновској глави, да праве крваве вечере, да кољу своју децу, да чине разне гадости итд.Сада су променили начин и говоре друге ствари. „Крадљивци сте, украли сте од народа, будући да сте то ви украли од народа, сада то вратите народу“. А када кажу  „ народу“ знате ли на шта мисле­? Мисле на оно што се догодило у Козанију 1954 године, што сам имао прилику да видим. Открили су под главним тргом у Козанију једну велику количину лира, и рекли су:“Ове новце ћемо дати народу, јер су народне…“.Тако су дакле, извадили скривене лире из подземних подрума,  катакомби, нечастиви је створио своју катакомбу, јер новац влада, а све су то открили кроз издају, изнели су лире на површину и рекли су:“Оне су од народа, оне су народне“.

Да ли су заиста и отишле народу те лире?Не. После два-три дана они су се почерупали око тих лира у општини, тако је уграбио свако за себе што више је могао и поделили су на тај начин лире.  Разумете ли?Они су се завадили и они су поделили лире.

Заузеће установе и отераће вас…(*)

Они, дакле, материјалисти и среброљупци, неправедни, који не знају ни за давање а ни за жртвовање,  за ништа, имају толико велику мржњу према хришћанским установама. Тако да није искључено да дођу овде и свуда у Грчкој где постоје хришћанске установе  у неки час једног јутра , лупајући  на врата да вам саопште:

• –          Ми смо представници власти.
  –          Које власти?
  –          До вечери ћете напустити установу. Потребна нам је да отворимо центар младости.
  –          Али… ма…
  –          Никакво али. До увече ћете отићи. Као што сте дошли тако ћете и отићи. Оно што је унутра је наше нећете ништа понети са собом.
  –          Тако да више, шта да радиш?Не можеш остати унутра јер је твој живот у опасности, убиће те.

А то ће се дешавати по целој Грчкој. Испразниће се сви ти центри. Трудови, напори, духовни рад, духовни центри, где су се чули псалмопеви и химне упућени Богу , места која су била центри обожавања итд. Сви они ће бити угашени од једном. Угасио се хришћанизам;

____________

• (*) – Ове речи су изречене 10-05-1983. Двадесет година касније 04-12-2003 ученички дом „Четрдесет Мученика“ у Козанију, који је заштитио стотине сиромашне деце и помогао им да се школују и студирају, затворен је насилно, са брзом интервенцијом државних органа власти. Ученице и надстојница су избачене на улицу. Град Козани је преузео њихову установу. Стари оснивач Удружења „Четрдесет Мученика“ о. Августинос Кандиотис је остао као подршка до последњег тренутка за надстојницу и ученице, и усмерио их је шта им је чинити ( види књигу „Бацам моју кофу дубоко…“ епископа Августиноса Н. Кандиотиса , издав. Андроники П. Капланоглоу, Козани, 2004).

Спремимо се за цркву катакомби

И ми се полако удаљавамо од тога периода Цркве, када смо уживали у одређеним предностима и повлашћењима, у одређеним епохама црквене слободе. Одлазимо из тога периода и долазимо у период катакомби.

Тада ћемо се не само тропски али и местом раздвојити. Црква ће бити протерана, храмови ће бити затворени, као што су затворене у Албанији и у другим местима.

Прогон. Све то изгледа невероватно, али сви догађаји нам говоре да тамо идемо. И ми треба себе да припремимо за Цркву катакомби. Ствара се питање. Имамо ли ми такво расположење?Шта  кажете? Можда се догоди оно што је Христос рекао Петру: „ Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане…“  (Лук. 22, 31-32). Господ је знао Петрову слабост, да је имао искрену жељу да остане поред Христа, али је његов дух био болешљив. Петар је одговорио: „Ја ћу Господе, са тобом бити“. И ви сте сада овде са мном. Али да ли ћете увек бити? Проћи ћете кроз сито. Не желим да вас разочарам. Лепо вам је сада овде. Нико вас овде не узнемирава, нико вас не прогања. Имате слободну школску веронауку, слободно се сабирете, све је слободно. Живите на једној гори Тавор. „Добро нам је овде бити…“ (Мат. 17,4). Имате овде своје друштво, своју храну, своје центре разоноде, свој сан, све погодности. Све је то добро и угодно. Али након тога ће нам Господ дати један ударац, као што нам говори Хотзнер, и бациће нас са горе Тавор, бациће нас доле, у окрутну долину, у тај период.

Рађа се питање, да ли смо ми спремни за тај прогон? Имамо ли ми храброст и самопоодрицање оних првих хришћана, који када би приметили да долази мрмљање лавова би рекли: „Ево, чује се труба, труба која ме позива“. Имамо ли ми такво самоодрицање и пожртвовање? Ми материјални, приземљени људи можемо ли стићи тамо где су стигли сви ти хероји? Имамо ли самоодрицање као Маријам, једна понизна служавка, која је успела да придобије за Христа, Фабијолу?

Нек наш живот говори о Христу

Немојте мислити да су Хришћани у време прогона, непрестално говорили о Христу. Нису непрестално говорили о Христу, али, „говорили су“ стално о Христу. Док ми сада стално говоримо о Христу а „не говоримо“ о Христу. Није ли вам ово чудно? Хришћани у Фабијолино време уопште нису говорили о Христу у идолопоклоничким круговима. Али иако нису уопште причали са устима о Христу, на други начин су проповедали Христа. Зато што су идолопоклоници били дивљи и неукортиви духови, они су били тигрови и лавови на земљи. Хришћани су служили код њих као услужно особље, у разним радовима, као куварице, као болничарке, свуда их је било. И нису уопште причали о тим стварима пред њима, по речи: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мат. 7,6).  Ипак задобили су идолопоклонике без речи, без проповеди, без поучења. Где је то записано? Ви који сте овде и читате Еванђеље, реците ми где је то записано, „Онда….. добрим понашањем и без речи буду придобијени“ .    Где је то записано? У Првој Петровој посланици 3,1.

То је оно што се догађа и данас у неким кућама. Имамо једну жену која се религиозно  говори, говори, говори и ње се одвраћа њен супруг јер увиђа да она ништа не испуњава од онога што говори. Док постоје неке друге жене које у кући не говоре о Христу, већ њихов живот говори, њихов свети живот и на тај начин доводе и мужеве ближе Христу. Хришћани,који су били прогањани су живели са светим животом и велике жртве су подносили, и на тај начин су придобили идолопоклонике. Остала је одушевљена Фабијола и сва та  аристократска лица пред самоодрицањем, мудрости и пожртвованости , пред тим врлинама Хришћана.

Колико ће их остати?

Ствара се питање: „Да ли смо ми спремни за једну такву Цркву?“. Када падне сито прогона, као у Албанији и другим земљама, колико ће нас остати?Један врх Тавора се сада овде налази, али нестаће тај врх. Сада вас је много. Када почне прогон, од осамдесет  – сто колико вас је сада овде, да вам се не учини чудно, питање да ли ће вас остати десет или пет. Отићи ће многи, отићи ће, отићи ће. Видећете то. Ја више нећу живети да видим те трагичне догађаје.

Проживео сам те догађаје (у рату), знају они који овде седе. Изаћи ће једна књига, која ће писати о догађајима пре четрдесет година- не у моју славу- али да одамо почаст оним догађајима. Дошао је дан , када сам поред себе имао око  педесет- шездесет људи и сви су ме напустили осим једног Георгија Пафилија. Само он ме није напустио, остао је поуздан и  неклонуо. Сви други су ме напустили.

Дакле, немојте мислити да ћете на Тавору провести цео свој живот. Доћи ће напуштање и прогон. Гладни и боси ћемо бити, све ћемо поднети за Христа. Да ли ћемо ми имати ту храброст оних хришћанских хероја? Тада ће се јавити и  нови новомученици. Такви мученици се пројављују у Русији и у Албанији. Све шта се дешава у тим земљама је непознато.Ми смо сада били у цркви, обавили смо литургију, читали Еванђеље, причестили се, слушали слободну проповед и вратили се под слободним сунцем нашим домовима, осим што имамо непосредан прогон против Еванђелских идеала. После ће почети и посредни прогон. Сваки Хришћанин ће бити прогањан још и ако се крсти јавно. Не говорим вам овакве ствари да бих сејао разочарење. Ово вам говорим, јер је то огледало, у којем се огледамо, да бисмо и ми стигли до висина светитељских, али и зато што треба да знате истину.

Много смо речи рекли, веома много речи,а суштина је једна. Нису они говорили о Христу али њихово владање је било чисто хришћанско. „Без речи придобијени“. То је. Сустигла је једна хладноћа хришћане, њихов начин живота је постао замрзнут. Ко је видео вољу Божију. Ко је видео кроз то мртвило које данас влада у Грчкој шта ће изнедрити Бог?

Означени сте

Сви ви сте изабрани, сви сте означени, имате печат јагњета. Тамо где  се налазе живи Хришћани знају их сви појединачно. Могу једне ноћи да их ухвате све.

Не говоре ли овде у нашем граду екуменисти и марксисти: „Шта да радимо?Ми јако добро познајемо Хришћане, немојте нам говорити о њима. Они су стрвинари. Уколико успемо да отерамо Кандиотиса, завршили смо случај. Цела Флорина је наша“. Тако ће и учинити. Удариће нас по сред главе.

Такве планове имају. Боре се на све начине против веронауке, против свих покрета, против јерарха који још стоје, имају на свом челу једног архиепископа који им чини све по вољи.

После свега тога свако својој кући, својој породици и ништа више. Не интересује их ништа више. Постали су људи саможиви. Тридесет Јудиних сребреника влада, а саможивост и корист царују.

Јутрос су дошли да ми се пожале на једног свештеника. Веома сам се разбеснео и разљутио.  Крађа, крађа,и само  крађа! Дају  људи новце за цркву а свештеник граби све  те новце за себе и цркви не оставља ништа. Нове Јуде. Осим њихове попадије и њихове деце ништа друго свето и преподобно их не занима. Ретки су побожни и спремни на жртве свештеници.

Небрижни Грци и Гркиње пробудите се!

Браћо „последњи је час“ (А. Јов. 2,18). Од горе где се одмарају хероји и мученици нашег рода  чује се глас: „Небрижни Грци и Гркиње зашто спавате? Зашто живите равнодушно и неосећајно?Ако се запали ваша кућа не остајете равнодушни, већ трчите да спасете шта се спасити може од вашег материјалног имања. Ево сада једног неупоредиво већег пожара од материјалног, који сваког дана узима све више маха и све се више шири и распростире, прети морално и религиозно све да сагори. Нек је благословена та духовна кућа која се назива православна Грчка, вечна настојања, су у опасности да изгоре потпуно.

Пред тим окрутним призором ћете остати равнодушни?Не треба да останете равнодушни. Време је да се пробудите из духовног сањарења, да устанете и да се борите са законитим средством које има наша слободољубива и демократска домовина, са вашим гласом. Са вером неклонулом се борите, борите се упорно и систематично.  А тада будите уверени, да ће демони паклени, коју боју и да имају, нестати а Грчка ће остати земља Православна.

Последње оруђе сатанино

Христофор Калива, мој срдачни пријатељ, веома важна историјска личост,   једном приликом ми је  рекао: „Вре, Августине, не схваташ ли шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да уништи Цркву. У последња времена ће употребити и једно последње оруђе. Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти,  даће им  панагије и  патерице. Кроз те архијереје ће уништити Цркву“. Сатана ће се појавити са ризом, одеждом, са патерицама и пастирским штаповима!

Шта ће видети наше очи?

Марко Ефески се борио са великом звери, са папом, који толико година мучи свет. И сада у наше време – шта ће наше очи видети…, боље да нас узме Бог са овога света него да видимо лоше дане који долазе – имамо лоше предзнаке. Нека се проводе и веселе појединци, нека ваде своје очи, сустиже нас гнев Божји. Гори од онога који смо преживели 1940 године. Сећате се глади, сећате се несреће, сећате  се ропства? Сећате  се само шта смо преживели онда сви ми који смо остали верни Цркви  и домовини? Поново долазе такви дани.

Теолози, свештеници, владике, архијереји, патријарси нам говоре да идемо и поклонимо се папи. Падамо са трона, али папи се не клањамо. Само три митрополије (Елеутхерополија, Флорине и Парамитхије) су због тога захтева престале да помињу име патријарха Атинагоре. Зашто? Хоће на силу да нас учини францима(латинима). Нећемо бити франци. Писаћемо лично Атинагори да смо спремни и трон и живот да изгубимо, али папи се нећемо поклонити. Долазе такви лоши дани, сви желе да идемо код папе на поклоњење.

Ја, мислим да треба да останемо Православци. Православци као наши очеви, православци као поколења, поколења као што узвикује цела историја. Ми смо деца првобораца Православних, Марка Ефеског, Великог Атанасија, ми смо деца светог Николе, ми смо деца светог Димитрија, ми смо деца Православља и нико од нас уз помоћ Божију то неће порећи.

Помолимо се Богу да нас све одржи уједињене, верне нашем светом Православљу чија лепота је неометана а слава неописива.

Спознаје православног клирика(свештеника)

Драги моји, треба да исповедимо једну горку истину. Верници који се боре да одрже Православље су у мањини. Велики део је оних, који полако али сигурно се удаљавају од православне вере.

Рећи ћу нешто што никада није нико рекао. Можда ћете помислити да је егоистично то што имам рећи, али дајем вам једну вагу да изважете све свештенике, владике, сав клир и све теологе. А та вага која је? Која је спознаја свештеника? Да прикупља прилоге; Да одржава лепе службе; Да изговара радосне и христолошке речи са амвона тако да засузе очи појединих госпођица од тих његових речи; Која је спознаја у ова тешка времена свештеника или владике?

Спознаја владике и свештеника је борбеност, одважност. То је оно шта је рекао апостол Павле: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (Б. Тим. 3,12). Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита или архиепископа који се не прогони, него ужива у љубави и поштовању свих, тада се испуњава реч Христова: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лук. 6,26), знајте да један такав не иде добрим путем. И ако се зове православац а не жели да се  суочи са струјом, са том мећавом која жели да уништи свет. Православни свештеник иде узводно. Велики Атанасије је био сам али је на својим плећима као Атлас, понео цело Православље.  Марко Ефески је био исто сам, али је задржао у својим рукама цело Православље. Свети Фотије исто тако. Мало их је било, али нико не побеђује са бројевима но, побеђује са вером. Јер колико вреди један побожан свештеник, колико вреди један побожан епископ, колико вреди један побожан архиепископ, колико вреди неки верни лаик и нека верна жена, не вреди цео свет. Тако да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас.

Једно вам препоручујем, немојте ми рећи он је добар, он је уважен теолог, он тако полемише, он је отворио Платонову академију и ако га само чујеш остаћеш одушевљен…! Измери да ли има једну варницу од Марка Ефеског, да ли има једну варницу светог Фотија, има ли коју варницу од Кируларија и Папулака (овај неписмени човек се супротставио целом свету).

Говорим вам све ово имајући дубок осећај мога положаја као Грка и као епископа са великом одговорношћу. Спреман сам све да жртвујем. Усуђујем се, можда последњи пут са овога амвона, да кажем :“Сви ви који волите Христа, сви ви који волите Цркву, на нашој је страни Богородица и сви они који су се борили и боре за нашу православну веру. Они који су са нечастивим, нек’ седну доле, нек’ затворе своја уста. Зато што је нечастиви њихово страшило, он је њихова устрашивост, он је њихово настојање да покушају да замрзну једну шачицу оних који се муче, тиранишу и прогоне због вере у нашег Христа.

А ми имамо као лозинку речи младих Атињана. Младићи старе Грчке су на Акропољу присезали и говорили: „Сам или са другима ћу штитити  преподобно и свето“. И ја као мали војник одважно изјављујем:“Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето наше вере са последњом капи своје крви“. А ви уместо аплауза узалудног, који ништа осим хвале не говоре, молите се пуно. Зато што је остало мало Православаца а борба се шири и да се не нађемо пред новим догађањима. Не, само у нашој малој земљи, већ и по свим дужинама и ширинама земаљским, нечастиви је мобилисао и подивљао да искорени православну веру из груди људских. Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо поднети ми епископи који смо престали да спомињемо Атинагору, као и други свештеници који су око нас. Не знам на коју Свету Гору ћемо прибећи. Једно знам, шта и да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, а свет да је горе-доле, једно знам и верујем неклонуло – да ће на крају победити Православље.

Када дође час прогона Православаца, тада и ми имамо свој план, као и сваки верник. Сви ви овде- сте 3.000; ово што сам вам рекао да разгласите свуда. Једа да постане два, два да постану четири, четири да постану осам…. Нека се створи  велики морски вал, да саперемо нашу домовину, тако да Грчка постане звезда на небу, православно место, рај Православља. Амин.

Последња времена

Крај света ће бити говори нам Христос: „као у дане Нојеве“ (Мат. 24,27). А наши дани су као дани Нојеви. Зато што смо скренули са правог пута и треба да чекамо Нојев крај. Ово вам не говорим ја, епископ Флорине, тобож строг, то нам говоре друга уста, савременици, политичари и научници, људи поштовани у Америци и Русији, они предвиђају да смо близу олује.

Само што овај пут се неће отворити небески водопади и неће пасти вода на главе грешних људи, већ ће као што говори свети Козма Етолски, приказаће се на небу „црне птице“, а то су авиони. Авијатичари ће са висине од хиљаде метара, притиснути електричне дугмиће и бациће атомске бомбе и уништена ће бити земља. Више неће постојати градови, неће више постојати света, биће пропаст без преседана. То ће бити Армагедон из Откровења Јовановог (16,16), последњи рат, до којег ће доћи засигурно због наших грехова.

Мир света се клати на једном концу. Свете, проводи се, уживај, оргијај, чини прељубу, кради, граби, сакупљај богатство… Над нашим главама се клати мач Демоклеусов. За једну нит се држи мир света а ако се она прекине тешко свету. Пресвета Тројице спаси свој свет, Господе Исусе Христе, помилуј нас.

Живимо у једном грешном и трагичном времену, у време одвајања од Бога, у време велике неморалности и неверја. Никада човечанство није псовало и чинило више убистава него у ово наше време. Никада тако мали и велики нису лагали као данашњи лажови. Никада свет није скренуо са моралног пута као данас. Наши дани су онакви како их је пророковао Христос. Читајте Еванђеље да видите шта нам говори, последњи дани ће бити као „дани Нојеви“.

Боже мој, Боже мој какво испуњење пророштва!

Настаје раздор

Христос је „знак против кога ће се говорити“ (Лук. 2,34).  Не можемо знати шта се дешава у кућама људским.  Постоји лукави дух. Христос и цесар се боре у нашем веку. Зато је неопходно, да опонашате примере светитеља. Изабрале сте вољно а не невољно овај пут, јер да смо употребили друга средства и начин, требало би  да вас је 500,600, 700 итд.  Но само вас је овде 70 душа, а исти сте као Петар, ви имате вољу али не познајемо слабост коју имамо у својим грудима. Овде видимо „Фабијолу“ коју препоручујем да поново прочитате, да вам буде пример, пробајте да је проживите.

Васкрснимо Фабијолу, васкрснимо све оне херојске примере мученика, да и ми можемо рећи да Христос није само живео у Фабијолино време и у време оних мученика , већ да царује у векове . Амин.

Васкрснимо примере светитеља

Да ли ћемо ми у наше време успети да обновимо жртве мученика. „Фабијола“ је добра, дивиш јој се, читаш и уживаш, плачеш итд. Знам душе које плачу. То није довољно. Треба и ми да васкрснемо те примере. Да не сличимо са оним „хришћанима“ који воле свету Екатарину, свету Варвару,  али не желе нову свету Екатарину на свету. Новa Екатаринa,  ни случајно да се појави. Каква лажурија, каква превара, каква хришћанска комедија! Да постоји само једна света Варвара а друга да се не појављује. Желе је као једну врсту табуa, дотле је стигла  таква наша пресвета религија, а жива је.

Дакле, Фабијола постоји, али је требамо оживити. Као и сва та света лица која се наводе, треба да оживимо. Да постанемо мученичка лица, мученичка Црква, катакомбна Црква. Да ли ћемо успети да остваримо тако нешто? Веома је угодно оно што читамо  написано je са књижевним стилом. Фабијола је јако интересантан лик. Јединствена је. Питање је да ли ћемо ми успети да поновимо њен пример. Био сам у првим годинама у Месолонгу протосинђел, и сваки пут када се званично славио излазак Месолонга, у Цветну Недељу су долазили разни званичници.

Tај излазак је био један херојски чин, и сви су га поштовали, они хероји су пре изабрали да буду убијени него да живе поробљени. Долазили су у оне дане разни говорници и говорили, говорили, и говорили. Речи и само речи, чисти вербализам, непресталан. Једног раног јутра пре 1940′ тачније 1939 је дошао Метаксас, и рекао нешто мало речи. Да ли је био пророк? Стао је пажљиво на  споменик где су биле расуте кости хероја и рекао следеће: „Грци важан је Месолонг,  уколико  се укаже нова прилика треба да поновимо оно што се догодило  у Месолонгу“. Он више ништа друго није рекао. Заиста следеће године је Грчка поновила Месолонг.

Да не желимо само да постоји „Фабијола“ . „Фабијола“ постоји и вредна је да нас дирне, уколико се нама пружи прилика, повод треба и ми да поновимо ове дивне примере наведене у Фабијоли. Било би веома интересантно да данас у наше време као филм видимо Фабијолу и њене ликове. Да видимо све њих, Панкратија, Касијана, Тарсиза, да видимо Себастијана са стрелама у свом телу. Да видимо и издајнике, да видимо Тоаркуата, сва та лица, то је једна нова драма. Наставља се распињање нашег Христа.

Помолимо се, да нам помогне Бог да не издамо Христа. Долазе веома окрутни дани. Веома окрути дани, треба да смо спремни.

Тавор полако завршава. Тавор је овде (у хр. кампу) . Ви, девојчице које овде живите сте на Тавору. Треба да признамо у поређењу са другим девојчицама, ви имате мањи терет. Ово вам говорим, не осуђујемо друге девојчице. Неке од њих су сада створиле породице, и имају мужеве захтевне, страшне и одбојне, имају децу, имају лоше и изопачене свекрве, оне се налазе на једном мучењу. Оне се разапињу. Док ви живите на Тавору, ви сте у изабраним, међу лицима која проживљавају један духовни мир. Не оптужујем вас због тога већ вас хвалим и изузимам. Међутим завршава полако Таворовање и стижемо до катакомби.

Порука пастиру

Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и  паства.
Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.

Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе.

Кажи ми малецки:  Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“ . Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….

Да ли ћемо остати у вери?

Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?

Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.

Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.

Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?

Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

Како да постанемо живи хришћани?

Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање.  Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања.  Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.

Сузе покајника и крв мученика

Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети.

Тако проводимо наш живот,  „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа.

Ви жене

Да живите и ви као света Филотеја.  Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа.

Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у  великом опадању.

Проћи ћемо кроз велику олују

Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога  да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота.  Да ли ћемо увек све то имати?…

Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.

Одсецање своје воље

Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење.  Није ли  чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више?

Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац,  који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо  а веома је ретка.

Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…

Тренутачно мучење

Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно-  мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.

Мучење Јовово

Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти.  Рат тела  је једно мучење дугогодишње.

И ми се боримо против  невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али  његов корен се одржава  живим,  крвљу мученика и сузама покајника.

Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто  смо се  претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.

Понашање официра у битци

Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице . Тамо смо хероји  а овде смо највеће кукавице ….
Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.

Жеља за мучеништвом

Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу.
Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер  ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем  да имамо и да је одржавамо.
Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао  поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку  посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се  својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје –  оче мој,  брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа?
Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.

Спремите се за мучење

Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви.
Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима.
Сећам се, када сам оних  светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и  тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе.
Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати.
Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“( Б Кор. 6,10).
Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд,  који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“.

Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).

Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно

Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због  подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.

Међу шкорпионима смо

Јуче сам читао књигу Језекиљину да га је послао Бог „ међу шкорпије“ (Јез. 2,6).
Данас наше друштво има страшне „шкорпије“ који те пробадају, са клеветама и увредама. Страшне и одурне намере имају да растуже твоју душу. „Међу шкорпијама смо“. И онај који те данас слуша тобож, и уколико не испуниш његову вољу сутра ће се олако претворити у шкорпију и пробадати те.

Јуче у митрополији једном адвокату нисам дозволио развод. Са каквим погрдним речима је отишао са степеница митрополије, не можете ни замислити. Газимо по „шкорпијама“ и  „змијама“ у овоме друштву у којем живимо. Горак је пут којим иду неки од нас, зато је потребно бити јако пажљив у овоме свету. Има једно старо пророчанство, на њега ме је подсетио један монах Светогорац када сам постао епископ : „Постао си епископ у време када ће пастири, епископи, економи, свештеници и сав клир, постати вукови и растргнуће паству, а овце ће исто постати вукови и растргнуће пастире.“ У томе се времену налазимо. У целој Грчкој сведоци смо тога феномена. Једног лошег епископа, који је потпуно равнодушан за духовни живот своје пастве, који  не проповеда, не саветује, не поучава, њега не дирају, он је њихов пријатељ. У свом програму су зацртали да униште  добре епископе, који су борбени, оне који се некако покрећу, нешто раде, наравно не у висини великих отаца Цркве, али једноставно види се да нешто раде, да ли је то проповед, да ли су то школе веронауке,  или на било који други начин. Сви остали значи имају за свој циљ да униште Црвку. Нападају, свим силама добре епископе. Међу осталим оружјем које користе, су клевете и увреде без преседана. Најгоре је што међу мисионарским круговима постоје такви клеветници и шаптачи. Ако се данас униште таква мисионарска удружења, неће бити уништена од спољњих непријатеља – не, сетите се ових мојих речи које са сузама говорим –  разориће се од људи који су поред тебе десет, двадесет и више година. Узео си их као малу децу, поучио их вери, напојио млеком, трудио си се и намучио за њих,  итд, а они сада постају „шкорпије“. Пролазимо кроз велику кризу. „Удариће пастира, и овце стада разбећи ће се“ (види. Зах. 13,7 и Мат. 26,31).  И  ово „ Доћи ће време када ће људи сами себе водити“. (Јуд. 12).

Шаптачи

Пожелео сам да одем на Свету гору, да си пронаћем тамо једну собицу, да останем тамо, да престанем да се сећам. Пресело ми је.  Молим Бога да не постанем „човекомрзац“ као што каже св. Василије Велики. Видиш неко своје такорећи духовно дете да те оптужује непрестално. Тобож, твоје духовно дете; Духовно дете које си волео и подржавао све време. Где је оно свето време очева Цркве, када су очеви говорили најокрутније речи, а њихова духовна деца су им била послушна и тада? Сада су оци нико и  ништа.

Шаптачи, огроман вал шаптача, само чујеш шу, шу, шу…. Да те оптужују,  да те вређају, да те клевећу, да  не можеш разумети одакле долазе ране и поготци. „Секу тестером дрво на којем седе“. Али онај дан Господњи ће открити многе ствари.
Али чему да се чудимо и устајемо. И Христос је међу 12 ученика имао једног издајника, Јуду. И ми морамо проћи кроз то искушење патњи и перипетија….
Ако бих вам прочитао очеве Цркве , видели бисте да су највеће отрове попили од своје тобож духовне деце.

Тобожња духовна деца, најгори непријатељи

Ако прочитате животопис св. Златоуста, остаћете згрожени. Они који су ако је дозвољено тако рећи, извадили очи Златоустом, – које нису извађена јер су вечне – била су његова духовна деца која су била поред њега. Јели су заједно, пили заједно са њим, и они су постали тужитељи Златоустог. Отишли су на суд и ставили длан на Еванђеље и изрекли незамисливе лажи против Златоустог. Против Златоустог, молим! Они су појели Златоустог, они су га отерали са трона, његова тобожња духовна деца! Тобожња! Лицемери и фарисеји, који су се појављивали поред њега и после му копали јаму, да би себе прославили. Страшна и окрутна ствар. У томе ја проналазим утеху. Страшне, окрутне и невероватне ствари, које ће бити откривене у онај дан. Зато када су ухватили Златоустог и протерали, није га протерала ни царица Евдоксија ни било ко други, већ та лица су га протерала која су била поред њега и чију вољу, жеље и прохтеве није хтео извршити, да би се они зато окомили као шкорпије против свога духовнога оца. После је отишао у прогонство, те ноћи је био земљотрес , уплашила се царица Евдоксија и вратили су га назад. После тога страшног искушења при повратку назад изашао је сав верни народ да дочека  свог духовног оца, који су претходно затровале и узјогуниле шкорпије његове митрополије. А када се вратио из прогонства- погледајте како суди верни народ- знате ли шта је повикивао верни народ, то је забележено и сачувано у историји: „Напоље клир, нови клир, напоље клир, нови клир“. Значи, узми лопату и побацај их све напоље, и доведи нови клир.

Најстрашнији и најгори отрови које пијем долазе од клирика. Шу, шу, шу,  и тако. „Добар је отац, али знаш…..“, ево шкорпије. Не наводим имена, јер су догађаји познати и немојмо се више сакривати иза наших прстију.  И ми се налазимо у томе искушењу.

Неопходна је контрола

Ако имамо то стање данас у цркви, то је јер недостаје контрола. Контрола је неопходна да се спроводи сагласно са канонима Цркве. Када видиш неки недостатак код свога брата, реци му:  „Ако ли те не послуша“ каже нам Христос, „узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Мат. 18, 15-17).

Контрола је неопходна и клиру

Данас се подржавају епископи педофили и епископи блудни – ако желите да се тако изразим. Они су већ основали своју странку а добро чине Хришћани што протествују против тога. Наша црква је постала деспотократска док је наша држава демократска и слободна. У Цркви се створила једна болесна навика.

Сећам се једног дана када је дошла једна жена из једног села у мојој епархији и жалила се на пропуст једног свештеника. Одмах сам наредио испитивање. Када је она то сазнала, дошла је поново и рекла ми : „Није у реду да је контролишем, одмах ћу повући моје сведочење…“, толико је плакала да се цела митрополија потресла. То је болестан поглед на ствари. Исправан став је контрола. Али то морамо испуњавати како налажу канони о контроли, да не допустимо да црква стигне ту где је данас стигла… То су страшне ствари. Бог нек помилује своју Цркву. „Сети се Господе своје свете Цркве“ (Лит. Св.Василија).

Трембела је говорио: „Ако ми кажемо да волимо Цркву, слагаћемо,  један је само волео Цркву, Господ наше Исус Христос,  и он ће наћи начин да води брод Цркве, „ који се напада али се не потапа“.

Бог нека је са нама. Немојте ми замерити што говорим мало строжије, али то ми налаже мој положај а и целокупно стање у цркви. А данас повикују и  пишу новине, Двеста кандиотика, они повикују и чују се , нико други… Да ли то није у реду? Створила се једна црквена струја у целој Грчкој и у дијаспори, и боримо се за то, иако смо прозивани и клеветани. Треба да се интересујемо за цркву.

Жена близу Христа

Радујем се што су на овом нашем скупу и многе жене. Жене нас много пута побеђују. Сећам се блаженопочившег Трембеле који ми је говорио: „Августине немој се супротстављати женама, пусти их оне имају своје мане и недостатке, али на срећу и оне постоје, да њих није , ми бисмо разорили цркву“. Отиђите у било који храм и видећете да су оне у множини. Желим употребити тешке речи за мушкарца. Ако дође до прогона – сетите се овога – жена ће остати поред Христа, као што је остала испод крста Христовог. Мушкарац га је порекао, мушкарац га је напустио, мушкарац га је издао. Попови и владике ће издати Христа, али жена ће остати. И у Русији жена је одржала хришћанство.

Савети апостола Павла Хришћанима

НАСТАВЉА СЕ….

Κυριακὴ τοῦ Πάσχα πρωῒ

ΤΑ ΤΡΙΑ ΠΑΣΧΑ

«Ὦ Πάσχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χριστέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύναμις· δίδου ἡ­μῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου» (θ΄ ᾠδ. καν. Πάσχα)

ΕΟΡΤΗ ἑορτῶν καὶ πανήγυρις πανηγύρε­ων εἶνε ἡ σημερινὴ λαμπρὰ ἡμέρα. Τὸ κυρι­ώτερο ὄνομά της ἀπὸ ἀρχαιοτάτης ἐποχῆς εἶνε πάσχα. «Κάνουμε πάσχα» «ἑορτάζουμε πά­σχα», λέμε. Τί σημαίνει πάσχα; Ἔχον­τας ὑπ᾽ ὄ­ψιν τὴν παράδοσι τῆς Ἐκκλησίας καὶ τὴ διδα­σκαλία τῶν πατέρων διακρίνουμε τρία πάσχα.

* * *

Τὸ πρῶτο καὶ ἀρ­χαιότερο εἶνε τὸ ἰουδαϊκὸ πάσχα. Ἡ λέξι πάσχα εἶνε ἑβραϊκὴ καὶ σημαί­νει «διάβασις» ἢ «διαβατήριο». Ὅπως γιὰ νὰ κι­­νηθῇ κανεὶς ἀπὸ μία χώρα σὲ ἄλλη ἔχει ἀ­νάγκη ἀπὸ διαβατήριο, κάτι τέτοιο συνέβη καὶ στὴν ἀρχαία ἐποχή· ὁ Θεὸς ἔδωσε διαβατήριο, ἐπέτρεψε σ᾽ ἕνα λαὸ νὰ διαβῇ. Ποιός εἶνε ὁ λαός; καὶ ποῦ τοῦ ἐπέτρεψε νὰ διαβῇ;
Δύο λαοὶ στὸν κόσμο ἔχουν μεγάλη ἱστορία καὶ ἦταν περιούσιοι λαοὶ τοῦ Θεοῦ· ὁ Ἰσ­ραὴλ καὶ ἡ Ἑλλάς. Δὲν τὸ λέμε ἐμεῖς· τὸ λέει ἡ ἱστορία. Ὅπως ἐμεῖς τετρακόσα χρόνια ἤ­μεθα σκλαβωμένοι στοὺς Τούρκους, ἔτσι κι ὁ Ἰσραὴλ τετρακόσα χρόνια ἦταν σκλαβωμένος στοὺς Αἰγυπτίους – ἱστορικὸ γεγονὸς αὐ­τό. Δούλευαν μέρα – νύχτα, κατασκεύαζαν τὶς με­γάλες πυραμίδες, ποὺ μέχρι σήμερα σῴζον­ται κ᾽ εἶνε μνημεῖα ὄχι τόσο καλλιτεχνίας ὅσο δουλείας. Ἔζησαν ὑπὸ σκληρὰν δουλείαν στοὺς φαραώ, τοὺς βασιλεῖς τῆς Αἰγύπτου.
Ἀλλὰ ὁ Θεὸς τοὺς ἔδωσε τὴν ἐλευθερία. Ἔ­στειλε τιμωρίες στὴν Αἴγυπτο, τὶς 10 πλη­γές, καὶ τέλος ἄγγελος Κυρίου ἐφόνευσε ὅ­λα τὰ πρωτότοκα παιδιὰ τῶν Αἰγυπτίων μόνο, ἀφήνοντας τὰ παιδιὰ τῶν Ἰσραηλιτῶν. Πῶς σώθη­καν; Τὴν τελευταία νύκτα ἔλαβαν ἐντολή·
Ἀπόψε θὰ κοιμηθῆτε σκλάβοι καὶ θὰ ξημερώσετε ἐλεύθεροι. Νὰ σφάξετε ἕνα «πρόβατον ἑνιαύσιον», ἀρνὶ ἑνὸς ἔτους (Ἔξ. 12,5), ποὺ νὰ μὴ παρουσιάζῃ κανένα ἀπολύτως ἐ­λάττω­μα. Μὲ τὸ αἷμα του νὰ βάψετε τὸ ἀνώφλιο καὶ τοὺς παραστάτες τῶν θυρῶν σας. Θὰ τὸ ψήσε­τε, ἀλλὰ νὰ προσέξετε νὰ μὴ σπάσετε οὔτε ἕ­να ἀπὸ τὰ κόκκαλά του (βλ. ἔ.ἀ. 12,10). Θὰ τὸ φᾶτε μαζὶ μὲ ἄζυμο ἄρτο, ψωμὶ χωρὶς προζύμι, καὶ πικρὰ χόρτα (σύμβο­λο τῆς πικρίας τῆς δουλεί­ας ―δὲν ὑπάρχει πικρότερο πρᾶγμα ἀπὸ τὴ δουλεία―), καὶ νὰ εἶστε ἕτοιμοι γιὰ νὰ φύγετε.
Αὐτὴ ἦταν ἡ ἐντολή, καὶ πράγματι ἔτσι ἔγι­νε. Ὁ φαραὼ ἀναγκάστηκε νὰ ὑπογράψῃ τὴν ἐ­λευθερία τους καὶ οἱ Ἰσραηλῖτες ἔφυγαν. Δι­έβησαν – πέρασαν, ἔκαναν πάσχα ἀπὸ τὴ δου­λεία στὴν ἐ­λευθερία.
Τὸ γεγονὸς αὐτὸ τὸ ἑορτάζουν μέχρι σήμερα μὲ θρησκευτικὴ κατά­νυξι τὴ νύχτα μετὰ τὴ δύσι τοῦ ἡλίου τῆς 14ης τοῦ μηνὸς Νισάν, ποὺ ἀν­τιστοιχεῖ μὲ τὸ δικό μας μῆνα Ἀπρίλιο. Σφάζουν τὸν ἀμνὸ καὶ τρῶνε πι­κρὰ χόρτα μὲ ἄζυ­μο ψωμί. Ἀλλὰ προηγουμένως ―τί ἔλεγχος γιὰ μᾶς!― δὲν τρῶνε – δὲν ἀγγίζουν τίπο­τα, ἂν δὲν κάνουν κάτι ἄλλο· ὁ ἀρχηγὸς τῆς οἰ­­κο­γε­νείας διαβάζει ἕνα κομμάτι ἀπὸ τὰ ἱστορικὰ βιβλία τῆς Παλαιᾶς Διαθήκης, ἀπὸ τὴν Ἔ­ξο­δο, ὅπου περιγράφεται λεπτομερῶς τὸ πρῶ­το ἐ­κεῖνο πάσχα, ἡ πρώτη διάβασι. Μετὰ τρῶ­νε, ὑψώνουν διαδοχικῶς τέσσερα ποτήρια, ποὺ ἔ­χουν σημασία γι᾽ αὐ­τούς ―σπουδαι­ότερο εἶ­νε τὸ τρίτο―, καὶ ψάλλουν μερι­κοὺς ψαλμοὺς τοῦ Δαυῒδ ὅλοι μαζί. Ἔτσι κάνουν τὸ πάσχα, ποὺ εἶνε ἡ μεγαλυτέρα ἑορτή τους.
⃝ Πρῶτο λοιπὸν πάσχα τὸ ἰουδαϊκό. Δεύτερο εἶνε τὸ χριστιανικὸ Πάσχα. Διαφέρουν; Πολύ. Τὸ ἰουδαϊκὸ εἶνε σκιά, τὸ χριστιανικὸ ἡ πρα­γματικότης. Ὅσο διαφέρει ἕνα σῶ­μα ἀπ᾽ τὴ σκιά του, τόσο τὸ ἕνα πάσχα ἀπὸ τὸ ἄλλο.
Τί ὁμοιότητες ἔχουν; Σφάζουν ἐκεῖ ἀμνό, ἀλλὰ κ᾽ ἐμεῖς ἔχουμε ἀμνό. Ποιός εἶνε ὁ δι­κός μας ἀμνός; Δὲν εἶνε ἕνα ζῷο. Εἶνε ὁ Ἀ­μνός, ποὺ ἀξίζει νὰ γράφεται μὲ ἄλφα κεφαλαῖο, ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Αὐτὸς εἶ­νε «ὁ ἀμνὸς τοῦ Θεοῦ ὁ αἴρων τὴν ἁμαρτί­αν τοῦ κόσμου» (Ἰωάν. 1,29). Αὐτὸς προσφέρεται θυ­σία καὶ τὸ αἷμα του λυτρώνει τὴν ἀνθρωπό­τη­­τα. Ἄλλη σπουδαία ὁμοιότης· στὸ πρῶτο πά­σχα ὁ Θεὸς εἶπε, νὰ μὴ σπάσουν κόκκαλο. Καὶ τὴ Μεγάλη Παρασκευὴ στὸ Γολγοθᾶ οἱ στρατι­ῶτες, ἐνῷ ἔσπασαν τὰ κόκκαλα τῶν δύο λῃ­στῶν γιὰ νὰ πεθάνουν συντομώτερα, ὅταν πλη­σίασαν στὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ «οὐ κατέαξαν αὐτοῦ τὰ σκέλη» (Ἰωάν. 19,33), δὲν πείραξαν καν­ένα ἀπὸ τὰ ὀστᾶ· μόνο μὲ τὴ λόγχη ἐκεν­τή­θη στὴν πλευρὰ ὁ Υἱὸς τῆς Παρθένου. Ἦταν προφητευμένο· «Ἐγένετο ταῦτα, ἵνα ἡ γραφὴ πληρωθῇ, ὀστοῦν οὐ συντριβήσεται αὐ­τοῦ» (ἔ.ἀ. 19,36· Ἔξ. 12,10). Αὐτὸ εἶνε τὸ χριστιανικὸ Πάσχα, τὸ ὁποῖο εἶνε πολὺ ἀνώτερο.
⃝ Ἕνα πάσχα λοιπὸν τὸ ἰουδαϊκό, δεύτερο τὸ χριστιανικό, καὶ τὸ τρίτο πάσχα; Εἶνε τὸ οὐράνιο ΠΑΣΧΑ, τὸ σπουδαιότερο ἀπ᾽ ὅλα. Δὲν θὰ τὸ ἑορτάσουμε ἐδῶ στὴ γῆ· θὰ τὸ ἑορτάσου­με στὴ βασιλεία τῶν οὐρανῶν. Αὐτὸ λέει τὸ τροπά­­ριο· «Ὦ Πά­σχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χριστέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύναμις· δίδου ἡ­μῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου» (θ΄ ᾠδ. καν. Πάσχα).
Στὸν οὐρανό! Ἀλλὰ ποιός πιστεύει σήμερα σὲ οὐρανό, ὅτι ὑπάρχει οὐρανός; Χρειάζεται κεραία πίστεως. Ἂν δὲν ὑπάρ­χῃ αὐτή, δὲν διδασκόμεθα τοὐλάχιστον ἀπὸ τὸν Σωκράτη; Ἔζησε πρὸ Χριστοῦ. Κι ὅμως τί εἶπε ὅταν τὸν κατε­δίκασαν εἰς θάνατον· Φεύγω, ἡ ψυχή μου πηγαίνει σ᾽ ἕναν ἄλλο κόσμο· ἐκεῖ θὰ συναν­τήσω δικαστὰς ἀμερολήπτους, τὸν Μίνωα, τὸν ῾Ραδάμανθυ, τὸν Αἰακό, καὶ αὐτοὶ πλέον θὰ δικάσουν τὴν ὑπόθεσί μου…
Ὣς ἐκεῖ ἔφθανε ἡ ἐμβέλεια τῆς κεραίας τοῦ Σωκράτους. Ἀλλὰ ἡ Ἐκκλησία μὲ τὸ τροπάριο αὐτὸ μᾶς βεβαιώνει, ὅτι πέρα τοῦ Πά­σχα τούτου ὑπάρχει καὶ Πάσχα σ᾽ ἕναν ἄλλο τέλειο κό­σμο. Ἀξίω­σέ μας, Χριστέ, νὰ μετάσχουμε σ᾽ αὐτὸ «ἐκτυπώτερον», ζωηρότερα, νὰ σὲ ἀπολαύσουμε στὴ βασιλεία τῶν οὐρα­νῶν. Αὐτὸ εἶνε τὸ αἰώνιο ΠΑΣΧΑ.
Ὑπάρχει σήμερα πίστι σ᾽ ἐ­κεῖνο τὸν κόσμο; Μετὰ λύπης ἔμαθα γιὰ τὴ στάσι μιᾶς δασκάλας. Τὴν ἡ­μέρα ποὺ διεκόπτοντο τὰ μαθήμα­τα γιὰ τὸ Πά­σχα, εἶπε στὰ παιδιά· ―Τελειώνου­με σήμε­ρα, κλείνει τὸ σχολεῖο· θ᾽ ἀνοίξῃ ὕ­στε­ρα ἀπὸ 15 μέρες. ―Γιατί, κυρία, κλείνουμε; ―Δὲν ἔ­χω νὰ σᾶς πῶ τίποτε, νὰ πᾶτε στὰ σπίτια σας!… Ἀπηξίωσε ἡ δεσποινὶς νὰ πῇ στὰ παιδιά, ὅτι οἱ διακοπὲς γίνονται γιὰ νὰ τιμήσουμε τὸν ἐ­σταυρωμένο Νικητὴ τοῦ θανάτου.
Ὅσο εἶνε βέβαιο, ἀγαπητοί μου, ὅτι σήμε­ρα ἐδῶ στὴ γῆ εἶ­νε Πάσχα, τόσο βέβαιο εἶνε ὅτι ὑπάρ­χει καὶ ἄλλος κόσμος καὶ ἄλλο πάσχα. Τὸ πιστεύεις; εἶσαι Χριστιανός· δὲν τὸ πιστεύεις; λυποῦμαι. Τὸ ἂν ἔρχεσαι στὴν ἐκκλησία καὶ ἑ­ορτάζῃς μπορεῖ νὰ εἶνε ἀπὸ μιὰ συνήθεια.

* * *

Ἀδελφοί μου! Ἂς διδαχθοῦμε ἀπὸ τοὺς Ἑ­βραίους. Αὐτοὶ τιμοῦν τὴ θρησκεία τους. Γι᾽ αὐ­­τὸ βλέπετε, μιὰ φούχτα εἶνε καὶ ἐπιβάλ­λον­ται. Δὲν εἶ­μαι ὑ­πὲρ αὐ­τῶν, δὲ συμπαθῶ τὶς βλέ­ψεις τους, τὸ ἰμπέρι­ουμ ποὺ θέλουν νὰ στήσουν, τὰ σιωνιστικὰ σχέδια, ὄχι· ἀλλ᾽ ὀ­φείλω νὰ ὁμο­λογή­σω, ὅτι κυριαρχοῦν στὴ Με­σόγειο καὶ παγ­κοσμί­ως. Ἀπὸ ποῦ ἀντλοῦν τὴ δύναμι; Ἂν πᾶ­τε σὲ σπίτι Ἑβραίων, ὁ ἀρχη­γὸς τῆς οἰκογενεί­ας ἐξηγεῖ τὴ Γραφὴ καὶ οἱ ἄλλοι ἀκοῦνε. Δείξατέ μου, δείξατέ μου ἕνα σπίτι χρι­στιανι­κό, ποὺ ὁ πατέρας σήμερα θὰ πῇ κά­τι γιὰ τὴν ἀνάστα­σι τοῦ Κυρίου! Ὅλοι σχεδὸν εἶ­νε σὰν τὴ δασκά­λα ποὺ εἴπαμε. Ἂς σηκωθῇ λοιπὸν ὁ πατέρας, ἂς πά­ρῃ τὸ Εὐ­­αγγέλιο στὰ χέρια καὶ ἂς πῇ· Παιδιά, σταθῆτε· τί ἑορτάζου­με σήμερα; ποιά εἶνε ἡ ἑ­ορτὴ αὐ­τή; Εἶνε ψέμα ἢ ἀλήθεια; Ἂν εἶνε ψέ­μα, νὰ πᾶ­με κ᾽ ἐ­μεῖς μὲ τοὺς ὑλιστὰς καὶ ἀθέους, νὰ τὸ γκρεμίσουμε, διότι δὲν πρέ­πει νὰ ζοῦμε μὲ τὸ ψέμα. Ἂν ὅ­μως εἶνε ἀλήθεια ―καὶ εἶνε ἀλήθεια―, τότε «δεῦτε προσ­κυνήσωμεν καὶ προσπέσωμεν» τῷ Νικητῇ τοῦ θανάτου καὶ τοῦ ᾅδου!… Ἂν τὸ κά­νῃς αὐτό, πατέρα, εἶσαι Χριστιανός. Μιὰ μέρα θὰ πεθά­νῃς, μὰ τὰ παιδιὰ δὲ θὰ σὲ ξεχάσουν.
Νὰ μὴν εἶνε λοιπὸν ἡ ἑορτὴ αὐτὴ γαστρονο­μική· νὰ εἶνε πνευματική. Ὅσοι Χριστιανοί, «ὅσοι πιστοί», μὴ ἑορτάσετε μόνο ὑλικῶς, μὴ πέσετε στὸ φαγητὸ σὰν γύπες καὶ κόρακες. Νὰ ἑορτάσετε χριστιανικῶς. Μὴ φανοῦμε κατώτεροι τῶν Ἑβραίων. Ἀνοῖξτε τὰ ἱερὰ κείμε­να, διαβάστε κάτι, μιλῆστε, ἐμβαθύνετε, καλλιεργῆστε τὴν πίστι τῆς Ἐκκλησίας μας. Ἔτσι ὑπάρχει ἐλπίδα μιὰ μέρα ν᾽ ἀξιωθοῦμε νὰ γίνῃ καὶ σ᾽ ἐμᾶς αὐτὸ ποὺ λέει τὸ ἔξοχο αὐτὸ τροπάριο· «Ὦ Πάσχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χρι­στέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύνα­μις· δίδου ἡμῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου».
Σᾶς βάζω κανόνα μὲ πετραχήλι· προτοῦ ν᾽ ἀρχίσετε νὰ τρῶτε, ν᾽ ἀνοίξετε τὸ Εὐαγγέλιο τοῦ Ἰωάννου, νὰ διαβάσετε τὸ 20ὸ (Κ΄) κεφάλαιο, καὶ μετὰ ὡς Χριστιανοὶ νὰ καθίσετε στὴν τράπεζα, τὴν ὁποία εἴθε νὰ εὐλογήσῃ ὁ Κύριος.
Ταῦτα. Ὁ Χριστὸς μαζί μας, ὁ Χριστὸς μὲ τὶς οἰκογένειές σας, ὁ Χριστὸς μὲ τὴν πόλι, ὁ Χριστὸς μὲ ὅλο τὸ λαό μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 8-5-1983)

**********************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**********************

ΤRI PASHE

«О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” Praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima je današnji dan. Glavno ime od starog doba je pasha. “Pravimo pashu”, “slavimo pashu”, govorimo. Šta znači reč pasha? Imajući u vidu predanje Crkve i učenje očeva raspoznajemo tri pashe.

* * *

Prva i najstarija je judejska pasha. Reč pasha je jevrejska i znači “prelazak” ili “prelaznica”. Kada neko želi da pređe iz jedne zemlje u drugu  potreban mu je pasoš(prelaznica), isto je bilo  i u staro doba. Bog je dao prelaznicu, dopustio je jednom narodu da pređe. Dva naroda na svetu imaju veliku istoriju i bili su izabrani narodi Božji. Izrailj i Ellas (Grčka). To ne govorimo mi Grci već nam to govori istorija. Kao što smo mi Grci bili 400 godina zarobljeni od Turaka, tako je i Izrailj četristo godina bio zarobljen od Egipćana – to je istorijska činjenica. Radili su dan-noć, gradili su velike piramide, koje su do danas sačuvane kao spomenici ne toliko graditeljstva koliko ropstva. Živeli su pod teškim ropstvom faraona, kraljeva Egipta. Ali Bog im je dao slobodu. Poslao je rane na Egipat, čuli ste za deset rana, i na kraju je anđel Gospodnji ubio svu prvorođenu decu, samo Egipćana, ostavljajući u životu decu Izrailjaca. Kako su bili spašeni? Poslednje noći su dobili zapovest.Večeras ćete zaspati kao robovi a osvanućete  slobodni. Da zakolju jedno “jagnje”, ovcu od jedne godine (Izl. 12,5), koja da nema ni jednu manu. Sa njenom krvlju da premažete oba dovratka i gornji prag  vrata. Ispeći ćete je, ali pazite da neslomite ni jednu njenu kost (vidi Izla. 12,10), poješćete je sa beskvasnim hlebom, i gorkom travom (simbol gorkog ropstva) i budite spremni da krenete. Ova zapovest je zaista i izvršena tako. Faraon je bio prinuđen da potpiše njihovu slobodu i Izrailjci su otišli. Prešli su, napravili su pashu iz ropstva u slobodu. Ovaj događaj slave i do danas sa religioznom skrušenošću, u noći posle zalaska sunca 14-tog u mesecu Nisan, koji se poklapa sa našim mesecom Aprilom. Kolju jagnje i jedu gorku travu i beskvasni hleb. Ali prethodno – kakva opomena za nas! – ne jedu- ne dodiruju ništa, ako ne učine nešto drugo, glava porodice čita jedan deo iz istorijskih knjiga Starog Zaveta, iz Izlaska, gde se opisuje pojedinačno ona prva pasha, prvi prelazak. Posle toga jedu, uzdižu naizmenično četiri čaše, koje imaju značenje za njih – najvažnija je treća,  poju nekoliko Davidovih psalmova svi zajedno. Tako prave pashu, koja je najveći praznik za njih.

Prva je dakle pasha judejska. Druga je hrišćanska Pasha. Razlikuju li se? Veoma. Judejska je senka a hrišćanska je stvarnost. Koliko se razlikuje telo od svoje senke toliko se ove dve pashe razlikuju jedna od druge. Koju sličnost imaju? Kolju oni jagnje, ali i mi imamo jagnje. Koje je naše jagnje? Nije životinja. Jagnje jeste , koje je dostojno da se piše sa velikih slovima, naš Gospod Isus Hristos.On je “jagnje Božje koje uzima na sebe grehe sveta! (Jovan 1,29).On se prinosi kao žrtva i njegova krv izbavlja čovečanstvo. Druga važna sličnost ove dve pashe je što je Bog rekao, da se ne lome kosti.  Veliki Petak na Golgoti, vojnici, iako su slomili kosti dvojice razbojnika da umru brže, kada su se približili telu Hristovom “ ne prebiše mu goleni” (Jovan 19,33), samo su mu proboli rebra kopljem. Bilo je prorečeno: “jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: “kost njegova neće se prelomiti” (Jovan, 19,33 i Izlaz. 12,10). To je hrišćanska Pasha, koja je puno uzvišenija. Jedna je pasha dakle judejska, druga je hrišćanska, a treća pasha? To je nebeska PASHA, najvažnija od svih. Ovo nam govori tropar: “О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga”.Na nebu! Ali ko veruje danas u nebo, da postoji nebo? Potrebna je istrajna vera. Ako ona ne postoji, poučimo se bar od Sokrata. On je živeo pre Hrista.  Šta je on rekao kada su ga osudili na smrt? Odlazim, moja duša ide  u drugi svet, tamo ću sresti  sudije neporočne, Minoa, Radamanthi, Aiako,  oni će na kraju prosuditi o mome slučaju… Do tamo je stizao signal  Sokratovog predajnika. Ali crkva nas sa ovim troparom  uverava, da izvan ove Pashe postoji  i Pasha koja postoji u jednom drugom savršenom svetu. Udostoj nas Hriste, da učestvujemo u tome “nezalaznom”, životvornom, da se pričestimo u carstvu nebeskom. Ta Pasha je večna. Da li danas postoji vera u onaj svet? Sa tugom sam saznao o gledištu jedne učiteljice.  Jednog dana kada se prekida nastava za Pashu, rekla je deci sledeće : “Završavamo danas, zatvara se škola, otvoriće se posle petnaest dana”. – Zašto, gospođo zatvaramo školu? – Nemam ništa da vam odgovorim na to pitanje, idite vašim kućama!… Ispod časti je bilo gospođi da deci kaže, da je raspust da bi se setili raspetog Pobednika smrti. Koliko je sigurno dragi moji da je danas ovde Pasha, toliko je sigurno da postoji drugi svet i druga nebeska Pasha. Veruješ li to? Vernik si. Ne veruješ u to, žao mi je. Možda u crkvu na taj praznik dolaziš samo iz navike.

Braćo moja! Poučimo se od Jevreja. Oni poštuju svoju religiju. Zato i vidimo, iako su jedna šačića, nameću se. Ne podržavam ih, ne simpatišem njihove poglede, imperiju koju žele da postave, sionističke planove, ne, ali dužan sam da priznam, da vladaju u Mesogiju, i u celom svetu. Odakle crpe snagu? Ako odete kod Jevreja kući, glava porodice objašnjava Pismo a drugi slušaju. Pokažite mi, pokažite mi jednu hršćansku kuću, gde će otac danas nešto reći o Hristovom vaskrsenju! Svi su uglavnom kao učiteljica koju smo naveli. Nek ustane otac, nek uzme Evanđelje u ruke i neka kaže: Deco, stanite, šta danas slavimo? Koji je danas praznik? Da li je to istina ili laž? – istina je-, “poklonimo se i približimo se” Pobedniku smrti i ada!… Ako to učiniš, oče, hrišćanin si. Jedan dan ćeš umreti, ali te deca neće zaboraviti. Ovaj praznik da ne bude gastronomski već da bude duhovni praznik. Svi hrišćani “svi verni”, nemojte slaviti samo materijalno, nemojte navaliti na hranu kao guske i lešinari. Slavite hrišćanski. Nemojmo se prikazati nižim od Jevreja. Otvorite svete tekstove, pročitajte nešto, pričajte, udubite se, utvrdite veru u našu Crkvu. Tako će postojati nada da jednog dana budemo udostojeni da se i nama dogodi to što čujemo u ovom predivnom troparu: «О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” .Dajem vam kanon sa petrahiljem, pre nego što počnete ručati, otvorite Evanđelje po Jovanu i da pročitate 20-to poglavlje i posle kao hrišćani uz oče naš i vaskršnji tropar da sednete za stol, koji nek blagoslovi Gospod. To je sve. Hristos sa vama. Hristos sa vašim porodicama, Hristos sa vašim gradom, Hristos sa našim narodom. Amin.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 8-5-19)

***************************

KAI STA ROYMANIKA

***************************

CELE TREI PAŞTI

„O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”
(Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor)

Sărbătoare a sărbătorilor şi praznic al praznicelor este luminata zi de astăzi. Cel mai răspândit nume al ei din vremurile cele mai vechi este „Paşte”. „Facem Paştele”, „sărbătorim Paştele”, spunem. Ce înseamnă Paşte? Având în vedere tradiţia Bisericii şi învăţătura Părinţilor distingem trei Paşti.

***

Primul şi cel mai vechi este Paştele iudaic. Cuvântul „Paşte” este evreiesc şi înseamnă „trecere” sau „paşaport”. După cum pentru a se deplasa cineva dintr-o ţară în alta are nevoie de un paşaport, ceva asemănător se întâmpla şi în vremurile vechi. Dumnezeu a dat un paşaport, a îngăduit unui popor să treacă. Care este poporul? Şi unde i s-a îngăduit să treacă? Două popoare în lume au o mare istorie şi au fost popoare alese ale lui Dumnezeu: Israel şi Elada. Nu o spunem noi. O spune istoria. După cum noi 400 de ani am fost sclavi la turci, aşa şi Israel 400 de ani a fost sclav la egipteni – acesta este un fapt istoric. Munceau zi şi noapte, construiau marile piramide care se păstrează până astăzi şi sunt monumente nu atât ale artei, cât ale sclaviei. Au trăit în aspra sclavie a faraonilor, a împăraţilor Egiptului. Dar Dumnezeu le-a dat libertate. A trimis pedepse peste Egipt, cele zece plăgi, şi în cele din urmă îngerul Domnului i-a ucis pe toţi copiii întâi-născuţi doar ai egiptenilor, ocrotind copiii israelitenilor. Cum au fost salvaţi? În ultima noapte au primit o poruncă: În seara aceasta vă veţi culca sclavi şi vă veţi trezi liberi. Să junghiaţi „o oaie de un an”, un miel de un an (Ieşire 12, 5), care să nu aibă nicio meteahnă, dar niciuna. Cu sângele lui să vopsiţi pragul de sus şi uşorii uşilor voastre. Îl veţi găti fript, dar să fiţi atenţi să nu rupeţi niciunul din oasele lui (vezi Ieşire 12, 10). Îl veţi mânca cu pâine azimă, pâine fără drojdie şi cu ierburi amare (simbol al amărăciunii sclaviei – nu există un lucru mai amar ca sclavia –) şi să fiţi gata să fugiţi.
Aceasta a fost porunca şi într-adevăr aşa s-a şi întâmplat. Faraon a fost nevoit să semneze eliberarea lor şi israeliţii au plecat. Au trecut, au trecut Paştile de la sclavie la libertate. Acest eveniment îl sărbătoresc până astăzi cu umilinţă religioasă, noaptea, după apusul soarelui, pe 14 ale lunii Nissan, care corespunde cu luna noastră aprilie. Junghie mielul şi mănâncă ierburi amare cu pâine azimă. Dar mai înainte – Ce mustrare pentru noi! – nu mănâncă – nu ating nimic, dacă nu fac ceva; mai marele familiei citeşte un fragment din cărţile istorice ale Vechiului Testament, din Ieşire, unde este descris în detaliu acel prim Paşti, prima trecere. Apoi mănâncă, înalţă unul după altul patru pahare, care au o importanţă pentru ei – cel mai important fiind al treilea -, şi cântă câţiva psalmi ai lui David toţi împreună. Aşa fac Paştile, care este cea mai mare sărbătoare la ei.
Aşadar, primul Paşti este cel iudaic. Al doilea este cel creştin. Se deosebesc? Mult. Cel iudaic este umbra, cel creştin este realitatea. Pe cât de mult se deosebeşte un trup de umbra lui, atât de mult un Paşte de celălalt. Ce asemănări au? Acolo se junghie un miel, dar şi noi avem un miel. Care este mielul nostru? Nu este un animal. Este Mielul, care merită a se scrie cu „m” mare, Domnul nostru Iisus Hristos. Acesta este „Mielul lui Dumnezeu, Cel ce ridică păcatul lumii” (Ioan 1, 29). El se aduce jertfă şi sângele Lui izbăveşte umanitatea. Altă importantă asemănare: La primul Paşti Dumnezeu a spus să nu se sfărâme niciun os. Şi în Vinerea cea Mare pe Golgota soldaţii, deşi au sfărâmat oasele celor doi tâlhari ca să moară mai repede, când s-au apropiat de trupul lui Iisus „nu i-au zdrobit fluierele” (Ioan 19, 33); nu au vătămat niciunul din oase. Doar cu suliţa a fost împuns în coastă Fiul Fecioarei. Fusese profeţit: „Şi s-a făcut aceasta ca să se împlinească Scriptura: Niciun os nu I se va zdrobi” (Ioan 19, 36; Ieşire 12, 10). Acesta este Paştele creştin, care este mult superior celuilalt.
Aşadar, un Paşte este cel iudaic, al doilea este cel creştin, şi al treilea Paşti care este? Este PAŞTELE cel ceresc, cel mai important dintre toate. Nu-l vom prăznui aici pe pământ; îl vom prăznui în Împărăţia Cerurilor. Asta o spune troparul: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale” (Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor).
În cer! Dar cine crede astăzi în cer, că există cer? Este nevoie de o sensibilitate a credinţei (de o antenă a credinţei). Nu învăţăm nici măcar de la Socrate? A trăit înainte de Hristos; totuşi, ce a spus când l-au condamnat la moarte? Plec, sufletul meu merge într-o altă lume. Acolo îi voi întâlni pe judecătorii cei nepărtinitori, pe Minoa, pe Radamantis, pe Aiakos, şi ei vor rejudeca pricina mea…
Până acolo au ajuns undele antenei lui Socrate. Dar Biserica ne confirmă în acest tropar, că dincolo de Paştele acesta, există şi Paştele într-o altă lume, desăvârşită. Învredniceşte-ne, Hristoase, să fim părtaşi acestuia „mai adevărat”, mai strălucitor, să ne desfătăm de Tine în Împărăţia Cerurilor. Acesta este Paştele cel veşnic.
Există astăzi credinţă în acea lume? Cu întristare am aflat despre poziţia unei învăţătoare. În ziua în care au întrerupt lecţiile pentru Paşti, ea a spus copiilor: – Încheiem astăzi, se închide şcoala. Va începe după 15 zile. – De ce, doamnă, încheiem? – Nu am a vă spune nimic, să vă duceţi la casele voastre!… Nu s-a învrednicit domniţa să spună copiilor că iau vacanţă pentru a-L cinsti pe Biruitorul morţii Cel răstignit.
Iubiţii mei, pe cât de sigur e faptul că astăzi, aici pe pământ, este Paştele, tot atât de sigur e că există şi altă lume şi alt Paşte. Crezi lucrul acesta? Eşti creştin. Nu crezi lucrul acesta? Îmi pare rău de tine. Că dacă vii la biserică şi sărbătoreşti poate că o faci dintr-un obicei.

***

Fraţii mei! Să învăţăm de la evrei. Aceştia îşi respectă religia lor. De aceea, priviţi, o mână sunt şi se impun. Nu sunt pentru ei, nu simpatizez convingerile lor, imperiul pe care vor să-l întemeieze, planurile sioniste, nu. Dar mă simt dator să mărturisesc că ei domină în Mediterana şi la nivel mondial. De unde au atâta putere? Dacă mergeţi într-o casă de evrei, capul familiei explică Scriptura, ceilalţi ascultă. Arătaţi-mi, arătaţi-mi o casă creştină, în care tatăl, astăzi, va spune ceva despre Învierea Domnului! Aproape toţi sunt ca învăţătoarea despre care am spus. Aşadar să se scoale tatăl, să ia Evanghelia în mâini şi să spună: copii, staţi. Ce sărbătorim astăzi? Ce este sărbătoarea aceasta? Este minciună sau adevăr? Dacă este minciună, să mergem şi noi cu materialiştii şi cu ateii să o desfiinţăm, deoarece nu se cuvine să trăim în minciună. Dacă însă este adevăr – şi este adevăr -, atunci „veniţi să ne închinăm şi să cădem” la Biruitorul morţii şi al iadului!… Dacă faci asta, tată, eşti creştin. Într-o zi vei muri, dar copiii nu te vor uita.
Aşadar să nu fie această sărbătoare una gastronomică. Să fie duhovnicească. Câţi sunteţi creştini, „câţi sunteţi credincioşi”, să nu sărbătoriţi doar materialist, să nu cădeţi peste mâncare precum vulturii şi corbii. Să prăznuiţi creştineşte. Să nu ne arătăm mai prejos de evrei. Deschideţi sfintele texte, citiţi ceva, vorbiţi, aprofundaţi, cultivaţi credinţa Bisericii noastre. Aşa există nădejde că într-o zi ne vom învrednici să ni se întâmple şi nouă ceea ce spune acest minunat tropar: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”.
Vă dau canon cu epitrahilul: înainte de a începe să mâncaţi, să deschideţi Evanghelia lui Ioan, să citiţi capitolul 20, şi apoi ca nişte creştini să şedeţi la masă, pe care fie ca Domnul să o binecuvinteze.
Acestea. Hristos cu noi, Hristos cu familiile voastre, Hristos cu oraşul nostru, Hristos cu tot poporul nostru. Amin.

+ Episcopul Augustin

(Omilie a Mitropolitului de Florina, părintele Augustin Kandiotis,
în Sfânta Biserică a Sfântului Panteleimon, Florina, 8-5-1983)

-traducere din elină: monahul Leontie-

_____________________________________-