23. Treća knjiga o Makavejima

DOZVOLITI SVIMA ULAZAK?

(Σ’ ΟΛΟΥΣ ΕΙΣΟΔΟΣ?)

«Zadivi se (car Ptolomej) i lepom poretku

u Svetilištu, pa mu dođe na um i zahtede

da uđe u hram». (3.Makavejima 1.10)

Dvadeset treća knjiga Starog Zaveta, dragi moji, jeste Treća knjiga o Makavejima.

Zašto se naziva tako? Događaji koje opisuje ova knjiga nisu povezani sa Makavejima, koji su se u Palestini suprotstavili nametanju tuđeg idolopoklonstva. Međutim, ona opisuje jedno slično suprotstavljanje Judejaca, samo ne u domovini, već u Egiptu, gde su živeli Jevreji. Pošto je reč Makavej postala simbol herojske borbe za veru i domovinu, stoga se svako ko se borio u takvim borbama, premda i nemajući nikakvo krvno srodstvo sa Makavejima, naziva Makavejac. Ovo nas uči jednoj istini: da iznad telesnog srodstva postoji nešto uzvišenije – to je duhovno srodstvo, koje daleko više povezuje ljude.

I mi, Grci, smo telesni potomci velikih muževa i heroja, koje je, kroz vekove, iznedrio naš narod, i zbog kojih treba da se ponosimo svojim slavnim poreklom. Ali, ukoliko im ne sličimo u vrlini, čemu će nam onda koristiti telesno srodstvo? Tada se pokazujemo kao nedostojni potomci naših slavnih predaka, koji su, kao što neko reče, udostojeni velikog imena. Zapravo, naše bi nas telesno poreklo trebalo podstaći da sledimo svoje slavne pretke. Kada ih budemo oponašali i činili ista herojska dela koja su i oni činili, tada će nam se svet diviti i govoriti da na našim licima prepoznaje naše slavne pretke.

To se dogodilo 1940 godine, kada se mala Grčka suprotstavila jednoj ogromnoj imperiji, rekavši istorijsko NE. Tada su deca Grčke – premda pod nedostojnim vođstvom – prepisala svetle stranice slave, a evropske bioskopske sale su plele pohvale našim hrabrim vojnicima, iz kojih su svetleli likovi Leonida, Miltiada, Temistokleja i drugih heroja. Govorili su da se bore kao nekada stari Grci u prolazu Termopila.

Sve ovo je bilo povodom naziva Treće knjige o Makavejima.

Vratimo se sada na sadržaj. Kao što je svima poznato, Aleksandar Veliki, ovo čestito dete naše Makedonije, prošao je sa svojim herojskim odredima Elispont, stigao do Male Azije, pobedio careve, razorio stara carstva i države, te postao osnivač jedne velike imperije – Grčke carevine. No nakon njegove smrti, njegovo carstvo je bilo podeljeno na manja carstva, i u svakom od njih je bio postavljen po jedan car, jedan od njegovih naslednika. Tako, umesto jednog carstva, izdeliše se na više njih, a jedinstvo carevine je time bilo razoreno.

U Egiptu je za cara bio postavljen Ptolomej, koji je – napišimo i to, jer interesuje stanovnike naše mitropolije, poticao iz Eordeje, po kojoj je i naziv današnje prestonice Eordeje, bivšeg Kajlara, a koja po oslobođenju 1912. godine menja ime u P t o l e m a i d a. Ptolomej I je od dvorskih ulizica bio nazvan Spasitelj. Jedan od njegovih potomaka je bio i Ptolomej IV Filopator (240 – 211 p. H.). On se na početku ljubazno ophodio prema Judejima iz političkih razloga, čak poželevši i da poseti prestonicu judejskog naroda, Jerusalim.

Najzad pozvan, Ptolomej je otišao u Jerusalim i posetio predivni Solomonov hram, koji je bio i jedini hram judejskog naroda. Ostao je zadivljen njegovim spoljašnjim izgledom. Poželeo je da vidi i unutrašnjost, ali i da uđe u Svetinju nad svetinjama. Judejci su mu rekli da ulaz u hram nije dozvoljen svakome, ni sveštenicima, već samo arhijereju i to jednom u godini na dan Iskupljenja, kad su se prinosile žrtve. Tako su Judejci sprečili idolopokloničkog cara Ptolomeja da uđe u njihov hram.

Međutim, car je bio čovek sebičan i gord i nije želeo da mu se iko suprotstavlja, te je pokušao na svaki način silom da uđe u hram. Tada su se sakupili sveštenici iz hrama obučeni u svoje svešteničke odežde i pavši na zemlju moliše se naglas Bogu da ne dozvoli takvo svetogrđe. Toliko glasno su se moliti da je odjekivalo u celom hramu.

A judejski narod, doznavši za razlog tako glasne molitve – pobuni se. Nisu ostali ravnodušni i nedodirljivi, već su svi, počev od muškaraca i žena, pa do starih i mladih, na najdrastičniji način izrazili svoje negodovanje; čak su i majke, ostavivši svoju decu, izašle na puteve i trgove da se pridruže protestu sa ostalim narodom. Opšta molitva i protest! A najogorčeniji muškarci nisu se zadovoljili molitvama i protestima, već su pozivali «na oružje», od čega su ih oni stariji jedva odgovorili.

Carevi savetnici, videvši ovu opštu pobunu naroda, savetovali su mu da ni po koju cenu ne ulazi u hram. Uprkos svemu, car, budući drzak i sebičan, i dalje osta uporan, a njegova upornost izazva nove proteste i povike.

Tada i arhijerej Simon kleknu i uputi toplu molitvu Bogu. Molitva naroda i arhijereja je bila uslišena. Car nije uspeo da uđe u hram. Kako? Čudo se dogodilo. Dok je car, stojeći uspravno, pokušavao da na silu uđe u hram, on iznenada poče da drhti, kao što drhti grana na jakom vetru. Ne uspevajući da se održi na nogama, pao je na zemlju i činilo se da mu se bližio kraj. Njegovi čuvari su ga pridigli i preneli na drugo mesto. Tako se car, čim je malo došao sebi, vratio u Egipat.

Nažalost, Ptolomej, i pored svega što mu se dogodilo, i dalje je nastavio sa svojim neprijateljskim ponašanjem prema Judejcima. Svoj gnev je usmerio na Judejce koji su živeli u Egiptu i kojih nije bilo malo. Naredio je da se svi muški Judejci, zajedno sa svojim ženama i decom, sprovedu na jedan posed i da ih tamo čuvaju. Od svih njih, oslobodio je samo one koji su se odrekli svoje vere. Sve druge je nastojao da pridobije na krajnje nepojmljiv način.

Naredio je svojim vojnicima da sakupe 500 slonova i da ih napoje sa vinom, kako bi se opili, potom da ih omame dimom i tako razjarene puste na zarobljene Judejce, da ih izgaze svojim nogama.

Da li je uspeo ovaj podli Ptolomejov plan? Ne! Intervenisao je Bog. Ponovo se dogodilo čudo. Pijani slonovi, umesto da su krenuli na Judejce, promenili su smer i napali vojnike, a strah i trepet je pao na carevu vojsku. Ptolomej se prestrašio; bio je prinuđen da oslobodi zarobljenike i da izda blagonaklone odredbe u korist Judeja. Jedna od odredbi je bila: da se strogo kazne oni koji promene svoju veru.

Dragi moji! Vidite li kako su se suprotstavili arhijereji, sveštenici i judejski narod pokušaju idolopokloničkog cara da uđe u njihov hram? Jedno NE se čulo iz milijarde usta. I Bog je uslišio njihove molitve i čudo se dogodilo. Ptolomej nije uspeo ući u hram!

A sada se osvrnimo na današnje religiozno stanje. Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve ne dozvoljavaju da svi, neograničeno, ulaze u Sveti hram u vreme Svete Liturgije, na kojoj se prinosi beskrvna žrtva. Oglašeni nevernici i bezbožnici, hulnici koji psuju javno svetinje, svi oni koji žive u divljem braku (koji nije blagosloven od strane crkve), jeretici (a jeretici nisu samo Jehovini svedoci, nego i protestanti i Franci, a ima ih još puno) i svaki onaj koji, ružeći, govori javno protiv vere, morala, svima njima se ne dozvoljava da uđu u pravoslavni hram. A ukoliko se, poput novog Ptolomeja i usude, tada se, od strane sveštenstva, treba da čuje jedno NE. Zatvorena vrata! Svi verujući! Samo oni imaju pravo da prisustvuju Liturgiji.

Teško nama! Naši Pravoslavni hramovi, uz pomoć naše ravnodušnosti, postali su n e o g r a đ e n i v i n o g r a d i. U njemu se NE ne čuje. A ako se i začuje, mnogi ustaju i protive se onima koji protestvuju.

Gospode, pomiluj nas!

+ Avgustinos Mitropolit Florine

SAVETI SVETOG KOZME ETOLSKOG O HRIŠĆANSKOM BRAK

(Συμβουλές του Αγίου Κοσμά του Αιτωλού περι χριστιανικού γάμου)

Kako brak hrišćana postaje blagosloven i kako prezren, nije moje zaduženje da znam i da učim, meni je potrebno da znam sve u vezi monaštva. Nije podobno da monah poučava o braku. Ali opet i od nepodobnog izlazimo nagrađeni. Ono što sam ti hteo reći, dete moje, trebali su ti reći tvoji roditelji. Kako oni nisu znali da ti to kažu, reći ću ti samo ponešto, a ti traži još nešto da naučiš o tome.
Čuj me dete moje, kada želiš da se venčaš, da tražiš prvo, da tvoja žena nije iz tvoje familije, kako i nalaže crkveni zakon. Drugo, da ima strah Božiji u svojoj duši, a treće da je uskrašena sramotom. Ako si uzeo sebi siromašnu ženu, uzeo si robinju, a ako li si uzeo bogatu, postao si ti rob, uzeo si štap nad svojom glavom. Prvo da se ispovedite i da se venčate u crkvi…
I da je muškarac kao kralj a žena kao vezir, muškarac da je kao glava a žena da je kao telo, tada blagosilja Bog muža i njegovu ženu i decu i ne povezuje vas ni jedna loša stvar. Tako da i ovde živite lepo a i u raju ćete uvek biti srećni. Vlast nemate da se razdvajate, samo vas smrt i preljuba mogu razdvojiti.

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

POKAJTE SE

Dragi moji sada ću vam ukratko sa malo reči analizirati reč «pokajanje» – «pokajte se».
Pokajanje = preokret, okret od 180 stupnjeva. Od zapada prema istoku, iz mraka prema svetlosti, od satane prema Hristu.
Pokajte se, svi treba da se pokajemo. Ne postoji čovek «koji je živeo a da nije sagrešio».

ZNACI ISTINITOG POKAJANJA

Govorimo, draga moja braćo, o velikom čudu pokajanja. Verujem, da nas Bog ostavlja na ovome svetu za ništa drugo sem da bi se p o k a j a l i.
Pokajanje. Ne postoji veće čudo. Jedan dar nebeski. Teško nama! Trošimo vreme našeg života za nebitne i nevažne stvari, a ni jedan trenutak nismo posvetili da bismo uredili naše odnose sa Bogom. Najveća potrošnja je potrošnja vremena. Ali, iako znam da živimo u jednom grešnom pokolenju, nećemo prestati propovedati reč Božiju. Naše pokolenje sliči onom grešnom pokolenju Noja.
Ljudi u vreme Noja su ga videli da ide u šumu i da seče drva, da bi načinio barku, i pitali su ga: – Šta ćeš praviti, Noje?

– Praviću jednu barku, odgovarao je. Bog će uništiti grešno čovečanstvo sa potopom. Oni su ga ismejavali.  – Da li barka, može ikada na suvom da se kreće?…

Takvo je i naše pokolenje. Ismejava propovednike božije reči, ismejava ljude Božije. Mi nećemo prestati propovedati spasonosnu reč o pokajanju. Nećemo prestati propovedati, jer da bi se neko spasao potrebno je da uvidi uzaludnost svetsku, da uoči reč Božiju. Nećemo prestati da propovedamo jer je za naše spasenje potrebno istinsko pokajanje, jer postoji jedno lažno pokajanje.

Nastojaću uz pomoć Božiju, da vam predstavim znake istinitog pokajanja. Da li se kaješ iskreno? Koji su znaci tvoga pokajanja?

1. Tuga zbog greha

Žale ljudi ovoga zaludnoga i ništavnog sveta zbog mnogo stvari. Žale što njihovi poslovi ne napreduju, jer njihova porodica nema sredstava za život, jer nisu zbrinuli svoje kćerke, jer njihova deca ne napreduju… Ali niko, niko ne plače i ne žali jer je sagrešio. Niko ne žali za svojim sagrešenjima, niko ne stenje. Ne postoji niko ovde ko nije nekada zaplakao i smočio puno maramica i uzglavlje – to su bile uzaludne suze. Ne znam da li neko od nas nije mogao da zaspe jer je plakao zbog svojih sagrešenja­?Prvi znak istinitog pokajanja je žalost zbog naših grehova.

Postoje dve vrste tuge.

Greh je najstrašnija stvar na svetu. Greh je bankrot. Od greha nam dolaze bolesti, od greha poplave i zemljotresi, od greha i rak, od greha sve prirodne nepogode. Ako žališ zbog toga, imaš prvu vrstu žalosti. Ali želim da vas uspnem puno više, želim da vas uzvisim do neba, i zato ću vam ukazati na glavnu žalost.

Kada grešiš, misli da ožalošćuješ Boga. Da misliš, da razapinješ na novi krst Hrista, kojeg su Jevreji na Golgoti jednom već razapeli i jednom su mu već stavili venac od trnja.

Mi danas, ne samo jednom već svakodnevno, na svakom ćošku naše zemlje, ponovo razapinjemo Isusa Hrista. Seti se muka Isusa Hrista. Sećaj se hula, trnovog venca, krsta, eksera, koplja, svega da se prisećaš. Pre svega nemoj zaboraviti da  je «šamar primio» sin Device.

Zamisli da šeta neki kralj ulicom i da se nađe neki kriminalac da ga ošamari. Šta će se dogoditi… A, «šamar» od nas nečistih je «primio» ne kralj jedne države, već car celoga sveta, Isus Hristos.

Govori nam Jefrem Sirin  i hiljadu godina da sediš u jednoj spilji i jedeš korenje od drveća i travu neprestalno moleći se, ne bi mogao da se razdužiš za onaj šamar. A sveti Jovan Sinait, koji je napisao Lestvicu, šta govori? (Ta divna knjiga koja je prevedena na nemački, engleski, francuski, a samo mi je ne čitamo i ignorišemo). Otišao je Jovan jednom da poseti jedan manastir, gde su živeli veliki pokajnici, i video je tamo divne i predivne stvari. Video je grešnike pokajane da stoje ceo dan uspravno, da žale i plaču zbog svojih grehova govorićemo i u nastavku o njima. Oni su imali  prvi znak pokajanja.

Prvi uslov, dakle, istinskog pokajanja je da žališ zbog svojih grehova. Mi žalimo zbog raznih malih i nebitnih stvari, a ne žalimo zbog najvažnije stvari, ne žalimo što grešimo.

Slični smo sa jednom staricom, koja kada je čula da su uništili Rim ( kao što znate Rim je bio prestolnica ogromne Rimske države), starica je počela da plače kada je to čula. Šta se dogodilo? Plakala je, mislite, zbog uništenja velikog grada, zbog uništenja tolikih ljudi? Ne. Ona je imala jednu kokošku, koju je nazvala «Rim», i zbog nje je plakala! Ovoj starici smo i mi slični.

2.     Duboko saosećanje

Žalost je prvi znak istinskog pokajanja, ali nedostaje i drugo, što je najvažnije.
Nije samo dovoljno da imamo jedno površno poznavanje sebe, ali treba da imamo jedno istinsko samopoznanje, jedno duboko saosećanje. Mnogi ljudi sede po kafićima i restoranima, razni otpadnici i kriminalci, i pričaju drugima svoje « uspehe» i «kukavnosti», ali se smeju umesto da plaču zbog svojih grehova. Ponosi se bezumnik svojom ludošću.
Nastavljam. Uzimam kredu i pišem na tabli dve reči iz Klimake svetog Jovana Sinaita ( reč E o pokajanju, b).
«Pokajanje» = samoprekoravajuća pomisao».
«Pokajnik» = « bezosećajni samoosudnik».

Teške reči. Ovo je zgusnuto mleko. Kao što majka uzima gusto mleko i razvodnjava, tako ću i ja uzeti jednu kašiku da analiziram, da je pretvorim u mlekce, da bih ga vama ponudio, deci Božijoj.

Šta znače ove reči?
Svi mi smo prestupnici. Čiji prestupnici? Odredbi Krivičnog kodeska, koji drže u miliciji i po kojima sude razne sudije?

Osim Krivičnog kodeksa postoji i jedan drugi kodeks, nebeskli kodeks Svetog Pisma, kodeks savesti, kodeks nepisanog zakona. Sa toga gledišta svi smo prestupnici, prestupnici nepisanog moralnog zakona. A kao prestupnici treba da budemo kažnjeni. Svi smo krivci ne pred zemaljskim sudijom i advokatom, već pred Božijim Sudijom i pred moralnom savešću. Kada bi nas osudili za sve što smo učinili, vidljivo i nevidljivo, svi bi mi bili u zatvoru, neko nekoliko dana, neko mesecima, neko godinama a neko do smrti. Oni ljudi koji su u zatvorima su samo nekolicina, a veliki kriminalci su napolju.Mnoge ubice ostaju nepoznate.

Nastavljam sa rečima Svetog Jovana Lestvičnika. Nemoj čekati da te osudi sudija, osudi ti sebe sam. Ponavljam nemoj čekati da te osudi sudija, osudi ti sebe sam.

U ovom času kada govorim ovo, sećam se jednog oficira – kakav je to bio oficir! Hrabar i uvažen, sa ordenjem. U svim bitkama je učestvovao. Bio je heroj roda našega. Kada bi prestupio neki vojni zakon, nije očekivao da ga kazni njegov nadležni, kažnjavao je sam sebe. «Kažnjavam» govorio je « sebe sa pet dana zatvora»! Njegovo ime je bilo Panagiotis  Benipsaltis. Ne znam da li je još živ, sigurno je u dubokoj starosti. Ako ne živi večni mu pomen. Kao primer ga navodim.

Kao što je taj oficir kažnjavao sebe sam i bio primer poslušanja i discipline, takav i ti treba da budeš Hrišćanine. Nemoj čekati da te kazni duhovnih nekom epitimijom, postavi ti sam u dubini svoga srcu svoj sud. Ti budi osuđenik i sudija. Osudi sebe i nametni si kaznu i vežbu. To znači «pokajanje je samoprekoravajuća pomisao».

Još ću vam ovo pojasniti. Sveti Jovan Lestvičnik, je napisao i ovo, imao je svog duhovnika i upitao ga je: – Starče da li postoji pokajanje u svetu? Postoje li pokajnici ili smo svi lažovi? A Starac mu je odgovorio: – Dete moje, povešću te daleko, u pustinju, i tamo ću ti pokazati primere pokajanja.

Krenuli su u pustinju. Hodali su i hodali, i stigli su do jednog čudnog i retkog manastira, koji nije imao temelje. U njemu je bilo oko sto, dvesto, četristo, petsto duša. Kako se zvao? Zatvor pokajnika.

Ušli su unutra i šta su videle njihove oči! Ljudske oči to nisu videle a uvo to nije nikada čulo, šta su oni videli unutra. Kakva je ono bila osuda! Jedan je bio povezan sa lancima i na rukama i na nogama. Drugi je postio strogo. Treći je stajao uspravno ceo dan i ponekad je pojeo neku mrvicu suvog hleba. Četvrti je sebe uskraćivao za vodu. Peti je udarao svoja prsa i ridao. Šesti je plakao kao da mu je neko umro, i ako bi ga neko pitao zašto plačeš? Odgovarao bi « plačem za svojim mrtvacem», jer mrtav je čovek grešan. Neki drugi u Zatvoru pokajnika je sebe ubadao sa ekserom i krvario, neki drugi je sebe bičevao, sledeći je trpio hladnoću, a jedan se izlagao vrućini.

-Šta je to i ko ih je osudio? –Sami su sebe osudili i zatvorili u ovaj zatvor zbog grehova koje su počinili. – Ko su oni? Ponovo je upitao Jovan Lestvičnik. – To su veliki grešnici koji su učinili velike grehove. Jedan je ubio, drugi ukrao, treći lažno svedočio, peti je učinio neke druge teške grehove. I nisu čekali da budu osuđeni, već su sami sebe osudili.- Jao, jao! Sada razumem, da je moje pokajanje ništavno. Šta sam ja učinio zbog grehova koje sam počinio?… Ovo su uzvišeni primeri krajnjeg pokajanja. Ovo su vrste i primeri strogog pokajanja. Imaju vrednost u našem veku.

Nepokajani su danas ljudi. Dolazi jedna osoba na ispovest i govori ti: – Da znaš, ja sam pobacila dete, ali nisam ja kriva nego moj suprug. Da li ćeš mi sada dopustiti da se pričestim za Vaskrs?

– Da ti dopustim da se pričestiš? Crkvene knjige govore da deset godina takva osoba ne može da se pričesti. To je strašno ubistvo, ne postoji veće od njega.

– Mi smo licemeri. Ubili su jednog starog čoveka od osamdeset godina, i cela Grčka se potresla i zgrozila nad tim zločinom, a mi ubijamo svaki dan u nečasnim bolnicama i klinikama, na hiljade dece, i ni jedne griže savesti.

– Ma! Ne mogu ja to, pusti me da se pričestim.

– Ma kako da te pustim, ako zabranjuje Crkva? Ne može ništa učiniti i odlazi od strogih duhovnika kod nekog duhovnika koji će joj dati otpust grehova za sve grehove. Posle četiri – pet takvih slučajeva okačio sam svoj petrahilj i više ne ispovedam.
Kakve veze imamo mi sa tim svetim osuđenicima, koji su sebe osudili strogo bez da ih prethodno osudi njihov duhovni otac, osudili su sebe na taj zatvor?

Reći ćete mi: Pa šta onda treba da činimo? Da i mi otvorimo jedan takav zatvor i da svi uđemo u njega (sveštenici, vladike, patrijarsi, muškarci, žene, deca, kriminalci ovoga veka,  da uđemo u taj zatvor i da osudimo sebe i spasemo se?

Ne, braćo moja, ne govorimo o tim stvarima. I ako svoje celo telo izmučiš i ispržiš, i celu noć da bdiš i da se pretvoriš u kost i kožu, ne spasavaš se. Jer kada bi čovek mogao s time da se spase ne bi dolazio Hristos u svet. Spasavamo se, da spasavamo se, ne sa tim spoljašnjim delima, nego kroz časnu krv Hristovu.

To je naša vera. Bez da unižavamo one heroje pokajanja koje nam je opisao sveti Jovan Lestvičnik, ne treba da zaboravimo, da je Hristos onaj koji nas spasava. Inače, postajemo slični onim fakirima u Indiji. Potapaju se oni u reku Gangu i podvrgavaju se takvim mučenjima, verujući da će na taj način biti spaseni. Primeri koje nam navodi Lestvica nisu fakirizam, već duboko saosećanje grešnosti. To je obeležje pravog pokajanja. To je jedna struja nebeska, natprirodna, duhovna koja je usmerena ka licu spasitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sve ovo nam govori sveti Jovan, da bi u nama probudio duboko saosećanje. Ne savetuje nam da i mi isto činimo. I isti Jovan Lestvičnik nije upotrebio ove navedene metode pokajanja, ali onda šta je upotrebio? Vidimo iz jedne mudre reči, njegovo sredstvo, koje ne postoji vaga koja bi ga izvagala.

3.     Poniznost

Nisam bdeo, nisam svoje telo mučio, niti sam se ubadao sa iglama, nisam postio izvan ljudskih moći, ali – po psalmopojcu- «ponizio sam se i spasao me je Gospod» . Osećate li, dragi moji, ovu reč? Iako je sveti Jovan  bio asketa, utoliko govori. Ja nisam činio to što su oni činili, ja sam pronašao jedan put, jednu stepenicu spasenja sam pronašao, jednim blagoslovenim putićem sam hodio, koji je poliven sa suzama. A ta stepenica je, taj put je poniznost.

O poniznosti! Koliko je imao pravo Jovan Lestvičnik. Ne vidite li fariseja: « Ja postim, ja bdim, ja činim milostinju, ja…,ja…,ja..». Da li je nešto dobio sa «ja…ja…» farisej? Nije, ništa, već je izgubio i ono što je imao. Jer je to kukavno «ja», idol ovoga vremena, bilo pomešano sa gordošću, s tim strašnim grehom svakog doba. Dok je onaj drugi carinik, ništa ne čineći, govorio sledeće reči « Bože, smiluj se meni grešnom». (Luka 18, 13), što je izlazilo iz dubine njegove duše, da mu Bog oprosti i da ga spase.

Kratak je put ka pokajanju poniznost. Poniznost duboka. To je «samoosuđujuća reč». Da sebi govoriš: «Takav kakav sam nisam dostojan da pijem bistre vode. Nisam dostojan da vidim sunce, nisam dostojan da jedem hleb nasušni. Dostojan sam svake kazne,da me sprže sunčevi zdraci, da padnu zvezde nebeske na moju grešnu dušu. Nek se otvori zemlja da me proguta…. Tako razmišljaj ukoliko želiš da se spaseš, duboka , duboka poniznost. Tolike godine u mome životu nisam sreo poniznog Hrišćanina, poniznog đakona, poniznog sveštenika, poniznog jeromonaha, poniznog sveštenopropovednika, poniznog arhijereja.  Poniznog ne na rečima već u praksi. Čovekov egoizam je, kao što je neko rekao, kao slonova surla. Slonova koža je otporna i debela i kada ga ubodeš s nečim ne oseća ništa, ali njegovu surlu kada s nečim bocneš, gotov si, besni i podiže ceo svet, iskorenjuje celu šumu. Tako smo i mi ljudi osetljivi. Jedan čovek koji je pokajnik ostaje ponizan koliko i da ga iskritikuješ, ne srdi se. To sam dobro primetio. I odatle ja shvatam da li se čovek pokajao. Čovek koji se iskreno kaje ostaje ponizan da ga ne znam koliko kritikuješ, sve prima skrušeno, dok neki drugi, nepokajani, ako ga malo iz daleka kritikuješ, postaje divlja zver, bio muškarac ili žena. To je glavno, tamo se vidi poniznost i pokajanje. Ako nemaš pokajanje, nemoj biti misionarsko lice, nemoj biti monah. Uvredljivi, egoiste i gordi su ljudi.

4. Ispovest grehova

Četvrti znak iskrenog pokajanja je ispoved, znači priznanje naših sagrešenja. Pored Hrista su našle utehu žene grešne, pored njega je našao  utehu bludni sin sa « Oče, sagrešio sam…» pored njega je našao utehu carinik sa « Bože, oprosti mi grešnom», pored njega je našao utehu razbojnik sa : «Seti me se Gospode u carstvu tvome…» (Luka 15, 18,21, 18,13 23,42).

-Da, reći ćete mi, da smo mi živeli u vreme Hristovo!… Išli bi kod njega i ljubili bi njegove presvete ruke. Otvorili bi naša srca i govorili bi mu naše tajne. Ah, da smo živeli u ono sveto vreme! … Utešite se, braćo moja. Tu vlast koju ima Hristos da oprašta grehove – verujte u to – dao je apostolima, govoreći, « Primite Duha svetoga, ako kome otpustite grehove, otpuštaju im se, ako kome zadržite, zadržavaju se».
Vlast oproštaja grehova je dao apostolima, a apostoli su je preneli episkopima, a episkopi je prenose na sveštenike. Ceo lanac, koji stiže do naših dana i naših sveštenih lica.
Znači, da ispovest, nije izmišljotina sveštenika? Ne, nije. To je zapovest našeg Hrista. Isti Hristos koji je rekao da se krstimo, pričešćujemo, isti Hristos koji nam je dao život, dao je tu vrhovnu zapovest, svaki grešnik da trči kod sveštenika, tom ovlašćeniku božije blagodati, zastupniku Gospoda, i da ispovedi svoje grehove.
Da, ima vlast od našega Hrista, sveštenik. Nemojte mi govoriti o drugim vlastima, ova vlast sveštenika je najveća vlast na svetu.
Nije dao tu vlast ni anđelima, ni arhanđelima. Mogao je Hristos da spusti na zemlju anđele i da ih učini duhovnim očevima i ispovednicima. Nije poslao anđele. Zato što anđeli ne razumeju grehove. Nije dao vlast anđelima i arhanđelima, niti kraljevima itd. Dao je sveštenicima.
Vidiš li toga sveštenika sa iscepanom odorom i belom kosom? Nemoj ga prezirati. Ako je stavio petrahilj, postao je reka Jordan. Svi verni pristupite, sagnite se i ispovedite svoje grehove.
Braćo moja, imamo jednu veru koja daje oproštaj. Koliko je tvojih grehova? Koliko i da ih je, nemoj se uplašiti. Reci mi tvoje grehove, i dobićeš oproštaj. Iznad svih tih grehova je ljubav i milost našeg Hrista. «Krv Isusa Hrista… čisti naš od svakoga greha» (A Jov, 1, 7).
Bori se Hristos sa grehom. Pobediće Hristos, pobediće milost. Obrišite vaše suze, grešni, utešite se i siđite u ispovedaonicu. Otvorite vaša srca, kao Pavle Mela, kao Marija Egipćanka, kao svi grešnici, i recite svoje grehove.
Žene, muškarci, veliki i mali, deco Božija, dođite  u ispovedaonicu, da čujete i vi sa vašim srcem reči « Ne boj se, čedo, opraštaju ti se gresi tvoji» Mat, 9, 2).
A posle ispovedi?

5. Hrabra odluka za promenom života

Peta važna stavka koja je potrebna čoveku je da nastavi da živi jednim uzvišenim životom, duhovnijim, da napusti greh zauvek, da se razvede od njega. Da promeni životni put i da hoda novim putem spasenja.

Poznajem ljude, koji žele da hodaju putem Božijim, ali pošto ne uzimaju hrabru odluku, ne uspevaju u onome što žele. Idu malo kod Hrista, a malo kod đavola. Sličimo žabi, koja je vodozemac. Nešto nam govori i otkrovenje o žabama (vidi Otkr. 16, 13). Ne odnosi se na životinje, koje su nedužna stvorenja; Ne. To su lažni hrišćani. Koji žele i Hrista da obožavaju i da u svetu uživaju. Govori nam u pričama Hristos. Da li ste ikada videli psa kako povraća i posle malo vremena ponovo jede to što je povratio. Pogledajte i svinju. Stavite čistu posudu sa vodom ona će je isprljati i piti iz nje. ( vidi B. Pet. 2, 22).To se dešava sa onima koji se ispovedaju ali nemaju hrabru odluku da promene život. Zato ja nikoga više ne ispovedam. Ne stigneš da ga ispovediš jedan dan, isto veče, pada opet u isti greh. Kao svinja koja se valja opet u blatu i kao pas koji jede ono što je povratio. Takvi smo i mi, a izabrani smo da živimo jednim anđelskim životom, ponavljamo svoj prethodni grešni život.

Ukoliko smo odlučili da sledimo volju Božiju, treba u buduće da činimo suprotno od onoga što smo činili pre. Kao bačvar, da bi ispravio jednu krivu dasku na buretu, treba da je uzme i prikuca suprotno  od smera u kojem je bila.

Skoro sam čitao u novinama. Negde se zapalio jedan brod i sva posada je stradala. Samo se jedan član posade spasao. Kako se spasao? Rekao je sebi : «ako li krenem nizvodno uz reku, doći će vatra do mene i izgoreću, zato treba da krenem uzvodno uz reku». I stvarno spasao se na taj način. Ali i mi bismo tako trebali postupati. Ukoliko tražimo naše spasenje, treba da hodamo suprotno od svoje grešnosti, nasuprot našem grešnom životu. Žive ribe se prepoznaju od uginulih., žive ribe idu uzvodno a uginule idu nizvodno uz reku.

7. Briga za spasenje

Na prvom mestu u životu treba da nam je pokajanje. Ali pokajanje duboko, duboko. Jedno pokajanje koje u sebi treba da sadrži  brigu za dušu. Šta to znači? Agonija, nemir.
Ljudi su danas u strahu i nemiru. Nekada je i smešno. Brinu se ljudi za sve drugo, brinu se za zdravlje svoga tela, brinu se za hranu, za hleb, za kuću, za nameštaj, za psa, za mačku, za automobil..,  koliko vremena potroši automobil! Brinu se da decu obezbede. Samo jedan nemir nema svet, ne brine se uopšte za svoju dušu.
Bože moj, nemare za svoju dušu. A to bi trebala biti naša najveća briga. Sve ostale brige su jedan snop  koje je nečastivi povezao u jednu mašnu i neprestalno ukazuje na njih. Takve brige nas ne ostavljaju na miru ni u najsvetijim trenucima kada idemo u crkvu da čujemo heruvimsku himnu: « Heruvimi tajno…. svaku žitejsku brigu odbacimo». Da odbacimo, govori, da ne mislimo na ništa osim na Boga, samo na Hrista, samo na dušu.
Nek imamo i mi istinsko pokajanje i brigu za našu dušu kao onaj čuvar u Filipima, koji je sa velikom agonijom pitao Pavla i Silu klečeći: « Šta treba da učinim da se spasem?» (Dela, 16,30)
Ne postoji na žalost ta agonija danas. Lažno je naše pokajanje.

8. I druge da povedeš ka pokajanju

Na kraju, poslednja spoznaja istinskog pokajanja je da želiš da dovedeš i druge u pokajanje.  Ako to postoji u tvom srcu, tada je tvoje pokajanje iskreno.
To pokazuje prošlost svih znanih pokajnika. Samarjanka, kada se kajala za svoj prethodni život je pozvala i sve svoje seljane da dođu kod Hrista «Dođite i vidite», rekla im je (Jovan, 4, 29). Apostol Pavle je posle prikaza u Damasku i posle pokajanja i svoga krštenja, « I odmah po sinagogama propovedaše Isusa da je on Sin Božji» (Dela, 9, 20). Apostol Petar je sa suzama pokajanja zbog svoga poricanja, propovedao neustrašivo i rekao drugima «Pokajte se». Na sličan način su i drugi apostoli propovedali Hrista i preneli spasonosnu poruku spasenja svuda. Zato, dragi moji, svaki hrišćanin posle svoga pokajanja i povratka Hristu, treba da je jedan mali propovednik i apostol, da bi doveo i druge Hristu. Propovedajte Hrista svuda. Nastoj da dovedeš i druge blizu njega. Hristos je Alfa i Omega (početak i kraj). On je najveća zvezda, Sunce umno, krajnje dobro, Car sveta.

22. јун 2009.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У Грчкој јавности недавно се појавило Исповедање Вере против Екуменизма, састављено од стране свештеника и монаха Грчке Цркве. Својом утемељеношћу у Светом Предању и Светом Писму, силином аргумената, јасноћом израза, хармоничним излагањем основних ставова еклисиологије Православне Католичанске Цркве и бритким исповедањем вере насупрот широко распрострањене свејереси Екуменизма, овај богословски рад привукао је на себе велику пажњу теолошке јавности.
Један од циљева Исповедања вере против Екуменизма свакако је и спречавање покушаја кварења вере од Отаца нам предане, што се, по ко зна који пут у историји Цркве, дешава и у наше дане.
Стога су убрзо након његовог објављивања почели да пристижу потписи оних који исказују своју спремност да стану на бранику одбране праве вере.
Врло брзо након објављивања Исповедања Вере у јавности, свој потпис испод њега, а свакако први у Српској Цркви, ставио је Његово Преосвештенство Епископ др Артемије са неколицином својих Игумана и Игуманија.
Овде ћемо навести имена оних настојатеља манастира Епархије рашко-призренске, који су, нашавши се заједно са Епископом Артемијем у манастиру Сопоћани на дан Педесетнице 7. јуна 2009, ставили потписе, у име своје и у име братије манастира чији су настојатељи, испод Исповедања Вере против Екуменизма:
Протосинђел Николај (ман. Црна Река), Протосинђел Симеон (ман. Бањска), Протосинђел Бенедикт (ман. Свети Архангели код Призрена), Јеромонах Теоктист (ман. Сопоћани), Протосинђел Герасим (ман. Ђурђеви Ступови), Протосинђел Стефан (ман. Зочиште), Протосинђел Ромило (ман. Дубоки Поток), Протосинђел Сергије (ман. Вазнесење), Протосинђел Василије (ман. Врачево), Јеромонах Евтимије (ман. Сочаница), Јеромонах Висарион (ман. Бање), Монахиња Сара (ман. Светог Николе – Кончул) и Протојереј Радослав Јанковић (Секретар ЕУО Епархије рашко-призренске).
Поменуто Саборовање у манастиру Сопоћани и потписивање Исповедања Вере збило се управо у дане када је, уочи празника Силаска Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенство г. Артемије отворио неколико нових манастира у Епархији рашко-призренској, и именовао монахе који ће се настанити у њима.
Епархија рашко-призренска доноси превод Исповедања Вере на српски језик, како би и наша јавност била упозната са поменутим текстом. То је уједно позив и осталим члановим Цркве у Србији да се, они који то желе, одазову и ставе свој потпис испод овог Исповедања Вере.
Потребно је напоменути да су се на појединим интернет сајтовима већ појавили преводи Исповедања Вере против Екуменизма на српски језик, који, међутим, имају недостатака – непрецизности, па и нетачности, чак и изостављања читавих реченица, што се, вероватно, дугује чињеници да су настали са неког од већ постојећих превода.
Уз сам превод текста Исповедања Вере против Екуменизма доносимо, као пример, и неколико имена потписника. Потпуни списак потписника, који се редовно допуњава, може се наћи на ниже наведеној интернет адреси.

+ Avgustinos Mitropolit Florine

LJUBAV U ISTINI

(ΑΓΑΠΗ ΕΝ ΑΛΗΘΕΙΑ)

– Nek se uređuje žena i nek ima i 15 suknji u kući ako treba, ali danas se drugačije živi. Žena je neuredna u kući a uređuje se samo kada treba da izađe iz kuće, da bi se dopala drugima.
– Nemojte imati poverenja u telesnu ljubav.
– Kada počne bračni par da govori, ovo je moje a ovo tvoje, počinje razvod. Svi vi ovde da ispunjavate ljubav u istini.
(Saveti episkopο o. Avgustinos Kandiotis, u Kampu 4-7-1988 godine, učenicama Gimnazije).

+ Avgustinos Mitropolit Florine

DAJTE VAŠE DETE HRISTU

(ΔΩΣΤΕ ΤΟ ΠΑΙΔΙ ΣΑΣ ΣΤΟ ΧΡΙΣΤΟ)

Reći ću vam nešto veoma ozbiljno imajte to na umu. Jednog dana ćete odgovarati pred Bogom. Nije dovoljno samo da rodite decu. I majka svetog Kozme je rodila dete, ali nije ga zadržala pored sebe, da ga oženi i da vidi unuke i praunuke. Nije, sigurno, ni to greh, ali postoji i nešto uzvišenije. Majka svetog Kozme je blagoslovena, što njen sin nije imao prirodno potomstvo, ali je imao hiljade duhovne dece. Dakle, ovo što ću vam reći je ozbiljno. U današnje vreme, kada mi živimo, sveti Kozma se moli da bude još njegovih sledbenika . Ne samo da ga imamo na ikoni i da ga obilazimo i gledamo, ali da još bude novih Kozmi, koji će raditi kao misionari u našem narodu. Da postanu sveštenici kao sveti Kozma. Kada bih imali deset hiljada sveštenika a da budu kao sveti Kozma, radovala bi se Grčka, raj i nebo osvetljeno bi bila Grčka. Da imamo misionare i da rade u našim parohijama poput svetog Kozme. Ne samo da ostanu u unutrašnjosti Grčke, ali da putuju i van naše zemlje. U Australiju, u Afriku, u Indiju, u Koreju i na drugim mestima traže misionare, ali nemamo koga da pošaljemo. Majke žele da njihova dečica budu učitelji i profesori. Ne dozvoljavaju da njihova deca budu misionari, ne žele da njihova deca budu jedan novi sveti Kozma.
Srećom u naše vreme, setio se bar jedan svetog Kozme i uzeo je i njegovo ime. To je jedno dete siromašne i časne porodice iz Soluna. Aslanidis se zove po imenu, bio je ovde u Florini pre dvadeset godina. On je sazidao Krst (blizu proplanka sela Sitaria kod Florine) ali i jedan krst još veći na visini od 1020m u Florini a zatim je otišao u Afriku. Tamo je poučio i krstio 3 000 ljudi i umro je mučeničkom smrću. Njegova majka je srećna!
Koja od vas majki će se smilovati da jedno svoje dete da crkvi, gde imamo veliku potrebu kako za spoljne tako i za unutrašnje misionare. Ne možete vi majke da razumete koliko je velika stvar da jedno svoje dete date Hristu. Pominjaće vas u vekove, vekova. Da sada, ime Kozme Alanidisa, spominju u Africi i plaču. Blagoslovena je kažu njegova majka! I njegov otac je išao u Afriku a onaj divlji narod mu je noge celivao.
Da, da, da! Vaspitajte vašu decu, da budu misionarska lica i biće vam to u večni spomen. U Rusiji, jedan mladić od 25 godina je otišao kod jednog ruskog Starca (učitelja) – imaju veoma važne duhovne očeve, ispovednike Rusi i reče mu:
– Učitelju, oče, da li da se ženim? -Velika je to tema o kojoj me pitaš. Pusti, dete moje, da razmislim. Prošla je jedna sedmica. Mladić je ponovo išao da pita starca koji mu reče : -Sačekaj još malo, jer još nisam čuo nikakav glas. Sačekao je drugu i treću sedmicu. I tada je odgovorio mladiću: – Čuo sam nešto s neba. Znaš li šta mi je rečeno? Ako možeš, u ovom veku prokletom i nevernom, da imaš dete a da postane sveto, tada da se oženiš, ali, ukoliko ne možeš i tvoje dete bi postalo kradljivac, hulnik, lutalica, nevernik il neznabožac, nemoj se ženiti.
Nije dovoljno samo da rodite dete, ali da date vašu decu Bogu, da ih posvetite.
Želim, dakle, na ovaj sveti dan, kada smo obavili pomen svetom Kozmi, tom novomučeniku, koji je bio mučenik za veru, za naše sveto Pravoslavlje, želim i druga deca da se nadahnu njegovim primerom i da postanu misionari, da idu u Afriku i Indiju, u Koreju ali i ovde u Grčkoj da propovedaju gde ljudi žive u dubokom mraku. Potrebni su nam misionari i nek Bog počuje naše uzdahe i naše molitve i da promeni umove žena i majki.
U Greveni – jao, jao! – jedna majka umalo da me ubije! Izlazila je na prozore i vikala: Anatema! Nije školovao svoje dete i došao je ovde da uzme moje dete…. Ja sam uzeo njeno dete? Dođe mi da se pokupim i odem, da idem na Svetu Goru i da se sakrijem u jednu spilju.
Veoma redak je primer majke da se obraduje jer se njeno dete posvetilo Bogu. U hiljadu to je jedna. Naravno, raduje se kada se njeno dete venča a posle mesec dana, se razvodi. To je lepa stvar u naše doba! Dakle, nisam protiv braka. Blagosiljam brak, koji je Tajna. Ali želim i nešto uzvišenije od Boga da tražite. Sveti Kozma je to tražio u svojoj molitvi da se žrtvuje za Hrista!

+ Avgustinos Mitropolit Florine

ROĐENDANI

(ΤΑ ΓΕΝΕΘΛΙΑ)

Danas naša crkva slavi uspomenu na svetog Jovana Zlatoustog. Njegov rođendan je 13 Novembra. Kako! Mi znamo da naša Crkva ne slavi rođendane. I to je nešto po čemu se razlikujemo od rimokatolika. Mi, Pravoslavci, slavimo samo dan kada slavi naš Svetitelj, da bismo se prisetili njegovog života. Suprotno od nas, Zapadnjaci slave svoje rođendane. To je jedan ružan običaj, koji je dospeo i u našu domovinu, posebno se odnosi na decu. Hajde, nek se sada sete rođaci i prijatelji kada se rodio neko. Dok je imendan lepši. Zajedno sa uspomenom na Svetitelja, slave i muškarac ili žena, koji nose njegovo ime.
Mi, Pravoslavci, nemamo takav običaj da slavimo rođendane ljudi. Samo poštujemo i slavimo tri rođenja: rođenje Presvete Bogorodice, rođenje svetoga Jovana Krstitelja, najvećeg od svih Proroka, i pre svega rođenje našeg Gospoda Isusa Hrista, koji predstavlja prekretnicu u istoriji i najveći je događaj u svetu. Osim tih rođendana nemamo druge.
A o rođenju svetog Zlatousta, ne znamo kada se tačno rodio. Ali, znamo, veoma dobro dan njegovog usnuća. Taj dan, kada je usnuo u Gospodu, sveti otac, je 14 Septembar. Pošto se njegov praznik zasenio od značajnog praznika Vozdizanja Časnog Krsta, radi toga naša Crkva je premestila njegov praznik, za mesec dana, a to je 13 Novembar. Usnuće Svetitelja je njegov rođendan. Svaki hrišćanin smatra izlazak iz ovoga života kao jednu vrstu duhovnog rođenja. I kao što malo dete, koje izlazi iz utrobe svoje majke, pozdravlja novi život, tako i čovek kroz svoju smrt, kao kroz majčinu utrobu izlazi, da bi pozdravio drugi život, večni život, blaženstvo.

BESMRTNA KNJIGA – ATHANATO VIVLIO

«Nebo i zemlja će proći,
ali reči moje neće proći» (Mat. 24, 35)

Postoje, dragi moji, postoje mnoge knjige, raznoraznih profila, koje izazivaju pažnju i interesovanje kod ljudi. Budući da su predmeti materijalnog sveta, kojim se porobljavaju naša čula, a istražuju se mikroskopima i teleskopima, bezbrojni i svaki od njih biva tema posebnog naučnog proučavanja, stoga nastaje mnoštvo knjiga u zaprepašćujućem obimu. Naučnici stalno istražuju i otkrivaju nove svetove i nove poglede na stvari, i ostaju udivljeni. Uzmimo, na primer, šta je jedan mrav, a postao je predmet istraživanja. I uprkos svim knjigama koje su napisane, ova nam još uvek nisu rekla poslednju reč o toj maloj životinji. Šta je, molim, šta je uran; jedan kamenčić. Ali, ko bi pomislio, da se u jednom takvom kamenčiću sadržava jedna ogromna snaga, zvana atomska energija. Sve to, idući od većeg ka manjem, kada se naučno ispituje, izaziva buru pitanja, na koja nauka nastoji da pruži odgovor.
Puno pitanja. Među njima se nalaze i ona od opšteg interesa, koja manje – više zaokupljaju sve ljude a ponajviše mudre.

Ko se, primera radi, ugledavši jutrom sunce kako izlazi te osvetljava i greje zemlju, ne upita: Ko je načinio sunce? Odakle sunce? Odakle zvezde? Odakle mesec? Odakle biljke? Otkuda reke i mora? Otkuda životinje? Odakle čovek? Odakle materija? Odakle duh? Koji je cilj svega postojećeg i, naravno, najvišeg bića, čoveka? Odakle dolazi i u kom pravcu ide? Šta je život? Šta je smrt? Šta ima nakon smrti? Ko je tvorac materijalnog i duhovnog sveta? Ko je Hristos?
Na ta pitanja, koja se odnose na početak, stvaranje, kraj i cilj bića i samog čoveka, nastoje da nam pruže odgovore ljudi od mudrosti. Međutim, njihovi su odgovori protkani sa toliko zabluda, da nezadovoljavaju čoveka. Pitanja, u odnosu na samu dubinu tema, ostaju. Čovek se umara dok otvara knjige svetske jer otkriva kakve smutnje, kakve suprotnosti, kakve zablude i neistine nude umni ljudi i naučnici.
Čoveče, ti koji tražiš da spoznaš istinu o važnim životnim pitanjima, otvori jedinstvenu knjigu i odmah ćeš ukoliko si, uistinu, prijatelj istine, – ugledati svetlo, videćeš moćno Sunce koje osvetljava tvoju misao, greje tvoje srce i privlači tvoju volju da stremi ka velikom i visokom. Koja je to knjiga? Samo jedna. To je Sveto Pismo, knjiga nad knjigama, kralj knjiga, večna i besmrtna knjiga. Sveto Pismo je ono koje daje odgovore na sva gore pomenuta pitanja, a povrh svega i na ono koje potresa vekove a koje glasi: Ko je Hristos?
Sve knjige Svetog Pisma, od prve do poslednje, govore o Hristu. Hristos je početak i kraj. Hristos je alfa i omega. Hristos je centar, osnova, oko koje se okreće celo Sveto Pismo, Stari i Novi Zavet.
Ako otvorimo knjige Starog Zaveta, sa svih tih stranica čuće se glas utehe: «Dolazi Izbavitelj sveta!» Sa tom nadom živeli su svi naraštaji prethrišćanskog doba. U knjigama Starog Zaveta oslikava se ikona Hrista, a koja je sa protokom vekova bivala sve izražajnija. Otvorimo li, pak knjige Novog Zaveta, začuće se radostan glas: «Došao je Izbavitelj sveta!» Narodi i narodnosti, poklonite mu se. To je Hristos. No, otvorimo li i poslednju knjigu Novog Zaveta, Otkrovenje, čuće se potresan glas: «Doći će i opet Hristos da sudi čovečanstvu. Prošlost, sadašnjost i budućnost za centar imaju Izbavitelja.
Hristos u Starom Zavetu. Hristos u Novom Zavetu. Hristos svuda i uvek. Za Hrista govore anđeli, patrijarsi, kraljevi, proroci i milioni spasenih.
Vredno je divljenja da su svi oni pisci, koji su napisali 49 knjiga Starog Zaveta, u periodu od 1500 godina, u mislima sagledavali Hrista te saopštavali o njemu pojedinosti iz života, koje su se ostvarile.
Želite li jasnije pojašnjenje ovakvog čuda, koje dokazuje kako Pisma nisu tek obična knjiga, već bogonadahnuta knjiga? Pretpostavite da se u raznim kiparskim radionicama, bez prethodnog dogovora vajara, počnu obrađivati i klesati, posebno, svaki za sebe, delovi jednog čoveka. Tako dok jedan kleše ruke, drugi obrađuje noge, treći grudni koš, a četvrti glavu. Pitanje: Da li je, ikako, moguće, da se ti isklesani delovi, kada se sakupe, harmonično spoje i sjedine, tvoreći pri tom najsavršeniji i najlepši kip? Zasigurno je tako nešto nemoguće. A upravo je to nemoguće postalo stvarnost, kada su u pitanju pisci Starog Zaveta, jer sve što su pretskazali, zbirno, daje predivnu ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista.
Kako se to dogodilo? Jedno je objašnjenje: Bog ih je prosvetljavao i vodio šta će da napišu u svojim proročanstvima. To je to čudo, koje dokazuje gore pomenuto, da je Sveto Pismo bogonadahnuto. Stoga je i sam Hristos otvarao Pisma, objašnjavajući, od Mojsija pa preko svih ostalih proroka, kako je sve ono tamo zapisano bilo za njega ( Lk. 24, 27).
Mnogo je onih koji ratuju protiv Pisma, a sve sa ciljem da ugase svetlo, koje zrači kroz svaku njegovu stranicu. Ali nisu uspeli u tome. Pobeđeni su sasvim. Jedan od onih koji su se borili protiv Pisma, bio je i Volter; onaj što je umirući izjavio: «kroz svega par godina, niko više neće čitati Sveto Pismo». Međutim, nakon 100 godina, kuća u kojoj je prebivao ovaj nevernik, postala je biblioteka Svetog Pisma!
Sveto Pismo sačinjavaju 49 knjiga Starog i 27 knjiga Novog Zaveta. Ukupno 76 knjiga.
Nova, dragi moji, nova serija naših govora, u godini 1986, baviće se, upravo, Svetim Pismom. Serija će nositi naslov «Kratak osvrt na panoramu Svetog Pisma». Nadamo se da ćemo, našim dragim hrišćanima, dati povod, da sami otvaraju Sveto Pismo, da ga svakodnevno čitaju, i da se uvere da je ono, po tumačenju Pravoslavne Crkve, siguran putovođ ka rešavanju svih problema na koje čovek nailazi , kao i onog najvećeg: «Šta treba da činim, kako bih se spasao?»

+ Avgustinos Mitropolit Florine

(propovedi u Kavali 1962 godine).

NIJE TVOREVINA SVEŠTENIKA

Naša Crkva nije tvorevina sveštenika, da je tako, mi sveštenici bismo je razorili odavno. Naša Vera nije tvorevina ljudi, nije filozofska tvorevina. Ona je drvo, koje nije posadila ljudska ruka. Ona je drvo koje je posadila desnica Svevišnjega, Boga, sveta Trojica. Ona je drvo sa dubokim korenom u ljudskim srcima. Drvo koje ni jedan đavol nikada neće uspeti da iskoreni. Drvo puno cvetova i plodova. Drvo koje je doprinosilo kroz ljudsku istoriju. To je drvo besmrtno. I kao što drvo ima korenje, tako i to drvo koje se naziva Pravoslavlje i hrišćanizam ima korenje (deo iz omilije – propovedi u Kavali 1962 godine).

VERUJEŠ LI U BOGA?

U nekoliko minuta ćete mi dozvoliti da vam ukratko rastumačim jedan stih iz apostola, koji je ključ sa kojim ćemo uspeti mnoge probleme da rešimo, čak i problem, mnogih ljudi koji ne dolaze na bogosluženja. Govori nam stih: «Verovah, zato govorih» (B Kor. 4, 13). Ko nam govori ovaj stih? Ko govori ove reči? Govori ih prorok David (psalm 115. 1), a ponavlja ih apostol Pavle. Ponavlja ih u množini. «verujem», govori David, «verujemo», govori Pavle. A zajedno sa Pavlom su verovali prepodobni, verovali su mučenici, verovali su svi vernici svih vekova.

Međutim, upitaćete, dragi moji: U šta mi to verujemo; u šta je verovao David; šta je verovao Pavle; šta su verovali apostoli; šta mi treba da verujemo? Određene stavke naše vere ću sada ovde izneti pred vama.

Temelj naše vere je: Da li postoji Bog?

Prvo slovo naše vere je da postoji Bog. Ova istina je temelj, i ne sukobljava se niti sa razumom niti sa naukom. I razum, i nauka i istorija ljudskog roda, i dušno i bezdušno, kamenje i zvezde, glasno nam viču da postoji Gospod, da postoji Bog stvoritelj. Čoveku koji govori da ne postoji Bog trebate reći ove reči: Ako me ubediš da se tvoja kuća stvorila iz ničega, bez plana i mehaničara i tehničara. Ako me uveriš da je mermer na Parthenonu sam se dokotrljao sa Pantelia i uspeo se na Akropolj, bez obrade od strane mehaničara i radnika. Tako se sam stvorio Parthenon, tada ću i ja poverovati da je ceo svet, ta ogromna kuća sama nastala. « Jer je svaki dom sazidan od nekoga, a onaj koji je sve sazdao jeste Bog». (Jevr. 3. 4). U to veruje Pavle, u to veruju svi svetitelji, postoji Bog.

Čovek ima cilj

Druga stavka naše vere je da čovek kao kruna stvaranja, čovek kao predivno delo Božije, ima jedan cilj, a cilj čovekov je uzvišen. Koji je cilj čoveka? Da li su bogatstvo i užitci njegov cilj? Cilj čovekov je onaj koji je naveo Gospod: «Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski» (Mat. 5, 48). To je cilj, to je savršenstvo. Da čovek razvije svoje umne, duševne i duhovne sposobnosti, tako da dostigne božansko, to je njegovo odredište.

Čovek je pao – Samo Hristos može da ga spase

Sledeća stavka je, dragi moji, da na žalost čovek to divno stvorenje Božije nije ostao dostojan uzvišene tvorevine, već je na glup način pao u haos, u moralni i religiozni haos, u jedno neopisivo ništavilo, a iz haosa u kojem se nalazio, niko nije mogao da ga spase, ni anđeo ni arhanđeo, niti bilo kakva sila. Samo Gospod naš Isus Hristos ga je spasao kroz svoju Crkvu. To je naša vera, da nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (vidi Dela 4, 12)

Crkva nije ljudska tvorevina

Još jedna stavka – a kada govorimo Crkva ne mislimo na crkvene grede, i ne mislimo na sveštenike i arhijereje, kada govorimo o Crkvi mislimo na sav skup vernih, laika i sveštenih lica. – Crkva nije ljudska tvorevina. Da je načinio čovek, bila bi već razorena, ili od autokratora kroz progone, ili od jeretika, ili od nas! Crkva je u većoj opasnosti od nas sveštenika i od vas hrišćana! Mi, koji nosimo tobož odeždu, i vi laici, koji se nazivati religioznim smo najgori neprijatelji crkve. Kada nismo «svetlost svetu» (Mat. 5, 14), tada je pre svega Crkva u opasnosti od nas. I unatoč, svemu tome nedostojnom sveštenstvu i narodu, unatoč svim progonima, unatoč svim nedaćama koje su se dogodile, crkvu niko ne može da uništi. A ono što Bog zasadi, niko ne može da iskoreni. Naša Crkva je vinograd Hristov i ako nepogodu baci đavol, ne može da je uništi.

Ne donosi nam kraj ašov pogrebnika

Verujemo dakle da postoji Bog, da čovek ima božansko odredište, da naša Crkva je božanska tvorevina, « ni vrata ada je neće uništiti» (Mat. 16, 18). Dodajmo još nešto. Verujemo, nemojte se bojati, da je ašov pogrebnika, kraj čoveku. Ašov pogrebnika nam ne donosi kraj i tačku. Naš život nije samo trideset, četrdeset, pedeset ili sto godina. Verujemo da je smrt jedno preseljenje. Da je to jedna promena mesta boravka. Da je jedan most preko kojeg ćemo svi proći mali i veliki, da bi stigli u jednu zemlju neopisive i nedostižne lepote i blaženstva . Tu zemlju je gledao svojim očima David. Tu zemlju je gledao apostol Pavle, i za nju  je govorio  «Verujem…».

KAKO SE ISPOLJAVA VERA?

Neko će reći, verujem u sve to. Ali to nije dovoljno, dragi moji. Ako veruješ, tada tvori «Verovah, zato govorih». Srce koje veruje objavljuje veru. Kako se objavljuje vera?

Prvo sa svedočenjem. Ako veruješ, posvedočićeš to na razne načine. U Nedelju ako čuješ zvono; potrčaćeš u crkvu, da kažeš jedno « Slava tebi koji si nam pokazao svetlo…». Srce koje veruje nema zatvorena usta. Ako veruješ i čuješ da psuju ime Hristovo, da psuju svetinje naše Vere, približićeš se, govorićeš sa ljubavlju ili ćeš protestvovati žustro. Kažite mi molim vas, zašto kada neko psuje vašu majku, vašeg oca, psuje neko vama drago lice, zašto onda ne ćutite? Zašto ćutite kada se huli na ime Hristovo? Veruješ li? Protestvovaćeš. Ako veruješ, na stol ćeš se popeti i izgovoriti «Oče naš….», pomolićeš se.

Kako se još ispoljava vera? Misionarenjem.

Braćo moja, kazniće nas Hristos. Nekada davno je u Grčkoj bilo pet jehovinih svedoka, a danas ih je na hiljade. Poverovali su u njihova lažna verovanja i raširili svuda to seme đavolje. Ti pravoslavcu, da li veruješ? Ako veruješ, zašto dolaziš sam u crkvu? Ti ženo gde je tvoj suprug, gde su tvoja deca? A ti čoveče, zašto dolaziš sam? U vašem komšiluku, postoji toliko ljudi koji ne dolaze u crkvu na bogosluženja. Ako veruješ, uveri ih, da je dolazak u crkvu na bogosluženja sveta obaveza. Ako veruješ, pogledaj desno i levo da pronađeš ljude koji su uhvaćeni u mreže greha i prevare. Šta mi činimo za njih da bi oni izašli iz grehovnog pakla?

Još jedan vid ispoljavanja vere je prenošenje Pravoslavlja
Ako veruješ da je tvoja vera jedina koja može spasiti, zašto je ne prenosiš i drugim ljudima? Pročitaj živopis sv. Eutimija Velikog (20 Januara). On sam, je uspeo svojim rečima i primerom da izbavi iz jeresi mnoštvo jeretika. Ovaj monah i podvižnik je uspeo da  hiljade jeretika prevede u Pravoslavlje.  A gde je dospeo, čak do dvorca gde je pronašao jednu caricu Evdoksiju, koja nije verovala u Pravoslavlje, zahvaljujući njemu je postala pravoslavka. O Bože moj, daj mi vere. Daj mi jedan gram od vere naših otaca. Daj mi veru i zvezde nebeske da spustim na zemlju. O vero veličanstvena!

«Verovah, zato govorih». Imaš zatvorena svoja ustašca. Govoriš od drugim stvarima, o ljubavima, siluetama, o radiju, o novcu, o politici, govoriš o svemu, ali ne govoriš o Bogu, o našoj Crkvi, ne govoriš o velikim i večnim istinama naše vere, jer je tvoja duša zemljana i ništavna, jer ne caruje u tvome srcu Hristos. Kaži mi, dakle, šta govoriš, šta misliš, šta činiš, da ti kažem tko si zaista. Iz tvojih reči, iz tvojih misli i dela, će se videti tvoja vera u Boga.

Veruješ li? Onda ne samo sa rečima nego i sa delima ljubavi i žrtve da ispoljavaš svoju veru. Čuj  samo ovaj primer. Kada je lepra bila neizlečiva bolest, niko se nije približavao takvom bolesniku. Tada je u Belgiji jedno čestito dete iz aristokratske porodice, a zvao se Damjan, ostavio sve svoje bogatstvo i komfor, i rekao: Hriste, služiću ti’ za tebe ću ići ne samo u Evropu ali i u Tihi ocean… Postao je jerapostol i otišao je tamo, u divlje šume. Tamo je pronašao ljude bolesne od lepre, i služio im je. Razboleo se i on od lepre i umro. Postoje takvi primeri stari ali i noviji, ljudi koji su žrtvovali sve iz ljubavi prema Bogu i bližnjem.

Na kraju vera se ispoljava i sa mučeništvom
Ukoliko veruješ; otvori sinaksar (knjiga o životu svetitelja) I pročitaj životopis svetog Maksima ispovednika (21 Januara). Koliko je verovao! Ili ćeš prestati da govoriš o Pravoslavlju, ili ćemo ti odseći jezik, rekli su mu! Međutim on je sa mesta na mesto, sa stene na stenu, iz zatvora u zatvoru, uvek govorio: Verujem u Pravoslavlje, a borio se protiv jeresi. Na kraju su mu sa užarenim makazama odsekli jezik. Ali ni tada nije prestao da propoveda. Spajao je svoja tri prsta i govorio: Otac, Sin i sveti Duh! I tako je još ispovedao. Jedan drugi mučenik, kada su mu odsekli jezik, šta je učinio: stavio je prst u svoja okrvavljena usta inapisao je na mermeru: «Hriste, verujem u tebe!». Tako je govorio i propovedao… Da molimo Boga da nam ojača našu veru.

Dragi moji! Apostol Pavle nam piše: «Poverovah, zato govorih», veliki pokretač je vera. Stari fizičar Arhimid sa velikim ubeđenjem je govorio: «Daj mi mesto, gde da stanem, i pomeriću celu zemlju». Ali mi da ne zaboravimo, da vera u Boga zaista pomera planine, kao što nas uverava Hristos (vidi Mat. 21, 21). Ali pošto naše vere imamo jako malo, da tražimo od Hrista ono što su tražili apostoli , «Dodaj nam vere» (Luka 17, 5). Dodaj nam malo od vere apostolske, daj nam jedan gram od vere naših otaca.

O, Hriste! Molitvama svetog Evtimija, svetog Maksima i svih drugih svetitelja, dođi opet kod nas. Otopi ledeni breg koji postoji u nama. Ugrej naše srce da bismo te voleli, da bismo te obožavali, i do kraja našeg života da govorimo: «Verujem, Gospode pomozi mome neverju» (Mark. 9, 24). Pomozi da i mi zajedno sa Davidom, Pavlom i mučenicima, kažemo : «i mi smo poverovali, zato i govorimo» (B Korić. 4, 1). I do kraja da ostanemo , verni i posvećeni i da se udostojimo carstva nebeskog. Amin.

POUČNE PRIČE O. AVGUSTINOS – DIDAKTIKES ISTORIES‏

JEDINO SPASENJE

Ceo svet se nalazi u jednom haosu: društvenom, ekonomskom, ali pre svega u moralnom. Iz njega samo HRISTOS može da nas izbavi. Jedan zakon je sasvim dovoljan da umiri čovečanstvo, a on glasi: «LJUBITE JEDAN DRUGOG». To je jedinstven zakon koji na pravdoljubiv način može da reguliše naš odnos prema bližnjem, koji se, usto, naziva i zlatnim pravilom ponašanja. Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima. To je temelj jedne istinske slobode i srećnog života. Pre ili kasnije svi ćemo mi shvatiti da je zvezda iz Vitlejema naš svetionik istine. Orijentišimo se prema toj zvezdi.

ŽENA OBLIKUJE DRUŠTVO

Sve dok žena drži do svoga nivoa i društvo drži do svog. Ako li žena počne da pada i muškarac pada. Tajna je to velika koliki uticaj ima žena na muškarca. Žena je ta koja oblikuje društvo; koja vodi muškarca do nebeskih zvezda. Ali  i ona koja muškarca od zvezda spušta do Ada.

+ Avgustinos Mitropolit Florine

Recenzent: JELENA JERGIĆ

PREVOD: ALEKSANDRA STOKIĆ MAJHER

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

KRATAK OSVRT NA PANORAMU SVETOG PISMA

(Ena vlema sto Panorama tis Agias Grafis)

PRVI DEO  (TEYXOS Α΄)

KRATKE PROPOVEDI (SINDOMA KIRIGMATA)

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

Recenzent: JELENA JERGIĆ

PREVOD: ALEKSANDRA STOKIĆ MAJHER

********************************************

UVOD

(PROLOGOS)

Bog, Stvoritelj svog sveta, vidljivog i nevidljivog, posejao je  po celokupnoj tvorevini primere Njegove silnosti, premudrosti i dobrote. Ne samo veliko, već i malo, od naučnika brižno proučeno, dokaz su postojanja i beskonačnih njegovih svojstava. Sam apostol Pavle to propoveda: «Jer  što je na njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora» (Rim. 1, 20). Vidljivi svet, kao što je prirodni svet, je jedna vrsta knjige, velike knjige sa bezbroj stranica i slika, gde na svakoj od njih svetli veličanstvenost Božija i Njegova beskonačna svojstvenost.
Jedan mali deo materije, jedno krilo običnog kukca, jedan mali cvet-kakve tajne, kakve veličanstvenosti oni u sebi nesadrže! Pogled, čitanje, naučno istraživanje, neprestano nove veličanstvenosti otkriva. U knjizi jednog mudrog pisca, pročitali smo sledeće:
Opazi nekakav čobanin nekog ko je tog dana puno klečao i posmatrao zemlju u šumi. On se tome veoma začudi. Približivši se, čobanin ga upita: «Šta radiš tamo?». Čovek koji je bio toliko vremena sagnut, bio je izuzetan naučnik-botaničar, i kontrolisao je zelenilo šume. Umesto kakvog odgovora, on ponudi mikroskop, koji je držao u svojim rukama i reče mu: «Stavi na oči ovo što ti dajem pa se sagni i pogledaj ovaj mali cvet».
Čobanin prihvati mikroskop, saže se i pogleda cvet i udivi se. Jedan nov svet lepote pojavi se pred njim. Gledao je uvećan cvet. Posmatrao ga je u neuporedivo lepšem izdanju od onog što mu je golo oko javljalo. I podigavši se, on izjavi: «Jadan ja što sam prolazio i nemarno gazio ovo lepo cveće, ne znajući kakvu lepotu nosi!».
Čuli ste; jedan cvetak, pažljivo osmotren, s poboljšanim pogledom, izazvao je divljenje ne samo kod naučnika, već i kod prostog čobanina. I ako jedan ponizan cvet izaziva divljenje, šta je sa ostalim stvorenim, koje se odlikuje kako svojom veličinom tako i svojom lepotom, tehničkom sa kojom je načinjeno i pravilnim redosledom ličnog pokretanja i delovanja; ne izazivaju li i oni divljenje? Zaista! Umara se um čoveka, proučavajući dela Božanske tvorevine i zajedno sa Davidom uzvikuje: «Kako je mnogo dela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio» (Psal. 104, 24).
Šta da kažem sada za nebo? Ako se nalaziš na vrhu visoke planine, a pri tom je atmosfera oslobođena od oblaka, tada vidiš panoramu zvezdanog neba. Veličanstven je pogled na njega u toku noći. Ostaćeš iznenađen i poput Davida ćeš povikati: «Nebesa kazuju slavu Božiju, i djela ruku njegovijeh  glasi svod nebeski.» (Psal. 13, 1). Međutim, panorama zvezdanog neba biva još veličanstvenija, ako se, umesto golim okom, pretraži astronomskim teleskopom.

Ali, postoji i jedno drugo nebo, beskonačno uzvišenije i veličanstvenije od zvezdanog neba. To je nebo nematerijalno odnosno-duhovno. To je SVETO PISMO, skup knjiga Starog i Novog zaveta. Otvaraš li Sveto Pismo s verom neklonulom da sadrži besmrtnu i večnu reč Božiju; tada se pred tobom pojavljuje panorama, jedno predivno nebo. Svaki stih knjiga Svetog Pisma, svaka reč, slovo, i jedno i više, čine se poput zvezda što šire svetlo. Takvih je zvezda na milijarde. Zvezda, koje se neće nikada ugasiti, kao što je rekao Gospod: «Nebo i zemlja će proći , ali reči moje neće proći.» (Mat. 24, 35). Sve te zvezde, bliže ili dalje, okreću se oko Sunca. A Sunce, kome je ovo prirodno sunce tek senka, jeste pre svega Gospod naš Isus Hristos. On je centar celokupnog Svetog Pisma, Alfa i Omega. A knjige Starog Zaveta, u dubokoj noći idolopoklonstva i prevare, pretkazuju zoru novog dana, izlazak Sunca, dok njihove proročanske poruke su saobrazne u jednom. O, namučeni ljudi, potomci Adama i Eve, dolazi Mesija, Spasitelj sveta! Knjige Novog zaveta sadrže spasonosnu propoved, a njihove poruke se sagledavaju u Evanđelju, toj radosnoj vesti, koja se ikad čula na Zemlji. Došao je Spasitelj sveta. Poslednja knjiga Svetog Pisma je Otkrovenje Jovanovo, teši vernike svih vekova, koji se bore u dobroj borbi i predviđa da će opet doći Sudija, kako bi sudio vaseljeni u pravednosti. Čitavo Sveto Pismo govori slatkim glasom vernima: «Da, doći ću skoro! Amin. Da dođi Gospode Isuse» (Otkr. 22, 20).
Nebo, duhovno nebo Sveto Pismo! Ali, kao što jedan telesno obnevideo čovek, ma sunce stajalo nasred neba, ma noću svetlelo na svodu milijarde zvezda, ne vidi ništa, već živi u mraku, tako i duhovno slep ne vidi ništa od natprirodnih lepota Svetog Pisma.
Za pogled na duhovno nebo, potrebno je zdravo duhovno oko. A zdravo oko je V e r a, kroz koju se kao kroz teleskop poboljšava duhovni vid, a vernik vidi sve što nije u mogućnosti da razgleda slepi, bilo koji na oči boluje ili koji ima mrenu, mrenu strasti. Osećajući ovo, psalmopisac moli Boga govoreći: «Otvori oči moje, da bih vidio čudesa zakona tvojega;» (Psal. 119, 18). To isto saoseća i Sveti Avgustin, dubinski izučavalac Svetog Pisma, što se i čuje kada kazuje u svom Vozvanju: «O, Bože, o svetlo blaženstveno, koje samo onaj čistih očiju može da vidi. O snago očišćenja, isceli bolest mojih očiju. Ukloni sa njih mrenu da te vide. I da se uz Tvoju pomoć poboljša moj vid. Otvori oči moje, da bih vidio čudesa zakona tvojega». «Evo počinjem i vidim…».
Duhovno nebo Sveto Pismo! Međutim, za pogled na natprirodnu lepotu koju ono obuhvata, potrebno je neprestano izučavanje a ne površno čitanje. Kao što astronom, neprestano i uporno, noćima upire svoj teleskop na nebo te proučava nebeska tela i vidi i otkriva nove lepote, nove zvezde, koje oni sa manje truda nisu uočili, i sa puno oduševljenja objavljuje pronalazak nove zvezde, tako isto i istražitelj Svetog Pisma mora neprestano da upire teleskop svoje vere na duhovno nebo bogonadahnutih knjiga i da ih proučava po dopuštenju Gospoda: «Istražujte pisma!» (Jov. 5, 39). Tako će svaki put gledati dublje, otkrivati nove lepote, nove zvezde, širiti iznova vidokrug svog pogleda, a citati Svetog Pisma, koji druge neganjavaju, upornog će istražitelja iznenađivati i biće mu potrebno da napiše nebrojeno mnoštvo knjiga da bi iscrpeo njihova poučenja. Da li se pri tom iscrpljuju? Neiscrpan je izvor Sveto Pismo. Uporno izučavanje i istraživanje Svetog Pisma preporučuje Sveti Zlatoust, taj vatreni ljubitelj Biblije. Tumačeći:  «Da li razumiješ to što čitaš?» (Dap. 8, 30). Sveti otac primećuje:
«Ma koliko da istražujete Sveto Pismo, nije moguće da iscrpite njegova poimanja. Jer je ono izvor, koji koliko da i jeste iscrpljen, ne strepi od presušenja. Njoj priliči odgovor: «Rekao sam da sam razumeo, i čim sam izgovorio tu gordu reč, mudrost je otišla od mene!» I iz ličnog iskustva, ovaj Sveti otac, koji je godinama istraživao Sveto Pismo, nastavlja govoreći: «Ukoliko se neko više zanima istraživanjem Pisma, pooštrava se njegov duhovni vid i vidi jasnije čistu svetlost».
Sveto Pismo je duhovno nebo, koje je lepše od materijalnog neba! I ako ima koji lud čovek da kaže kako će on srušiti zvezde i ugasiti svetlost sunca, mnogo luđi od njega će biti onaj koji bi tobož s nekim dokazima jednog lažnog znanja, nastojao da sruši i da ugasi sunce i zvezde duhovnog neba. Svetlo odaslano sa stranica Svetog Pisma biće večno i osvetljavaće «svakog čoveka koji dolazi na svet» (Jov. 1, 9). Svaki onaj koji veruje i istražuje Pisma i živi po njegovim poukama-živi u svetlu.
O vrednosti i koristi Svetog Pisma pisali smo u jednoj od naših poslednjih knjiga, pod naslovom: «Propovedajte Evanđelje».
Priznajem, u poređenju sa izučavanjima otaca i učitelja starih i novih, malo je i ništavno moje učešće, kojim me je ponudivši ga, Bog pomilovao u mojoj dubokoj starosti i u iščekivanju mog odlaska iz zemaljskog života. Ali želim da verujem, kako će sa ovim kratkim govorima o svim knjigama Svetog Pisma, koje su napisane jednostavnim narodnim jezikom, dragi čitalac dobiti jasnu predstavu o njenom sadržaju. Stoga se čitavo delo i naziva: «Kratak osvrt na panoramu Svetog Pisma».
Želim da se svako ko bude čitao ove govore očara veličanstvenošću svetih knjiga ,i da se baca ne jednim nego neprestanim i upornim pogledima na panoramu Biblije. Neka bude uveren da će se njegov duhovni vid neprekidno pooštravati, te da će gledati jasnije čudesnost Božiju, kao i da će se zadovoljiti njegov duh i razveseliti i govoriće u tajnoj molitvi: «Gospode naš, Isuse Hriste, ne mogu se dovoljno zasititi da te gledam i da te slušam u celosnom ovom prirodnom svetu, koji si Ti stvorio. Ali mesto sa koga se na jedinstven način sve jasno vidi jesu stranice Svetog Pisma. Malo je ono u odnosu na veličinu drugih knjiga. Pa ipak, kroz tu malu knjigu čita i izučava se, bez opasnosti od prevare, idolopoklonstva, po svemu velika knjiga prirode, kao što je rekao mlađi filozof naše domovine. Jer si Ti, Hriste moj, stvaralac materijalnog i duhovnog sveta. Izučavanje Pisma s verom proleće je i pogled na nebesa.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

BESMRTNA KNJIGA

ATHANATO VIVLIO

«Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće proći». (Mat. 24, 35).

Postoje, dragi moji, postoje mnoge knjige, raznoraznih profila, koje izazivaju pažnju i interesovanje kod ljudi. Budući da su predmeti materijalnog sveta, kojim se porobljavaju naša čula, a istražuju se mikroskopima i teleskopima, bezbrojni i svaki od njih biva tema posebnog naučnog proučavanja, stoga nastaje mnoštvo knjiga u zaprepašćujućem obimu. Naučnici stalno istražuju i otkrivaju nove svetove i nove poglede na stvari, i ostaju udivljeni. Uzmimo, na primer, šta je jedan mrav, a postao je predmet istraživanja. I uprkos svim knjigama koje su napisane, ova nam još uvek nisu rekla poslednju reč o toj maloj životinji. Šta je, molim, šta je uran; jedan kamenčić. Ali, ko bi pomislio, da se u jednom takvom kamenčiću sadržava jedna ogromna snaga, zvana atomska energija. Sve to, idući od većeg ka manjem, kada se naučno ispituje, izaziva buru pitanja, na koja nauka nastoji da pruži odgovor.

Puno pitanja. Među njima se nalaze i ona od opšteg interesa, koja manje – više zaokupljaju sve ljude a ponajviše mudre.

Ko se, primera radi, ugledavši jutrom sunce kako izlazi te osvetljava i greje zemlju, ne upita: Ko je načinio sunce? Odakle sunce? Odakle zvezde? Odakle mesec? Odakle biljke? Otkuda reke i mora? Otkuda životinje? Odakle čovek? Odakle materija? Odakle duh? Koji je cilj svega postojećeg i, naravno, najvišeg bića, čoveka? Odakle dolazi i u kom pravcu ide? Šta je život? Šta je smrt? Šta ima nakon smrti? Ko je tvorac materijalnog i duhovnog sveta? Ko je Hristos?

Na ta pitanja, koja se odnose na početak, stvaranje, kraj i cilj bića i samog čoveka, nastoje da nam pruže odgovore ljudi od mudrosti. Međutim, njihovi su odgovori protkani sa toliko zabluda, da nezadovoljavaju čoveka. Pitanja, u odnosu na samu dubinu tema, ostaju. Čovek se umara dok otvara knjige svetske jer otkriva kakve smutnje, kakve suprotnosti, kakve zablude i neistine nude umni ljudi i naučnici.

Čoveče, ti koji tražiš da spoznaš istinu o važnim životnim pitanjima, otvori jedinstvenu knjigu i odmah ćeš ukoliko si, uistinu, prijatelj istine, – ugledati svetlo, videćeš moćno Sunce koje osvetljava tvoju misao, greje tvoje srce i privlači tvoju volju da stremi ka velikom i visokom. Koja je to knjiga? Samo jedna. To je Sveto Pismo, knjiga nad knjigama, kralj knjiga, večna i besmrtna knjiga. Sveto Pismo je ono koje daje odgovore na sva gore pomenuta pitanja, a povrh svega i na ono koje potresa vekove a koje glasi: Ko je Hristos?

Sve knjige Svetog Pisma, od prve do poslednje, govore o Hristu. Hristos je početak i kraj. Hristos je alfa i omega. Hristos je centar, osnova, oko koje se okreće celo Sveto Pismo, Stari i Novi Zavet.

Ako otvorimo knjige Starog Zaveta, sa svih tih stranica čuće se glas utehe: Sa tom nadom živeli su svi naraštaji prethrišćanskog doba. U knjigama Starog Zaveta oslikava se ikona Hrista, a koja je sa protokom vekova bivala sve izražajnija. Otvorimo li, pak knjige Novog Zaveta, začuće se radostan glas: Narodi i narodnosti, poklonite mu se. To je Hristos. No, otvorimo li i poslednju knjigu Novog Zaveta, Otkrovenje, čuće se potresan glas:

Hristos u Starom Zavetu. Hristos u Novom Zavetu. Hristos svuda i uvek. Za Hrista govore anđeli, patrijarsi, kraljevi, proroci i milioni spasenih.

Vredno je divljenja da su svi oni pisci, koji su napisali 49 knjiga Starog Zaveta, u periodu od 1500 godina, u mislima sagledavali Hrista te saopštavali o njemu pojedinosti iz života, koje su se ostvarile.

Želite li jasnije pojašnjenje ovakvog čuda, koje dokazuje kako Pisma nisu tek obična knjiga, već bogonadahnuta knjiga? Pretpostavite da se u raznim kiparskim radionicama, bez prethodnog dogovora vajara, počnu obrađivati i klesati, posebno, svaki za sebe, delovi jednog čoveka. Tako dok jedan kleše ruke, drugi obrađuje noge, treći grudni koš, a četvrti glavu. Pitanje: Da li je, ikako, moguće, da se ti isklesani delovi, kada se sakupe, harmonično spoje i sjedine, tvoreći pri tom najsavršeniji i najlepši kip? Zasigurno je tako nešto nemoguće. A upravo je to nemoguće postalo stvarnost, kada su u pitanju pisci Starog Zaveta, jer sve što su pretskazali, zbirno, daje predivnu ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista.

Kako se to dogodilo? Jedno je objašnjenje: Bog ih je prosvetljavao i vodio šta će da napišu u svojim proročanstvima. To je to čudo, koje dokazuje gore pomenuto, da je Sveto Pismo bogonadahnuto. Stoga je i sam Hristos otvarao Pisma, objašnjavajući, od Mojsija pa preko svih ostalih proroka, kako je sve ono tamo zapisano bilo za njega ( Lk. 24, 27).

Mnogo je onih koji ratuju protiv Pisma, a sve sa ciljem da ugase svetlo, koje zrači kroz svaku njegovu stranicu. Ali nisu uspeli u tome. Pobeđeni su sasvim. Jedan od onih koji su se borili protiv Pisma, bio je i Volter; onaj što je umirući izjavio: . Međutim, nakon 100 godina, kuća u kojoj je prebivao ovaj nevernik, postala je biblioteka Svetog Pisma!

Sveto Pismo sačinjavaju 49 knjiga Starog i 27 knjiga Novog Zaveta. Ukupno 76 knjiga.

Nova, dragi moji, nova serija naših govora, u godini 1986, baviće se, upravo, Svetim Pismom. Serija će nositi naslov . Nadamo se da ćemo, našim dragim hrišćanima, dati povod, da sami otvaraju Sveto Pismo, da ga svakodnevno čitaju, i da se uvere da je ono, po tumačenju Pravoslavne Crkve, siguran putovođ ka rešavanju svih problema na koje čovek nailazi , kao i onog najvećeg:

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

1. Prva knjiga Mojsijeva(Geneza)

GOLUBICA-PERISTERA

«A golubica ne našavši gde bi
stala nogom svojom vrati se
k njemu u barku,jer još beše
voda po svoj zemlji.I Noje
pruživši ruku uhvati je i
uze sebi u barku»(Gen.8,9).

Sa Bogom, dragi moji, sa Bogom započinjemo novu seriju praktičnih govora pod naslovom: Kratak osvrt na panoramu Svetog Pisma. A prva knjiga Svetog Pisma jeste knjiga Postanja .

***

Zašto se naziva geneza? To ne znači rođenje. Zapravo, geneza, u ovom primeru, označava nešto neuporedivo uzvišenije. Pod njom se podrazumeva stvaranje vaseljene iz ničega. Da li možete razumeti šta ovo znači? Geneza, reč kojom se oslovljava prva knjiga Svetog pisma, otvara nam pelag Božijih poruka, koje ljudski duh može da pojmi tek sa verom, kao drugom antenom. A mi, poput kakve nedonoščadi, usudismo se da prozborimo nekoliko reči.
Postojalo je vreme, kada ništa od lepota, koje danas gledamo, nije postojalo. Sunce nije postojalo. Mesec nije postojao, zvezde nisu postojale. Nije bilo zemlje, reka i mora, insekata, ptica ni životinja. Nije postojao čovek! A onda, iznenada u tom haosu, začuo se glas večnog Boga.  «Neka bude svetlost» (Gen. 1, 3). I haos se namah obasja. Nakon ove prve naredbe Božanskog Tvorca, usledile su i druge. Jedna za drugom, od jednostavnosti ka složenijem i savršenijem, počeše se pojavljivati, u njima svojstvenoj devičanskoj lepoti, raznolika stvorenja.
O, kakvog li svesjajnog prizora! Da neko vidi Sunce kako izlazi i sve obasjava. A Mesec kako uveče baca svoje svetlo boje meda. I zvezde dok sjaje na svodu… Jedan neprekidan red stvorenja kako promiče ispred očiju, izazivajući divljenje i oduševljenje anđela i arhanđela, koji su sa balkona večnosti bili jedini posmatrači ovog predivnog prizora. Gledajući veličanstvenu sliku stvaranja bića, pojali su himnu premudrom, predobrom i presnažnom Bogu.
Anđeli su bili u privilegiji da mogu posmatrati veličanstvenost stvaranja bića, ljudi? Oni nisu bili gledaoci ili bolje rečeno, bio je jedan. To je onaj koji je napisao knjigu Geneze, on je Mojsije. Bog, koji je hteo otkriti ljudima tajnu stvaranja umom ga je uveo kao u panoramu, poput one u kinematografiji, pa je Mojsije, taj verni sluga Božiji, video ono što nisu milioni i bilioni ljudi. Video je stvaranje. Video je kako su iz haosa, po naredbi Božijoj, izlazila, jedna za drugim, razna stvorenja, od poniznog crva do logosnog čoveka.
A ono što je, bogonadahnuto, Mojsije video u Božanskom prikazu, to je i napisao. Sve je opisao, ljudskim jezikom  uprošćeno, da bude nekako razumljiv. U svetskoj istoriji nepostoji primer takvog istoričara, koji je uspeo da, sa toliko malo reči opiše najveće istorijske događaje, kao što je Mojsije opisao neponovljive pojedinosti stvaranja. Da je opisivao do tančina, u zemlju ne bi stale ispisane knjige. Ispravno je, dakle, sve ono što je nauka, preko najmudrijih svojih predstavnika, govoreći o Genezi napisala, a to je da je u prvoj glavi, sa predivnom sažetošću, opisana neponovljiva pojava bića Sveto Pismo-jeste Bogonadahnuto!
Geneza opisuje stvaranje sveta, petodnev, stvaranje čoveka, život prvostvorenih Adama i Eve, patrijaraha Avrama, Isaka i Jakova i, naravno Josifa i njegove braće sve dok se nisu preselili u Egipat.
Od svih događaja opisanih u Genezi, želimo, dragi naši čitaoci, da obratite pažnju na jedan poseban. Njemu je posvećen citat na početku (Gen. 8, 9). Citat je povezan sa potopom, koji se dogodio u vreme Noja. Ova nam je priča o potopu poznata iz naših dečijih i učeničkih godina. Mi ćemo dati tek jedan kratak prikaz ovog događaja.
Ljudi su se umnožili, ali ,na nesreću, zajedno sa umnoženjem i porastom ljudskog roda, umnožilo se i gigantski uvećalo i drvo greha. Činili su se strašni gresi pa su ljudi, u Nojevo vreme, onako obludeli, postali gori i od životinja. Duh se ugasio. Pojam o Bogu nije postojao. Preovladavalo je zlo ispunjeno divljim strastima. Tada je Bog odlučio, da potopom uništi svet. Naredio je Noju da načini barku, u kojoj će se spasiti on, žena mu i tri njegova sina sa ženama.
Noje je počeo da izvršava zapovest Božiju. Pravio je barku. A kada bi ga ljudi upitali iz kojeg razloga on to čini, odgovarao je da će Bog uništiti svet potopom. Međutim, ljudi ne samo da mu nisu verovali, već su govorili da je poludeo, budući da se nalazi toliko daleko od mora,a on pravi brod da se spase. Sto i više godina čekao ih je Bog da se pokaju, no oni su, sa svakim danom postajali sve gori. I na kraju, jednoga dana, dok su svi bili bezbrižni, jeli, pili, provodili se i činili svaku vrstu greha, pri tom ne imajući niti saosećajući za Boga, nebo se iznenada pomračilo, počeše da sevaju munje i gromovi. Otvoriše se nebeski vodopadi i 40 dana i noći kiša oblivaše zemlju. Reke su preplavile. Voda se uzdizala do najviših planinskih vrhova. Nigde zemlje!… Samo jedno nepregledno more. I svi se udaviše, sem osmoro njih, koji su bili u barci.
Noje je bio zatvoren u barci. Kada je video da je kiša prestala i da se voda, nekako, snizila, poslao je gavrana. Ovaj nađe crkotine i leševe ljudi koji su plivali u bezdanu i ne vrati se. Golub, ptica koja voli čistoću, nije pak mogao nigde da stane i vratio se u barku.
Nevernici naših dana, poput nevernika u doba Nojevo, takođe neveruju. Neveruju u ono što propoveda Sveto pismo o potopu. Kažu kako je sve to tek obična bajka. Ali, ne!  To nije bajka. To je događaj, koji potvrđuje i nauka. Da, nauka. Dolinom Eufrata izvršena su otkopavanja od čuvenih naučnika arheologije i otkrili su tragove potopa. A o potopu su sačuvani tragovi u predanjima naroda starog sveta.
A mi, dragi moji, živimo u jednom dobu strašnog neverovanja i nečistote, o kome je Hristos prorokovao. Rekao je da će doći dani poput Nojevih. Čujmo glas večnog Boga, koji nas poziva na pokajanje. Neka nas pouči golub, koga je Noje poslao, koji se ponovo vratio u barku. Pretpostavimo da je on simbol ljudske duše. Kao što golub nije našao odmor na bezdanu po kom su plovili leševi, tako ni ljudska duša, koja je načinjena za čistoću i svetost, ne odmara se u svetu, bezdanu zla i nečistote, u bezdanu sveta, nalik na jedan ogroman leš, koji je istrulio i širi odvratan smrad, u kome se mogu zadovoljiti samo duše poput gavrana.
Svako od nas neka se obrati sebi i neka kaže: O, dušo moja, o dobra moja golubice! Zašo si nemirna? Zašto se ne odmaraš? Zašto letiš desno i levo, gore-dole, i nastojiš naći mesto mira i odmora? Ovaj svet, uprkos sveopštom blještavilu, sadrži u sebi lešinu. O, dušo moja, moja dobra golubice! Nemoj odlagati. Sledi goluba.Trči brzo i dođi u barku. A barka je naša Crkva. Neka divljaju oluje i nepogode.Neka podižu strašne valove satana i njegovi pomoćnici. Barka ostaje nepotopljena. U lađi, u našoj Svetoj Crkvi, naći ćeš i ti odmor, kao što ga je našao Sveti Avgustin, kad je rekao: «O, Bože, moje srce je nemirno i uznemireno i ne počiva do trenutka kada će se  odmoriti u Tebi!

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

Druga knjiga Mojsijeva

2. Έξοδος

ZLATNO TELE

(O HRISOS MOSHOS, ΧΡΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A on uzevši iz ruku njihovih,
sali u kalup,i napravi tele
saliveno. I rekoše: «ovo su
bogovi tvoji,Izrailju,koji te
Izvedoše iz zemlje egipatske»

(Izlaz.32,4)

O Svetom Pismu, govorimo, dragi moji. Rekli smo, da je prva knjiga Starog Zaveta, Geneza. Sećate li se onog goluba, koji je odleteo iz Nojeve barke, i ne našavši mesto na kome bi mogao stati, vratio se nazad u barku.
I ti, dušo moja, dobra moja golubice, koja nigde ne nalaziš odmora, vrati se u barku, u Crkvu.Tamo ćeš naći svoj mir i odmor.
Sada otvaramo drugu knjigu Starog Zaveta, a to je Izlazak. Koji je sadržaj te knjige? Čujte.

***

I Z L A Z A K sadrži jedan deo istorije izrailjskog naroda, i to olujni period njegovog življenja. Čudnovata je istorija tog naroda. Izrael je nastao iz jednog korena. Koren tog naroda je bio jedan čovek, velika ličnost, koja izaziva divljenje, ne samo zbog njegovih drugih vrlina, već pre svega zbog njegove vere u Boga. Bio je to Avram. Samo je on, među milionima ljudi, verovao u istinitog Boga! Njemu je Bog dao obećanje, da će se njegovi potomci umnožiti kao zvezde nebeske. Isak je bio njegovo jedino dete. Unuci su mu bili Jakov i Isav. A dvanaestoro Jakovljeve dece, Avramovi su praunuci. Oni su živeli, slobodni, u prelepom prirodnom okružju svoje domovine.
No, šta čini glad! Strašna stvar! Zbog gladi, koja je žela ljude, bili su primorani da napuste svoju domovinu, i da, zajedno sa svojim starim ocem Jakovom, dođu u Egipat, gde je gazdovao izabrani sin, Josif. Otac, deca, žene, unuci, po prispeću u Egipat, brojahu ukupno 75 duša. S Božijim blagoslovom ovaj se mali broj članova patrijarhove porodice iznenađujuće povećao. Rečica je postala reka.Koren je postao ogromno stablo sa bezbroj grana i listova. Naroda beše, otprilike, oko tri miliona. Jeste da su bili manjina, ali itekako važna u egipatskoj autokratoriji. A manjina je živela u strogim predanjima.
No Egipćani, koji su imali vlast, počeli su ih zloupotrebljavati. Izrailjci su pod teškom egipatskom rukom postali robovi. Nisu imali imetak i što je još gore –slobodu. Radili su na raznoraznim, prinudno teškim radovima, dok su u plodovima njihovog truda uživali Egipćani. Terali su Izrailjce da prave noseće stubove i da grade veličanstvene dvorce, kao i ogromne grobove, gde su se sahranjivali balzamovani kraljevi Egipta. Ti grobovi, poznatiji kao Egipatske piramide, sačuvani su do danas i privlače masu turista, koji u njima vide mošti starog sveta. A koliko li je samo znoja, i krvi iz robova isteklo da bi se piramide izgradile! One i drugi arheološki spomenici jesu svedočanstvo ropstva milijardi ljudi starog sveta.
Više od četiri veka Izrailjci su živeli pod bičem tiranske vlasti.Ali želja u njihovim srcima, za oslobođenjem, nije se gasila. Bog je, slušao uzdahe porobljenog naroda i odlučio je da ga oslobodi. Učinio je to na čudnovat način preko svog vernog sluge Mojsija.
Faraon, koji se oglušio o poziv Božiji, da mirnim putem oslobodi Izrailj, kažnjen je, zajedno sa njegovim narodom, sa 10 rana, sve jedna gora od druge, a poslednja, smrt prvenca Egipta, bila je najstrašnija i zadala je Egipćanima tešku žalost.
Faraon je potpisao naredbu o oslobađanju. Sav Izrailjski narod napušta zemlju robovanja, koju je s toliko suza i krvi natopio, i s Mojsijem na čelu odlazi u obećanu zemlju.
Put, velik i divan. A faraon, koji se pokajao što ih je oslobodio pa je krenuo s naoružanom vojskom za njima, da ih ponovo učini svojim robovima, kažnjen je okrutno. Sva njegova vojska, konjanici i kočije i on sam, udavili su se u Crvenom moru. Narod Božiji, koji je gledao to čudo, slavio je Boga i, sada već neometan, krenuo je na put ka obećanoj zemlji, svakodnevno se kroz čuda uveravajući da je Bog s njima. Pojio ih je kristalno čistom vodom. Hranio ih je nebeskom hranom, manom. Vodio ih je u stupu od ognja. Nakon putovanja stigli su na goru Sinaj tu, na vrhu ove gore, gde je danas podignut manastir Svete Ekaterine, popeo se Mojsije, i dok su munje i gromovi potresali mesto, on je preuzeo od Boga deset zapovesti. A odmah potom, Mojsije, zajedno izvesno vreme izbivaše iz sinagoge, kako bi opet razgovarao sa Bogom, dok narod Izrailjski, premda je posedovao toliko dokaza ljubavi Božije, poče se žaliti pa i prigovarati zbog Mojsijevih izostanaka, da bi na kraju posustali pred nostalgijom za Egipatskim idolima. Zatražili su od Arona, brata Mojsijevog, da im načini idola u liku teleta, da bi ga mogli poštovati kao boga. Aron je popustio tom zahtevu. Sve su žene donele svoje zlato, narukvice i minđuše, a majstor je to otopio i tele načinio. Ovog idola su postavili u svoj kamp i počeli su da ga slave kao boga, da mu se klanjaju, prinose žrtve, a udarajući u timbane, da plešu oko njega i zabavljaju se.
Izrailjci su postali idolopoklonici. Kada se Mojsije vratio sa pločama u rukama,  na kojima je bilo zapisano deset zapovesti, i kada je ugledao ovaj stravičan prizor, razbesnevši se, on baci ploče, koje se u sudaru sa zemljom pretvoriše u komade. Tri hiljade ljudi je, njegovom naredbom, tad ubijeno. Takođe je zapovedio i da se zlatno tele pretvori u prah, a ovaj u vodu koju su pili (vidi 32,19-20).
Dragi moji! Čitajući knjigu Izlaska i smotreći gde narod, koji je upoznao istinitog Boga i video toliko čudesa, napušta Istinitog Boga zarad nekog zlatnog teleta, koga, umesto Njega, obožava i slavi, i preokret nam se čini neverovatan. Izabrani narod da obožava jednog idola!
Međutim, istina je. Od obožavanja istinitog Boga, došli su do idolopoklonstva.
Čemu da otpužujemo, i na stub stavljamo Izrailjce, što su obožavali zlatno tele? Kad je i novoizabrani, hrišćanski narod, koji je čuo najlepše učenje sveta i video uzvišenije stvari od onih, koje je u senci slušao i gledao Izrailj, kad je on, u većini, napustio Boga i ponovo odlazi u idolopoklonstvo te obožava idole sa novim likovima i oblicima. Jedan Bog, koji je Bog ovog veka, jeste i mamona, kako je Hristos nazvao obožavanje novca. Ljudi usnama poštuju Hrista, ali u njihovim srcima Bog kojeg obožavaju i zbog koga čine najveće zločine i spremni su da bace čovečanstvo u krvoproliće, jeste zlato, manija novca. Srebroljublje i pohlepa pretstavljaju zlatno tele.
Ljudi ne obožavaju Hrista, već zlato. I najveća zla čovečanstva potiču zbog njega. Srebroljublje je koren sviju zala.
Ko će sada, kao drugi Mojsije, sići s vrha Sinajske gore, da smlavi pun  besa i srđbe, zlatno tele, i da ponoviti besmrtne Hristove reči, koje smo sasvim zaboravili: «Nemožete služiti i Bogu i mamoni»? (Mat. 6, 24).

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

3. Treća knjiga Mojsijeva

LEVITSKA

DAN OČIŠĆENJA

(IMERA EKSILASMU – ΗΜΕΡΑ ΕΞΙΛΑΣΜΟΥ)

«Jer u taj dan biva očišćenje za vas,
da se očistite,bićete očišćeni od
svijh greha svojih pred Gospodom». (Lev.16,30)

Osvrnimo se, dragi moji, i bacimo jedan pogled na treću knjigu Starog Zaveta. Ona sledi odmah nakon Geneze i Izlaska, o kojima je već bilo reči. To je knjiga Levitska.
Kao prvo, zašto se zove Levitska? Takvo ime je dobila po jednom čoveku, koji se zvao Levi. A Levi je bio jedno od dvanaestoro dece patrijarha Jakova, i to treći po redu. Premda je bio živahno dete, imao je dubok osećaj porodične časti. Iz toga razloga, a u trenutku kada je saznao da je neki Sixem obeščastio njegovu sestru Dinu, on je, pun besa i osvetoljublja, napao i zaklao obeščašćivača svoje sestre, kao i mladićevog oca, i opustošio je čitav kraj. (vidi Gen. gl. 34). Levi je bio koren plemena Levi, koje je, u zajednici sa svim ostalim plemenima, njegove braće, sačinjavalo Izrailjski narod.
Pleme Levita je izabrano od Boga preko Mojsija, koje je budući oslobođeno od svih svetovnih obaveza, imalo, kao svoje jedino poslušanje, da služi u proslavljanju Boga. Tako su oni postajali sluge i čuvari skinije (šatora svedočanstva), koja je predstavljala pokretni hram ( i šator od sastanka), za vreme njihovog putovanja ka obećanoj zemlji. Takve pokretne hramove, u smislu lakog prenosa i postavljanja, koristile su i grčke armije u vreme poslednjih ratova. U njima su sveštenici pri vojsci vršili božanstvenu liturgiju, dok su odjekivali zvuci oružja. Vojnici, koji su u to vreme služili, sa ganutljivim osećanjima se sećaju svetih bogosluženja, koja su se obavljala u tim šatorima.
Takav jedan hram, mada kud i kamo veći, budući sastavljen iz mnogo delova, bio je i šator svedočanstva. Za četrdeset godina, koliko je narod Izrailja lutao pustinjom, vršena su u šatoru bogosluženja. Kada se Izrailj nastanio u obećanoj zemlji, tada je sagrađen veličanstveni Solomonov hram za potrebe obožavanja. Radnja u Levitiku je vezana za dešavanja oko šatora svedočanstva, kao centralnog mesta u povodu izrailjskog praznovanja i proslavljanja Boga, kome su službe i žrtvoprinošenja, po dužnosti, vršili Leviti.
Ova knjiga je veoma poučna za sve, ali naročito za današnje sveštenike, koji bi morali biti beskrajno uzvišeniji od levita, sveštenika i arhijereja onog doba. Morali bi biti sveti, da bi mogli i narod da posvete. Sveti oni pa i narod, koji im je stavljen na službu pri vršenju svetih bogosluženja na svetim žrtvenicima.
Posvećenje je ono nad kojim stoji naglasak u ovoj knjizi. Ukoliko neko ima strpljenja da broji, otkriće, da se reč svet, u Levitiku, navodi 78 puta. «Budite sveti», živahno odzvanja zapovest Božija, «jer sam svet ja Gospod Bog vaš» (Lev. 20, 7).
Postoji li, pitam se, nešto uzvišenije od svetosti? Zavirimo li dovoljno duboko u svoju unutrašnjosti, uočićemo da svi stenjemo, jer nismo sveti. Dakle, nismo kakvima nas Bog želi, čisti od svakog greha. Samo je jedan svet u pravom smislu značenja te reči. «Jedan je svet, jedan je Gospod, Isus Hristos, u slavu Boga Oca».
Svi su ljudi grešni, svi su krivi! Svi, u trenucima buđenja, tačnije u momentima, kada se čovek budi iz dubokog sna greha, manje ili više, poprimaju osećaj krivice, koji nastoje da prevaziđu. Čovek nastoji da iznađe oproštaj za sve ono grešno što misli, želi ili radi. Ta psihološka potreba, uprkos svim propovedima materijalista i neznabožaca, ostaje neiskorenjena, u tu svrhu prinosile su se i žrtve, koje su, narodi starog doba, posvećivali bogovima.
Svi, apsolutno svi narodi, imali su svoja žrtvoprinošenja. Ali nijedan u onoj meri koliko ih je tvorio narod Izrailja. To se da videti iz listanja Levitika. Koliko samo vrsta žrtvoprinošenja? Izrailjci su, na prinos žrtveniku, donosili zemaljske plodove, životinje i ptice te obavljali slavlja i panađure. Neka od žrtvoprinošenja su bila radi zahvalnosti Bogu, a neka za traženje milosti Njegove, oproštaja grehova. Ali najveća od svih, ona, koja je izazivala duboku ganutost i vršenja pri tom od svega naroda, bila je žrtva očišćenja. O njoj govori 16-sta glava Levitika. Uz nekoliko reči o njoj završićemo i ovo kazivanje.
Žrtva očišćenja vršena je u mesecu, koji bi, vremenski odgovarao periodu septembar-oktobar. Obavljana je desetog dana u mesecu. Bio je to najvažniji i najsvetiji dan. Tada je arhijerej ulazio u Svetinju nad svetinjama, tu, u ono mesto šatora svedočanstva, inače zatvorenog tokom čitave godine, a izuzetno otvaranog ovog izričitog dana. Bila je to jedna vrsta oltara. Arhijerej je ulazio da prinese žrtvu radi grehova čitavog naroda. Oblačio je lanenu odeždu. U rukama je držao zlatnu kadionicu i posudu prepunu upaljenih ugljenčića na kojima je goreo mirisni tamjan. Zatim je prinosio tele za sebe i svoju kuću, jer je i on, iako arhijerej, duboko osećao ličnu grešnost te je imao potrebu za očišćenjem.
Nakon toga dovodili su dva jarca. Na žrtvenik se prinosio samo jedan. Drugog su puštali da slobodno odšeta u pustinju, s tim da je prethodno arhijerej, stavivši svoje ruke na glavu životinje, ispovedio sve grehe naroda. Taj jarac je nazivan «Onaj koji je odasvud oteran, ime, koje je ostalo do danas, a pod njim se podrazumeva osoba, kao nosilac grehova mnoštva naroda, koju bi trebalo kazniti.
Po završetku ove javne ispovedi, arhijerej je, držeći posudu u kojoj je bila smešana krv teleća i žrtvovanog jarca, puno puta ovim kropio ceo žrtvenik i narod. Otprilike se, na ovakav način, vršila žrtva očišćenja. Postavlja se pitanje, da li je krv jaraca i teladi, koja se, kao reka u izobilju prosipala na izrailjskim žrtvenicima, imala moć da umilostivi Boga? A odgovor na to pitanje, daje nam apostol Pavle u svojoj poslanici Jevrejima. Osvrćući se na Levitik, on je, govoreći u njoj o žrtvoprinošenjima judejaca, došao do sledećeg zaključka «jer krv junčija i jarčija ne može uzeti grijeha» (Jevr. 10, 4). Dakle, krv junaca i jaraca žrtvovanih u izrailjskim žrtvoprinošenjima, nije u mogućnosti da otpušta grehe.
Zbog čega, onda, tolika žrtvoprinošenja junaca, ovaca i jaraca? Isti Apostol i na ovo pitanje odgovara. Po premudrom planu Božijem te žrtve su, sa jedne strane, trebale da u svetu pre Hrista održe živ osećaj krivice, dok su sa druge, one bile praslika jedne posebne, nesvakidašnje, koju je, na strašnoj Golgoti, prineo naš Gospod, Isus Hristos. Dan očišćenja je prethodio Velikom Petku, kada je Gospod, poput proteranog jarca, poneo svu težinu grehova čitavog sveta, svih ljudi od Adama do svršetka veka. Ova Hristova žrtva se dogodila jednom za svagda i, kao takva, ukinula je sve one iz Levitske knjige, a od tada vernici svih vekova, čiste se kroz tajnu božanske evharistije, što znači da u njoj nalaze otpust grehova. Da, koliko vredi jedna kap časne krvi našega Hrista, ne vrede reke krvi životinja, kao ni svi trudovi ni borbe, žrtve ni vrline ljudi.
Spašavamo se časnom krvlju Isusa Hrista, koji «nas čisti od svakog greha» (A Posl. Jov. 1, 7). Ovo je istiniti temelj naše vere. Levitska knjiga  živo nas podseća na tu istinu.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

4.Četvrta knjiga Mojsijeva

BROJEVI

(ARITHMI – ΑΡΙΘΜΟΙ)

603.550!

«Beše ih izbrojanih šest stotina
i tri hiljade i pet stotina pedeset»(Br.1, 45-46)

Četvrta, dragi moji, četvrta knjiga Starog Zaveta nosi naziv Brojevi. Zašto? Jer u prvoj glavi ove knjige, koju je, kao i prethodne, napisao Mojsije, biva reči o jednom popisu stanovništva. Za njega je Mojsije naredio da se obavi još u samom početku izlaska Izrailjskog naroda iz Egipta, gde su bili robovi oko 400 godina. Zapovedio je da se prebroje svi muškarci, koji su bili stariji od 20 godina. Kada se popis završio, muškaraca, sposobnih da nose oružje bilo je 603.550. U njega, po zapovesti Mojsijevoj, nisu bili uneti Leviti, o kojima je bilo reči u našem prethodnom kazivanju. Oni, budući određeni da služe njihovom pokretnom hramu, tj. šatoru svedočanstva, bili su oslobođeni ratnih dužnosti. Nakon mnogo godina, a negde pri kraju njihovog dalekog puta, kad se utaboriše blizu Jordana, urađen je novi popis, koji je brojao nešto umanjeniji broj ljudi od onog prethodnog. On je iznosio 601.730 (vidi 26, 51). Zbog tog popisa knjiga je i prozvana Brojevi.
Od muškaraca iz prvog popisa nastala je vojska, koja je imala oblik krsta. Bila je ovo jedna predivna praikona snage časnog Krsta, u ime koga «narodi barbarski se pobeđuju». U sredini te vojske nalazio se šator svedočanstva, oko koga su bdeli, poput čuvara, leviti. A na četiri strane te vojske (prema istoku, zapadu, severu i prema jugu), ustrojavala su se plemena. Pleme Danovo sa 62.700 muškaraca. Pleme Benjaminovo sa 35.400 muškaraca. Pleme Manasijino sa 32.200 muškaraca. Pleme Jefremovo sa 40.500. Pleme Gadovo sa 45.650. Pleme Asirovo sa 41.500. Pleme Simeonovo sa 59.300. Pleme Neftalimovo sa 53.400. Pleme Judino sa 74.600. Pleme Isaharovo sa 54.400. Pleme Zavulonovo sa 57.400. I pleme Ruvimovo sa 46.500 muškaraca. (vidi B. 1, 21-43).
Ovo ni u kom slučaju nije bila tek obična vojska. Ona nije predstavljala mnoštvo ljudi, koje je bilo lako pobediti i rasformirati. Naprotiv, delovala je kao jedno povezano telo. Isticala se po svojoj disciplinovanosti. Sve je u njoj bilo postavljeno i ustanovljeno sa takvom preciznošću do u najmanju pojedinost. Svaki muškarac je tačno znao gde je bilo njegovo mesto i koji mu je zadatak. Ova vojska se takođe isticala i po svojoj poslušnosti i disciplini, a od svega je, najvažnija bila njena moralna čistota. To je bila jedna sveta vojska. Kako su se vojnici čuvali od telesnih grehova, koji su mogli izazvati gnev Božiji. A ukoliko bi se i dogodio neki prestup, ako je neko kršio moralni zakon,bivao je strogo kažnjen.
Izrailjci, ovako organizovani, ostali su u blizini Sinajske gore oko godinu dana, gde su im je i predato deset zapovesti. Tu su se vežbali i pripremali.Usledio je znak za polazak. Zatrubile su trube, napravljene od srebra. Vojska je krenula i posle pređenih, otprilike sto kilometara, stigla je na mesto gde od zelenila nije bilo ni traga. Pred njima se pružala jedna pustinja, koja i danas izaziva strah kod putnika, premda putuju savremenim sredstvima. Stravična pustoš! Narod je video i uplašio se. A kad je Mojsije poslao dvanaestoricu u izviđanje ne bi li otkrili koji narodi žive u okruženju, strah se još više pojačao. Nakon neizvesnog i problematičnog puta, izviđači su se vratili nazad, a vesti koje su doneli, bile su takve da su prouzrokovale paniku. Govorili su da su videli gradove s ogromnim zidinama, koje je bilo nemoguće osvojiti. I ne samo da su zidovi bili nedodirljivi,v eć i ljudi, koji su ih štitili, odudarali su od normalnog proseka, budući da su im tela bila previsoka i prejaka. Prestravljeni narod nije hteo da ide dalje.
Čudan narod! Kod toliko i toliko dokaza da ga Bog čudnovato štiti i da ne treba da okleva i da se boji, on upada u malodušnost. I opet prigovori, nove žalbe i novi skandali. Ljudi iz Mojsijevog bliskog okruženja su se pobunili, u želji da mu preotmu vlast, i da oni vode narod. Bilo je trenutaka, kada su Izrailjci, opsednuti besom, posezali za kamenicama da kamenuju Mojsija. No ovaj je ostajao neumoljiv i postupao je saglasno sa uputstvima, koja je primao od Boga. One, koji su se pobunili protiv Mojsijeve vlasti, date mu od Boga, zemlja  je otvorivši se, progutala. Narod je počeo da se smiruje i da traži oproštaj i nastavio je putovanje pod Mojsijevim vođstvom. Međutim od toliko hiljada muškaraca, izbrojanih u danu njihovog izlaska, samo su se dvojica udostojila da vide obećanu zemlju. Svi ostali su pomrli i zakopani u pustinji. Od  603.550 samo 2! Kakva tragedija! Krenulo je, dakle  603.550 muškaraca, sa preko 20 godina starosti. Ali, ako bi se ovom broju muškaraca, koji su mogli nositi oružje, pribrojale i žene i deca, tada je njihov ukupan zbir, naroda na putu, ka obećanoj zemlji, dostizao cifru od 3.000.000. Trimilioniti narod! Nevernici ne mogu prihvatiti da je jedan narod od tri miliona ljudi, živeo 40 godina u pustinji i održao se. Nailazi se na ogroman problem prehrane kako se toliko ljudstvo hranilo u takvoj pustinji, bez ijedne travke zelenila? Jer, ne samo 3.000.000, već i 300 ljudi da se nađu u nekoj pustinji daleko od centara nabavki, biće u opasnosti da pomre (od gladi) usled nedostatka hrane. Za ovako tragične slučajeve svedoči nam istorija. Iz tog razloga, prehrana, i uopšte samo preživljavanje čitavog naroda, jeste proviđenje, kojem pronalazimo smisao, ako prihvatimo, da je iza tog naroda stajao svemoćni, premudri i predobri Bog. Nema potrebe da se ponovo posumnja u istorijski put ovog naroda.Obavljena su posebna istraživanja od naučnika iz te oblasti. Čuveni arheolozi izvršili su iskopavanja na prostorima opisanim u svetim knjigama, Izlazak i Brojevi, gde je vojska ratovala. I sa onim što su otkrili potvrđena je istoričnost događaja.
Čitav jedan narod, od tri miliona, uz pomoć Božiju, kao ogromno drvo presadio se u zemlju, koja im je obećana. Nećete da poverujete u to? Ali, čak i u naše vreme, jedan sličan događaj zbio se u ovoj našoj napaćenoj domovini. Više od dva miliona kako muškaraca, tako i žena i dece grčkog naroda, koji je živeo tri hiljade godina u delovima Male Azije, Ponda i Trakije, proteran je i onako ogoljen i od svega lišen, prebegao je 1922 godine u našu malu izmučenu otađbinu. I Grčka je izdržala. I ne samo da je izdržala; ovo drvo elinizma koje je presađeno raširilo svoje plodonosne grane i kroz marljivost njegove dece, uspelo je prikazati novo čudo rađanja istog naroda, naročito u trenutku najveće slave, kada su izrekli istorijsko NE, 1940- te.  Evo nam razloga više zašto bi knjiga Brojeva morala, da nas Grke, posebno motiviše.
A naša pouka? Vrednost, dragi moji, vrednost jednog naroda ne meri se u brojevima i njivama.Vera je njegovo merilo. Narod koji veruje u Boga i živi u saglasnosti sa božijim zapovestima, ma koliko on bio malen i ma koliko ga poteškoća sretalo, na kraju će pobediti i slaviti. Sa druge strane, ukoliko bi se našao narod izuzetne veličine, bogatstva, i moći, a bez Boga kao zaštitnika, on će pre ili kasnije pasti. Milioni nula = nula. Međutim nulama se povećava vrednost kad ispred njih stane broj 1. Da li ste me razumeli, dragi moji? Jedan je Bog, koga Grčka deco hvalite i preuznosite u sve vekove.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

5. Drugozakonik peta knjiga Mojsijeva

ZAKON BOŽIJI

(O NOMOS TU THEU)

«I često ih napominji sinovima
svojim, i govori o njima kad sje-
diš u kući svojoj i kad ideš put-
em, kad ležeš i kad ustaješ»
(Drugoz.  6,  7)

Peta, dragi moji, peta knjiga Starog Zaveta jeste Drugozakonik, koja u zajedništvu sa ovim prethodnim (Geneza, Izlazak, Levitik i Brojevi), na neki način obrazuje, takoreći asterizam od pet bleštavih zvezda, što sjaje na duhovnom nebu Svetog Pisma. Ovih pet knjiga, zajedno, nose opšte ime i nazivaju se Petoknjižje, čiji je pisac bogovidac Mojsije.
Drugozakonik! Zašto se naziva Drugozakonik? Pokušaćemo da vam što slikovitije ovo rastumačimo i da vam predstavimo njen sveukupni sadržaj.
Ovde u Florini, na visini od  1020 metara, postavljen je ogroman krst, visine 30 metara, otprilike, i izdaleka se čini kao putujuća zvezda te podseća da «u svemu pobeđuje». Želja nam je da se na toj visini, pored krsta, sagradi i jedna zvezdarnica, no nailazimo na mnoge prepreke. Ako bi neko, umesto odlaska u kafanu ili noćni klub, pozorište ili bioskop, potrudio se i popeo na visinu, da baci svoj pogled na nebo, ostaće zadivljen. Ugledaće panoramu. Nebo puno zvezda. U njegovim mislima će momentalno da se izrodi pitanje’ ko je to načinio? Ko se, vekovima i hiljadama godina, tamo nalazi? Zdrav um čoveka pruža samo jedan odgovor’ Bog je taj koji je stvorio bezbroj zvezda, mesec, zemlju, sunce, svu vaseljenu. Ali Bog nije samo tvorac koji ih je jednom stvorio, da bi, potom, prestao da se stara o njima, već do kraja promišlja, hrani i upravlja. Gospodari celokupnim zvezdanim svetom. Gospodari, ali kako? Zakonima. Prirodnim zakonima! Jedan od njih, najvažniji, koji je otkriven posle mnogo naučnih istraživanja, jeste zakon svetske privlačnosti. O njemu se piše, ali ne i objašnjava. Naučnici nam saopštavaju, kako se sva nebeska tela, zbog tog zakona, uzajamno privlače, drže na pravilnom odstojanju, kreću se po tačno utvrđenim putanjama jednakom brzinom, bez bojazni od mogućeg sudara. Sva nebeska tela poštuju ovaj zakon i sa preciznošću sata prelaze svoju putanju,  kao što se vidi u primeru Halejeve komete, koja nas posećuje svakih 75 godina. Posetila nas je 1911, a zatim i nedavno 1986.
Prirodne zakone, pored sunca, meseca i zvezda, poštuju, takođe, i sva stvorenja Božija na zemlji, kao što su drveće ,ribe, ptice, životinje, sav biljni i životinjski svet, u bezbrojnim svojim rodovima i vrstama. A pošto se striktno njega drže nastavljaju da postoje.
U materijalnom svetu se, sa primenom prirodnih zakona, postiže harmonija (sklad). Međutim, osim prirodnih postoje i drugi zakoni, neuporedivo uzvišeniji od ovih a to su, takozvani, moralni zakoni, i njih je, za čoveka, postavio isti Bog. I od čovekove usaglašenosti sa tim zakonima, zavisi njegova sreća. O, čoveče! Boga slušaju sunce, mesec, zvezde, biljke, i svi oni, nekim tajanstvenim glasovima, kao da i tebi govore: Poslušaj i ti, čoveče, Boga!
Prvi zakon o moralu je nepisan. To je savest, koja je usađena u dubinu čovekovog duševnog sveta. Činiš li dobro; tvoja savest ti povlađuje. Činiš li zlo; ona te kontroliše. A kontrola savesti je najgora od svega. Bolje da te ujede škorpion, nego da te ujede savest.
Savest je bila dovoljna, da bi, kao što treba, uređivala čovekov život. Ali, kako se čovek dao zlu nadvladati, savest, ta sjajna zvezda u grudima ljudi, pomračila se. Njen glas je počeo da bledi. I zbog toga je dobri Bog, osim nepisanog, dao i pisani zakon. A taj zakon, koji ukratko sadrži sve naše obaveze prema Bogu i prema bližnjem, jeste dekalog (10 zapovesti), koji je predan Mojsiju na gori Sinaj. Deset zapovesti, izgovorene prostim jezikom, su sledeće:
-Nemoj imati drugih bogova osim mene
-Nemoj obožavati idole.
-Ne uzimaj uzalud ime Božije.
– Da se sećaš dana Subotnjeg i da ga svetkuješ.
– Poštuj oca svoga i majku svoju.
– Ne čini preljubu
– Ne kradi.
– Ne ubij.
– Ne svedoči lažno.
– Ne poželi ništa što je tvog bližnjeg. (Izlazak 20, 1-17).
Ovo je napisani zakon, urezan na dvema pločama. On ima večnu važnost. Međutim, ne smemo prevideti činjenicu, da je taj zakon dopunjen od Gospoda našeg, Isusa Hrista, i prikazan, u svoj svojoj lepoti i svetlosti, u Njegovoj predivnoj besedi na gori (Mat. Gl.  5, 6 i 7). Jevanđeljski zakon je savršen zakon, za koga važe Hristove reči: «Nebo i zemlja će proći, a reči moje neće proći» (Mat. 24, 35). Znači, jevanđeljski moralni zakon je stameniji i trajniji od prirodnih zakona, koji će na svršetku veka, kada se pojavi nova zemlja i novo nebo, prestati da vrši svoju funkciju i da postoji.
Posle ovih nekoliko reči o prirodnom i moralnom zakonu, vraćamo se na knjigu Drugozakonik. Naziva se Drugozakonik, jer u sebi sadrži dekalog, (deset Božijih zapovesti), ali ne uprošćeno, kao što su date na Sinajskoj gori, već dopunjene i protumačene od strane Mojsija. Mojsije, koristeći se zapovestima dekaloga kao osnovom, propoveda u Drugozakoniku i uz tumačenje proširuje njihov sadržaj. Svaki onaj koji uzme da pročita ovu predivnu knjigu, moći će to jasno da sagleda! A ukoliko neko oseća ganutost dok sluša kakvog sjajnog sveštenika gde objašnjava i tumači Jevanđelje, utoliko će mu biti ugodnije srcu, da čita ovu knjigu, i da sluša bogovidca Mojsija, kako sa bogonadahnutošću objašnjava i tumači deset zapovesti!
Neko vidi u Drugozakoniku odredbe, po kojima su se određivali različiti slučajevi ličnog, porodičnog i narodnog života Judejaca. U onom nemilostivom i nečovečnom svetu prepoznaje se jedan povišen ton ljubaznosti i čovekoljublja. Evo jedne odredbe: Zabranjuje se rušenje jednog ptičjeg gneza! (vidi 22, 6-7).
Sva poglavlja Drugozakonika lepa su i poučna. Ali, od svih je najviše poučno 28-mo poglavlje, koje sadrži poslednje slovo Mojsijevo, pre nego što je umro. Sa koliko brige govori o narodu! Ali i sa kakvom jasnoćom duha, koji se od Boga obasjavao, propoveda o budućnosti ne samo Judejskog naroda, već i svakog drugog! Budućnost zavisi od izučavanja i tvorenja zakona Božijeg. Jedna proročanstvo je sigurno: čuva li se zakon budućnost je svetla; nečuva li se zakon-budućnost je mračna, žalost i uzdasi je prate. Čovek u sprezi sa svojim dobrim delima tvorac je budućnosti. Molim vas, otvorite Stari Zavet i proučite jednom i dvaput i mnogo puta ovo poglavlje, koje se ispunjava i u našem narodu.
A kako ogromno značenje ima zakon Božiji za čovekovu budućnost, zbog toga u Drugozakonik-u postoji zapovest, koja se neposredno odnosi na roditelje. O, roditelji, koji imate decu, noću i danju izučavajte zakon Božiji (vidi 6, 7).  Neka se u kućama čita, neka se izučava, neka se neprestano čuje zakon Božiji. Kuća, koja za temelj ima Jevanđelje, sagrađena je na steni. Ona, pak, kuća i društvo uopšte, koje ne čita i ne ispunjava Jevanđelje, obrušiće se u ruševine.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

6. Isus Navin – Isus Navin

SAM – MONOS

«A ja i dom moj služićemo
Gospodu». (Isus Navin 24, 15)

Šesta knjiga Starog Zaveta je Knjiga Isusa Navina. Naziv je dobila prema događanjima, koja na poučan način pripovedaju o istoriji Izrailja u toku jedne 25-to godišnjice, a koji su se zbili u vreme kada je ovaj narod predvodila velika ličnost, Isus Navin. Ko je on bio? Iznećemo ovde jednu sažetu sliku njegovog delovanja.
Isus Navin je bio jedan od bliskih Mojsijevih saradnika. Sa njim je bio čitavo vreme njegovog poslanja,od dana uzlaska iz Egipta pa sve do dana njegove smrti. U svim, poverenim mu zadacima koje mu je Mojsije nalagao, Isus Navin je pokazao veliku volju i hrabrosti i potpuno poverenje u Mojsija. Mojsije, ceneći Isusovu posebnost i sposobnost, odredio ga je za svog naslednika.
Delo koje je sada Isus Navin preduzeo bilo je veliko i teško. Morao je da smesti Izrailjce,koji su 40 godina lutali po pustinji, u obećanu zemlju gde su tekli med i mleko. Mojsije je stigao do njenih granica. Pre nego što je umro, u zemlji Moav, sa vrha gore Navav, Mojsije je video obećanu zemlju.
U obećanoj zemlji, u vreme kada je vođstvo preuzeo Isus Navin, postojala su kraljevstva, nastanjena idolopoklonicima. Da bi Isus pokorio ta mala kraljevstva, bila je neophodna borba. Jedno od njih, ono najjače, bilo je kraljevstvo koje je imalo Jerihon za prestonicu. Odlikovalo ga je plodno prostranstvo; dolina, koja je bila zasađena sa aromatičnim drvećem, iz kojih je izlazio poznati balzam, koji je bio izuzetno tražen u kraljevskim i bogatim kućama starog doba. Jerihon je bio opasan duplim zidovima i svi su ga smatrali neosvojivim.
Tako jaka kraljevstva morala su biti osvojena, da bi se nastanio izabrani narod. Ali, kako da se osvoje? Neko drugi bi na njihovom mestu sigurno oklevao da izvrši tako jedno teško delo. Za to je bila potrebna vojska obučena u ratnim tehnikama, poput onih odreda Aleksandra Velikog. Ali, Isus Navin se odvažio, jer je znao da se delo, koje je preuzeo, nalazilo pod zaštitom Boga, koji je dao zvanično obećanje, da će iz Egipatskog ropstva voditi svoj narod u obećanu zemlju. Verovao je da granice naroda određuje Bog. Kada je trebao da preuzme vođstvo naroda, i, kada je kao čovek osetio svoju nemoć za jedno tako odgovorno delo, čuo je gde mu glas Božiji govori:
Mojsije sluga moj umrije, zato sada ustani, prijeđi preko toga Jordana ti i narod u  zemlju koju dajem sinovima Izrailjevijem. Svako mesto na koje stupite stopama svojim dao sam vam, kao što rekoh Mojsiju. Od pustinje i od ovog Livana do reke velike, reke Eufrata, sva zemlja Hetejska do velikog mora na zapadu, biće međa vaša. Niko se neće održati pred tobom svega veka tvojega, s tobom ću biti kao što sam bio sa Mojsijem, neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti. Budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovedio Mojsije sluga moj, ne odstupaj od njega ni na desno ni na levo, da bi napredovao kuda god pođeš. Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putovima svojim i tada ćeš napredovati. Nisam li ti zapovedio: budi slobodan i hrabar? Ne boj se i ne plaši se; jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš. (Knjiga Isusa Navina, 1, 2 – 9),
Isus Navin je, s nepokolebivom verom u Boga, počeo svoje delo. Njegovo putovanje je prepuno čudesnih događaja.
A kao prvi takav primer čudesnosti pokazao se onaj, kada je sav Izrailjski narod prešao reku Jordan, a da niko nije pokvasio nogu. Kako? Čim su sveštenici ušli u Jordan, vode ove nasilne reke su se otvorile i stale uzdignute, poput dva zida, kao nekad što se dogodilo u Crvenom moru, i kroz prolaz je prešao sav narod. Taj događaj se razglasio po svoj okolini, i strah je obuzeo sve narode, koji su živeli u obećanoj zemlji.
Za njim je usledilo drugo čudo. Jerihon, koji se smatrao neosvojivim, bio je opkoljen i osvojen bez rata. Kako? Po zapovesti Isusa sveštenici sa kovčegom, koji su išli spreda, i narod, koji ih je sledio u tišini, obilazili su ga sedam puta; svaki dan po jedan obilazak. Kada se završio sedmi obilazak zatrubile su trube i narod je snažno povikao. Tada su se, kao od strašnog zemljotresa, srušili zidovi i ništa neosta uspravljeno. Sve ovo je potvrđeno arheološkim iskopavanjima, koja su se dogodila 1907 godine. Na mestu gde je taj grad bio utvrđen (opasan).
Još nešto se dogodilo; još nenadanije čudo je usledilo kada je Isus Navin u jednoj teškoj bitci, koju je vodio protiv pet ujedinjenih kraljeva, u trenutku kada je sunce pošlo svom zalasku a njemu ponestalo malo vremena, da upotpuni svoju pobedu, povikao je: «Stani sunce nad Gavaonom, i mjeseče nad dolinom Elonskom» (10,12). Tada se zalazak sunca produžio i Isus je do kraja potukao ujedinjena kraljevstva.
Isus Navin je, sa Božijom pomoći, uspeo da pobedi sve neprijatelje i da osvoji obećanu zemlju, koju je podelio svim plemenima.
I na kraju, u dobi od 110 godina, predosetio je svoju smrt. Pozvao je narod Izrailja i uputio im je poslednje reči. U tom govoru podsetio ih je na sva čudesna događanja tokom 25-ogodišnjeg vladanja tim narodom, preporučio im je da se ne pokažu nezahvalni prema Bogu, već da drže Njegove zapovesti, ukoliko žele i dalje da budu pod njegovom snažnom zaštitom. Ova propoved se nalazi u 23 i 24 poglavlju, a inače je veoma vredno štivo za čitanje. Sve što se tamo govori o Izrailju, tiče se i nas, kao naroda koji veruje u istinitog Boga. Iz celokupnog oproštajnog govora izabrali smo sledeće. Nakon što im je ukazao kako treba da se ponašaju u budućnosti, da bi imali Božiju zaštitu, naglasio je:
«Niko vas ne prisiljava. Slobodni ste da izaberete da služite istinitom Bogu ili da služite lažnim bogovima. Ali pomislite na svoju odgovornost. Ne znam šta ćete učiniti. Ali ja i moj dom ćemo služiti Gospodu (24, 15).
Veoma je dirljiva i poučna ova beseda. Sledimo ga: «Ja i moji ukućani ćemo služiti Gospodu».
Dragi moji hrišćani! Kao što smo nebrojeno puta naglašavali bilo usmeno – bilo pismeno, naš narod, izabrani narod, uživao je velika dobročinstva data mu  od Boga i puno puta se spasao na čudesan način. Ali taj isti narod se poslednjih godina, pod sloganom demagogičnih materijalista i neznabožaca, odmetnuo od pravog Jevanđelskog puta i poklanja se novim idolima. Živi jedan novi način života potpuno suprotan od čednog življenja kojim su se odlikovali naši pokojni očevi. Mnogo je hrišćana po imenu, ali su idolopoklonici u svom svakodnevnom životu. Oni koji se ubrajaju u verne i žive po Božijim zapovestima jesu manjina, i kako vreme odmiče biće ih sve manje! Verni hrišćanin se nalazi u takvoj sredini gde se prezire istinski hrišćanski život i gde se poklanja lažnim bogovima našeg veka. Verni hrišćanin biva podvrgnut napadima čak i od rođaka i prijatelja, koji traže od njega da se odrekne vere (sebe).
A ti, o, verni hrišćanine! Ma gde i gde god da se nalaziš i ma koliko da je neprijateljsko tvoje okruženje, i čak ako te svi omrznu, i prijatelji i rođaci, i ako sam ostaneš, nemoj se predavati očaju (razočarenju). Sa nepokolebivom verom u Hrista kaži i ti ono što je rekao Isus Navin: «Ja i moja kuća ćemo služiti Gospodu».

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

7. Sudije – Krites

300!

«Tako tri čete zatrubiše u trube i
polupaše žbanove, i držahu u levoj
ruci lučeve a u desnoj trube trubeći,
i povikaše: mač Gospodnji i Gedeonov»
(Sud. 7, 20).

Sedma, dragi moji, sedma knjiga Starog Zaveta je knjiga o Sudijama. Ona obuhvata, otprilike, 300 godina istorijskih, kada su Izrailjskim narodom upravljale takozvane sudije. Ko se nazivao sudijama? Predočićemo ukratko.
Kao što smo rekli u prošlom izlaganju, Isus Navin je, nakon Mojsijeve smrti, upravljao Izrailjom u trajanju od 25 godina, i posle mnogih borbi s Božjom pomoći, smestio je izabrani narodu u obećanu zemlju. Generacija koja je skupljena u vojsku pod vođstvom Isusa Navina i koja se borila u bitkama i videla čuda koja je Bog učinio preko Isusa, ta generacija je ostala verna Bogu svojih otaca. Međutim, kada su ljudi ovog naraštaja počeli jedan za drugim da umiru, a mlađi da ih smenjuju, koji nisu gledali čudesa Božija, taj novi naraštaj je, budući hladan, krenuo da se udaljuje od služenja istinitom Bogu.
A Izrailj je patio od pritiska naroda u okruženju, koji se iznova počeo da organizuje te da mu preti. Ti narodi su bili: Moavci, Amorejci, Amalici, Filistejci, Hananejci, Madijanci, Sidonci, Egipćani, Mesopotamci i Arapi. Svi ovi narodi živeli su u strašnom mraku idolopoklonstva, klanjali su se idolima, obožavali lažne bogove. A njihova obožavanja, kao i obožavanje Vala, odvijala su se uz orgijanja. Kurvarstvo i druga neprimerena dela koja su sramotila ljudsko dostojanstvo, obavljala su se javno kao izraz obožavanja. Na njihovim su se žrtvenicima, kao ugodne žrtve za njihove bogove, prinosili ljudi, (A) posebno mladi, deca i odojčad, koji su klati javno, dok su timbani idolopoklonika snažno odjekivali, kako bi se zaglušila žalost majki! Ti narodi su stekli snagu i bogatstvo i na sve načine od svuda su pritiskali izabrani narod Božiji, Izrailj, kako moralno tako i materijalno.
Izabrani narod Božiji je ličio na ostrvce u nekakvom okeanu idolopoklonstva. I, da ga Bog nije štitio, nestao bi sa lica zemlje. Jedan takav vid zaštite Božije događao se u trenucima krize, kada je narod bio u opasnosti od uništenja, Bog je uzdizao važna lica koja su preuzimala ulogu vođe naroda. A ta lica, vođena rukom Božijom, pobeđivala su neprijatelje i na brutalan način satirali njihove idolopokloničke odlivke, te ponovo vratili narod na pravi put.
Ta lica, koja su u izvanrednim okolnostima, sakupila u svojim rukama svu vlast, nazivala su se sudije. Svi, izuzev jedne žene, Debore, koja je takođe vladala narodom i bila sudija, bili su muškarci.
Ukoliko bi želeli da, u ovom kratkom izlaganju, navedemo sva imena sudija, i da ispričamo život i delovanje svakog od njih, bilo bi nemoguće to učiniti. Prisetimo se reči samog apostola Pavla, koje on navodi u poslanici Jevrejima: «Jer mi ne bi dostalo vremena kad bih stao pripovedati o Gedeonu, i o Varaku i Samsonu i Jeftaju, Davidu, Samuilu,i o drugim prorocima» (Jev. Pos. 11, 32).
Molim, sve one koji žele da saznaju više o tim velikim muževima, da otvore knjigu o Sudijama i neka je pročitaju. Svakako će im poslužiti na korist. Mi, iz razloga zbog koga se piše ova beseda, navešćemo samo jednog sudiju, a to je Gedeon.
Gedeon je živeo u vreme kada je Izrailj bio u velikoj opasnosti. Madijanci i Amalici, koje smo pomenuli u nabrajanju, uspeli su da izvrše stravičan napad na narod Izrailja. Ličilo je to na napad jedne vrste škorpija, koja nije ostavljala ništa iza sebe. Grabili su sve njihove stvari kao i domaće životinje. Nisu ostavili ni ovcu, ni vola, ni mulu, ni magare – opšta katastrofa. Izrailjci su se preplašili, a oni koji su se spasili, odbegli su u brda i sakrivši se u pećinama, nastojali su da, sa ono malo hrane što su poneli sa sobom, prežive. Sve ih je obuzeo očaj.
Ali, iznenada jedno svetlo zasija. Anđeo Gospodnji se pojavi pred Gedeonom, koji se u tom trenutku bavio nekim ratarskim poslom. On ga obaveštava da ga je Bog izabrao, kako bi se Izrailj oslobodio od Madijana. Zar ja da spasim Izrailj; upita Gedeon. I, da bi se on ubedio, događa se čudo. Jedan otkos, potpuno suv, koga je ostavio preko noći, zatekao ga je ujutro vlažnog i punog vode, i iz koga je, ocedivši ga, napunio jedan sud vodom. Videvši ovo čudo Gedeon je poverovao.
Otpočeo je svoje delo. Poput munje on napada, i ruši, jedan žrtvenik idolopoklonika. To kod idolopoklonika izaziva revolt i oni učvršćuju svu vojsku. A Gedeon, pre nego što će napasti Madijance, poziva Izrailjce na goru Galad. Okupilo se dvadeset dve hiljade muškaraca. Gedeon im se obraća rečima. Ko je od vas strašljiv neka ide. Ostade potom svega deset hiljada. Ali, i među njima vrši odabir; postavlja i njih na ispit. Vodi ih na reku da se napiju vode. Sve one koji piju vodu bez savijanja kolena, što, inače, priliči psima, on zadržava pored sebe. Tako je od deset hiljada samo njih tristo učinilo po volji Gedeonu. Ovu šačicu ljudi on je naoružao sa tri presvetla oružja.
Svaki je morao da u jednoj ruci drži trubu, dok bi u drugoj nosili ćup u kome je bila sveća. Truba bi zatrubila na njegov znak, ćup bi se razbijao a sveća bi gorela. I tako, jedne noći koju Madijanci nisu očekivali, četa od 300 vojnika je udarila. Trube su zatrubile. Ćupovi su se razbili. Sveće su bacale svetlost. A svi su ko jedan napali uz gromoglasni poklič i lozinku «Mač Gospodnji i Gedeonov» (7, 20). Šta se desilo nemoguće je rečima opisati. Neprijateljski su se odredi rasuli i Gedeonova pobeda je zablistala.
Usledile su i druge bitke, a neprijatelj je potučen, tako da nijedan narod, narednih 40 godina, nije ometao narod Izrailja.
Dragi moji! Videste li čudo. Sa svega 300 ljudi Gedeon je uspeo da izvojuje tako blistavu pobedu. Njih tri stotine, izabranih od sveukupnog naroda, i strogo iskušanih, vredelo je više od hiljade drugih. Jer, pre svega, oni behu čuveni po svojoj hrabrosti, a, nadasve, po svojoj poslušnosti i odanosti tokom svih onih čudnih naredaba od strane vođe. Bili su spremni na sve. Čemu nas to uči? Da se pobede ne zadobijaju kroz mnogoljudstvo, kome nedostaje vera i hrabrost. Već kod prvog okršaja oni od straha klonu i uspaničeno beže. Pobede se dobijaju sa nekolicinom smelih i duhom nadahnutih ljudi.
Nije li se nešto slično dogodilo i u istoriji našeg mučeničkog naroda? Koliko je bilo onih koji su čuvali Termopile; bilo ih je puno. Ali, od tolikog mnoštva Leonid je, poput drugog Gedeona, i sam zadržao njih tri stotine, sa kojima je pošao u bitku protiv miliona varvara.
Čak i danas su nam potrebni borci kao što je to bio Gedeon. Naša crkva, izabrani narod Božiji, biva okružen od novih Madijanaca, Moavaca, Filisteja, Amalika. Neprijatelja vere danas izviru sa novim imenima. I, da bi se izvojevao pobedonosni rat, oni koji budu ratovali moraju biti naoružani poput Gedeonove vojske. Treba da imaju trubu, ćup i sveću. Truba, koja govori o uzvišenom i hrabrom proispovedanju Evanđelja. Ćup, koji bi morao da se ispuni suzama jednog iskrenog pokajanja. Sveću, koja predstavlja svetlo koga šire dobra dela.
Sve eparhije se moraju organizovati u Gedeonove odrede.

O, Gospode! Ukaži u narodu na hrabre borce, koji će biti spremni da poginu za Pravoslavnu veru. Čast onima koji čuvaju njene kapije!

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

8. Knjiga o Ruti

SNAJA – SVEKRVA

(NIFI – PETHERA, ΝΥΦΗ – ΠΕΘΕΡΑ)

„Ali Ruta reče: nemoj me nagovarati da te
ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti
Ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću
se i ja; tvoj je narod moj narod, i
tvoj je Bog moj Bog. Gde ti umreš, umreću
i ja, i onde ću biti pogrebena.“ (Ruta 1, 16 – 17)

Osma knjiga, Starog Zaveta, naziva se Knjiga o Ruti. A zove se tako, jer ova mala knjiga pripoveda priču o jednoj izabranoj ženi, Ruti, koja se udostojila postati predak Hristov po telu. Ali, da pogledamo njenu priču.
Čitajući Knjigu o Ruti dolazimo do kraja perioda, tzv. perioda sudija, sa kojim smo se imali prilike pozabaviti u predhodnoj knjizi. U Izrailju je tada nastala velika glad. I kao što to biva u takvim vremenima ljudi napuštaju svoja staništa i polaze u potragu za novim, gde očekuju da će naći hranu. Tako se dogodilo i sa izrailjskom  porodicom Eli Melehu i Noemini, koji su sa svoja dva sina prošli granicu Izrailja i nastanili se u zemlji Moavskoj. Kada su dvojica sinova porasla uzeli su za žene Moavke.
Jedna se zvala Orfa a druga Ruta. Elimeleh je umro u stranoj zemlji, a isto tako i njihovi sinovi. Za njim su ostale tri udovice; Noemina i njene dve snaje – bez dece. Tri udovice; jedna od mnogih porodičnih tragedija koje su se dogodile u životu.
Kad je do Noemine stigla vest o prispelim, boljim danima za zemlju Izrailja, ona je odlučila da se vrati u svoju domovinu. Na polasku, Noemina je rekla svojim snajama koje su je pratile:
Hvala vam za ljubav koju ste pokazale prema mojoj deci i meni; hvala vam. Vi se sada vratite vašim očevima i njihovim kućama, i, kao još uvek mlade, udajte se i potražite sebi sreću i nove domove. Bog neka vas blagoslovi!
Zagrilila ih je i poljubila, a suze su joj tekle iz očiju. Međutim, dve snaje, zbog prevelike privrženosti svekrvi, nisu htele da se rastanu od nje. Noemina je ostala nepokolebiva. Na kraju, Orfa je popustila i vratila se očevoj kući. Ali Ruta se nikako nije dala odvojiti od Noemine. Čujte šta je snaja odgovorila svekrvi:  nemoj me nagovarati da odem od tebe. Gde ti ideš, ići ću i ja sa tobom; i, gde se ti nastaniš, nastaniću se i ja. Tvoja je domovina i moja. Tvoj narod je i moj narod. Tvoj Bog i moj Bog. A ako umreš, želim da me sahrane pored tvog groba… (Ruta 1, 16 – 17).
Zajecaše i obema im pođoše suze. Ruta se nije htela odvojiti od svoje svekrve. Tada je Noemina, poražena Rutinom upornopću, popustila. I, svekrva i snaha u vidu dva tela a jedne duše, krenuše zajedno na put povratka.
Nakon napornog pešačenja stigle su u Vitlejem. Prošlo je mnogo godina od kada je Noemina sa svojim suprugom otišla iz njega. Pa ipak, stanovnici Vitlejema nisu zaboravili bračni par, koji je živeo u ljubavi. Čim su čuli za Noeminin povratak svi su potrčali da je dočekaju. Na njihove reči dobrodošlice, kao što su ove: naša slatka Noemina! Koliko se radujemo što te ponovo vidimo, ona je odgovarala: ne zovite me Noemina, već me oslovite Gorčinom; jer je sav moj život ispunjen patnjom; umro mi je suprug, umrla su mi deca, i vraćam se bez ičega.
Dve žene su stigle u Vitlejem u vreme žetve. Tada je u području Vitlejema živeo jedan bogati veleposednik po imenu Voz. On je imao radnike i radnice koji su, srpom, želi njegovo klasje.
I, kada je jednog dana na njivu došao Voz, da bi video šta rade radnici, ugledao je među njima ženu, kako skuplja ono malo preostalog klasja nakon žetve, koje je ostalo rašireno po njivi.
Postojala je zakonska norma po kojoj je vlasnik dužan da ono malo klasja ne uzme sebi, već da ga ostavi, siromašnima, siročadi i udovicama, da ga oni skupljaju. Voz je pitao: Ko je bila ta žena. Odgovorili su mu da je ona Moavka, koja nije htela da ostavi svoju svekrvu, već je došla sa njom. Voz je, čuvši ovo, bio veoma ganut. I inače, je na sve stanovnike Vitlejema ostavilo snažan utisak to, da je jedna strankinja, žena iz neprijateljske zemlje, ostavila svoje i ostala da prati svoju bolnu svekrvu – udovicu. Voz je naredio svom sluzi da joj ne dopusti da ode na drugo mesto, već da je pusti da slobodno skuplja klasje sa njegovih njiva. Pozvavši je on ču od nje za njenu životnu priču. To ga je još jače ganulo. Nije mogao zamisliti da bi tolika brižnost mogla da se nađe u grudima jedne strankinje, a još pogotovo – iz Moava, zemlje koju je Izrailj toliko mrzeo.
Ruta se pretovarena klasjem, vratila svojoj svekrvi. Noemina je, čuvši za njen susret sa Vozom, kao mudra žena, udelila svojoj snaji nekoliko dragocenih saveta.
Ruta je svakodnevno odlazila na Vozove njive. Između njih dvoje se razvila bliska ali i učtiva povezanost. A kada je Rut zatražila od Voza da je zadrži kraj sebe kao svoju sluškinju, njega to kosnu još jače; i kada su naposletku ispunjene određene zakonske norme, prema kojima je najbliži rođak preminulog supruga bio dužan da uzme njegovu udovicu, a isti je to odbio, tada je Voz tražio od Rute da mu bude supruga.
Ruta se pokazala kao privržena Vozova supruga. Iz tog braka se rodio Ovid; od Ovida se rodio Jesej, od Jeseja se rodio David. A od Davidove loze rodio se naš Gospod Isus Hristos.
Tako je ta Moavka, koja je dolazila iz idolopokloničke zemlje, po neispitivom promislu Božijem, bila udostojena da bude predak Hristov i jedna od četiri žene koje se spominju u porodičnom stablu Gospoda ( Matej 1, 1-16).
Dragi moji hrišćani! Mnogo je pouka koje dolaze iz dirljive priče o Ruti. Poučna je za sve. Npr. zar nas to što je ta sirota udovica od jutra do mraka išla po njivama i što je s velikim trudom sakupljala klasje, ne uči o korisnosti radinosti i ekonomičnosti Ili, još duhovnije, ne poučava li nas sveštenike, koji radimo na duhovnoj njivi Crkve kao žeteoci, da moramo biti neumorni u svom poslu, skupljajući i utemeljujući sve što je korisno (ma koliko to sitno izgledalo).
Međutim najbitnija od svih pouka jeste Rutina ljubav prema svojoj svekrvi Noemini. Iznenađujući primer. Ko ovo pročita neće ostati ravnodušan. Toliko ljubavi; toliko brižnosti; toliko samopožrtovanja od jedne neznabožačke žene!
Dođe mi da plačem, dragi moji. Jer od mnogih porodičnih problema, za koje, kao pastir, znam, svedočim da je takva ljubav snaje prema svekrvi i svekrve prema snaji redak fenomen; skoro da kažem kako i nepostoji. Svakodnevne scene izbijaju u porodicama između ova dva lica. Teško nama! Snaja ne poštuje svekrvu. Svekrva ne voli snaju. Iz raznoraznih sitnih sporova u srca se uvlači jedna neiskorenjiva mržnja.
Navešću ovde jedan primer. Jedna snaja, nakon mnogih i čestih opomena koje sam joj uputio, priznala je svoju grešku i sa suzama je zatražila oproštaj od svoje svekrve. Ali svekrva kao da je imala kameno srce – ostala je okrutna i nimalo dirnuta. Ne opraštam ti! vikala je stalno. I otišla je iz moje kancelarije izgovorivši stravične kletve.
Gde si, Noemina, koja si toliko volela svoju snaju! I, gde si, Ruta, koja si toliko volela svoju svekrvu! U kom veku živimo!…
Svi, mi bi trebali da čitamo ovu dirljivu knjigu Starog  Zaveta. Ali, posebno bih to preporučio svim snajama i svekrvama. Knjiga je ova jedno blistavo ogledalo u kome se jasno prepoznaje sva naša kukavnost.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

9. – Prva knjiga Samuilova

DVOJE DECE ILIJEVE

(TA DIO PAIDIA TOU ILI)

„Jer sam mu javio da ću suditi domu
njegovu do vijeka za nevaljalstvo, za koje
je znao da njim navlače na se prokletstvo
sinovi njegovi, pa im nije zabranio.“ (I Sam. 3, 13)

Deveta knjiga Starog Zaveta naziva se Prva knjiga Samuilova. Naziva se tako jer, u vreme koje opisuje pisac ove knjige, Izrailjci su dobili svog prvog cara, Saula, koga je zamenio David. Međutim, osim što govori i opisuje ova dva cara, knjiga pominje i druga dva lica, Samuila i Ilija, koji su poslednje sudije. Od svih onih koji se pominju u ovoj knjizi, jedan je koji izaziva neizmerno poštovanje, a to je – Samuilo. Njegov život i delovanje je u bliskoj povezanosti sa tri druga lica: Ilijem, Saulom i Davidom. Nemajući mogućnosti da opišemo, makar i ukratko, sve događaje, izabraćemo one u kojima se ogleda život i delovanje Samuilovo, kao sudije i proroka.
Pogledajmo, najpre, poreklo od koga je potekla ova izabrana ličnost. Samuilova je majka bila Ana, žena svetog života. Ona je živela u braku sa Elkanom. Ali, na njihovu žalost nisu imali dece. Ana je sa suzama i uzdasima uznosila svoje molitve Bogu, moleći ga da joj podari dete. Videći je tako uznemirenu, Ilije, koji je bio sveštenik, pokuša da je uteši rečima: idi u miru; Bog će ti podariti dete. I, zaista. Ana je ostala bremenita i rodila je jednog živahnog dečaka. Majka je zablagodarila Bogu uz jednu toplu molitvu, koja je ostala i poje se kao jedna od devet oda naše crkve. Taj divni hvalospev počinje ovako:
„Razveseli se srce moje u Gospodu, podiže se rog moj u Gospodu; otvoriše se usta moja na neprijatelje moje, jer sam radosna radi spasenja tvojega. Nema svetog kao što je Gospod; jer nema pravednijeg od Boga našeg; i nema svetijeg od tebe…“ (2, 1 – 2).
Samuilo se, od svoje dečije dobi, posvetio Gospodu i služio je sveštenika Ilija. Dete je raslo, duhovno jačalo i izdvajalo se po svojim vrlinama i pobožnosti. Svi su o njemu govorili samo najbolje. Postao je, ne samo sudija, i to poslednji, već i prorok. Navešćemo ovde nekoliko njegovih upozorenja i proročanstava.
1.    – Sveštenik Ilije imao je dva sina. Oni su, zajedno sa Samuilom, posluživali oko žrtvenika. Ali, koliko je Samuilo odskako svojom pobožnošću, toliko su oni bili nepobožni. Niti su Boga poštovali, niti su ga se bojali, ma ni u najsvetijim trenucima, kada je njihov otac prinosio žrtve i prinose na žrtvenik. Nepobožni i halapljivi oni su nasilno grabili meso od prinesenih žrtava sa žrtvenika i jeli ga. Nisu se obazirali na hladne opomene njihovog oca. Bog je, preko proroka Samuila, upozorio Ilija, da će on, a i njegova deca, doživeti gorku končinu. Tako se i dogodilo. U jednoj teškoj bitci Izrailjaca protiv drugih plemena, dva su sina Ilijeva ubijena, a starac Ilije, kad je doznao za to, pao je sa svoje stolice i ubio se. Isto tako se, i jedna njegova snaja, koja je bila trudna, od strašne vesti porodila pre vremena i umrla.
2.    – Izrailjski narod kome je počelo smetati to da su svi narodi u okruženju imali cara, podigao se i zatražio da ga dobije i on. Samuilo im je rekao, da to što traže nije u saglasnosti sa posebnom poslanicom koju je posedovao njihov narod. On je imao cara koji je trebao da uređuje i vlada, kako njihovim životima tako i svim onim pojedinostima u njemu. Njihov Car je bio sam Bog. Međutim, narod je bio uporan. Tada im je Samuilo odgovorio: Ako želite da imate cara, kao što ga imaju narodi, ja vas ne mogu sprečiti. Ali vas upozoravam da ćete pod monarhijom, kao u potpunoj vlasti zemaljskih careva, puno propatiti. Nećete ni nad čim vladati, ni zemljom, ni stadima, ni decom…
3.    – Nakon ovog narodnog zahteva i Božijeg pristanka, koji, iz pedagoških razloga, nije postavljao prepreke za ostvarenje želje tvrdovratog naroda, Samuil je počeo da im traži cara. Prepoznao ga je u liku muškarca, koji je po visini odskakao od svih Izrailjaca. Bio je to Saul. A baš u vreme kada ga je tražio, da bi ga pomazao za cara, Saul je, po zapovesti svog oca, hitao da pronađe magarce… od čuvara magaraca pomazuje se i postaje car; prvi car Izrailja. Iz ambisa u visine.
4.    – Saul je, kao car, bio hrabar. Međutim, u jednom trenutku on je zanemario poslušnost Bogu. Bog je naredio potpuno istrebljenje jednog naroda, što je, za izabrani narod predstavljalo skandal i veliko iskušenje. Saul je izbavio od smrti neprijateljskog cara i odabrane ovce i telad, koje je, kao žrtve paljenice, prinosio na žrtveniku. Zbog ovog svog neposlušanja bio je upozoren od Samuila. Bog mu je, kroz Samuilova usta, rekao: uzvišenije od svih žrtava i prinosa jeste da me neko sluša. Samuil je prorekao da će Saul biti kažnjen za neposlušnost. I, zaista, bio je kažnjen. U jednoj teškoj bitci protiv Filisteja njegova vojska biva poražena, a Saul se ubija svojom sabljom.
5.    – Nakon Saulove smrti Samuilo je tražio novog cara. Po Božijem ukazanju nalazi ga u jednoj seljačkoj porodici bogatoj decom, a koja je brojala osam sinova. U porodici Jeseja. A to dete je bio David koji je bio najmlađe dete mnogobrojnog domaćinstva. Sirotog oca je zaprepastilo, da je od svih starijih sinova izabran ovaj najmlađi. Kada je Filistejac Golijat, gigant iz neznabožačkog plemena koji je širio strah i trepet u Izrailju, bio savladan jednim udarcem Davidove ruke, tada se David pokazao kao narodni junak i najslavnija ličnost Izrailja, a posle mnogo nedaća, prouzrokovanih Saulovom zavišću, nakon njegove smrti se i zacario.
Dragi moji! Sve što je zapisano u ovoj tridesetprvoj glavi Prve knjige Samuilove je poučno. Posebno za onoga ko veruje u Božije reči i sa poniznošću čita njene stranice. Međutim, od svih poučnih primera voleo bih da obratite pažnju na kažnjavanje sveštenika Ilija i njegova dva sina.
Istina, Ilije opominje svoju decu da ne čine svetogrđe u svetom času bogosluženja. Pa zašto je kažnjen? Pita sveti Zlatoust, i odgovara: Ilije je bio kažnjen jer nije bio revnosniji u štićenju zakona Božijeg. Drugim rečima on se nije smeo zadovoljiti običnim savetovanjem. Uvidevši nepobožnost kod svoje dece, morao je preduzeti mere, da se takvog raspoloženja i nedoličnog ponašanja, niti ne usude približiti svetom žrtveniku. Zar nije imao pokraj sebe kakav štap? Šta više, nije li mogao da obznani njihovo neverstvo pred narodom i da zatraži od njega primerenu kaznu? Na nesreću on je sve prikrivao…Sablažnjavajuća očeva ljubav prema deci! Ovo je pouka za sve nas a naročito za telesne i duhovne očeve. Jesi li otac? Savetuj ljubaznošću svoju decu, umilno. Ali, kada deca ne žele više da slušaju, tad iskaži strogoću, da uvide kako se ne mogu igrati očevom mlakoćom i zaštitom. Jedna odmerena strogost ima dobre strane, kao što se vidi na primerima pretnja je, takođe, vaspitna mera. Tako i mi duhovni oci, episkopi i sveštenici Svevišnjeg, koji smo odgovorni za spasenje duša, nemojmo biti poput Ilija, kako nam se ne bi dogodilo isto što i njemu. A oni sveštenici koji su u braku, neka još bolje pripaze na svoju decu koja služe u Svetom oltaru, da ne budu prestupnici nalik Ilijevoj deci.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

10. – Druga knjiga Samuilova ili Druga knjiga o Carevima

JEDNA PROPOVED

ENA KIRIGMA

„Tada reče Natan Davidu:
ti si taj.“ (II Sam. 12, 7)

Deseta knjiga, dragi moji, deseta knjiga Starog Zaveta naziva se Druga knjiga Samuilova. Ona govori o carevanju Davidovom, koje je trajalo 40 godina (1005 – 966 p.H.). David je čuvao ovce svog oca, kada ga je Bog, preko proroka Samuila, pozvao i svojom zaštitom projavio u njemu jednog od najslavnijih careva Izrailja.
Carstvo Izrailja je, pre Davida, bilo maleno. Napadali su ga i pustošili svi susedni narodi i nikad nije nalazilo mira.
Takvu malu državu preuzeo je David i, uz Božiju pomoć, stvorio je od nje jednu od najslavnijih. Porazio je sve njene neprijatelje, a glas o njemu se proneo i do kraja vaseljene.
Ali David , taj slavni car izrailjski, je  sagrešio. Šta mislite, šta je bio povod njegovom sagrešenju? Oni što nemaju strah od pogrdnog i sablasnog, a koje nam u izobilju nudi televizija, pa i video, neka čuju, molim, šta se dogodilo Davidu od samo jednog pogleda.
Bilo je podne; sunce još nije izašlo. David, umoran od truda i briga oko upravljanja carstvom, popeo se na balkon u dvorcu i, šetao tamo – amo. Odatle je bacio pogled na susednu kuću i opazio je jednu ženu kako se kupa. Žena je bila veoma lepa. Taj grešni pogled osvojio je Davidovo srce. Poželeo je da izbliza upozna tu ženu i da se sa njom poveže.
A, ko je bila ta žena i, kako se zvala? Zvala se Vitsaveja i bila je zakonita supruga jednog Davidovog vojskovođe, po imenu Urija, i koji je u to vreme bio odsutan iz Jerusalima, jer se borio protiv neprijatelja Izrailja.
Davidu se um, usled velike privlačnosti koja se razgorela u njegovom srcu pri pogledu na Vitsaveju, pomračio i nije mogao da razmišlja. Ušao je u nezakonitu vezu sa Vitsavejom i ona je, u njoj, zanela njegovo dete.
David se uznemirio, jer bi se strašni greh uskoro otkrio, a žena preljubnica je, po Mojsejevom zakonu, trebalo da bude kamenovana na smrt, budući da je osramotila svog supruga. On je nastojao da nekako prikrije zločin.
Naredio je svom vrhovnom oficiru da Uriji odobri slobodan dan, Vitsavejinom suprugu, kako bi otišao svojoj kući. Urija je, ništa ne sumnjajući, uzeo dopust. Ali, – o, moralne li veličine njegove duše, – on nije otišao svojoj kući da spava sa svojom ženom, kao što je David računao, već je ostao da napolju, ispred carske palate, i zajedno sa drugim vojnicima, čuva cara! Kada je, ujutro, David saznao za ovo – jako se iznenadio. Pozvao ga je na carsku gozbu i nastojao je da ga ubedi da ode svojoj kući. Ali, Urija je to uporno odbijao. Kao odgovor na Davidovo istrajavanje, Urija mu je rekao: „Care moj, kad kolone naših mladića odlaze u boj i ginu, kako da ja idem svojoj kući i uživam u lepoti porodičnog života? Savest mi moja to ne dozvoljava!“ (II Sol. 11, 11).
David, umesto da se pouči ovako divnim primerom svog odanog oficira, pa da dođe u samospoznaju i pokajanje, naprotiv, on postaje još mračniji i biva okrutniji nego pre.

Tako deluje đavo. Pošto te baci u jedan greh, on ne staje, već nastavlja da te gura iz greha u greh, sa stene na stenu, sve dok te potpuno ne uništi…
David naređuje svom vrhovnom oficiru, da Uriju postavi na mesto najžešćeg boja, kako bi bio ubijen! Vojskovođa izvršava naredbu; Urija se sada nalazi u središtu bitke. Uskoro, kao što se da i pretpostaviti, biva ubijen.
A David? Davidu je laknulo! I sad bez ikakvog ustručavanja, uzima Virsaveju kod sebe u dvorac i živi „srećno“. Srećno!? Dva smrtna greha je David počinio: preljubu i ubistvo. A početak svemu je bio jedan grešan pogled..
Kako sad ti, moj hrišćanine, možeš satima da sediš pred televizorom i videom i očima svojim gutaš tela žena? Zar se ne bojiš? Od takvih pogleda su se namnožila kurvarstva, preljube, razvodi, porodične drame. Da! Samo jedna varnica je u stanju da sažeže čitavu šumu, i samo jedan pogled je dovoljan da rasplamsa strast koja se teško gasi. Preljubnik, David, postao je ubica jednog nedužnog čoveka, hrabrog oficira svoje vojske.
Zbog ovako strašnih grehova niko se nije usudio da ga prekori. Svi su ga hvalili i blagosiljali zbog lepe žene koju je dobio. David je postao moralno neosetljiv, poput čoveka koga opijaju narkoticima i koji postepeno otupljuje, gubi vezu sa prostorom i nije svestan onoga što govori. Postoji li gori narkotik od greha?
I, da! David se budi iz teškog grehovnog sna. Kako? Budi ga jedna propoved. Zar samo jedna? Naravno! Pročitajte nastavak druge knjige Samuilove i videćete njegovo buđenje. Ukratko ćemo ga prepričati.
Jedan Božiji čovek, prorok Natan, otišao je u dvorac, gde je bio primljen na saslušanje kod uvaženog cara, koga su  se svi bojali. Bez imalo straha on istupi pred njega, rekavši mu: Care, došao sam da ti prijavim jedan zločin, koji se dogodio u tvom carstvu. Dva čoveka su bila komšije. Jedan od njih je bio veoma bogat. Imao je na hiljade ovaca i goveda, dok je drugi imao samo jednu ovčicu. On i njegova deca su je puno volela i jela su sa njom. Došao je nekakav stranac i pozvonio je na vrata bogatog čoveka; on  je trebalo da ga  ugosti. I ne bi bilo ničega da je on uzeo jednu od svojih ovaca i zgotovio je strancu za ručak. Ali, na nesreću, on to nije učinio. Otišao je i uzeo ovčicu od siromaha i spremio je za jelo.
Čuvši ovo David se silno  rasrdi i reče: „ Tog bogataša koji je tako nečasno postupio, treba osuditi na smrt“. Onda mu je Natan odgovorio: „Care, ti si taj koji je počinio ovaj gnusni zločin! Ti, tako bogat, koji je imao na raspolaganju toliko žena, otišao si i uzeo ženu Urije“.
Tada se David duboko zamislio i priznao je Natanu:“Zgrešio sam Bogu“. (12, 13).
Na njemu se videlo istinsko kajanje. Ustajao je noću, sa zvezdama i plačući je suzama natapao svoju postelju. Iz ovog njegovog pokajanja nastali su i neki psalmi, pre svih 51. zvani psalm pokajanja, koji se tako često pominje u našoj crkvi.
Dragi moji! Mnogi danas greše poput Davida i ostaju moralno unakaženi. Ko će ih probuditi iz dubokog sna greha?
Jedan Natan.
Ali gde je Natan? Gde? Svaki sveštenik jeste i, treba da bude taj Natan koji poziva ljude na pokajanje. Nije neophodno da je Zlatoust. Ukoliko veruje u svoje sveto poslanje njegovo će vatreno srce, poput Natana, iznaći i slike i primere i priče, koje će, salivene u plamenu propoved, dirnuti i najveće grešnike, koji će i sami posvedočiti i priznati. Sagrešismo Bogu“.
Ova priča nas uči da je Božija propoved, koja se dosledno primenjuje, na korist od svega najpotrebnija.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

11. – TREĆA KNJIGA O CAREVIMA

SOLOMONOV HRAM

O NAOS TOU SOLOMONTOS

„Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te
obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sa-
zidah?“ (I knj. o Car. 8, 27)

Jedanaesta, dragi moji, jedanaesta knjiga Starog Zaveta nosi naziv Prva knjiga o Carevima, i, uglavnom opisuje događaje za vreme vladavine Solomona, koja je takođe trajala oko 40 godina ( 926 – 966 p.H.).
Solomon je bio sin cara Davida i žene mu Vitsaveje.
Kada je Solomon bio pozvan da nasledi tron svog ostarelog oca, osetio je veliku agoniju. Vrlo dobro je znao koliko je patio njegov otac David, upravljajući judejskim narodom, koji je, uprkos svim dobročinstvima Božijim, često ostavljao služenje istinitom Tvorcu i obožavao idole.
Preživljavajući u agoniji Solomon je, iznenada u noći, čuo Božiji glas, gde mu govori: „ Traži od mene šta želiš i daću ti“.
Neko drugi bih na njegovom mestu tražio od Boga materijalne stvari, zlato i srebro, počasti i slavu, pobede i trijumfe nad neprijateljima, stvari koje mame ljudska srca. Međutim, Solomon nije tražio ništa od nabrojanog.
Zaželeo je nešto drugo, nešto što je cenio više od svega, a to je mudrost, tj. onu umnu i duhovnu snagu sa kojom će moći da razabira u raznim, teškim situacijama vladavine, i odlučiti šta je dobro i pravilno a šta je loše. To je zatražio kroz toplu molitvu..
Želite li da čujete njegovu molitvu? Poslušajte sa kakvom poniznošću se moli Solomon:
„Gospode, ti si zaštitio mog oca Davida. Ti si mu ukazao svoju veliku milost. Spasao si ga od mnogih opasnosti i prosvetljujući ga pomogao mu da vlada tvojim narodom u istini, pravdi i poštenju. A šta je sa mnom? Priznajem da sam mali i ništavan. Ja sam poput malog deteta koje ne ume da upravlja. Narod koji treba da vodim je golem i, mnogo je problema. Jedno ti tražim, Gospode moj, da mi podariš mudrost i doslednost, da mogu da vladam i rešavam probleme ovog naroda, kojim je tako teško upravljati.“
Bog je, kako kaže knjiga Starog Zaveta, uslišio poniznu Solomonovu molitvu, i odgovorio mu je: „Pošto nisi tražio dugovečnost ni bogatstvo, ni krvi i osvete neprijateljima, već si poželeo mudrost kako bi pravedno upravljao ovim narodom, zato ti dajem srce mirno i mudro, koje nijedan car do sada nije primio, a neće ni posle tebe.“ (vidi 3. 5 – 14).
Zaista, Solomon je mudro vladao narodom. Kao prvi dokaz njegove mudrosti bio je onaj, koji se ukazao već u prvim danima vladavine, i koga je on, kao izuzetno težak problem, rešio na najmudriji način.
Dve žene su, noseći jedno dete, istupile pred njega, tvrdeći, svaka za sebe, kako je prava detetova majka. – Dete je moje! – govorila je jedna
–         Ne, moje je! – tvrdila je druga.
A Solomon, da bi dokazao koja od njih govori istinu, izdao je naredbu da se dete, mačem, prepolovi na dva dela. Tada je ona žena koja nije bila mati detetu, to prihvatila, dok je ona druga, prava majka, povikala: – Ne, ne želim da se moje dete zakolje. (vidi 3, 16-28). Na ovaj način se dokazala istina..
Dokaz Solomonove mudrosti su i knjige koje je napisao,a to su, Priče Solomonove i Knjiga Propovednikova. Ove dve knjige su predivne zbirke izreka i poučnih primera. One  zaista sijaju jače od bilo kog dijamanta u mraku koji stvaraju neznanje, greh i strasti.
Mudrost Solomonova je postala nadaleko poznata i ne samo u Jevrejskom narodu već se glas o njoj proneo do svih zemalja iz kojih su dolazili ljudi, da se dive njegovoj mudrosti.
Ali ono što  je Solomonovom carstvu pridavalo i spoljašnji sjaj i po čemu je bilo poznato i van granica svoga carstva, je bio hram koji se gradio za javno obožavanje Boga.
Kao što je već poznato, Judejski narod u vreme svoga lutanja po pustinji je obožavao istinitog Boga u šatoru svedočanstva. Ali kada se taj narod nastanio u obećanoj zemlji, tada je prvi put ideja o podizanju posebnog hrama za obožavanje Boga  se pojavila kod cara Davida.
David je sakupio ogromne količine novca i materijala za podizanje hrama.
Ali Bog nije njemu dozvolio da sagradi hram; jer je David, kao što je rekao, bio čovek krvi, ratni car, koji da bi pobedio raznorazne neprijatelje Izrailja, vodio ratove i ubijao. Drugi car, čije će carovanje biti više mirno, on bi trebalo da preuzme izvršenje toga dela.
A taj car je bio sin Davidov, Solomon, čije ime znači car mira. David je u zadnjim trenucima svoga zemnoga života izdao naređenje Solomonu da izvrši njegovu veliku želju i da sagradi jedan hram, koji on nije mogao sagraditi jer ga je Bog sprečavao. Solomon je počeo da izvršava očevo naređenje čim je učvrstio svoje carstvo.
Ogromno delo. Kao mesto gde će se graditi predivni hram, izabrao je brežuljak Moria. Naručio je izvrsnu stolariju iz susednih zemalja. Preneo je i mermer. Pozvao je hiljade radnika i tehničara, stranih i domaćih, koji su po njegovim uputstvima radili neumorno.
Ukupno sedam i po godina je trajalo građenje ovoga hrama. U toku podizanja hrama nije se čuo udarac alata, jer je sve kamenje bilo obrađeno u posebnim kamenolomima i sve je bilo u obliku pravougaonika i tako su bez blata postavljali jedan na drugi kamen.
Osim hrama, koji se nalazio u centralnom delu okolo se prostiralo jedno mnoštvo zgrada, koje su predstavljale kuće sveštenika i poklonika. Hram je budio divljenje i tada su ga smatrali  jednim od svetskih čuda.. Sa velikim počastima su održali osvećenje hrama.
Solomonov hram se održao 425 godina, sve do dolaska Vavilonskog kralja Navuhodonosora koji ga je uništio.
Iznad ondašnjih temelja ovog starog hrama tek posle 52 godine, podignut je od Jevreja novi hram, koji se održao punih 500 godina. Ali i taj hram je bio uništen.
Poslednji hram, najveći i najveličanstveniji je bio podignut od cara Iroda, u koji je i Hristos ušao. Naravno, Jevreji su sa divljenjem isticali ovaj hram radi njegove veličanstvenosti, a Isus Hristos je tužno rekao „neće ostati ni kamen na kamenu“ (Mat. 24,2).
Zaista posle 40 godina otprilike hram je bio uništen od Tita i samo se neke ruševine od onoga hrama čuvaju i do danas, na koje često idu današnji Jevreji i plaču neutešno. Jedan pokušaj da se opet nanovo sazida hram za vreme Julijana Prestupnika nije uspeo.
Iako je Izrail postao država ponovo, jedna od bogatijih zemalja utoliko Jevreji nisu mogli da ponovo sagrade hram i ostaju bez hrama. Ostaju bez hrama, u vreme kada i najmanje selo naše siromašne domovine, Oksia pored Prespanskog jezera (sa 14 stanovnika), ima sagrađen velelepni hram u čast Balkanskih misionara i prosvetitelja svetih Kirila i Metodija.
Ukoliko Judejski narod poželi da vidi znake vremena i pokaje se: Tada, po apostolu Pavlu (Rim. 11, 11-12), novi dani slave će se ukazati za čovečanstvo. Mi po proročanstvima verujemo da će jednog dana Judejci poverovati u Hrista. Amin.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

12. Četvrta knjiga o carevima

SEDAM PUTA – EPTA FORES

«I spusti se Nemija i krsti se
u Jordanu sedam puta po
reči Jelisejevoj i povrati se
telo njegovo i posta kao u
malog deteta i očisti se.
(D. Car. 5, 14)»

Dvanaesta, dragi moji, dvanaesta knjiga Starog Zaveta naziva se Knjiga o Carevima 4 i govori o istoriji Judeja posle cara Solomona.
Za vreme vladavine cara Solomona, sina Davidova, kao što smo već videli, Judejski narod nalazio se na vrhuncu svoje slave. Nastanio je sve četiri strane sveta; slava i bogatstvo se sakupilo. Simbol slave i bogatstva Izrailja bio je velelepni hram Solomonov, koji je po svojoj veličanstvenosti bio jedinstven i spadao u jedno od svetskih čuda onoga doba. Iz svih krajeva sveta su dolazili posetioci, koji bi, po odlasku u svoje zemlje, pričali kakve su sve čudnovate stvari videli i čuli u prestonici Izrailja.
Na žalost slava carstva nije se održala dugo. Solomon, taj mudri car Izrailja, u poslednjim danima svoje vladavine posrnuo je u greh. Postao je «ljubitelj žena» (vidi 3 Knjiga o car. 11, 1). Uprkos staračkoj dobi, bio je nadvladan od svog telesnog nagona. U njegovom dvorcu okupljalo se mnoštvo lepih žena, koje su dovodili njegove ulizice, da bi mu udovoljili. Tu je bilo i žena iz drugih zemalja, koje su bile čuvene po svojoj lepoti. Ali te žene su u religioznom smislu bile idolopoklonice i prenosile su nečiste običaje i navike idolopoklonstva u Solomonov dvorac. Kao što se i očekivalo, Solomon nije ostao neometen načinom života tih idolopokloničkih žena. U njihove spavaće sobe i paviljone, dospeli su idoli, koje je zakon Božiji strogo zabranjivao. O, kakvo zlo mogu da načine nečiste žene ljudima koji imaju uzvišene činove! Jedan mudri Solomon promenio se u poslednjim danima svoga života i ocrnio je slavnu prošlost, izazvavši gnev Božiji.
Pre nego što će umreti, Bog mu reče: «Zato što mi nisi ostao veran do kraja, nego si prestupio moje zapovesti, tvoje carstvo će biti podeljeno na dva dela. U većem delu će car biti tvoj sluga a u drugom i manjem delu, tvoj sin. A ta podela carstva će nastupiti nakon tvoje smrti.» (3.Car. 11,11-13).
Tako je i bilo. Posle njegove smrti na tronu ga je nasledio njegov sin Rovoam. Narod je tražio rasterećenje od poreza koji su bili nametnuti u vreme podizanja ogromnih građevina, ali Rovoam je bio okrutan i gord i ne samo da nije umanjio poreze, već ih je udvostručio.
Tada je jedan veliki deo naroda, ne trpeći to, podigao ustanak, a ujedinjeno carstvo podeli se na dva dela. Prvo, prema severu, nazvano je Carstvo Izrailja, a drugo, prema jugu, sa prestonicom u Jerusalimu, nazvano je Severno carstvo Juda. Od 12 plemena, deset se nastanilo u gornjem carstvu, dok su dva plemena (Juda i Benjamin) nastanila južno carstvo.
Podela carstva na dva dela bila je pogubna. Otpočela je propast, sve dok oba carstva, jedno po jedno, nisu bila potpuno uništena, te postala vlasništvo stranaca. Kakvo je deljenje zlo!
Jedna takva slična podela se dogodila pre 70 godina i u našoj domovini, Grčkoj. Naš ujedinjeni i slavan narod, nakon sjajnih pobeda u balkanskim ratovima, usled velikih političkih podela razdelio je zemlju na dva dela, severnu i južnu Grčku. Severni deo sa prestonicom u Solunu, a južni deo sa prestonicom u Atini. Ali, na sreću, ta podela nije dugo potrajala. Narod se ponovo ujedinio na dobrobit svih. Na žalost, seme razdora koje je bilo posejano, donelo je malo kasnije svoje gorke plodove, a to je bila maloazijska katastrofa. Neka Gospod zaštiti našu domovinu, da bi njeni stanovnici živeli složno, u jedinstvu i ljubavi.
Mnogi su carevi vladali u tom kratkom periodu podele Judejskog carstva, neki na jugu, a neki na istoku. Njihovi odnosi često nisu bili prijateljski. Jedni su prezirali druge. Mnogo strašnih događaja se desilo u tom razdoblju. Ali mi smo od svih tih izabrali samo jedan, koji se desio u vreme carovanja Jorama, sina Ahavova, onoga nepobožnog cara (842-853 p.H.)
Susedna zemlja Izrailja bila je Sirija. Vođa sirijske vojske bio je jedan iskusan i hrabar vojskovođa, NEMIJA.
Nemija je bio veoma bogat i slavan. Ali šta da radi sa svojom slavom i bogatstvom, kad je bio nesrećan. Bolovao je od lepre. A ta bolest, u ono vreme, bila je neizlečiva. Ni jedan lekar niti vrač (mag) nisu ga mogli izlečiti. Ali jedna služavka, jevrejskog porekla, koju su Nemijini vojnici zarobili, služila je u to vreme u njegovom dvorcu. Ta služavka, koja je stalno gledala lice njegove supruge, zabrinuto zbog muževljeve bolesti, reče:
«Gospođo moja, nemojte se brinuti. U mojoj domovini postoji jedan prorok, prorok Jelisej, koji može da ga izleči» (vidi 5, 3).
Nemijina žena je pažljivo saslušala svoju služavku i toplo je preporučila mužu da ode i poseti proroka Jeliseja.
Nemija je poslušao svoju suprugu. Susreo se sa prorokom Jelisejem. U pratnji svojih konjanika, sedeći u predivnoj kočiji, stigao je kod proroka Jeliseja. Jeliseja nimalo ne uznemiri poseta ovog čoveka. Nije ni izašao da ga dočeka. Samo mu je poručio, ukoliko želi da se izleči, da ide u reku Jordan i da se okupa 7 puta u reci, i tada će se njegovo telo očistiti od lepre. Nemija, čuvši te reči, veoma se rasrdi, i, nepoverovavši, reče:
« U našem mestu postoje reke Avana i Farfar. A ukoliko se želim okupati to činim u vodama naših dveju reka. Kakve li koristi da idem u Jordan, naše vode su uzvišenije» (vidi 5, 11-12).
Zahvaljujući upornosti njegove pratnje, Nemija se, ipak, okupao 7 puta u vodama Jordana. Kada se poslednji put pokvasio, sva lepra je spala sa njegova tela, a njegova koža je postala čista i nežna kao bebina. Čudo!
Idolopoklonik Nemija je poverovao. Pun zahvalnosti prema Bogu, napunio je kola zlatom, srebrom i skupocenim odelima i ponudio sve Jeliseju. Jelisej ne prihvati. Da je to bio neki sveštenik ili arhijerej 20- tog veka, sve bi prihvatio. Ali Jelisej je bio uzvišen čovek. Nije trgovao sa svetinjom. Zato je i odbio da primi.
Međutim, jedan Jelisejev sluga, čuveni Grezi, kada je ugledao zlato i srebro, oči mu se zasijaše i bez Jelisejevog dopusta – zamoli Nemiju da uzme jedan deo poklona. Kada je sve Jelisej doznao, veoma se rasrdi na Grezija; bio je kažnjen sa leprom kao i njegovi potomci.
Dragi moji, divite li se što je Nemija, koji se 7 puta kupao u Jordanu, bio izlečen? Mi hrišćani imamo jednu drugu reku, koja je bezbroj puta uzvišenija od reke Jordan. A taj Jordan, koji nije prestao da pušta životvorne kapljice, to je božanska blagodat ili, da budem precizniji, to su sedam tajni Pravoslavne crkve. Svi koji veruju u Hrista nepokolebljivo, svi koji se krste u vodi krstionice, svi koji se ispovedaju i pričešćuju, svi koji sa verom izvršavaju jednu od sedam tajni crkve, oni prolaze kroz vode Jordana, božansku blagodat, koja daje život, a njihova duša se pere od svake vrste lepre, koja je greh. Tada verni hrišćanin, kao Nemija Sirijac, pun zahvalnosti obraća se Spasitelju Hristu i govori: « Tebe pojem, tebe blagoslovim, tebe blagodarim, Gospode, i molim ti se, Bože naš».

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

13. PRVA KNJIGA DNEVNIKA

JEDNA OPORUKA

MIA DIATHIKH

«I tako reče David Solomonu sinu
svome: «Budi slobodan i hrabar,
i radi. Ne boj se i ne plaši se, jer će
Gospod, Bog, Bog moj, biti s tobom,
neće te ostaviti niti će odstupiti od
tebe, dok ne svršiš sav posao za službu
u domu Gospodnjem.» (A’ Dod. 28, 20)

Trinaesta, dragi moji, trinaesta knjiga Starog Zaveta naziva se Prva knjiga dnevnika ili Izostavljeno i kao što se vidi iz naziva obuhvata događaje koje su izostavile istorijske knjige o carevima, koje govore o delima i danima careva Izrailja. U događajima koji su izostali, nalaze se i poslednji dani cara Davida.
Godina je 966 pre Hrista. David je star i iscrpljen od trudova i briga jednog carstva, koje je trajalo četrdeset godina; nalazi se na kraju svoje vladavine. Kao čovek predoseća da je došao kraj njegovog zemnog života.
Dok se nalazio na bolesničkoj postelji, zagledao se u svoju prošlost i prisetio se raznih događaja iz svog života, u kojem se videlo prisustvo Boga, koji ga je uzeo iz senke i uzdigao na carski tron.
Setio se Vitlejema, siromašne kolibe svog oca Jeseja gde se rodio i gde je bio osmo i poslednje dete te blagoslovene mnogočlane porodice. Prisećao se kako je još kao malo dete sledio svoga oca i svoju stariju braću na ispašu stada, gde je udisao čist vazduh, pio hladnu vodu sa okrepljujućih izvora i slušao slatki poj ptica.

Međutim, kada je poodrastao, prestaje da biva tek pomoćnik, već postaje čobanin stada, koga mu je otac poverio. Ustajao je rano da bi vodio ovce na ispašu, penjao se i spuštao s planina, a u trenucima odmora svirao je na svojoj fruli. Živeo je u jednom prelepom prirodnom okruženju a njegovo srce se nadahnjivalo od pogleda na divna stvorenja Božija i uzdižući se do prstola Božijeg, Koji je stvorio svu krasotu zemlje i neba.
Prisećao se sigurno i onog dana, možda, čak, noći, kada je čuo glas neke divlje zveri, koja je pretila da uništi njegovo celo stado. Bio je to lav. Neko drugi bi se jako uplašio na njegovom mestu. Ali mladi David se nije preplašio, već se neustrašivo borio se sa lavom i uz Božiju pomoć je pobedio. I prisećao se toga događaja i slavio je Boga. A taj događaj je bio sama najava njegovog slavnog puta.
Sećao se sigurno sa čežnjom u srcu da je jednog dana, dok je svirao na svojoj ljubljenoj fruli pesme Božije, bio pozvan  da se odmah vrati  kući. David nije znao zašto ga zovu tako hitno. A njegovo iznenađenje beše  ogromno, kada je, došavši kući, ugledao sedog starca Samuila, proroka i sudiju Izrailja, koji je došao da ga kruniše za cara!
Odmotavajući klupko uspomena, David se prisećao da je nekada prenosio hranu u kasarnu, gde su se njegova braća nalazila za vreme mobilizacije i rata sa Filistejcima. Tada je čuo i video onoga strašnog gorostasa, Golijata, kako poziva na dvoboj svakog Izrailjca i da se niko ne usuđuje izaći mu na megdan. Setio se tada da su ga svi odgovarali od te borbe sa Golijatom, predosećajući ishod unapred, ali se on ipak prijavio za borbu i uz pomoć Božiju se odvažio i pobedio ga. Prisećao se sa koliko oduševljenja ga je primio narod, govoreći: « Saul je pobedio hiljade, ali David je pobedio milijarde neprijatelja» (vidi A. Car. 18, 7).
Prisećao se čežnjivo i onog dana, kada je on, čobanin, ušao u dvorac Saula i povezao se trajnim, neraskidivim prijateljstvom sa Saulovim sinom, Jonathanom; ali, na žalost, zavist se pojavila u Saulovom srcu koji nije mogao da čuje o njegovom dobrom glasu. Dok je David, predivno svirajući na svom instrumentu, rasterivao melanholiju cara Saula, ovaj je tri puta pokušao da ga ubije. Uz zahvalnost se prisećao kako je bio spašen. I kada je već bilo opasno da ostane u dvorcu, otišao je u planine, i sećao se one pećine, gde mu se ukazala prilika da ubije Saula, kao što su mu njegovi prijatelji predlagali, ali on je ispoštovao cara, odsekavši tek jedan deo njegove vojničke rize, što kod Saula izazva divljenje, te povikao: «Ti si dobar, ja sam loš» (vidi A. Car. 24, 18).
Prisećao se sigurno i gorkih u vreme ustanka svoga sina Avesaloma, koji je sebe proglasio kraljem i učinio toliko ružnih stvari na njegovu štetu. Sam, sa ponekim sledbenikom, lutao je po planinama te bio u opasnosti da ga uhvate i pogube. I od tih nedaća bio je Bogom spašen.
Međutim, David je bio ljubazno biće; nije se prisećao samo velikih dobročinstava Božijih. Prisećao se sada, na kraju svoga života, i svoja dva velika greha koja je učinio, preljube i ubistva, o kojima smo već govorili u prethodnom govoru. Prisećao se, sigurno, sa posebnom dragošću, kada se pojavio pred njim prorok Nathan, koji je uspeo sa svojom dirljivom propovedi da ga rasplače, tako da se iskreno pokaje za svoje grehove, moleći i tražeći svako veče milost Božiju.
Prisećao se David svih tih događaja, u periodu od četrdeset godina, i suze zahvalnosti su lile iz njegovih očiju, zato što je nepokolebljivo verovao u Boga, i znao, da bi bez Njegove pomoći bio uklonjen sa lica zemlje. Sve što je lepo učinio, uspeo je uz pomoć Božiju, a što je loše učinio, bilo je na njemu, zbog čega je i tražio milost Božiju.
David, tokom svojih poslednjih dana, zamišljen je nad budućnošću svoga naroda. Šta će biti sa njim? Zato poziva k sebi svoga sina i naslednika, Solomona, poziva svoje izabrane saradnike, vladare i dostojanstvenike i obraća se svima svojim poslednjim rečima pun brige ali i strepnje za budućnost naroda.
Pre svega se obraća svome sinu Solomonu i podseća ga da istraje u izgradnji hrama, za koji je sakupio skoro sav materijal, građu, mermer sa Para, kao i velike količine novca za podizanje hrama.
Ja, dete moje, govori mu, nisam imao blagoslov da gradim taj hram, ali ti ga imaš. Nastavi dakle i Bog će biti sa tobom.
Učitelji Crkve govore da je David bio protiv (prototip) Hrista. U Vitlejemu se rodio David, u Vitlejemu se rodio i Hristos. I kao što je David ostavio oporuku Solomonu i vernom narodu, tako se i Hristos, pre nego što je otišao Svom nebeskom Ocu, u noći Velikog Četvrtka, obratio Svojim poslednjim, veličanstvenim govorom Svojim učenicima. Taj divan govor prvo je od dvanaest evanđelja Velikog Četvrtka. To je Hristova oporuka; oporuka neuporedivo uzvišenija od bilo koje druge, koju često treba da izučavaju hrišćani svih vekova.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

14. DRUGA KNJIGA DNEVNIKA

CARICA SAVSKA

VASILISSA SAVA

«Ali ne hteh verovati što govorahu
dok ne dođem i vidim svojim očima,
a gle, ni pola mi nije kazano o velikoj
mudrosti tvojoj. Nadvisio si glas koji
sam slušala. (2. Knj. Dnev.  9,6)

Četrnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji, je Druga knjiga Dnevnika. Kao što smo već pomenuli u prethodnom poglavlju, kada smo izučavali Prvu knjigu Dnevnika, saznali smo da se te dve knjige Starog Zaveta još nazivaju i Izostavljene A i B, jer sve što nije navedeno u četiri knjige o carevima Izrailja, to se nalazi u ove dve knjige. Kroz mnoštvo primera radi boljeg pamćenja i pohranjivanja u naše misli, u knjigama se ponavljaju isti događaji, ali s nekim dopunama. To ponavljanje nam govori da se ni učitelj Evanđelja, kao što nam je govorio apostol Pavle (vidi Filiplj. 3, 1), ne treba umarati ponavljajući iste stvari, a slušaoci ne bi trebalo da se bune zbog tog ponavljanja, jer je ono duša pamćenja. Što se više ponavlja jedna pouka utoliko se više urezuje u pamćenje. Tako da su ove dve knjige Dnevnika jedna dopuna ili obnavljanje događaja opisanih u četiri knjige o carevima.
Iz Druge knjige Dnevnika uzecemo jedan poučan događaj, koji opisuje i Treća knjiga o Carevima (poglavlje 10).
Dogodio se u vreme cara Solomona, a reč je o poseti carice Savske. Sama reč Sava nije ime carice, već ime jedne arapske zemlje, koja se nalazila prema jugu Carstva Izrailja a bila je udaljena od Jerusalima više od  hiljadu kilometara. U toj zemlji je vladala carica o kojoj govorimo.
U ono vreme, 900 godina pre Hrista, udaljenost između zemalja je bila velika zbog pomanjkanja sredstava za prevoz. Ne za noge, već za kočije koje su vukli konji, a kakve su imali samo bogati i uticajni ljudi. Bilo je potrebno negde oko dva meseca da neko pređe tu razdaljinu. Neću da opisujem opasnosti koje su putnike vrebale od razbojnika koji su postavljali svoje sačekuše (zamke) na tim divljim i nenastanjenim mestima. Danas se avionom za jedan sat prelazi ta udaljenost! Ali zašto govorim o tome? Jesmo li zbog toga moralniji? Kao što reče jedan strani filozof: nije važno da li ćemo za kraće vreme stići na određeno mesto, već šta ćemo raditi kad tamo stignemo. Ako ćemo se brzo premeštati s jednog kraja sveta na drugi da bi se ubijali, kao razbojnici, na šta će nam takva brzina?
Ovo sve govorim da bi odali počast odluci carice, koja se usudila krenuti na jedan tako dalek put, od Arapske do Jerusalima.
A šta je bio povod njenog putovanja? Povod su bili slava i glas o Solomonu, caru Izrailjskom. Kakve sve pohvale nisu govorili o tom slavnom caru ljudi koji su posetili njegovu zemlju! Neverujuća carica, takva je bila, sumnjala je u istinitost glasina koje su stizale o Solomonu. Da bi se uverila u ono što su ljudi govorili, odvažila se i pošla na tako dalek put. Pri tom se nije htela pojaviti pred slavnim carem praznih ruku, te je natovarila kočije sa skupocenim poklonima, zlatom, dragim kamenjem i preskupim mirisima, pri tom vodeći u pratnji veliki broj vojnika put Jerusalima. Dalek put. Na kraju je, ipak, bezbedno stigla.
Bila je zadivljena svim što je videla. Sve je odisalo raskošju i bogatstvom. Videla je velelepne zgrade, puteve i trgove, luke i predivne građevine, od kojih je najlepši bio dvorac cara Solomona. On je bio sagrađen na jednom brdu, pored veličanstvenog hrama – tada najvećeg i najlepšeg na svetu, a u raskoši ukrašen. Tron je, sa svoje leve i desne strane, imao za osnove zlatne lavove. Na carskoj trpezi je bilo hrane u izobilju. A sluškinje i sluge su bili spremni da izvrše svaku njegovu zapovest.
Svuda je vladao red i hramonija. Sve je bilo predivno. Divljenje carice Savske nije bilo posvećeno materijalnom bogatstvu, slavljima i praznicima, već samoj ličnosti cara.
Car Solomon nije bio poput drugih careva, koji su se međusobno razlikovali po svojim raskošnim odorama i krunama na glavi. Solomon je bio mudar car. Rešenja koja je nudio za razne teške probleme bili su predivni.
Carica Savska je dane i sate provela u razgovoru sa Solomonom, a njenom divljenju nije bilo kraja. Svakim danom se sve više divila tom premudrom caru. Takve reči nije nikad pre čula. Zaista je bilo vredno truda doći iz daleke zemlje i da vidi Solomona.
Kada je došlo vreme da pođe u svoju zemlju, svoje divljenje je iskazala sledećim rečima: «Ali ne hteh verovati što govorahu dok ne dođem i vidim svojim očima, a gle, ni pola mi nije kazano o velikoj mudrosti tvojoj. Nadvisio si glas koji sam slušala. Blago ljudima tvojim i blago svim slugama tvojim, koje jednako stoje pred tobom i slušaju mudrost tvoju.» (vidi 9, 6-7).
Carica Savska se ne pominje samo u Starom Zavetu već i u Novom. Ime njeno pominje Gospod naš, Isus Hristos (Mat. 12, 42). Navodi je kao primer Njegovim savremenicima, Judejcima, koji su se prema Njemu surovo poneli.
Judejci su slušali svaki dan učenje Hristovo. Gledali su njegova čuda. Hristove reči, dela i život bili su dotad neviđeni i trebalo je da ostave utisak na njih.
Zaista, bilo je slušalaca koji su imali čast da slušaju Hrista i da kažu: «Nikad pre nismo ni čuli ni videli tako nešto» i «Nikada nije čovek tako govorio, kao  ovaj čovek» (Jovan 7, 46). Ali ti glasovi su bili u manjini. Mnoštvo, a pre svih književnici i fariseji, koji su se ponosili svojim vrlinama i mudrošću, zatvarali su oči da ne vide sveca. Zatvarali su svoje uši da ne čuju Njegov nebeski glas. Zatvarali su svoja srca, inateći se i ratujući protiv Hrista.
Zato je Hristos, ogorčen tim njihovim vladanjem rekao: «Carica južna ustaće na Sud sa rodom ovim, i osudiće ga; jer ona dođe sa kraja zemlje da sluša premudrost Solomonovu; a gle, ovde je veći od Solomona.» (Matej 12, 42).
Uistinu je Hristos neuporedivo uzvišeniji. Ne samo uzvišeniji, već beskonačno uzvišeniji od Solomona. Hristos nije samo mudar, već je otelovljenje premudrosti.
Hrišćani moji! Svi bi trebalo da se čuvamo, da ne budemo među onima koje će osuditi carica Savska…

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

15. – Knjiga Jezdrina

NOVI HRAM

ΝΕΟΣ ΝΑΟΣ

«… Podiže duh da idu da zidaju
dom Gospodnji u Jerusalimu»
(Knjiga Jezdr. 1, 5)

Petnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji, naziva se prva knjiga Jezdrina. Ona nas upoznaje sa Jezdrom kao izuzetnom ličnošću, koja je živela u petom veku pre Hrista. Knjiga, osim što nam govori o Jezdri, opisuje i neke događaje.
U prethodnom govoru smo rekli, da je Solomon, sin Davidov, dobio blagoslov od svoga oca da u prestonici Judeizma, Jerusalimu, sagradi hram, koji je posle nazvan hram Solomonov.
Taj hram, sem toga što je bio veličanstven, bio je i jedini kojeg su imali Izrailjci. Dok kod nas, pravoslavnih hrišćana, i najmanje selo ima svoj hram, kako bi hrišćani prinosili svoju službu Gospodu, kod Judeja je postojao samo jedan hram. A taj hram je zamenio kovčeg svedočanstva, koji su Judeji imali dok su živeli u pustinji. U današnje vreme, umesto hrama, u mnogim gradovima gde su živeli i gde i do danas žive Judeji, postoje posebne zgrade koje nazivaju sinagogama, u kojima se vrši molitva, čitanje i tumačenje Božijeg zakona, samo što se više ne prinose žrtve kao nekada. One se prinose samo u Solomonovom hramu. Svi Jevreji, ma gde da su živeli, jednom godišnje, posebno za praznik Pashe, dolazili su u Solomonov hram da prinesu svoje žrtve.
Solomonov hram je bio aktivan više od četiristotine godina. Ali približi se dan nesreće. Judeji su grešili uprkos svim prekorima i savetima i nisu želeli da se pokaju i vrate, grešeći sve više i više i toneći sve dublje u najpogrdnije idolopoklonstvo. Kao kazna za njihovo nepokajanje stigla ih je velika nepogoda.
Vojska jake carevine Navuhodonosorove, 586-te godine pre Hrista opkolila je Jerusalim. Judeji su joj se suprotstavili. Njihova odbrana je bila oslabljena. A snažni zidovi koje je sagradio Solomon su pali. Vavilonski vojnici su nasilno ušli u grad koji se branio; zapalili su hram i dvor, počinili zločine i opustošili kuće. Sve svete sasude i blago koje je čuvano vekovima, grabi se i odnosi u Vavilon. A tamo su Vavilonci koristili te svete sudove kao obično posuđe na svojim slavljima i skupovima. Kakvog li svetogrđa! Da se sveti sudovi koriste kao obične čaše, da se pune vinom i da ih drže u rukama pijani Vavilonci, koji su pri tom izgovarali razne pogrdne reči i činili loša dela. A tako su se ponašali svi: i vladari i narod na čelu sa Navuhodonosorom.
Zajedno sa blagom i svetim sudovima car Vavilonski je naredio da se dovede i veliki broj Judeja, muškaraca i žena, koji, premda su trebali da budu zaklani po tamošnjim običajima tog varvarskog naroda, ipak uspevaju da izbegnu strašnu smrt. Tretirajući ih kao zarobljenike, kao krda životinja sprovedoše ih u Vavilon, obavezavši ih da rade teške robovske poslove.
Taj period ropstva trajao je sedamdeset punih godina i naziva se Vavilonsko ropstvo. Judejci spoznaše svoje grehove pod okrutnošću životnih uslova, i kajući se, počeše da prizivaju Božju pomoć.
Živa želja plamtela je u njihovim srcima, sawajući o povratku u svoju domovinu. Kad se navršilo vreme sedamdesetogodišnjeg ropstva, među robovima se pojavio vatreni rodoljub, veoma pametan i energičan. Bio je to Zorovavelj. On je imao sve sposobnosti jednog vođe. I kao što je nekad Mojsije vodio narod Judejski, kad je bio u zarobljeništvu egipatskom, tako je i sada Zorovavelj preuzeo na sebe da vodi narod, koji se nalazio u zarobljeništvu vavilonskom.
Ali šta da uradi jedan vođa, ma kakvih da je sposobnosti, ako se ljudi kojima se obraća ne odazivaju na njegove misli, osećanja i želje? Da bi snovi postali stvarnost neophodne su hrabre odluke i entuzijazam. Sveto oduševljenje koje čini srca toplim i spremnim za svaku žrtvu, dar je koji od Boga dolazi. On, na mističan način, pokreće duhove ljudi za velike i uzvišene stvari. Takvo oduševljenje je obuzelo duše zarobljenih Judeja. Kao što govori ova knjiga Starog Zaveta, Bog je pokrenuo duh mnogih da dođu u Jerusalim (vidi 2,7). Da dođu ne samo kao obični posetioci i poklonici, već s namerom da na mestu, gde se nekada uzdizao predivni hram Solomonov, izgrade novi.
Da sagrade novi hram? Ali za gradnju prvog hrama Solomon je imao blago. On je bio najbogatiji čovek, pa je gradnja hrama u njegovo vreme bila lako ostvarljiva. Ali ovi su bili siromašni! Još jedno ALI! Šta sve ne može učiniti vera i sveti zanos! Svi su sakupili priloge. Sada je bilo dovoljno i srebra i zlata da bi započeli sa gradnjom.
Međutim, bila im je potrebna dozvola Vavilonskog cara koju bi jako teško dobili. Jer bi gradnja hrama postala simbol uzdizanja narodne i religiozne misli porobljenih, što osvajači nikako nisu želeli. Ali, ta prepreka je prevaziđena. Posle energičnih poteza Zorovaveljevih, koja uslediše nakon prosvetljenja Božijeg, što na tajanstven način preobraćuje osećanja i odluke svetskih vladara, Kir, idolopoklonički car, 538-me godine pre Hrista potpisao je naredbu po kojoj se dozvoljava povratak zarobljenika i gradnja novog hrama. Zarobljeni da se vrate i da se sagradi novi hram? Neverovatno! Ali desilo se. Ovde se, takođe, ispunjavaju reči: «Nemoguće ljudima je moguće Bogu» (Luka 18,27). Možete li zamisliti radost Judeja zbog potpisivanja naredbe?
Napred, začuo se Zorovaveljov glas, spremite se! Jedan deo zarobljenika, među kojima su bili najživahniji, spremio se za put. Nakon dugog putovanja, stigli su na Svetu zemlju. Od radosti su se i zaplakali. Odmah su prionuli na posao. A posao njihov, glavno delo zbog koga su se i vratili, bila je gradnja novog hrama. Nacrtali su plan, postavili temelje i počeli da grade. Međutim, nove prepreke su se pojavile. Neprijatelji ih oklevetaše, a car Vavilonski izdaje naredbu za prestanak gradnje. Usledila su nova nastojanja da se opozove naredba.  To se i dogodilo pod vladavinom novog cara i gradnja je nastavljena. Tako se hram sagradio i osveštao u najvećoj raskoši.
Naša pouka je: U svakom delu koje je radi slave Božije i dobra čovečanstva, pojavljuju se prepreke. Besni Satana i njegovi instrumenti nastojaće da ponište svaku istrajnost. Ali potrebni su vera i zanos, trud i napor, borba i istrajnost, pa će i Gospod Svedržitelj pomoći. A delo koje je blagosloveno od Boga, napredovaće i utemeljiti, na žalost Satane i njegovih anđela. Hrabrite se, braćo, podvižnici dobrih dela! Bog s nama.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

16. Druga knjiga Jezdrina

ISKRENO POKAJANJE

EILIKPINIS METANOIA

«A kad se moljaše Jezdra i ispovedaše
grehe plačući i ležeći pred domom Božijim,
skupi se oko njega iz Izrailja veliko mnoštvo
ljudi i žena i dece, i narod plakaše veoma» ( 2. knj.Jez 10, 1).

Šesnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji, nosi naziv Druga knjiga Jezdrina, gde se, kao što smo već videli u prethodnom poglavlju, kroz obe knjige, koje su nekada sačinjavale samo jednu, ističu dve posebne ličnosti od velikog značaja za Izrailjski narod u vreme povratka jednog njegovog dela iz Vavilona, gde su odvedeni kao zarobqenici iz Jerusalima. Te dve uvažene ličnosti su doprinele i izgradnji novog hrama nakon Navuhodonosora, koji je prvobitni i porušio.
A ta dva čoveka su bila Zorovavelj i Jezdra. Zorovavelj je bio samo politički vođa, a pri tom je duboko verovao u Boga i imao je želju da nad narodom vlada i upravlja Gospod Jedini. Jezdra je bio vatreni sveštenik, koji je dan i noć čitao zakon Božiji, propovedao i prevodio reč Gospodnju. Delovanje ova dva čoveka se odvijalo u petom veku pre Hrista. Ova saradnja je ostavila predivan primer političkim i religioznim vođama o brizi za materijalni i duhovni napredak jednog naroda. Teško mestu gde političke vođe nastoje posredno ili neposredno da umanje uticaj crkvene uprave na narod.
U prethodnom govoru već smo ponešto rekli o Zorovavelju, a ovde ćemo reći nešto o Jezdri. On je i sam bio jedan od judejskih zarobljenika u Vavilonu. Vavilonci su ga poštovali zbog  obrazovanja i vrlina, po kojima je bio poznat. Jezdra je primljen u carski dvor i zadobio je poverenje Persijskog vladara Kira, koji je osvojio Vavilon.
Jezdra je bio toliko poštovan od Kira da mu je ovaj dozvolio odsustvo sa svog radnog mesta na dvoru, radi posete od godinu dana Jerusalimu, gde su već stigli, kao prethodnica, prvi Judejci pod vođstvom Zorovavelja. Dobio je od cara oko stotinak zlatnih i srebrnih sasuda, koje su nasilno uzeli Vavilonci, a isto tako i potrebnu novčanu svotu za podizanje hrama. Izdao mu je i pismenu naredbu, sa kojom dozvoljava Jezdri da slobodno propoveda narodu reč Božiju.
Sa mnoštvom naroda, nakon napornog putovanja, stigao je i Jezdra poput svog prethodnika, Zorovavelja, u Jerusalim. Tu su prineli prinose i žrtve paljenice Bogu, izražavajući tako svoju zahvalnost zbog svog čudnovatog povratka. Zaista je bilo čudo da se volja okrutnog cara smekšala i da je potpisao naredbu o povratku Judeja, a, takođe, i da je ustupio toliku slobodu Jezdri da okuplja u veri narod. Sve ovo nas podseća na jedan sličan događaj, u životu sveštenomučenika Kozme Etolskog, koga ne samo da je pustio ondašnji okrutni tiranin Joaninski, Ali paša, da slobodno obilazi i propoveda po Albaniji, već mu je darovao i mali stepenik da, dok propoveda, stoji na njemu. Još nas podseća i na naše kukavne političke vođe koji su upravljali našom zemljom od oslobođenja pa i kasnije, koji ne samo da nisu podržali hrabre propovednike Evanđelja, već su ih progonili. U vreme Strašnog suda ljudi druge nacije i vere će strogo prekoreti hrišćanske vladare koji su progonili propovednike Evanđelja.
U Jerusalimu, Jezdra biva obavešten da judejski narod, za sve vreme boravka u Judeji, nije držao zakon Božiji koji mu je bio dat od Mojsija i propovedan od proroka, već je zašao s puta Božijeg, načinivši mnoštvo grehova. Između svih njih jedan je bio veoma ozbiljan. Koji?
Judejskom narodu je dato naređenje, radi održanja svog jedinstva u veri, da se kloni svojih idolopokloničkih komšija, kao i da ne dozvole svojoj deci brak sa idolopokloničkim ženama.
Međutim, mnogi Judejci, pa i njihovi sveštenici, zavedeni lepotom tih strankinja, uzimali si ih za svoje supruge, te se tim mešovitim brakovima narušavao moral i vera, što ih poče udaljavati od Boga istinitog. Vatreni sveštenik Jezdra nije očekivao da će čuti jednu takvu vest. Bio je veoma zabrinut radi prestupanja zakona Božijeg kao i zbog drugih njihovih prestupa, da je počeo plakati. Pocepao je svoju odeću, obrijao je svoju glavu i bradu, i tako skrušen je na kolenima počeo izgovarati jednu molitvu koju danas, svako ko uzme da je čita, ne može a da se ne divi dubokoj Jezdrinoj poniznosti. Evo te molitve:
«Bože moj! Stidim se i sramim se podignuti oči svoje tebi, Bože moj! Jer bezakonja naša namnožiše se preko glave i krivice naše narastoše do neba. Od vremena otaca svojih do danas pod krivicom smo velikom, i za bezakonja svoja bismo predani mi i carevi naši i sveštenici naši u ruke carevima zemaljskim pod mač, u ropstvo, u grabež i u sramotu, kao što se vidi danas. A sada začas dođe nam milost od Gospoda Boga našega, te nam ostavi ostatak i dade nam klin u svetom mestu svom da bi prosvetlio oči naše Bog naš i dao nam da malo odahnemo u ropstvu svome. Jer roblje smo, ali u ropstvu našem nije nas ostavio Bog naš, nego nam dade te nađosmo milost pred carevima persijskim davši nam da odahnemo da podignemo dom Boga svoga i obnovimo ruševine njegove, i davši nam ogradu u Judeji u Jerusalimu. Sada, dakle, šta da kažemo, Bože naš, posle toga? Jer ostavismo zapovesti tvoje, koje si zapovedio preko sluga svojih proroka govoreći: zemlja u koju idete da je nasledite zemlja je nečista od nečistote naroda zemaljskih, zbog idola njihovih, kojima je napuniše od kraja do kraja u nečistoti svojoj. I zato kćeri svojih ne dajite za sinove njihove, i kćeri njihovih ne uzimajte za sinove svoje, i ne tražite mira njihova ni dobra njihova doveka da biste se okrepili i jeli dobra one zemlje i ostavili je u nasledstvo sinovima svojim doveka. I posle svega što dođe na nas za zla dela naša i za veliku krivicu našu, jer si nas, Bože naš, kaznio manje nego što gresi naši zaslužuju, i dao si nam ostatak ovakav. Eda li ćemo opet prestupati zapovesti tvoje i prijateljiti se s ovim idolopokloničkim narodima? Ne bi li se razgnevio na nas dok nas ne bi uništio da nijedan ne ostane i ne izbavi se? Gospode Bože Izrailjev! Ti si pravedan, jer ostasmo ostatak, kao što se vidi danas. Evo mi smo pred tobom s krivicom svojom, premda se ne može stajati pred tobom za to». ( 2. Knjig. Jezdrina 9, 6 – 15).
Ova molitva, koju je Jezdra pročitao pred vascelim narodom, dirnula je srca svih: žena, muškaraca i mladih sabranih u velikom skupu, te i sami počeše plakati i iskati milost Božiju radi svojih grehova. Dato je obećanje da će svi razvrgnuti mešane brakove i  oterati od sebe idolopoklonice, kao i da će od sada živeti po volji Božijoj.
Dragi moji, i mi mlađi Grci smo zgrešili kao Judejci. Naši gresi su mnogi i veliki. Svake godine na hiljade Grka se rastaje od svojih žena; razvode se uz pomoć antihrišćanskih zakona, dok neke druge hiljade žive u bezakonju sa rastavljenim ženama. Međutim, i ovi u braku, koji žive po zakonu, ne čine li i oni jedan drugi strašan greh, ubijajući svoju decu uz pomoć lekara, koji su ordinacije pretvorili u klanice? Izglasan je i zakon koji te ubice proglašava nedužnim. Grozota!
Ah! Da li će se naći u našem grešnom narodu jedan Jezdra, koji će propovedati, plakati i voditi narod ka iskrenom pokajanju? Ali, šta ja to tražim! U našem narodu živi deset hiljada sveštenika. Kad bi svi hteli da oponašaju Jezdru, ovog vatrenog sveštenika, o, tada bi u celoj našoj domovini odjekivala vatrena propoved pokajanja.
O, Gospode daj nam, molimo te, vatrene arhijereje i sveštenike, koji će se ugledati na Jezdru i svetog Kozmu Etolskog.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

17. KNJIGA NEMIJINA

ŽELJA ZA SLUŠANJEM

(ΠΡOΘΥMIA AKΡOAΣEΩΣ)

«I čita je na ulici koja je pred vratima
vodenim od jutra do podne pred ljudima
i ženama i onim koji mogahu razumeti, i
uši svemu narodu behu okrenute ka knjizi
zakonskoj». (Knjiga Nemijina 8, 3)

Sedamnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji, nosi naziv Knjiga Nemijina, jer opisuje događaje iz istorije Judejskog naroda koji su se zbili, kada je ovaj, u periodu od 12 godina, imao za vođu jednu izuzetnu ličnost, Nemiju. I on je, poput Zorovavelja, sarađivao sa jednim vremenskim sunarodnikom od velike važnosti – Jezdrom. Događaji su se zbili u vreme petog veka pre Hrista.
Nemija je i sam bio među zarobljenim Judejcima u Vavilonu. Zauzimao je važno mesto na dvoru cara Artakserksa Prvog. Bio je vinar. Drugim rečima imao je zaduženje da vodi računa o tome da car pije samo probrana vina. Danas se takvo mesto vinara čini malim i nebitnim. Međutim, ako uzmemo u obzir običaje i predanja onog doba, to je bilo jedno od važnijih radnih mesta na dvoru. Onaj kome bi dopalo takvo nameštenje, imao je priliku da češće susreće cara i razgovara s njim. Nemija je pridobio Artakserksovo poverenje i trebalo je da bude srećan zbog toga. Da li je bio srećan?
Nemija nije bio od onih ljudi što sreću broje mnoštvom materijalnih dobara i poverenjem važnih ljudi. U njegovom srcu su vladala  plemenita osećanja. Sećao se svoga naroda, Izrailja, koji je bio na vrhuncu svoje slave u vreme Davidovo i upoređivao je to vreme sa  bednim stanjem u kome su se sada nalazili. Kada je primio obaveštenje od svojih zemljaka, koji su posetili Jerusalim, o tamošnjem kukavnom stanju Judeja, mnogo se ražalostio, te poče uzdisati i plakati. Njegova molitva Bogu praotaca njegovih bila je topla. Čujmo ukratko šta je rekao u toj molitvi: « Oh, Gospode Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš zavet i milost onima koji te ljube i drže tvoje zapovesti. Neka bude uho tvoje prignuto i oči tvoje otvorene da čuješ molitvu sluge svoga kojom se sada molim pred tobom dan i noć za sinove Izrailjeve, sluge tvoje, i ispovedam grehe sinova Izrailjevih kojima ti zgrešismo. Skrivismo ti i ne držasmo zapovesti ni uredbe ni zakona koje si zapovedio preko Mojsija sluge svoga. Ali se opomeni reči koju si zapovedio Mojsiju sluzi svome govoreći: Vi ćete zgrešiti i ja ću vas rasejati među narode, ali ako se obratite meni i stanete držati zapovesti moje i tvoriti ih, ako budete prognani i na kraj sveta, sabraću vas odande i odvešću vas na mesto koje sam izabrao da onde nastanim ime svoje.’ A ovo su sluge tvoje i narod tvoj, koji si iskupio silom svojom velikom i rukom svojom krepkom. Oh Gospode! Neka bude uho tvoje prignuto molitvi sluge tvoga i molitvi sluga tvojih koji su radi bojati se imena tvoga, i daj danas sreću sluzi svome i učini da nađe milost pred ovim čovekom. A ja bejah peharnik carev» (Knj.Nemijina 1, 5 – 11).

Ožalošćen beše Nemija. Neprestano je uzdisao, plakao i tražio pomoć s više. Jednog dana, u času kad je u zlatnom peharu prinosio caru izabrano vino, ovaj to primeti i pažljivo ga upita: « Nemija, zašto izgledaš zabrinuto?». A Nemija je odgovorio: «Kako da ne budem ožalošćen i da ne plačem, kad je grad Jerusalim gde su grobovi mojih otaca opustošen i vrata mu ognjem spaljena» (vidi 2, 3).

Car je bio dirnut rečima vatrenog rodoljuba, te ne samo da mu je s poverenjem dopustio da slobodno ide u Jerusalim, već je sa njim poslao i pisana dokumenta za upravnike mesta, da pomognu Nemiji u svemu što je potrebno za izgradnju grada.

Nemija je stigao u Jerusalim. Prizor pred njim bio je zastrašujući. Grad je bio potpuno uništen. Hrama više nije bilo. Snažni zidovi koji su čuvali Izrailj bili su srušeni. Nemija se nije obeshrabrio. Verovao je i nadao se u pomoć Božiju. Sakupio ih je, obavestivši ih o razlogu zbog koga je on, dostojanstvenik Artakserksove avlije, napustio dvor i došao, rekavši: «Počnimo zidati grad». I počeli su graditi zidove. Neprijatelji su ga ismejavali govoreći : «Šta je on došao da radi ovde? Ne boji li se da će s tom gradnjom doći u sukob sa prejakim carom?» A Nemija je odgovorio: «Bog nebeski će nam pomoći» (vidi. 2, 11-20). Nastavili su gradnju zida, a mnoštvo naroda, iz svakog plemena, je pomoglo u tome. Nove prepreke su se pojavile. Susedni narodi se uznemiriše i napadoše ih. Nemija je tada naredio da dok jedni grade, drugi nek drže mačeve i  budu spremni, da se, čim čuju poziv trube, hrabro bore kako bi odbili neprijateljske napade. (vidi 4, 9-12). U tim uslovima je nastavljena gradnja. Brzina je bila takva, da su zidovi podignuti i završeni u pedeset dva dana (vidi 6, 15). Naravno, ovi zidovi nisu bili kao prvi. To, ipak, ne umanjuje njegovu krasotu. Razrušene ostatke ovih Nemijinih zidova iskopali su arheolozi našeg doba.
Kao nadahnuti vođa naroda, Nemija se nije trudio da sagradi samo zidove grada. On se mnogo više brinuo oko verskog i moralnog preporoda svog naroda, koji se nalazio u duševnom padu. Znao je da, ma koliko jaki bili zidovi, neće moći da opstanu ukoliko oni koji ih čuvaju nisu očišćeni od grehova i posvećeni Bogu. Nemija je pomogao Jezdri u zajedničkoj misiji, pozvavši vasceli Izrailj na svenarodni sabor, gde ga je zamolio da pročita i protumači Mojsijev zakon kako bi ga razumeli svi, bez izuzetka. Njegova zapovest je bila izvršena. Narod se okupio. Duboka tišina i skrušenost sve ih je prožimala. Jezdra se uspeo na neko uzvišenje i počeo da čita i tumači zakon Božiji. Otpočeo je s jutrom i sunčevim izlaskom, a završio sa njegovim zalaskom. To je potrajalo i narednih dana. Pomagali su mu u tome i pobožni sveštenici. Muškarci i žene iz naroda, slušajući zakon Božiji, tumačen vatrenim propovedima Jezdre i njegovih pomoćnika, toliko su bili ganuti, da su svi plakali i tužili. Uvideli su da su bili prestupnici zapovesti Božijih, da su zbog njihovih grehova proizašle sve nedaće i da će samo iskreno pokajanje spasiti narod. Nemija se, zajedno sa Jezdrom, pobrinuo o očišćenju jerarhije; razrešio je jednog nedostojnog arhijereja kao i one sveštenike koji su činili prestupe i svetogrđa na žrtveniku.
Od svega navedenog, čemu se možemo poučiti, dragi moji? Učimo se da su vatrena propoved, čitanje i tumačenje Svetog Pisma, želja za slušanjem pouka i ispunjavanje reči Božije – najneophodniji od svega.
Žalosno je, jer toga danas nema u našem narodu. Gde je čitanje Pisma? Gde su vatrene propovedi? Gde je želja za slušanjem? Izrailjci su slušali sedam sati propoved i nisu se umorili. Danas, pak, ljudi ne pokazuju interes za propovedi od petnaest minuta. Ali zato pale televizor, koji prikazuje štošta pogrdno i nekulturno, i prate njegov program po jedan, dva, tri i više sati.
O, Gospode neba i zemlje! Otvori uši našem narodu da voljno slušaju Tvoje reči i da ih tvore u životu svom. Ukaži i u našem narodu nadahnute propovednike, kao što su bili Jezdra i njegovi izabrani saradnici, koji će pripomoći u preporodu našeg naroda!

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

18. Tovit

VREDNOST MILOSRĐA

(Η ΑΞΙΑ ΤΗΣ ΕΛΕΗΜΟΣΥΝΗΣ)

«Bolje li je činiti milosrđe ili
sakupljati zlato? Milosrđe iz
smrti izbavlja, i čisti svaki greh»
(Tovit 12, 8 – 9)

Osamnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji nosi naziv Knjiga o Tovitu. Tako se naziva jer opisuje pojedinosti iz života jednog vernog i istinitog Izrailjca, Tovita. Ko je bio Tovit? Oslanjajući se na zapis, uz Božiju pomoć, pokušaćemo dati jedan kratak opis.
Tovit je živeo početkom osmog veka pre Hrista. Poticao je iz Neftalimovog plemena. U njegovo doba svi potomci plemena su napustili služenje istinitom Bogu i obožavali su kip lažnog Asirskog božanstva, Vala, kome su na žrtvu prinosili svoju telad. Tovit je bio jedini koji je u to doba strašnog idolopoklonstva ostao veran istinitom Bogu. On je svake godine odlazio u Jerusalim da prinese žrtve Gospodu.
U vreme jodnog od Asirskih napada sa mnogim drugim biva zarobljen i Tovit. Odveli su ga u Ninevu. Strašan je bio položaj onih zarobljenika, koji su ostali verni religiji svojih otaca.
Za to vreme Tovit, plemenit i milostiv, razvio je veliku delatnost među svojim stradajućim sunarodnicima. Kao što isti pripoveda, davao je hleb gladnima, a odeću nevoljnima. Veličina Tovitove duše se ogleda u sledećem događaju:
Vlastodržac Senahirim se grubo ophodio prema zarobljenicima, koje je ubijao, pri tom ne dozvoljavajući da ih pokopaju, već je naredio, da njihova tela ostaju izložena kao hrana divljim životinjama. Tovit se nije uplašio, već je noću «krao» leševe i pokopavao ih, saglasno sa odredbama izrailjske religije. Čim su vladarovi pomoćnici saznali za njegovo nepoštovanje carske naredbe, on ode + iz grada i sakri se u brda. Sve njegovo imanje su, po carevoj naredbi – odneli. Tovit nije imao ništa osim svoje žene i svog sina jedinca. Smatrao se srećnim, jer je poslušao glas Božiji!
Tovit nije ostao dugo u brdima. Ubrzo, nakon Senahirimove vladavine, na vlast je došao Sakerdan, koji je unekoliko popustio stroge mere, a Tovit, uz pomoć i zaštitu svog rođaka, koji je služio pri dvoru, nastavio je svoje čovekoljubivo delo. Opet je pokopavao sve koje je ubijala Asirska vlast.
Jednom prilikom, vraćajući se sa pokopavanja jednog Izrailjca, koga su obesili Asirci, Tovit je umoran prilegao i odmah zaspao u avliji svoje kuće, plačući zbog nepogode koja ih je snašla – saglasno sa Amosovim proročanstvom – usled izrailjskog udaljenja od istinitog Boga. Dok je spavao, slavuji, koji su imali svoje gnezdo na zidu, ispustili su svoj izmet, koji je pao na Tovitove oči, oslepivši ga.
Tako je Tovit ostao slep i siromašan. Obuzela ga je tuga, jer više nije mogao da čini čovekoljublje. Ali sa velikim strpljenjem je podnosio svoje slepilo i siromaštvo. Kao nekad Jov, tako je i on sada podnosio žalost i slavio je Boga, moleći da oprosti njemu i njegovim zemljacima grehove njihove.
Žena njegova nije imala strpljenja poput Tovita; ona je prigovarala. Jednog dana, dok je Tovit govorio o pravednosti Božijoj, ona se razgnevila i rekla teške hule, upitavši ga: «Gde su tvoja milosrđa i tvoje pravednosti?» (Tov. 2,14). Kad je Tovit to čuo, ražalostio se toliko da je zatražio od Boga da više ne živi i ne sluša takve gorke reči, već da umre.
Sve što je Tovit slušao od svoje žene u vezi slepila i nesreće, takođe je slušao i od drugih ljudi koji su ga sretali. U Ekvatani Midijskoj je živeo jedan njegov rođak . Bio je to Raguil, čija je žena bila Edna. Oni su imali kćerku Saru.
U njihovoj kući su se događale razne čudne i zastrašujuće stvari. Zli duh, Asmodeos, ubijao ih je, jednog po jednog, svih sedam supruga Sarinih još prve bračne noći. Strahota! Da li možete zamisliti Sarinu tugu, koja je svojim očima videla smrt svojih sedam muževa? Patnja njena je bivala sve veća, jer su njene služavke, umesto da je teše, govorile gorke reči, optužujući nju kao uzrok tih smrti. Slušajući te reči, Sara se nakupila tuge u tolikoj meri da je i sama priželjkivala smrt.
U kući Tovita, kao i u domu Raguila, obitavali su bol, suze i žalost. Te dve rođačke kuće su bile verne Bogu i po mišljenju sveta nisu im se trebale desiti takve nesreće, koje podstiču maloverne da prigovaraju i pitaju: «Gde je Bog?».
Ali Bog je pravedan i čovekoljubiv, i ne zaboravlja svoju vernu decu. Dopusti da se nekad iskušaju od raznih patnji, ali u pogodno vreme, na čudnovat način, izdražava svoju zaštitu i brigu. Sve to zapažamo kod obe rođačke kuće. Kako? Čujte:
Tovit se jednog dana priseti da je jednom čoveku po imenu Gavrilo, koji je živeo daleko u Ragu Midijskom, pozajmio ozbiljnu sumu novca. Zamolio je svog sina da ode i potraži dug, a usput i da poseti njihovu rodbinu, porodicu Raguilovu. Tovija, sin Tovitov, uprkos majčinom protivljenju, odluči da posluša svog oca, premda je put bio dalek i opasan. Vodič u tom putovanju bio mu je neki Azarija, koji, iako je izgledao kao čovek, beše anđeo – anđeo Rafailo, kojeg je Bog poslao da zaštiti Toviju radi njegove ljubavi i poslušnosti koju je ukazao svom starom ocu Tovitu.
Putovanje je dugo trajalo, a za to vreme se štošta čudnovatog izdogađalo. Tovija je uhvatio jednu veliku ribu na reci Tigru. Anđeo Rafailo mu je naredio da otvori usta ribe i da uzme njeno srce, bubrege i žuč i da ih sačuva. Posetivši Raguilovu kuću, mladić je video da svi žale zbog smrti sedam mladoženja i tada je uz Rafailovu preporuku zatražio Saru za ženu.
Nemoj se bojati, rekao mu je Rafailo, zli duh te neće moći ubiti. U ime Božije ćeš isterati zlog duha i okadićeš devojačku sobu paleći riblje srce i bubreg. (vidi 6, 16-18).
Tako i učini Tovija prve noći. Dok je njegov svekar otvorio grobnicu da i njega pokopa, Tovija je ujutro izašao živ iz devojačke sobe. Da li možete zamisliti radost i veselje Sare i njenih roditelja? I proslaviše svadbu.
Posle dugomesečnog putovanja, Tovija i njegova supruga su doneli radost i veselje i u Tovitovu porodicu, vrativši se kući. Po zapovesti Rafailovoj, Tovija je namazao oči slepom ocu i Tovitu se povratio vid. Otac je ugledao mladi bračni par pred sobom, a sa posebnim oduševljenjem je slušao sina dok je pričao o dirljivim događajima koji su obznanjivali ljubav i brižnost Božiju prema njima.
Tada, u atmosferi radosti i veselja kao i slavoslova Bogu, pre nego što će ih pozdraviti, Rafailo im je objavio da nije čovek, kao što im se učinilo, već da je anđeo koga je Bog poslao. Oduševljenje Tovitovo je bilo neopisivo. Hiljade slavoslova je izlazilo iz dubine njegovog srca. Ostatak života je proživeo srećno.
Predosetio je svoju smrt i dao je dragocene savete svome detetu. Koji su to saveti? Ne bismo imali dovoljno mesta da ih sve navedemo. Zamolio bih čitaoce da otvore knjigu o Tovitu u Starom Zavetu i da pročitaju dve poslednje glave iz nje. Poučićete se mnogo i ostati zadivljeni.
Privodeći kraju, dragi moji, ovu propoved, od svih Tovitovih saveta koje je dao Toviji, podsećamo se onoga, koji često naglašava otac svom sinu. To je savet da čini milosrđe. Savet koji je on prvo ispunio: zarad ljubavi prema bližnjem bio je spreman da žrtvuje svoje imanje i svoj život.
Ostao je primer milosrđa u svim vekovima. U njegovom životu vidimo blagoslov koji Bog daje porodicama čovekoljubivim. Gospod govori : «Blaženi su milostivi, jer će biti pomilovani». (Matej 5, 7). Plodovi milosrđa su blagoslov, osiguranje života, iscelenja bolesti, dugovečnost, oproštaj i večni život.
Ljudi dvadesetog veka! Nemojte slušati savete mamonine, da sve ostavite za sebe, a ništa za druge. Nego čujte poslednje Tovitove reči koje su i ovekovečile njegov život:
«Evo deco, videste li šta čini milosrđe, a od čega sve nas izbavlja pravednost. To govoreći, napustila je duša njegova sobu, imao je 158 godina, slavno su ga sahranili» (Tovit 14, 15).

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

19. Knjiga o Judit

MESTO MOLITVE

ΣΤΡΑΤΟΠΕΔΟ ΠΡΟΣΕΥΧΗΣ

«Ti si Gospod koji, suzbijaš ratove» (Judit 9, 7)

Devetnaesta knjiga Starog Zaveta, dragi moji, kao što se može videti u izdanju Vaseljenske Patrijaršije, je knjiga o Judit. A naziva se tako jer glavni lik oko koga se događa radnja knjige je bila jedna žena koja se zvala Judit.

Judit je živela i delovala u teškom periodu istorije Izrailjskog naroda. Živela je u vreme Vavilonskog autokratora Navuhodonosora (605 – 562 p.H). Poneki ljudi želeći da ugroze veličinu Svetog Pisma su tvrdili da Navuhodonosr nije istorijska ličnost, kao što opisuje Stari Zavet, već mitska ličnost, kao što su lica iz Grčke mitologije. Iskopavanja i istraživanja od arheologa u Mesopotamiji su na svetlo dana donela pečate i natpise grobove i ruševine dvoraca, i tako su potvrdili da je Navuhodonosor istorijska ličnost.

Oko 45 godina carovao je kao monokrat u Vavilonu. Pobedio je Asirce i Egipćane. Osvojio je mnoge zemlje. Sagradio je velelepni dvorac sa predivnim visećim vrtovima. A sve to je jednog idolopokloničkog autokratora navelo da se pogordi. Svi narodi su mu se potčinili, ali samo je jedan narod odbio da to učini, a taj narod su bili Judejci, kad je autokrator za to saznao, mnogo se rasrdio i odlučio je da uništi taj narod. Sabrao je mnoštvo vojske i za glavnog vojskvođu je izabrao Oloferna, sa naređenjem da uništi taj narod, koji se usudio da pruži otpor. Kad je Olofern stigao u Judeju, mala ali hrabra vojska Judeja pod Ozijinim vođstvom se sakupila na brdovitom i osiguranom Vetilju da tamo pruži svoj otpor.

Prilikom jednog dogovaranja sa savezničkim vojskovođama Amonićana, Ahirom, kako bi obladali tim osiguranim mestom Olofern ga je upitao : «Ko su ti što se usuđuju da se suprotstave Navuhodonosorovom naređenju, koji je jedan moćni i silni car? A Ahior je odgovorio: « Ljudi ti kažu da veruju u istinitog Boga, koji je silan i daje im snagu da pobede sve svoje neprijatelje. Samo ako učine ozbiljan greh, tada ih napušta zaštita Božija i bivaju pobeđeni, inače, ukoliko drže zapovesti Božije, nepobedivi su (vidi 5, 19 – 21).

Kad je Olofern čuo ove Ahiorove reči, veoma se rasrdi i reče: « Ko je taj Bog što štiti Izrailj? Ne postoji takav Bog. Samo jedan svesilni boj postoji, a to je naš car Navuhodonosor. A to će se uskoro i dokazati. Uništićemo Judejce (vidi 6, 2).

Olofern je počeo napadati na Vetilj. A napadi su bili iz dana u dan sve žešći i jači. Judeji su se branili stoički. Olofern je preuzeo sve izvore, iz kojih se navodnjavao Vetilj. U to vreme se primećivao veliki nedostatak vode u gradu… Tako da su vodu davali na meru. Uskoro je i to malo vode nestalo. Mnogi su umirali od žeđi. Odbrana je polako postajala sve slabija i razmišljala je o predaji. Ozija ih je odgovorio rekavši im da sačekaju još pet dana. Ozija se nadao da će Bog intervenisati i učiniti svoje čudo. A čudo se i dogodilo. Kako?

U opkoljenom gradu je živela jedna verna žena koja se zvala Judit. Ona je izgubila svoga supruga pre tri godine. Sada već kao udovica je živela u uzdržanju i molitvi, radi toga je i bila veoma poštovana u svom narodu. Ona je bila veoma bogata. A što se tiče njenog spoljašnjeg izgleda, još je bila mlada a njen lik je isijavao lepotu.

Judit je pozivajući Oziju i druge vojsne dostojanstvenike preporučila da se pet dana propoveda pokajanje, a sav narod da se skrušeno zbog svojih grehova moli Bogu. Judit je isplanirala kako da se pobedi Olofern, a pri tom a se grad i narod spasu. Da bi svoj plan sprovela zatražila je da joj se otvori kapija grada, da bi mogla izaći i sastati se sa Olofernom. Vrata su se otvorila i Judit je izašla uskrašena sa svojom najlepšom odećom i sa sjajnim nakitom u pratnji svoje sluškinje.

Čitavu noć je prepešačila i ujutro je stigla do prve straže neprijateljske vojske. Čuvari su je zaustavili i upitali zašto dolazi. Odgovorila im je da ima da keže jednu veliku tajnu njihovom vojskovođi Olofernu, koju kad čuje odmah će osigurani grad pasti. Čuvši to stražari su je pustili u pranji do Olofernovog šatora. On je primio veoma ljubazno. Vojskovođa je bio opčinjen njenom lepotom i želeći što bolje da je ugosti naredio je da joj ustupe poseban šator, da se posebno brinu o njoj, a dozvolio joj je da noću izlazi iz šatora da bi se molila svom Bogu, kako je tražila. Posle tri dana Olofern je pozvao Judit na svečani ručak. Olofern je jeo sa velikim apetitom, popio je dosta i opio se, a tako ošamućen je odmah i zaspao. Tad je Judit, prvo tražeći pomoć Božiju približila se krevetu, povukla mač uspavanog vojskovođe, i sa dva udarca je odsekla Olofernofu glavu. Stavila je njegovu glavu u džak sa svojom hranom i zajedno sa svojom sluškinjom izašla je noću iz neprijateljskog tabora neometano, i uputila se prema svom gradu. Došle su do zidova opkoljenog grada Vetilja. Kapija se otvorila i svi su dočekali na okupu Judit. Zaprepašćeni Judeji su čuli za njen podvig i videli u njenim rukama odsečenu glavu. U zoru su obesili Olofernovu glavu na zidine grada i sa povicima su izašli van kapija grada i počeli su terati Asirce, koji su videvši glavu svog vojskovođe na zidinama prestali napadati grad i uspaničeno počeli bežati.

Judeji su za svoje spasenje prineli velike žrtve Bogu i počastvovali su Judit, koja je ostala udovica i koja je živela u uzdržanju i molitvi. Umrla je u dobi od sto ped godina u Vetilju. U Izrailjskoj istoriji njeno ime je ostalo slavno.

Dragi moji, ovo je sažet sadržaj knjige o Judit. Ovde smo videli sa kakvom gordošću je Olofern, drugi po činu posle navuhodonosora odgovorio na dosledne reči Ahira vojskovođe Amonićana. «Ne postoji drugi bog osim Navuhodonosora, govorio je Olofern, koji je nepobediv sa svojom pešadijom i vojnom konjicom, i svi će mu se podčiniti.

Toj snažnoj sili se suprotstavila mala ali herojska vojska Judeja, sa nenaoružanim mnoštvom staraca, male dece i žena, koji su se sa suzama moliti i tražili pomoć Božiju, tako su načinili jednu malu molitvenu kasarnu. Protiv te sile se postavila i jedna žena, ali kakva samo žena! Bez oružja, ali naoružana verom i vrlinama. Molitve koje je upućivala Bogu nalaze se u njenoj knjizi – izazivaju duboko divljenje. Na ovaj način je bio ponižen i pobeđen Olofern, gordi vojskovođa Vavilonaca, a Judesji narod je bio izbavljen od sigurne opasnosti.

Jedno slično čudo se dogodilo i u našem narodu pre pedeset godina otprilike. Jedan strašni i naoružani neprijatelj sa hiljade tenkova i aviona je zapretio da će za kratko vreme da nas pobedi i da će svoju zastavu postaviti na Akropolj u Atini. Prema sili i gordosti pre svega je bio jedan noviji Olofern. To je bio vojskovođa fašističke Italije, Musolini. On je zatražio potčinjavanje Grčke. Dao nam je tri sata za odluku. Ali kao odgovor na njegov drzak predlog, čulo se nedno NE, koje je stiglo do samih zvezda nebeskih.

Protiv tog drskog predloga suprotstavila se mala ali herojska vojska Grčka, koja je bila spremna da se žrtvuje za svoju domovinu. Suprotstavilo se sve, nenaoružano stanovništvo, starci, žene i deca, koji su posle predloga arhiepiskopa Hrisanta, svako veče se sakupljali u hramovima i vršili molitveni kanon Presvetoj Bogorodici, vrhovnom vojskovođi roda i tako su sačinjavali kako piše jednu drugu kasarnu, kasarnu molitvenih!

A čudo se dogodilo još jednom. Mlađi Olofern se uništio na visokim brdima Ipira a Grčka se proslavila kao malo puta u svojoj istoriji.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

20. Knjiga o Jestiri

KRIZNI ČAS!

ΚΡΙΣΙΜΗ ΩΡΑ!

«I ko zna nisi li za ovak vreme došla do carstva» (Jest. 4, 14)

Dvadeseta knjiga Starog Zaveta dragi moji se naziva knjiga o Jestiri. Naziva se tako jer glavno lice oko koga se knjiga bavi je žena po imenu Jestira. Ovde ćemo sažeto opisati ukratko sadržaj knjige a u nastavku po običaju nastojati ćemo iz knjige uzeti neku pouku.

Jestira je jevrejsko ime za ženu, a u prevodu znači zvezda. Zaista je kao zvezda sijala Jestira u istoriji Izrailja. Živela je u vreme cara Persijskog Artakserksa velikog, koji nije niko drugi do Kserks prvi, onaj car Persijski koji je hteo napasti našu zemlju ali je zajedno sa svojom bezbrojnom vojskom i mornaricom bio pobeđen kod Termopila i Salamine. Radi se o istorijskoj ličnosti, to nam svedoči i ne samo istoričar Tu Kidad nego i Biblija.

Kserks prvi je imao u svom posedu dvadeset sedam velikih okruga, bio je poznat po svojim veličanstvenim dvorovima, po svom ogromnom bogatstvu i skupocenom životu. Jednog dana Kserks je na svom dvoru priredio bogat ručak. Pozvani su bili vojskovođe i upravnici svih okruga. U jednom času veličanstvenog skupa na kome su zvanice pile vino iz zlatnih i srebrnih čaša, zatražio je car da se pojavi carica Astin, jer je hteo da je ovenča sa carskom krunom i da je predstavi svim vladarima. Ali Astin je odbila da dođe u salu u kojoj je bio postavljen stol. Car se ražalosti zbog te njene uvrede. Carevi savetnici su bili mišljenja, da više ne bih trebalo da je zadrži kao svoju ženu jer je dala loš primer, svim ženama carevih dostojanstvenika da ne poštuju svoje muževe.

Astin je bila proterana, a sa carskim naređenjem skupile su se sve lepše mlade devojke iz carstva da bih car mogao da izabere novu caricu. Kserks je izabrao Jestiru. A Jestira je bila jedinica sirotih Judeja, koja je imala samo jednog rođaka Mardoha, koji je imao izvanredan posao na dvoru. Mardoh je savetovao Jestiri da ne objavljuje svoje poreklo i svoju religiju.

Na Kserksovom dvoru, prvi čovek posle njega je bio Aman ( on je predstavljao jednu vrstu predsednika). On je veoma mrzeo Mardoheja i sav Judejski rod, kroz ucene je uspeo da ubedi cara da potpiše naređenje kojim bi trebalo da u jednom određenom danu u svom carstvu se zakolju svi Jevreji i ni jedan da ne ostane živ. To strašno naređenje, koje je izazvalo jezu, nije bilo izvršeno . Zašto? Saslušajte:
Jedne noći car nije mogao da zaspi i zatraži od svog sekretara da pročita hroniku dnevnika iz jedne knjige u kojoj su se upisivali svi važniji događaji u carstvu. Sekretar je počeo da čita knjigu sve dok nije stigao do mesta gde se navodilo da je nekad u prošlosti Mardohej otkrio jednu strašnu zaveru, jedan plan da se ubije Kserks, i tako je spasao život caru. Car je tad prekinuo svog sekretara i upitao: «Šta  smo mi  učinili  za uzvrat Mardoheju? Ništa. (6, 3), odgovorio je njegov sluga.

Ujutro kad je Aman došao kod cara pun radosti zbog carevog naređenja protiv Jevreja, upitao ga je car: «Amane, šta treba da učinim da bi nekog čoveka počastvovao? Aman misleći da čovek koga car želi počastvovati je on sam odgovori: « Da ga obučeš u najleošu carsku odoru, postaviš na belog konja i jedan od carskih prijatelja da ga provede na konju po gradskim ulicama i da viče: ovako biva čoveku koga car hoće da proslavi. Car je odgovorio: «Lepo si govorio. Sve to što si rekao da učiniš s Mardohejom. (vidi 6, 6 – 10). Mardoheju? Ali to je bio njegov neprijatelj. Grom da je pao ne bi toliko pogodio Amana.

U međuvremenu car je potpisao naređenje o opštem klanju Judeja, a Aman je već postavio jedno ogromno vešalo u avliji carskog dvora, da uz svečani čin obesi Mardoheja. Ali sada će Mardohej biti toliko počastvovan, a Aman će biti taj što će ga pratiti i razglašavati njegovu slavu?

Ono nije bio jedini primer koji svedoči ljubav Božiju prema svome narodu. Nešto još važnije se dogodilo od časa potpisivanja naredbe, judejski narod je pao u žalost. Plakali su i molili se da se poništi taj grozni plan istrebljenja jevrejskog plemena. Ali tko bi se usudio da predloži caru opozivanje naredbe? U ono vreme careva naredba se nije opozivala. Samo je Jestira bila u situaciji da se približi caru i da govori o svojim patriotama. Mardohej je poslao čoveka koji joj je rekao:

«Ja, koji sam te onda savetovao da sakriješ svoje poreklo, sada ti govorim da je vreme, došao je čas tvoj da izraziš sve svoje interesovanje za tvoje patriote. Čas je krizan i moraš da promisliš dobro, da li te je Božija promisao izabrala da u ovo vreme budeš carica. Naravno, ako se ti uplašiš i ne obaviš svoju dužnost, Bog će naći drugi način da spase svoj narod, ali ti ćeš se osramotiti. (vidi 4, 13 – 14).

Jestira se ganula od ovih Mardohejovih reči i prihvatila je da učini šta može. Samo je zamolila Mardoheja da kaže svim Judejima da se pokaju da poste i traže pomoć Božiju. A ista ona se toplo pomolila Bogu. Posle molitve Bog je dao hrabrost i osvetljenje Jestiri da se usudi pojaviti pred carem i obelodanila sav lukavi plan sluge njegovog Amana. Car je bio ubeđe da govori istinu. Car da bi ublažio svoju naredbu dopusti Jevrejima upotrebu oružja ukoliko budu napadnuti od svojih neprijatelja zbog radi odbrane. Tako su učinili i spasili se. Aman, strašni neprijatelj Jevreja je bio obešen po carevom naređenju na istom vešalu koje je pripremio za Mardoheja.

Od svih poučnih delova molim, dragi moji da zapazite jedno. A to su reči Mardojeheve upućene Jestiri, kad je ona nekako oklevala da se pobrine o spasenju svojih patriota. Rekao joj je: Razmisli, možda si postala carica zbog ovog kriznog časa. A teško tebi ako sada ne ispuniš svoju dužnost.

Ove Mardohejeve reči upućene Jestiri važe i za sve nas, bez obzira na kom mestu se nalazimo. Dani i godine prolaze normalno a svako uživa u dobrima života. Međutim, svima nama u životu dolazi neki krizni čas, kad smo pozvani da izvršimo dužnost, iako smo u opasnosti da izgubimo imanje, položaj i isti život. Iznad svega je naša dužnost! Glas savesti, kao glas Mardoheja, čuje se u dubini našeg unutrašnjeg sveta i poziva nas na izvršenje naše dužnosti. Ukoliko u kriznom času ne izvršimo našu dužnost, tad ćemo se prikazati  nedostojnim svoje poslanice i postaćemo izrugani od sveta i ismejani od demona. Glas savesti, tad će nas upozoriti, jer smo se pokazali nedostojni svog poziva.

Hrišćani moji, iskontrolišimo sebe dobro, možda je došao krizni čas, a mi uplašeni i nehrabri, nismo izvršili svoju dužnost. Ne postoji čovek koji nema u svom životu krizni čas.

O Bože naših otaca! Kao što si pomogao Jestiri da izvrši svoju dužnost u kriznom času, pomozi i nama, na bilo kom mestu da smo, da sve žrtvujemo, još i naš život ako zatreba, u kriznim časovima našeg života.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

21. Prva knjiga o Makavejima

HEROJSKO SUPROTSTAVLJANJE

ΗΡΩΙΚΗ ΑΝΤΙΣΤΑΣΙ

«I sada, deco, revnujte za zakon
i dajte duše svoje za Zavet otaca
naših». (I Makav. 2, 50)

Dvadeset i prva knjiga Starog Zaveta, dragi moji, nosi naziv Prva knjiga o Makavejima. I ona, kao i Druga knjiga o Makavejima, opisuje događaje koji su se zbili u periodu između 221-ve i 136-te godine pre Hrista, znači u razdoblju od jednog veka. Nazvane su knjigama o Makavejima po Judi, najhrabrijem muškarcu tog doba, koji je, zbog svoje hrabrosti, nazvan Makavej, što na grčkom znači čekić (malj). Poput malja koji udarom usitnjava i najtvrđe kamenje, tako je i Juda ratovao udarajući i uništavajući neprijateljske snage. Knjiga o Makavejima može se nazvati knjigom o herojima.

Pregledaćemo Prvu knjigu o Makavejima.

Početak same knjige najviše zanima nas Grke, jer počinje sa Aleksandrom Velikim, koji se naziva Makedoncem (1, 1). To je staro svedočanstvo o tome da je Aleksandar Veliki, koji se naziva carem Grka, bio dete Grčke Makedonije, i koji, po poreklu, ne pripada nijednoj drugoj zemlji, naročito ne slovenskoj, kao što u poslednje vreme želi da prikaže strana propaganda, koja je iz ničega stvorila tzv. makedonski problem. Da, Aleksandar je Makedonac, a Makedonija je, po starom geografu Stravaonu, G R Č K A.

U  prvih deset poglavlja ove knjige govori se o Aleksandru Velikom, osnivaču grčkog carstva. U tih nekoliko stihova, pisac knjige nam slikovito opisuje njegov životopis. Došao je, kaže,  iz Makedonije, zbacio je Darija, uništio carevine Persijanaca i Midijanaca. Mnogo je ratovao,  mnogo prošao, silne careve poubijao i stigao do kraja zemlje. Sakupio je ogromna blaga, pridobio je ogromnu silu. A kakav mu posledak beše? Ovaj slavni car bi poražen smrću. Razboleo se, pao u krevet i umro. Evo kraja na kom završavaju sve zemaljske slave.

Nakon smrti Aleksandra Velikog, njegovo neograničeno carstvo razdelilo se na manje carevine, u kojima su vladari bili njegove vojskovođe. Jedan od njih bio je i takozvani Antioh  Epifan. On se nije zadovoljio svojim delom carstva. Krenuo je u rat protiv Egipta, pobedio je cara i proširio svoju državu. Bio je fanatični idolopoklonik. Ulagao je velike napore da jelinizuje potčinjene mu narode i to ne samo po pitanju jezika, tehnike i obrazovanja, nego i religije, ne priznajući ni jednu drugu izuzev idolopokloničkog verovanja starih Grka.

U Jerusalimu, koji je bio poznat kao centar Judeizma, pojavili su se i pristalice Antioha, koji su sa oduševljenjem govorili o njemu. Predlagali su svojim istomišljenicima da napuste svoju veru i da usvoje idolopokloničke običaje i navike, kao i da sklope savez sa Antiohom, koga bi priznali za svog cara. Ovaj govor otpalih Judeja se mnogima dopao, te su mu se mnogi potčinili. Zauzvrat im je ovaj dao vlast da preobrate Judejce. Sagradili su u Jerusalimu idolopokloničke arene za borbe, a izdali su naređenja da se judejska deca, po ugledu na idolopoklonike, više ne obrezuju. U današnje vreme bilo bi to kao kad bi obavezali hrišćane da ne krštavaju svoju decu.

Da završimo našu priču: Antioh Epifan, nakon pobede nad Egiptom, sa velikom silom je došao u Jerusalim. Pristalice su ga dočekale. Ušao je u hram, uzeo sve dragocenosti, kao i zlatno i srebrno posuđe koje je istopio i načinio od njih novac sa svojim likom i pečatom.

Ovo oskrnavljenje sv. Hrama je nateralo Judeje u veliku žalost. «Sav dom Jakovljev obukao se u sramotu», beleži karakteristična I Knjiga o Makavejima (1,28).

Dve godine kasnije, Antioh je poslao svog čoveka da dovrši njegovo delo: da potpuno potčini i uništi Judeje.

Srušio je zidove, sagradio nove kule, sakupio svoje ljude – lukave i bolesne – tražeći od judejskog naroda da se odrekne svoje vere. Tada su mnogi od Judeja otišli iz grada u planine, jer ih je nova naredba careva obavezivala da poreknu svoju veru, ako žele da žive, i da grade idolopokloničke žrtvenike na kojima će da prinose žrtve idolopokloničkim bogovima, kao i da prestanu da obrezuju svoju decu i spale svete knjige.

Mnogi su se uplašili i poslušali naredbu: prinosili su žrtve i oskrnavili subotu. Ali bilo je i onih koji su se suprotstavili bezakonju. Umesto da prinose žrtve, draže im je bilo umreti. Izrailjske žene, koje su se usuđivale da obrezuju svoju decu, bile su ubijene, a decu su vešali pred očima njihovih roditelja (vidi. 1, 60 – 61).

U mnoštvu Judeja postojala je jedna izabrana porodica. Vođa te porodice je bio Matatije. On je bio sveštenik Višnjeg i imao je pet predivnih sinova. Imena su im bila: Jovan, Simon, Juda, Eleazar i Jonatan. Vatreni Matatej, uvidevši šta se radi sa nepobožnima i neverujućima, uzdahnuo je teško i rekao:
„Bože moj, zašto sam se rodio da vidim tu katastrofu i oskrnavljenje tvog svetog hrama? Zašto da živim ?“ (vidi 2, 7 – 13).

Plakao je on ali  i njegovi sinovi. Obukli su se u džakove i žalili su mnogo. Odlučili su da se suprotstave do kraja.

Ljudi cara Antioha pozvali su Matatija i njegovu decu da prinesu žrtvu idolima. Na taj poziv Matatija je odgovorio snažnim glasom.

„Ako svi poslušaju carevu naredbu i žrtvuju idolima, ja i moji sinovi kao i moja braća nećemo se potčiniti. Ostaćemo verni veri naših otaca.“ (vidi 2, 19 – 21).

U taj čas jedan Judejac je spremno prišao da prinese žrtvu. Matatije nije mogao da posmatra taj bedan prizor. Pun vatre i svetog besa napao ga je i ubio. Takođe je lišio života i carevog predstavnika, a žrtvenik je sravnio sa zemljom. Gromoglasno je povikao: „Ko ima volju i želi da ostane veran veri naših otaca, neka me sledi.“ (vidi 2, 27).

I on, kao i njegova deca, otišli su u planine i napustili sve što su imali u gradu.

Tako je Matatije postao vođa herojskog suprotstavljanja osvajačima. Njegov junački primer je privukao mnoge i rasplamsao je osećanje vere kod onih Judeja koji su došli u planine. Tako je formiran hrabri odred, koji je, pod vođstvom Matatijevih sinova, pobedonosno izvojevao najvažnije bitke protiv mnoštva Antiohove vojske.

Nakon velikih žrtava uspeli su da isteraju bezbožnike iz zaklona, uzdignuvši na kraju, pod vođstvom Jude, sina Matatijeva, zastavu u Jerusalimu – oslobodivši ga. Borba je bila krunisana velikim uspehom.

Ako neko želi da vidi pojedinosti te borbe, neka otvori Stari Zavet i nek pročita 16-to poglavlje Prve knjige o Makavejima.

Dragi moji! Živimo i mi u teškim danima. Oni koji vladaju narodima i narodnostima, izdaju naređenja slična onima u vreme Antioha Epifana. Kroz ta naređenja pozivaju hrišćane da pogase Božije zapovesti, poreknu veru svojih otaca i da se poklone savremenim idolima nove idololatrije. „Teška vremena“ (2. Tim. 3. 1), kao što je prorokovao apostol Pavle, koja su sve gora i gora.  Epoha antihrista!

Svi verni neka sleduju herojskom primeru Matatija, koji je rekao: „I ako svi padnu i poklone se idolima, ja ostajem veran veri mojih otaca.“

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

22. Druga knjiga o Makavejima

SEDAM BRAĆE MUČENIKA

ΕΠΤΑ ΑΔΕΛΦΟΙ ΜΑΡΤΥΡΕΣ

A jedan od njih, uzevši reč ispred ostalih,
reče ovako: «Šta želiš da pitaš i doznaš od
nas? Jer smo gotovi pre da umremo nego li
da prestupimo otačke Zakone» (2.Makav.7,2)

Dvadeset druga knjiga Starog Zaveta, dragi moji, je Druga knjiga o Makavejima.
Ova knjiga nam pripoveda o događajima koji su se dogodili u vreme hrabrih Makaveja. To je jedan sažet opis druge od pet knjiga, napisan od strane Jasona Kirinejca.

Kratak opis i izražajnost – po tome su poznate bogonadahnute knjige svetog Pisma. Da je sve ono što navode svete knjige Svetog Pisma, naročito Evanđelja, bilo ispisano do detalja, ono bi bilo sačinjeno od neizmernog broja mnogolisnih knjiga. To nam govori evanđelist Jovan, na kraju njegovog Evanđelja gde beleži da „ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige“ (Jov. 21, 25). Napisano je samo onoliko koliko je potrebno za naše spasenje.

Osvrnimo se na sadržaj ove knjige: na početku se nalaze dve poslanice, koje su poslali stanovnici Jerusalima Judejcima koji su živeli u Egiptu. Preko njih stanovnici Jerusalima javljaju svojoj braći da je hram u Jerusalimu, koji je bio oskrnavljen od strane idolopoklonika, očišćen od idola, te da su izvršili i osvećenje hrama zahvaljujući borbi Makaveja. Određen je dan proslave očišćenja hrama i poručuje se svima onima koji se nalaze daleko od Jerusalima da slave ovaj radosni dan.

Nakon toga, pisac ove knjige navodi događaje koji su se zbili u godini vladavine Selevka Četvrtog Filopatora. Ovaj Azijski car je u početku blagonaklono gledao na Jevreje i darivao je jerusalimski hram mnogim darovima.

Ali neko se zamerio sa arhijerejem Judeja, Onijom, i ne mogavši se osvetiti na drugi način, otišao je kod Selevka i izneo neistine o ovome. Čak se poslužio i preuveličavanjem, govoreći da postoje beskrajne riznice hrama, čiji je čuvar bio arhijerej Onija, kako bi probudio interes kod cara. Tako je podstakao radoznalost i pohlepu vojskovođa, a Selevk, kad je čuo o tome, naredio je jednom od svojih vojskovođa,  Iliodoru, da odmah ode u Jerusalim i da zatraži od Onije da preda caru sva blaga hrama.

Iliodor je otišao u Jerusalim i zatražio je od Onije da zapoveđeno izvrši. Ali pobožni Onija je odgovorio Iliodoru da to što traži nije moguće; jer to blago, koje se čuva u riznicama hrama, prineo je narod i ono je bilo predviđeno za udovice i siročad, te da mu njegova arhijerejska savest ne dozvoljava na preda ni novčić. No Iliodor je bio uporan, govoreći kako je carevo naređenje da se sve preda državi.

U međuvremenu, narod koji je bio obavešten o pritisku koji je nad savesnim arhijerejem vršio nepobožni Iliodor, izrazio je svoje negodovanje povodom toga i obratio se toplim molitvama Bogu da ukloni opasnost.

A Bog je poslušao njihove molitve, i čudo se dogodilo. Iliodor se iznenadno i teško razboleo i bio je u opasnosti da umre. Na uistinu  čudnovat način bio je spašen zahvaljujući Onijinim molitvama. Tako je izbegnuta zaplena hramovnog blaga.

Posle Selevkove smrti, usledila je nova opasnost. Uz pomoć onih što su mrzeli dostojnog arhijereja Oniju, koji se sa toliko hrabrosti suprotstavio zavojevačima ne predavši im ni jedan novčić, on je svrgnut i proteran, a na arhijerejski tron se uspeo njegov brat Jason, koji je, po karakteru, bio njegova čista suprotnost. Nije imao nikakve duševne sličnosti sa bratom. Da bi se održao na tronu, učinio je mnogo ustupaka zavojevačima.

Ali i pored mnogih ustupaka, ni Jason nije ostao na tronu. Neko mnogo nečistiji od njega potplatio je vojskovođe i preuzeo tron; Menelaj je bilo njegovo ime. U vreme Menelaja, ključevi riznice bili su predati osvajačima, a oni su je otvarali i uzimali iz nje kad god im se prohtelo… Judejski zakoni su bili pogaženi a preovladali su idolopoklonički običaji i navike. Arhijerej Menelaj se nizašta drugo nije interesovao osim da ostane na tronu.

Ali iako je sav žalostan i dostojan žaljenja ovaj prikaz o nedostojnim arhijerejima Jasonu i Menelaju, tuđim sužnjima i izdajnicima vere, toliko je dirljivo i hvale vredno sve ono što knjiga pripoveda o sedmorici braće, koja su živela u tom periodu iskvarenosti i odstupništva svešteničkog reda. Oni nisu bili ni sveštenici ni arhijereji, već obični laici. Mladići, koji su dolazili iz siromašnog i napaćenog naroda, čija su srca ritmički otkucavala verom i patriotizmom. Koren iz kojeg su iznikli bio je svet. Nјihova majka je bila Solomonija. Imali su i predivnog učitelja, Eleazara.

Kada je car Antioh preuzeo Judeju, taj fanatički idolopoklonik, mrzeći judejsku veru, naredio je okrutan njihov progon. Svi oni koji su poricali svoju veru, spasavali su se i uživali u velikim počastima. Ali svi oni koji nisu želeli da prinose žrtve idolima i da pogaze svoju veru, podvrgnuti su strašnim mučenjima. Bilo ih je mnogo koji su se odrekli vere da bi sačuvali život i svoje imanje. Ali to doba je iznedrilo i mnogo heroja i mučenika. Između svih, prvo mesto su zauzeli to sedmoro braće. Sijali su i sijaju kao sazvežđe, ali ne od sedam zvezda već devet. Jer, zajedno sa njima, mučeni su i njihova sveta majka Solomonija i učitelj Eleazar.
Da opišemo njihovo mučenje, o kome su Očevi i učitelji Crkve ispleli dostojne pohvale, mi, u ovoj kratkoj propovedi, ne možemo da iznesemo pojedinačno svako od njih. Zato molimo drage čitaoce i slušaoce da otvore Drugu knjigu o Makavejima i da pročitaju šesto i sedmo poglavlje. Siguran sam da će biti duboko dirnuti opisom.
Svi oni, od najvećeg do najmanjeg, odgovorili su hrabro caru, koji im je obećavao čas počasti i imanja, čas pretio strašnim mučenjima, pokušavajući da ih ubedi da prinesu žrtve idolima. Bespotrebno se trudiš, rekli su mu, svi mi smo odlučni da umremo za našu veru! Nјihova majka Solomonija, majka heroja, mučena je poslednja. Za nju možemo reći da je mučena sedam puta. Jer svaki put kad je pred njenim očima bilo mučeno jedno po jedno njeno dete, i ona je bila mučena. Gde su danas takve majke! Današnje majke koje paze da im deca ne dožive ni najmanju neugodnost, savetuju ove da izbegavaju ispovedanje vere među nevernicima i bezbožnicima.
Dragi moji! Zaklonimo naš pogled od bednih prizora izdajnika vere, kao što su bili arhijereji Jason i Menelaj. Upravimo naše oči na sedmoro braće ove mnogočlane porodice, čiji udovi ne samo da su povezani telesnim srodstvom nego i duhovnim. Sedam tela, ali srce i duša jedna.
Postoje li danas takve porodice? Uprkos svom neverju i nečistoći našeg doba, slava Bogu, postoje! Malo ih je, ali su izabrane, i biće te koje će u dan svetskog suda kritikovati sve one koji decu ne rađaju, a i ako ih rode, ne brinu se da im usade u srce veru u Boga i duhovno ih uzdižu.
Radi svih tih porodica koje spajaju mnogodetstvo i dobrodetstvo, sveta Crkva je odredila 1. avgust kao dan proslave mnogočlanih porodica, na Praznik kada slavimo i spomen na sedam Makaveja, majku im Solomoniju i njihovog učitelja Eleazara.

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************

23. Treća knjiga o Makavejima

DOZVOLITI SVIMA ULAZAK?

(Σ’ ΟΛΟΥΣ ΕΙΣΟΔΟΣ?)

«Zadivi se (car Ptolomej) i lepom poretku

u Svetilištu, pa mu dođe na um i zahtede

da uđe u hram». (3 Makavejima 1.10)

Dvadeset treća knjiga Starog Zaveta, dragi moji, jeste Treća knjiga o Makavejima.

Zašto se naziva tako? Događaji koje opisuje ova knjiga nisu povezani sa Makavejima, koji su se u Palestini suprotstavili nametanju tuđeg idolopoklonstva. Međutim, ona opisuje jedno slično suprotstavljanje Judejaca, samo ne u domovini, već u Egiptu, gde su živeli Jevreji. Pošto je reč Makavej postala simbol herojske borbe za veru i domovinu, stoga se svako ko se borio u takvim borbama, premda i nemajući nikakvo krvno srodstvo sa Makavejima, naziva Makavejac. Ovo nas uči jednoj istini: da iznad telesnog srodstva postoji nešto uzvišenije – to je duhovno srodstvo, koje daleko više povezuje ljude.

I mi, Grci, smo telesni potomci velikih muževa i heroja, koje je, kroz vekove, iznedrio naš narod, i zbog kojih treba da se ponosimo svojim slavnim poreklom. Ali, ukoliko im ne sličimo u vrlini, čemu će nam onda koristiti telesno srodstvo? Tada se pokazujemo kao nedostojni potomci naših slavnih predaka, koji su, kao što neko reče, udostojeni velikog imena. Zapravo, naše bi nas telesno poreklo trebalo podstaći da sledimo svoje slavne pretke. Kada ih budemo oponašali i činili ista herojska dela koja su i oni činili, tada će nam se svet diviti i govoriti da na našim licima prepoznaje naše slavne pretke.

To se dogodilo 1940 godine, kada se mala Grčka suprotstavila jednoj ogromnoj imperiji, rekavši istorijsko NE. Tada su deca Grčke – premda pod nedostojnim vođstvom – prepisala svetle stranice slave, a evropske bioskopske sale su plele pohvale našim hrabrim vojnicima, iz kojih su svetleli likovi Leonida, Miltiada, Temistokleja i drugih heroja. Govorili su da se bore kao nekada stari Grci u prolazu Termopila.

Sve ovo je bilo povodom naziva Treće knjige o Makavejima.

Vratimo se sada na sadržaj. Kao što je svima poznato, Aleksandar Veliki, ovo čestito dete naše Makedonije, prošao je sa svojim herojskim odredima Elispont, stigao do Male Azije, pobedio careve, razorio stara carstva i države, te postao osnivač jedne velike imperije – Grčke carevine. No nakon njegove smrti, njegovo carstvo je bilo podeljeno na manja carstva, i u svakom od njih je bio postavljen po jedan car, jedan od njegovih naslednika. Tako, umesto jednog carstva, izdeliše se na više njih, a jedinstvo carevine je time bilo razoreno.

U Egiptu je za cara bio postavljen Ptolomej, koji je – napišimo i to, jer interesuje stanovnike naše mitropolije, poticao iz Eordeje, po kojoj je i naziv današnje prestonice Eordeje, bivšeg Kajlara, a koja po oslobođenju 1912. godine menja ime u P t o l e m a i d a. Ptolomej I je od dvorskih ulizica bio nazvan Spasitelj. Jedan od njegovih potomaka je bio i Ptolomej IV Filopator (240 – 211 p. H.). On se na početku ljubazno ophodio prema Judejima iz političkih razloga, čak poželevši i da poseti prestonicu judejskog naroda, Jerusalim.

Najzad pozvan, Ptolomej je otišao u Jerusalim i posetio predivni Solomonov hram, koji je bio i jedini hram judejskog naroda. Ostao je zadivljen njegovim spoljašnjim izgledom. Poželeo je da vidi i unutrašnjost, ali i da uđe u Svetinju nad svetinjama. Judejci su mu rekli da ulaz u hram nije dozvoljen svakome, ni sveštenicima, već samo arhijereju i to jednom u godini na dan Iskupljenja, kad su se prinosile žrtve. Tako su Judejci sprečili idolopokloničkog cara Ptolomeja da uđe u njihov hram.

Međutim, car je bio čovek sebičan i gord i nije želeo da mu se iko suprotstavlja, te je pokušao na svaki način silom da uđe u hram. Tada su se sakupili sveštenici iz hrama obučeni u svoje svešteničke odežde i pavši na zemlju moliše se naglas Bogu da ne dozvoli takvo svetogrđe. Toliko glasno su se moliti da je odjekivalo u celom hramu.

A judejski narod, doznavši za razlog tako glasne molitve – pobuni se. Nisu ostali ravnodušni i nedodirljivi, već su svi, počev od muškaraca i žena, pa do starih i mladih, na najdrastičniji način izrazili svoje negodovanje; čak su i majke, ostavivši svoju decu, izašle na puteve i trgove da se pridruže protestu sa ostalim narodom. Opšta molitva i protest! A najogorčeniji muškarci nisu se zadovoljili molitvama i protestima, već su pozivali «na oružje», od čega su ih oni stariji jedva odgovorili.

Carevi savetnici, videvši ovu opštu pobunu naroda, savetovali su mu da ni po koju cenu ne ulazi u hram. Uprkos svemu, car, budući drzak i sebičan, i dalje osta uporan, a njegova upornost izazva nove proteste i povike.

Tada i arhijerej Simon kleknu i uputi toplu molitvu Bogu. Molitva naroda i arhijereja je bila uslišena. Car nije uspeo da uđe u hram. Kako? Čudo se dogodilo. Dok je car, stojeći uspravno, pokušavao da na silu uđe u hram, on iznenada poče da drhti, kao što drhti grana na jakom vetru. Ne uspevajući da se održi na nogama, pao je na zemlju i činilo se da mu se bližio kraj. Njegovi čuvari su ga pridigli i preneli na drugo mesto. Tako se car, čim je malo došao sebi, vratio u Egipat.

Nažalost, Ptolomej, i pored svega što mu se dogodilo, i dalje je nastavio sa svojim neprijateljskim ponašanjem prema Judejcima. Svoj gnev je usmerio na Judejce koji su živeli u Egiptu i kojih nije bilo malo. Naredio je da se svi muški Judejci, zajedno sa svojim ženama i decom, sprovedu na jedan posed i da ih tamo čuvaju. Od svih njih, oslobodio je samo one koji su se odrekli svoje vere. Sve druge je nastojao da pridobije na krajnje nepojmljiv način.

Naredio je svojim vojnicima da sakupe 500 slonova i da ih napoje sa vinom, kako bi se opili, potom da ih omame dimom i tako razjarene puste na zarobljene Judejce, da ih izgaze svojim nogama.

Da li je uspeo ovaj podli Ptolomejov plan? Ne! Intervenisao je Bog. Ponovo se dogodilo čudo. Pijani slonovi, umesto da su krenuli na Judejce, promenili su smer i napali vojnike, a strah i trepet je pao na carevu vojsku. Ptolomej se prestrašio; bio je prinuđen da oslobodi zarobljenike i da izda blagonaklone odredbe u korist Judeja. Jedna od odredbi je bila: da se strogo kazne oni koji promene svoju veru.

Dragi moji! Vidite li kako su se suprotstavili arhijereji, sveštenici i judejski narod pokušaju idolopokloničkog cara da uđe u njihov hram? Jedno NE se čulo iz milijarde usta. I Bog je uslišio njihove molitve i čudo se dogodilo. Ptolomej nije uspeo ući u hram!

A sada se osvrnimo na današnje religiozno stanje. Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve ne dozvoljavaju da svi, neograničeno, ulaze u Sveti hram u vreme Svete Liturgije, na kojoj se prinosi beskrvna žrtva. Oglašeni nevernici i bezbožnici, hulnici koji psuju javno svetinje, svi oni koji žive u divljem braku (koji nije blagosloven od strane crkve), jeretici (a jeretici nisu samo Jehovini svedoci, nego i protestanti i Franci, a ima ih još puno) i svaki onaj koji, ružeći, govori javno protiv vere, morala, svima njima se ne dozvoljava da uđu u pravoslavni hram. A ukoliko se, poput novog Ptolomeja i usude, tada se, od strane sveštenstva, treba da čuje jedno NE. Zatvorena vrata! Svi verujući! Samo oni imaju pravo da prisustvuju Liturgiji.

Teško nama! Naši Pravoslavni hramovi, uz pomoć naše ravnodušnosti, postali su n e o g r a đ e n i  v i n o g r a d i. U njemu se NE ne čuje. A ako se i začuje, mnogi ustaju i protive se onima koji protestvuju.

Gospode, pomiluj nas!

U Florini 2. Februara 1987,
Praznik Sretenja Gospoda našeg Isusa Hrista
+ Avgustinos Mitropolit Florine

********************************************