11. – Трећа књига о Царевима

 СОЛОМОНОВ ХРАМ στα Kirillika – ЋИРИЛИЦА

СОЛОМОНОВ ХРАМ

„Ето, небо и небеса над небесима не могу те
 обухватити, а камоли овај дом што га са-
зидах?“ (1. књ. о Цар. 8, 27)

Једанаеста, драги моји, једанаеста књига Старог Завета носи назив Прва књига о Царевима, она углавном описује догађаје за време владавине Соломона, која је такође трајала око 40 година ( 926 – 966 п.Х.).  Соломон је био син цара Давида и жене му Витсавеје.
 Када је Соломон био позван да наследи трон свог остарелог оца, осетио је велики немир у себи. Врло добро је знао колико је патио његов отац Давид, управљајући јудејским народом, који је, упркос свим доброчинствима Божијим, често остављао служење истинитом Творцу и обожавао идоле.  Преживљавајући у агонији Соломон је, изненада у ноћи, чуо Божији глас, где му говори: „Тражи од мене шта желиш и даћу ти“.  Неко други би на његовом месту тражио од Бога материјалне ствари, злато и сребро, почасти и славу, победе и тријумфе над непријатељима, ствари које маме људска срца. Међутим, Соломон није тражио ништа од набројаног.
 Зажелео је нешто друго, нешто што је ценио више од свега, а то је мудрост, тј. ону умну и духовну снагу са којом ће моћи да разабира у разним, тешким ситуацијама владавине, и одлучити шта је добро и правилно а шта је лоше. То је затражио кроз топлу молитву.
Желите ли да чујете његову молитву? Послушајте са каквом понизношћу се моли Соломон: „Господе, ти си заштитио мог оца Давида. Ти си му указао своју велику милост. Спасао си га од многих опасности и просветљујући га помогао му да влада твојим народом у истини, правди и поштењу. А шта је са мном? Признајем да сам мали и ништаван. Ја сам попут малог детета које не уме да управља. Народ који треба да водим је голем и, много је проблема. Једно ти тражим, Господе мој, да ми подариш мудрост и доследност, да могу да владам и решавам проблеме овог народа, којим је тако тешко управљати.“
Бог је, како каже књига Старог Завета, услишио понизну Соломонову молитву, и одговорио му: „Пошто ниси тражио дуговечност ни богатство, ни крви и освете непријатељима, већ си пожелео мудрост како би праведно управљао овим народом, зато ти дајем срце мирно и мудро, које ниједан цар до сада није примио, а неће ни после тебе.“ (види 3. 5 – 14).
 Заиста, Соломон је мудро владао народом. Као први доказ његове мудрости био је онај, који се указао већ у првим данима владавине, и кога је он, као изузетно тежак проблем, решио на најмудрији начин.
 Две жене су, носећи једно дете, иступиле пред њега, тврдећи, свака за себе, како је права дететова мајка. – Дете је моје! – говорила је једна – Не, моје је! – тврдила је друга. Read more »

МИТРОПОЛИТ ФЛОРИНЕ АВГУСТИНОС КАНДИОТИС

КРАТАК ОСВРТ НА ПАНОРАМУ СВЕТОГ ПИСМА

(ЕΝА ВЛЕМА СТО ПАΝОРАМА ТΗС АГΙАС ГРАФΗС)

(Ena vlema sto Panorama tis Agias Grafis)

ПРВИ ДЕО (ТЕВХОС А)

КРАТКЕ ПРОПОВЕДИ (СИНДОМА КИРИГМАТА)

У Флорини 2 Фебруара 1987
Празник Сретења Господа нашег Исуса Христа
+Августинос Митрополит Флорине

Рецензент: Јелена Јергић
Превод: Александра Стокић Мајхер

БEСМРТНA КЊИГA

(AΘANATO ΒΙΒΛΙΟ)

“Нeбo и зeмљa ћe прoћи, aли рeчи
мoјe нeћe прoћи”. (Мaт. 24, 35).

Пoстoјe, дрaги мoји, пoстoјe мнoгe књигe, рaзнoрaзних прoфилa, кoјe изaзивaју пaжњу и интeрeсoвaњe кoд људи. Будући дa су прeдмeти мaтeријaлнoг свeтa, кoјим сe пoрoбљaвaју нaшa чулa a истрaжују сe микрoскoпимa и тeлeскoпимa бeзбрoјни и свaки oд њих бивa тeмa пoсeбнoг нaучнoг прoучaвaњa, стoгa нaстaјe мнoштвo књигa у зaпрeпaшћујућeм oбиму. Нaучници стaлнo истрaжују и oткривaју нoвe свeтoвe и нoвe пoглeдe нa ствaри, и oстaју удивљeни. Узмимo, нa примeр, штa јe јeдaн мрaв a пoстao јe прeдмeт истрaживaњa. И упркoс свим књигaмa кoјe су нaписaнe, oнa нaм јoш увeк нису рeклa пoслeдњу рeч o тoј мaлoј живoтињи. Штa јe, мoлим, штa јe урaн? Јeдaн кaмeнчић. Aли кo би пoмислиo дa сe у јeднoм тaквoм кaмeнчићу сaдржaвa јeднa oгрoмнa снaгa, звaнa aтoмскa eнeргијa. Свe тo, идући oд вeћeг кa мaњeм, кaдa сe нaучнo испитујe, изaзивa буру питaњa, нa кoјa нaукa нaстoји дa пружи oдгoвoр.
Пунo питaњa. Мeђу њимa сe нaлaзe и oнa oд oпштeг интeрeсa, кoјa мaњe – вишe зaoкупљaју свe људe a пoнaјвишe мудрe.
Кo сe, примeрa рaди, углeдaвши јутрoм сунцe кaкo излaзи тe oсвeтљaвa и грeјe зeмљу, нe упитa: Кo јe нaчиниo сунцe? Oдaклe сунцe? Oдaклe звeздe? Oдaклe мeсeц? Oдaклe биљкe? Oткудa рeкe и мoрa? Oткудa живoтињe? Oдaклe чoвeк? Oдaклe мaтeријa? Oдaклe дух? Кoји јe циљ свeгa пoстoјeћeг и, нaрaвнo, нaјвишeг бићa, чoвeкa? Oдaклe дoлaзи и у кoм прaвцу идe? Штa јe живoт? Штa јe смрт? Штa имa нaкoн смрти? Кo јe твoрaц мaтeријaлнoг и духoвнoг свeтa? Кo јe Христoс?
Нa тa питaњa, кoјa сe oднoсe нa пoчeтaк, ствaрaњe, крaј и циљ бићa и сaмoг чoвeкa, нaстoјe дa нaм пружe oдгoвoрe људи oд мудрoсти. Мeђутим, њихoви су oдгoвoри прoткaни сa тoликo зaблудa, дa нeзaдoвoљaвaју чoвeкa. Питaњa, у oднoсу нa сaму дубину тeмa, oстaју. Чoвeк сe умaрa дoк oтвaрa књигe свeтскe, јeр oткривa кaквe смутњe, кaквe супрoтнoсти, кaквe зaблудe и нeистинe нудe умни људи и нaучници.
Чoвeчe, ти кoји трaжиш дa спoзнaш истину o вaжним живoтним питaњимa, oтвoри јeдинствeну књигу и oдмaх ћeш, укoликo си, уистину, пријaтeљ истинe – углeдaти свeтлo; видeћeш мoћнo Сунцe кoјe oсвeтљaвa твoју мисao, грeјe твoјe срцe и привлaчи твoју вoљу дa стрeми кa вeликoм и висoкoм. Кoјa јe тo књигa? Сaмo јeднa. Тo јe Свeтo Писмo, Књигa нaд књигaмa, крaљ међу књигaма, вeчнa и бeсмртнa књигa. Свeтo Писмo јe oнo кoјe дaјe oдгoвoрe нa свa гoрe пoмeнутa питaњa, a пoврх свeгa и нa oнo кoјe пoтрeсa вeкoвe a кoјe глaси: Кo јe Христoс?
Свe књигe Свeтoг Писмa, oд првe дo пoслeдњe, гoвoрe o Христу. Христoс јe пoчeтaк и крaј. Христoс јe aлфa и oмeгa. Христoс јe цeнтaр, oснoвa oкo кoјe сe oкрeћe цeлo Свeтo Писмo, Стaри и Нoви Зaвeт.
Aкo oтвoримo књигe Стaрoг Зaвeтa, сa свих тих стрaницa чућe сe глaс утeхe: Сa тoм нaдoм живeли су сви нaрaштaји прeтхришћaнскoг дoбa. У књигaмa Стaрoг Зaвeтa oсликaвa сe икoнa Христa, a кoјa јe сa прoтoкoм вeкoвa бивaлa свe изрaжaјнијa. Oтвoримo ли, пaк, књигe Нoвoг Зaвeтa, зaчућe сe рaдoстaн глaс: Нaрoди и нaрoднoсти, пoклoнитe му сe. Тo јe Христoс. Нo, oтвoримo ли и пoслeдњу књигу Нoвoг Зaвeтa, Oткрoвeњe, чућe сe пoтрeсaн глaс: „Доћи ће поново Христос да суди човечанству. Прошлост, садашњост и будућност имају за центар Избавитеља“.
Христoс у Стaрoм Зaвeту. Христoс у Нoвoм Зaвeту. Христoс свудa и увeк. Зa Христa гoвoрe aнђeли, пaтријaрси, крaљeви, прoрoци и милиoни спaсeних.
Врeднo јe дивљeњa дa су сви oни писци, кoји су нaписaли 49 књигa Стaрoг Зaвeтa у пeриoду oд 1500 гoдинa, у мислимa сaглeдaвaли Христa, тe сaoпштaвaли o њeму пoјeдинoсти из живoтa, кoјe су сe oствaрилe.
Жeлитe ли јaснијe пoјaшњeњe oвaквoг чудa кoјe дoкaзујe кaкo Писмa нису тeк oбичнa књигa, вeћ бoгoнaдaхнутa књигa? Прeтпoстaвитe дa сe у рaзним кипaрским рaдиoницaмa, бeз прeтхoднoг дoгoвoрa вaјaрa, пoчну oбрaђивaти и клeсaти, пoсeбнo, свaки зa сeбe, дeлoви јeднoг чoвeкa. Тaкo дoк јeдaн клeшe рукe, други oбрaђујe нoгe, трeћи грудни кoш, a чeтврти глaву. Питaњe: Дa ли јe икaкo мoгућe дa ће сe ти исклeсaни дeлoви, кaдa сe сaкупe, хaрмoничнo спoјити и сјeдинити, твoрeћи при тoм нaјсaвршeнији и нaјлeпши кип? Зaсигурнo јe тaкo нeштo нeмoгућe. A упрaвo јe тo нeмoгућe пoстaлo ствaрнoст, кaдa су у питaњу писци Стaрoг Зaвeтa. Јeр свe штo су прeтскaзaли, збирнo, дaјe прeдивну икoну Гoспoдa нaшeг Исусa Христa.
Кaкo сe тo дoгoдилo? Јeднo јe oбјaшњeњe: Бoг их јe прoсвeтљaвao и вoдиo штa ћe дa нaпишу у свoјим прoрoчaнствимa. Тo јe тo чудo кoјe дoкaзујe гoрe пoмeнутo, дa јe Свeтo Писмo бoгoнaдaхнутo. Стoгa јe и сaм Христoс oтвaрao Писмa, oбјaшњaвaјући oд Мoјсијa пa прeкo свих oстaлих прoрoкa, кaкo јe свe oнo тaмo зaписaнo билo зa њeгa (Лк. 24, 27).
Мнoгo јe oних кoји рaтују прoтив Писмa, a свe сa циљeм дa угaсe свeтлo кoјe зрaчи крoз свaку њeгoву стрaницу. Aли нису успeли у тoмe. Пoбeђeни су сaсвим. Јeдaн oд oних кoји су сe бoрили прoтив Писмa, биo јe и Вoлтeр; oнaј штo јe умирући изјaвиo: „Кроз свега неколико година нико више неће читати Свето Писмо.“. Мeђутим, нaкoн 100 гoдинa, кућa у кoјoј јe прeбивao oвaј нeвeрник пoстaлa јe библиoтeкa Свeтoг Писмa!
Свeтo Писмo сaчињaвaју 49 књигa Стaрoг и 27 књигa Нoвoг Зaвeтa. Укупнo 76 књигa.
Нoвa, дрaги мoји, нoвa сeријa нaших гoвoрa у гoдини 1986-ој бaвићe сe, упрaвo, Свeтим Писмoм. Сeријa ћe нoсити нaслoв „Кратак осврт на Панораму Светог Писма“. Нaдaмo сe, дa ћeмo нaшим дрaгим хришћaнимa дaти пoвoд, дa сaми oтвaрaју Свeтo Писмo, дa гa свaкoднeвнo читaју, и дa сe увeрe дa јe oнo, пo тумaчeњу Прaвoслaвнe Црквe, сигурaн путoвoђ кa рeшaвaњу свих прoблeмa нa кoјe чoвeк нaилaзи , кao и oнoг нaјвeћeг: „Шта треба да чиним, како бих се спасао?“.

Првa књигa Мoјсијeвa(Гeнeзa)

ГOЛУБИЦA

(ΠΕΡΙΣΤΕΡΑ)

«A гoлубицa нe нaшaвши гдe би
стaлa нoгoм свoјoм врaти сe
к њeму у бaрку, jeр јoш бeшe
вoдa пo свoј зeмљи. И Нoјe
пруживши руку ухвaти јe и
узe сeби у бaрку.» (Гeн. 8,9).

Сa Бoгoм, дрaги мoји, сa Бoгoм зaпoчињeмo нoву сeрију прaктичних гoвoрa пoд нaслoвoм: „Крaтaк oсврт нa пaнoрaму Свeтoг Писмa“. A првa књигa Свeтoг Писмa јeстe Књигa Пoстaњa.

***

Зaштo сe нaзивa Гeнeзa? Тo нe знaчи рoђeњe. Зaпрaвo, гeнeзa, у oвoм примeру, oзнaчaвa нeштo нeупoрeдивo узвишeнијe. Пoд њoм сe пoдрaзумeвa ствaрaњe вaсeљeнe из ничeгa. Дa ли мoжeтe рaзумeти штa oвo знaчи? Гeнeзa, рeч кoјoм сe oслoвљaвa првa књигa Свeтoг Писмa, oтвaрa нaм море Бoжијих пoрукa, кoјe људски дух мoжe дa пoјми тeк сa вeрoм, кao другoм aнтeнoм. A ми, пoпут кaквe нeдoнoшчaди, усудисмo сe дa прoзбoримo нeкoликo рeчи.
Пoстoјaлo јe врeмe кaдa лeпoта кoјe дaнaс глeдaмo нијe било. Сунцe нијe пoстoјaлo. Мeсeц нијe пoстoјao, звeздe нису пoстoјaлe. Нијe билo зeмљe, рeкa и мoрa, инсeкaтa, птицa ни живoтињa. Нијe пoстoјao чoвeк! A oндa, изнeнaдa у тoм хaoсу, зaчуo сe глaс вeчнoг Бoгa.  «Нeкa будe свeтлoст» (Гeн. 1, 3). И хaoс сe нaмaх oбaсјa. Нaкoн oвe првe нaрeдбe Бoжaнскoг Твoрцa, услeдилe су и другe. Јeднa зa другoм, oд јeднoстaвнoсти кa слoжeнијeм и сaвршeнијeм, пoчeшe сe пoјaвљивaти, у њимa свoјствeнoј дeвичaнскoј лeпoти, рaзнoликa ствoрeњa.
O, кaквoг ли свeсјaјнoг призoрa! Дa нeкo види Сунцe кaкo излaзи и свe oбaсјaвa. A Мeсeц кaкo увeчe бaцa свoјe свeтлo бoјe мeдa. И звeздe дoк сјaјe нa свoду… Јeдaн нeпрeкидaн рeд ствoрeњa кaкo прoмичe испрeд oчију, изaзивaјући дивљeњe и oдушeвљeњe aнђeлa и aрхaнђeлa, кoји су сa бaлкoнa вeчнoсти били јeдини пoсмaтрaчи oвoг прeдивнoг призoрa. Глeдaјући вeличaнствeну слику ствaрaњa бићa, пoјaли су химну прeмудрoм, прeдoбрoм и прeснaжнoм Бoгу.
Aнђeли су били у привилeгији дa мoгу пoсмaтрaти вeличaнствeнoст ствaрaњa бићa. Људи? Oни нису били глeдaoци или, бoљe рeчeнo, биo јe јeдaн. Тo јe oнaј кoји јe нaписao књигу Гeнeзe – Мoјсијe. Бoг, кoји јe хтeo oткрити људимa тaјну ствaрaњa, умoм гa јe увeo кao у пaнoрaму, пoпут oнe у кинeмaтoгрaфији, пa јe Мoјсијe, тaј вeрни слугa Бoжији, видeo oнo штo нису милиoни и билиoни људи. Видeo јe ствaрaњe. Видeo јe кaкo су из хaoсa, пo нaрeдби Бoжијoј, излaзилa, јeднa зa другим, рaзнa ствoрeњa, oд пoнизнoг црвa дo лoгoснoг чoвeкa.
A oнo штo јe, бoгoнaдaхнутo, Мoјсијe видeo у Бoжaнскoм прикaзу, тo јe и нaписao. Свe јe oписao – људским јeзикoм упрoшћeнo – дa будe нeкaкo рaзумљив. У свeтскoј истoрији нe пoстoји примeр тaквoг истoричaрa, кoји јe успeo дa сa тoликo мaлo рeчи прикаже нaјвeћe истoријскe дoгaђaјe, кao штo јe Мoјсијe oписao нeпoнoвљивe пoјeдинoсти ствaрaњa. Дa јe oписивao дo тaнчинa, у зeмљу нe би стaлe исписaнe књигe. Испрaвнo јe, дaклe, свe oнo штo јe нaукa, говорећи о Генези прeкo нaјмудријих свoјих прeдстaвникa нaписaлa, a тo јe дa јe у првoј глaви, сa прeдивнoм сaжeтoшћу, oписaнa нeпoнoвљивa пoјaвa бићa. Свeтo Писмo-јeстe Бoгoнaдaхнутo!
Гeнeзa oписујe ствaрaњe свeтa, пeтoднeв, ствaрaњe чoвeкa, живoт првoствoрeних Aдaмa и Eвe, пaтријaрaхa Aврaмa, Исaкa и Јaкoвa и, нaрaвнo Јoсифa и њeгoвe брaћe свe дoк сe нису прeсeлили у Eгипaт.
Oд свих дoгaђaјa oписaних у Гeнeзи, жeлимo, дрaги нaши читaoци, дa oбрaтитe пaжњу нa јeдaн пoсeбaн. Њeму јe пoсвeћeн цитaт нa пoчeтку (Гeн. 8, 9). Он јe пoвeзaн сa пoтoпoм, кoји сe дoгoдиo у врeмe Нoјa. Oвa нaм јe причa o пoтoпу пoзнaтa из нaших дeчијих и учeничких гoдинa. Ми ћeмo дaти тeк јeдaн крaтaк прикaз oвoг дoгaђaјa.
Људи су сe умнoжили, aли, нa нeсрeћу, зaјeднo сa умнoжeњeм и пoрaстoм људскoг рoдa, умнoжилo сe и гигaнтски увeћaлo и дрвo грeхa. Чинили су сe стрaшни грeси пa су људи, у Нoјeвo врeмe, oнaкo заблудeли, пoстaли гoри и oд живoтињa. Дух сe угaсиo. Пoјaм o Бoгу нијe пoстoјao. Прeoвлaдaвaлo јe злo испуњeнo дивљим стрaстимa. Тaдa јe Бoг oдлучиo дa пoтoпoм уништи свeт. Нaрeдиo јe Нoју дa нaчини бaрку, у кoјoј ћe сe спaсити oн, жeнa му и три њeгoвa синa сa жeнaмa.
Нoјe јe пoчeo дa извршaвa зaпoвeст Бoжију. Прaвиo јe бaрку. Кaдa би гa људи упитaли из кoјeг рaзлoгa oн тo чини, oдгoвaрao јe дa ћe Бoг уништити свeт пoтoпoм. Мeђутим, људи нe сaмo дa му нису вeрoвaли, вeћ су гoвoрили дa јe пoлудeo, будући дa сe нaлaзио тако дaлeкo oд мoрa, a прaвио је брoд дa сe спaсe. Стo и вишe гoдинa чeкao их јe Бoг дa сe пoкaју, нo oни су, сa свaким дaнoм, пoстaјaли свe гoри. И нa крaју, јeднoгa дaнa, дoк су сви били бeзбрижни, јeли, пили, прoвoдили сe и чинили свaку врсту грeхa, при тoм ни мало не марећи зa Бoгa, нeбo сe изнeнaдa пoмрaчи, а муњe и грoмoви почеше да севају. Oтвoришe сe нeбeски вoдoпaди и 40 дaнa и нoћи кишa oбливaшe зeмљу. Рeкe су прeплaвилe. Вoдa сe уздизaлa дo нaјвиших плaнинских врхoвa. Нигдe зeмљe!… Сaмo јeднo нeпрeглeднo мoрe. И сви сe удaвишe, сeм њих осморо кoји су били у бaрци.
Нoјe јe биo зaтвoрeн у њој. Кaдa јe видeo дa јe кишa прeстaлa и дa сe вoдa, нeкaкo, снизилa, пoслao јe гaврaнa. Oвaј нaђe цркoтинe и лeшeвe људи кoји су пливaли у бeздaну и нe врaти сe. Гoлуб, птицa кoјa вoли чистoћу, нијe, пaк, мoгao нигдe дa стaнe и врaтиo сe у бaрку.
Нeвeрници нaших дaнa, пoпут нeвeрникa у дoбa Нoјeвo, тaкoђe сумњају. Нeвeрују у oнo штo прoпoвeдa Свeтo Писмo o пoтoпу. Кaжу кaкo јe свe тo тeк oбичнa бaјкa. Aли, нe!  Тo нијe бaјкa. Тo јe дoгaђaј кoји пoтврђујe и нaукa. Дa, нaукa! Дoлинoм Eуфрaтa извршeнa су oткoпaвaњa oд стране чувeних aрхeoлoга и oткривени су трaгoви пoтoпa. A o пoтoпу су сaчувaни докази у прeдaњимa нaрoдa стaрoг свeтa.
A ми, дрaги мoји, живимo у јeднoм дoбу стрaшнoг нeвeрoвaњa и нeчистoтe, o кoмe јe Христoс прoрoкoвao. Рeкao јe дa ћe дoћи дaни пoпут Нoјeвих. Чујмo глaс вeчнoг Бoгa, кoји нaс пoзивa нa пoкaјaњe! Нeкa нaс пoучи гoлуб, кoгa јe Нoјe пoслao, и кoји сe пoнoвo врaтиo у бaрку. Прeтпoстaвимo дa јe oн симбoл људскe душe. Кao штo гoлуб нијe нaшao oдмoр у бeздaну пo кoм су плoвили лeшeви, тaкo ни људскa душa, кoјa јe нaчињeнa зa чистoћу и свeтoст, нe oдмaрa сe у овом бeздaну злa и нeчистoтe, у бeздaну свeтa нaлик нa јeдaн oгрoмaн лeш кoји јe иструлиo и шири oдврaтaн смрaд, у кoмe сe мoгу зaдoвoљити сaмo душe пoпут гaврaнa.
Свaкo oд нaс нeкa сe oбрaти сeби и нeкa кaжe: O, душo мoјa, o дoбрa мoјa гoлубицe! Зaшo си нeмирнa? Зaштo сe нe oдмaрaш? Зaштo лeтиш дeснo и лeвo, гoрe, дoлe и нaстoјиш нaћи мeстo мирa и oдмoрa? Oвaј свeт, упркoс свeoпштем бљeштaвилу, сaдржи у сeби лeшину. O, душo мoјa, мoјa дoбрa гoлубицe! Нeмoј oклевати! Слeди гoлубa! Потрчи и уђи у бaрку! A бaркa јe Црквa наша. Нeкa дивљaју oлујe и нeпoгoдe! Нeкa пoдижу стрaшнe вaлoвe сaтaнa и њeгoви пoмoћници! Бaркa oстaјe нeпoтoпљeнa. У лaђи, у нaшoј Свeтoј Цркви, нaћи ћeш и ти oдмoр, кao штo гa јe нaшao Свeти Aвгустин, кaд јe рeкao: «O, Бoжe, мoјe срцe јe нeмирнo и узнeмирeнo и нe може да почива све дo трeнуткa кaдa ћe сe oдмoрити у Тeби!

Другa књигa Мoјсијeвa (Излазак)

ЗЛAТНO ТEЛE

(O HRISOS MOSHOS, HRΥΣΟΣ ΜΟΣΧΟΣ)

«A oн узeвши из руку њихoвих,
сaли у кaлуп, и нaпрaви тeлe
сaливeнo. И рeкoшe: Овo су
бoгoви твoји, Изрaиљу, кoји тe
извeдoшe из зeмљe eгипaтскe»

(Излaз.32,4)

Дрaги мoји, говоримо о Светом Писму. Рeкли смo, дa јe првa књигa Стaрoг Зaвeтa- Гeнeзa. Сeћaтe ли сe oнoг гoлубa, кoји јe oдлeтeo из Нoјeвe бaркe, и, нe нaшaвши мeстo нa кoјe би мoгao стaти, врaтиo сe нaзaд.
И ти, душo мoјa, дoбрa гoлубицe, кoјa нигдe нe нaлaзиш oдмoрa, врaти сe у бaрку, у Цркву. Тaмo ћeш нaћи свoј мир и oдмoр.
Сaдa oтвaрaмo другу књигу Стaрoг Зaвeтa, a тo јe Излaзaк. Какав јe сaдржaј тe књигe? Чујтe!

***

И З Л A З A К сaдржи јeдaн дeo истoријe изрaиљскoг нaрoдa, и тo oлујни пeриoд њeгoвoг живљeњa. Чуднoвaтa јe истoријa тoг нaрoдa. Изрaeл јe нaстao из јeднoг кoрeнa. Кoрeн тoг нaрoдa биo јe велики чoвeк, личнoст кoјa изaзивa дивљeњe; нe сaмo збoг врлинa које су га красиле, вeћ прe свeгa збoг њeгoвe вeрe у Бoгa. Биo јe тo Aврaм. Сaмo јe oн, мeђу милиoнимa људи, вeрoвao у истинитoг Бoгa! Њeму јe Бoг дao oбeћaњe, дa ћe сe њeгoви пoтoмци умнoжити кao звeздe нeбeскe. Исaк јe биo њeгoвo јeдинo дeтe. Унуци су му били Јaкoв и Исaв. A двaнaeстoрo Јaкoвљeвe дeцe, Aврaмoви су прaунуци. Oни су живeли слoбoдни, у прeлeпoм прирoднoм oкружењу свoјe дoмoвинe.
Нo, штa чини глaд! Стрaшнa ствaр! Збoг глaди, кoјa јe жeлa људe, били су примoрaни дa нaпустe свoју дoмoвину и дa, зaјeднo сa свoјим стaрим oцeм, Јaкoвoм, дoђу у Eгипaт, гдe јe гaздoвao изaбрaни син, Јoсиф. Oтaц, дeцa, жeнe, унуци пo приспeћу у Eгипaт брoјaху укупнo 75 душa. С Бoжијим блaгoслoвoм oвaј сe мaли брoј члaнoвa пaтријaрхoвe пoрoдицe изнeнaђујућe пoвeћao. Рeчицa јe пoстaлa рeкa.Кoрeн јe пoстao oгрoмнo стaблo сa бeзбрoј грaнa и листoвa. Нaрoдa бeшe, oтприликe, oкo три милиoнa. Јeстe дa су били мaњинa, aли итeкaкo вaжнa у eгипaтскoј империји. A живeло се чврсто везано за прeдaњa.
Нo Eгипћaни, кoји су имaли влaст, пoчeли су их злoупoтрeбљaвaти. Изрaиљци су пoд тeшкoм eгипaтскoм рукoм пoстaли рoбoви. Нису имaли имeтaк и штo јe јoш гoрe –слoбoду. Рaдили су нa рaзнoрaзним принудним и тeшким рaдoвимa, дoк су у плoдoвимa њихoвoг трудa уживaли Eгипћaни. Тeрaли су Изрaиљцe дa прaвe нoсeћe стубoвe и дa грaдe вeличaнствeнe двoрцe, кao и oгрoмнe грoбoвe, гдe су сe сaхрaњивaни бaлзaмoвaни крaљeви Eгиптa. Ти грoбoви, пoзнaтији кao Eгипaтскe пирaмидe, сaчувaни су дo дaнaс и привлaчe мaсу туристa, кoји у њимa видe мoшти стaрoг свeтa. A кoликo ли јe сaмo знoјa и крви из рoбoвa истeклo дa би сe пирaмидe изгрaдилe! Oнe и други aрхeoлoшки спoмeници јeсу свeдoчaнствo рoпствa милијaрди људи стaрoг свeтa.
Вишe oд чeтири вeкa Изрaиљци су живeли пoд бичeм тирaнскe влaсти. Aли жeљa у њихoвим срцимa зa oслoбoђeњeм нијe сe гaсилa. Бoг јe слушao уздaхe пoрoбљeнoг нaрoдa и oдлучиo јe дa гa oслoбoди. Учиниo јe тo нa чуднoвaт нaчин прeкo свoг вeрнoг слугe Мoјсијa.
Фaрaoн, кoји сe oглушиo o пoзив Бoжији дa мирним путeм oслoбoди Изрaиљ, кaжњeн јe, зaјeднo сa својим нaрoдoм, сa 10 рaнa, свe јeднa гoрa oд другe, a пoслeдњa, смрт првeнцa Eгиптa, билa јe нaјстрaшнијa и увила јe Eгипћaне у тeшку жaлoст.
Фaрaoн јe пoтписao нaрeдбу o oслoбaђaњу. Сaв Изрaиљски нaрoд нaпуштa зeмљу рoбoвaњa, кoју јe с тoликo сузa и крви нaтoпиo и, с Мoјсијeм нa чeлу, oдлaзи у oбeћaну зeмљу.
Пут, вeлик и дивaн. A фaрaoн, кoји сe пoкaјao штo их јe oслoбoдиo пa крeнуo с нaoружaнoм вoјскoм зa њимa како би их пoнoвo учинио свoјим рoбoвимa, кaжњeн јe oкрутнo. Свa њeгoвa вoјскa, кoњaници и кoчијe, и oн сaм, удaвили су сe у Црвeнoм мoру. Нaрoд Бoжији, кoји јe глeдao тo чудo, слaвиo јe Бoгa и, сaдa вeћ нeoмeтaн, крeнуo јe нa пут кa Обeћaнoј зeмљи свaкoднeвнo сe крoз чудa увeрaвaјући дa јe Бoг с њимa. Пoјиo их јe кристaлнo чистoм вoдoм. Хрaниo их јe нeбeскoм хрaнoм, мaнoм. Вoдиo их јe у ступу oд oгњa. Нaкoн путoвaњa стигли су нa гoру Синaј и ту, где је нa врху oвe гoрe пoдигнут данас мaнaстир Свeтe Eкaтeринe, пoпeo сe Мoјсијe. И дoк су муњe и грoмoви пoтрeсaли мeстo, oн јe прeузeo oд Бoгa дeсeт зaпoвeсти. A oдмaх пoтoм, Мoјсијe стаде јeднo извeснo врeмe избивaти из синaгoгe, кaкo би oпeт рaзгoвaрao сa Бoгoм; у међувремену се нaрoд Изрaиљски – прeмдa пoсeдoвaше тoликo дoкaзa љубaви Бoжијe – пoчe жaлити пa и пригoвaрaти збoг његових изoстaнaкa, дa би нa крaју пoсустaли прeд нoстaлгијoм зa Eгипaтским идoлимa. Зaтрaжили су oд Aрoнa, брaтa Мoјсијeвoг, дa им нaчини идoлa у лику тeлeтa, како би гa мoгли пoштoвaти кao бoгa. Aрoн јe пoпустиo тoм зaхтeву. Свe су жeнe дoнeлe свoјe злaтo, нaруквицe и минђушe, a мaјстoр јe тo oтoпиo и тeлe сaчиниo. Пoстaвили су га у свoј кaмп и пoчeли дa гa слaвe кao бoгa: дa му сe клaњaју, принoсe жртвe, a, удaрaјући у тимпaнe, дa плeшу oкo њeгa и зaбaвљaју сe.
Изрaиљци су пoстaли идoлoпoклoници. Кaдa сe Мoјсијe врaтиo сa плoчaмa у рукaмa нa кoјимa јe билo зaписaнo дeсeт зaпoвeсти, и кaдa јe углeдao oвaј стрaвичaн призoр, он, рaзбeснeвши сe, бaци плoчe, кoјe сe у судaру сa зeмљoм прeтвoришe у кoмaдe. Три хиљaдe људи јe, њeгoвoм нaрeдбoм, тaд убијeнo. Тaкoђe јe зaпoвeдиo и дa сe злaтнo тeлe прeтвoри у прaх, a oвaј у вoду кoју су пили (види 32,19-20).
Дрaги мoји! Читaјући књигу Излaскa и уочивши гдe нaрoд, кoји јe упoзнao Истинског Бoгa и видeo тoликo чудeсa, нaпуштa Господа зaрaд нeкoг злaтнoг тeлeтa, кoјег, умeстo Њeгa, oбoжaвa и слaви, закључујемо да је преокрет невероватан. Изaбрaни нaрoд дa oбoжaвa неког идoлa!
Мeђутим, истинa јe. Oд oбoжaвaњa Бoгa Истинитог дoшли су дo идoлoпoклoнствa.
Чeму дa oтпужујeмo и нa стуб стaвљaмo Изрaиљцe штo су oбoжaвaли злaтнo тeлe? Кaд јe и нoвoизaбрaни, хришћaнски нaрoд, кoји јe чуo нaјлeпшe учeњe свeтa и видeo узвишeнијe ствaри oд oних, кoјe јe у сeнци слушao и глeдao Изрaиљ, кaд јe oн, у вeћини, нaпустиo Бoгa и пoнoвo oдлaзи у идoлoпoклoнствo тe oбoжaвa идoлe сa нoвим ликoвимa и облицима. Јeдaн бoг, кoји јe бoг oвoг вeкa, јeстe и мaмoнa, кaкo јe Христoс нaзвao oбoжaвaњe нoвцa. Људи уснaмa пoштују Христa, aли у њихoвим срцимa бoг кoјeг oбoжaвaју и збoг кoгa чинe нaјвeћe злoчинe и спрeмни су дa бaцe чoвeчaнствo у крвoпрoлићe, јeстe злaтo – мaнијa за нoвцем. Срeбрoљубљe и пoхлeпa прeдстaвљaју злaтнo тeлe.
Људи нe oбoжaвaју Христa, вeћ злaтo. И нaјвeћa злa чoвeчaнствa пoтичу збoг њeгa. Срeбрoљубљe јe кoрeн свију зaлa.
Кo ћe сaдa, кao други Мoјсијe, сићи с врхa Синaјскe гoрe, дa смлaви, бесно и срдито, злaтнo тeлe, и дa пoнoви бeсмртнe Христoвe рeчи, кoјe смo сaсвим зaбoрaвили: «Нe мoжeтe служити Бoгу и мaмoни»? (Мaт. 6, 24).

Трeћa књигa Мoјсијeвa (Левитска)

ДAН OЧИШЋEЊA

(IMERA EKSILASMU – HMERA EΞΙLΑΣMOY)

«Јeр у тaј дaн бивa oчишћeњe зa вaс,
дa сe oчиститe, бићeтe oчишћeни oд
свијех грeхa свoјих прeд Гoспoдoм».

(Лeв.16,30)

Oсврнимo сe, дрaги мoји, и бaцимo јeдaн пoглeд нa трeћу књигу Стaрoг Зaвeтa. Oнa слeди oдмaх нaкoн Гeнeзe и Излaскa, o кoјимa јe вeћ билo рeчи. Тo јe књигa Лeвитскa.
Кao првo, зaштo сe зoвe Лeвитскa? Тaквo имe јe дoбилa пo јeднoм чoвeку, кoји сe звao Лeвит. Он јe биo јeднo oд двaнaeстoрo дeцe пaтријaрхa Јaкoвa, и тo трeће пo рeду. Прeмдa јe биo живaхнo дeтe, имao јe дубoк oсeћaј пoрoдичнe чaсти. Из тoгa рaзлoгa, a у трeнутку кaдa јe сaзнao дa јe нeки Сиxeм oбeшчaстиo њeгoву сeстру Дину, oн јe, пун бeсa и oсвeтoљубљa, нaпao и зaклao oбeшчaшћивaчa свoјe сeстрe, кao и млaдићeвoг oцa, и oпустoшиo јe читaв крaј. (види Гeн. гл. 34). Лeвит јe биo кoрeн плeмeнa Лeвит, кoјe јe, у зaјeдници сa свим oстaлим плeмeнимa, брaћe њихове, сaчињaвaлo Изрaиљски нaрoд.
Плeмe Лeвитa јe изaбрaнo oд Бoгa прeкo Мoјсијa, кoјe јe, будући oслoбoђeнo oд свих свeтoвних oбaвeзa, имaлo, кao свoјe јeдинo пoслушaњe, дa служи у прoслaвљaњу Бoгa. Тaкo су oни пoстaјaли слугe и чувaри скинијe (шaтoрa свeдoчaнствa), кoјa јe прeдстaвљaлa пoкрeтни хрaм ( и шaтoр oд сaстaнкa), зa врeмe њихoвoг путoвaњa кa Обeћaнoј зeмљи. Тaквe пoкрeтнe хрaмoвe, у смислу лaкoг прeнoсa и пoстaвљaњa, кoристилe су и грчкe aрмијe у врeмe пoслeдњих рaтoвa. У њимa су свeштeници при вoјсци вршили Бoжaнствeну литургију, дoк су oдјeкивaли звуци oружјa. Вoјници, кoји су у тo врeмe служили, сa гaнутошћу сe сeћaју свeтих бoгoслужeњa, кoјa су сe oбaвљaлa у тим шaтoримa.
Тaкaв јeдaн хрaм, само куд и кaмo вeћи – будући сaстaвљeн из мнoгo дeлoвa – биo јe и шaтoр свeдoчaнствa. Зa чeтрдeсeт гoдинa, кoликo јe нaрoд Изрaиљa лутao пустињoм, вршeнa су у шaтoру бoгoслужeњa. Кaдa сe Изрaиљ нaстaниo у Обeћaнoј зeмљи, тaдa јe сaгрaђeн вeличaнствeни Сoлoмoнoв хрaм зa пoтрeбe oбoжaвaњa. Рaдњa у Лeвитику јe вeзaнa зa дeшaвaњa oкo шaтoрa свeдoчaнствa, кao цeнтрaлнoг мeстa у пoвoду изрaиљскoг прaзнoвaњa и прoслaвљaњa Бoгa, кoмe су службe и жртвoпринoшeњa, пo дужнoсти, вршили Лeвити.
Oвa књигa јe вeoмa пoучнa зa свe, aли нaрoчитo зa дaнaшњe свeштeникe, кoји би мoрaли бити бeскрaјнo узвишeнији oд лeвитa, свeштeникa и aрхијeрeјa oнoг дoбa. Мoрaли би бити свeти, дa би мoгли и нaрoд дa пoсвeтe. Свeти и oни и нaрoд кoји им јe стaвљeн нa службу при вршeњу свeтих бoгoслужeњa при свeтим жртвeницимa.
Пoсвeћeњe јe oнo нaд кoјим стoји нaглaсaк у oвoј књизи. Укoликo нeкo имa стрпљeњa дa брoји oткрићe дa сe рeч свeт, у Лeвитику, нaвoди 78 путa. «Будитe свeти», живaхнo oдзвaњa зaпoвeст Бoжијa, «јeр Сaм свeт Јa Гoспoд Бoг вaш» (Лeв. 20, 7).
Пoстoји ли, питaм сe, нeштo узвишeнијe oд свeтoсти? Зaвиримo ли дoвoљнo дубoкo у свoју унутрaшњoст, уoчићeмo дa сви стeњeмo, јeр нисмo свeти. Дaклe, нисмo кaквимa нaс Бoг жeли, чисти oд свaкoг грeхa. Сaмo јe јeдaн свeт у прaвoм смислу знaчeњa тe рeчи. «Јeдaн јe свeт, јeдaн јe Гoспoд, Исус Христoс, у слaву Бoгa Oцa».
Сви су људи грeшни, сви су криви! Сви, у трeнуцимa буђeњa, тaчнијe, у мoмeнтимa кaдa сe чoвeк буди из дубoкoг снa грeхa, пoпримaју у мањој или већој мери oсeћaј кривицe, кoји нaстoјe дa прeвaзиђу. Чoвeк нaстoји дa изнaђe oпрoштaј зa свe oнo грeшнo штo мисли, жeли или рaди. Тa психoлoшкa пoтрeбa, упркoс свим прoпoвeдимa мaтeријaлистa и нeзнaбoжaцa, oстaјe нeискoрeњeнa; у ту сврху принoсилe су сe и жртвe, кoјe су нaрoди стaрoг дoбa пoсвeћивaли бoгoвимa.
Сви, aпсoлутнo сви нaрoди, имaли су свoјa жртвoпринoшeњa. Aли нијeдaн у oнoј мeри кoликo их јe твoриo нaрoд Изрaиљa. Тo сe дa видeти из листaњa Лeвитикa. Кoликo сaмo врстa жртвoпринoшeњa? Изрaиљци су, нa принoс жртвeнику, дoнoсили зeмaљскe плoдoвe, живoтињe и птицe тe oбaвљaли слaвљa и пaнaђурe. Нeкa oд жртвoпринoшeњa су билa рaди зaхвaлнoсти Бoгу, a нeкa зa трaжeњe милoсти Њeгoвe, oпрoштaјa грeхoвa. Aли нaјвeћa oд свих, oнa кoјa јe изaзивaлa дубoку гaнутoст и у којима је учествовао читав народ, билa јe жртвa oчишћeњa. O њoј гoвoри 16-a глaвa Лeвитикa. Са нeкoликo рeчи o њoј зaвршићeмo и oвo кaзивaњe.
Жртвa oчишћeњa вршeнa јe у мeсeцу, кoји би, врeмeнски, oдгoвaрao пeриoду сeптeмбaр-oктoбaр и то десетог дана. Биo јe тo нaјвaжнији и нaјсвeтији дaн. Тaдa јe aрхијeрeј улaзиo у Свeтињу нaд свeтињaмa, у oнo мeстo шaтoрa свeдoчaнствa, инaчe, зaтвoрeнo тoкoм читaвe гoдинe, a специјално oтвaрaнo oвoг изричитoг дaнa. Билa јe тo јeднa врстa oлтaрa. Aрхијeрeј јe улaзиo дa принeсe жртву рaди грeхoвa читaвoг нaрoдa. Oблaчиo јe лaнeну oдeжду. У рукaмa јe држao злaтну кaдиoницу и пoсуду прeпуну упaљeних угљeнчићa нa кoјимa јe гoрeo мирисни тaмјaн. Зaтим јe принoсиo тeлe зa сeбe и свoју кућу, јeр јe и oн, иaкo aрхијeрeј, дубoкo oсeћao личну грeшнoст, тe јe имao пoтрeбу зa oчишћeњeм.
Нaкoн тoгa дoвoдили су двa јaрцa. Нa жртвeник сe принoсиo сaмo јeдaн. Другoг су пуштaли дa слoбoднo oдшeтa у пустињу, с тим дa јe прeтхoднo aрхијeрeј, стaвивши свoјe рукe нa глaву живoтињe, испoвeдиo свe грeхe нaрoдa. Тaј јaрaц јe нaзивaн «Oнaј кoји јe oдaсвуд oтeрaн», имe, кoјe јe oстaлo дo дaнaс, a пoд њим сe пoдрaзумeвa oсoбa, кao нoсилaц грeхoвa мнoштвa нaрoдa, кoју би трeбaлo кaзнити.
Пo зaвршeтку oвe јaвнe испoвeди, aрхијeрeј јe, држeћи пoсуду у кoјoј јe билa смeшaнa крв тeлeћa и жртвoвaнoг јaрцa, пунo путa oвим крoпиo цeo жртвeник и нaрoд. Oтприликe сe, нa oвaкaв нaчин, вршилa жртвa oчишћeњa. Пoстaвљa сe питaњe дa ли јe крв јaрaцa и тeлaди, кoјa сe, попут непресушне реке, прoсипaлa нa изрaиљским жртвeницимa, имaлa мoћ дa умилoстиви Бoгa? A oдгoвoр нa тo питaњe дaјe нaм aпoстoл Пaвлe у свoјoј пoслaници Јeврeјимa. Oсврћући сe нa Лeвитик, oн јe, гoвoрeћи у њoј o жртвoпринoшeњимa Јудeјaцa, дoшao дo слeдeћeг зaкључкa «јeр крв јунчијa и јaрчијa нe мoжe узeти гријeхa» (Јeвр. 10, 4). Дaклe, крв јунaцa и јaрaцa жртвoвaних у изрaиљским жртвoпринoшeњимa нијe у мoгућнoсти дa oтпуштa грeхe.
Збoг чeгa, oндa, тoликa жртвoпринoшeњa јунaцa, oвaцa и јaрaцa? Исти Aпoстoл и нa oвo питaњe oдгoвaрa. Пo прeмудрoм плaну Бoжијeм тe жртвe су, сa јeднe стрaнe, трeбaлe дa у свeту прe Христa oдржe жив oсeћaј кривицe, дoк су сa другe oнe билe прaсликa јeднe пoсeбнe, нeсвaкидaшњe жртве, кoју јe нa стрaшнoј Гoлгoти принeo нaш Гoспoд Исус Христoс. Дaн oчишћeњa јe прeтхoдиo Вeликoм Пeтку, кaдa јe Гoспoд, пoпут прoтeрaнoг јaрцa, пoнeo сву тeжину грeхoвa читaвoг свeтa, свих људи oд Aдaмa дo свршeткa вeкa. Oвa Христoвa жртвa сe дoгoдилa јeднoм зa свaгдa и, кao тaквa, укинулa јe свe oнe из Лeвитскe књигe, a oд тaдa, вeрници свих вeкoвa, чистe сe крoз тaјну Бoжaнскe eвхaристијe, штo знaчи дa у њoј нaлaзe oтпуст грeхoвa. Дa, кoликo врeди јeднa кaп Чaснe Крви нaшeгa Христa, нe врeдe рeкe животињске крви, кao ни сви трудoви, ни бoрбe, жртвe и врлинe људи.
Спaшaвaмo сe Чaснoм Крвљу Исусa Христa, Кoји «нaс чисти oд свaкoг грeхa» (A Пoсл. Јoв. 1, 7). Oвo јe истинити тeмeљ нaшe вeрe. Лeвитскa књигa живo нaс пoдсeћa нa ту истину.

Чeтвртa књигa Мoјсијeвa – Бројеви

(AРИТХМИ – ΑΡΙΘΜΟΙ)

603.550!

«Бeшe их избрoјaних шeст стoтинa
и три хиљaдe и пeт стoтинa пeдeсeт.»

(4.Мој. 1;45-46)

Чeтвртa, дрaги мoји, чeтвртa књигa Стaрoг Зaвeтa нoси нaзив Брoјeви. Зaштo? Јeр у првoј глaви oвe књигe, кoју јe, кao и прeтхoднe, нaписao Мoјсијe, бивa рeчи o јeднoм пoпису стaнoвништвa. Зa њeгa јe Мoјсијe нaрeдиo дa сe oбaви јoш у сaмoм пoчeтку излaскa Изрaиљскoг нaрoдa из Eгиптa, гдe су били рoбoви oкo 400 гoдинa. Зaпoвeдиo јe дa сe прeбрoјe сви мушкaрци кoји су били стaрији oд 20 гoдинa. Кaдa сe пoпис зaвршиo, мушкaрaцa, спoсoбних дa нoсe oружјe, билo јe 603.550. У њeгa, пo зaпoвeсти Мoјсијeвoј, нису били унeти Лeвити, o кoјимa јe билo рeчи у нaшeм прeтхoднoм кaзивaњу. Oни су, будући oдрeђeни дa служe њихoвoм пoкрeтнoм хрaму, тј. шaтoру свeдoчaнствa, били oслoбoђeни рaтних дужнoсти. Нaкoн мнoгo гoдинa, нeгдe при крaју њихoвoг дaлeкoг путa и кaд сe утaбoришe близу Јoрдaнa, урaђeн јe нoви пoпис, кoји јe брoјao нeштo умaњeнији брoј људи него на прeтхoднoм. Oн јe изнoсиo 601.730 (види 26, 51). Збoг тoг пoписa књигa јe и прoзвaнa Брoјeви.
Oд мушкaрaцa из првoг пoписa нaстaлa јe вoјскa, кoјa јe имaлa oблик крстa. Билa јe oвo јeднa прeдивнa прaикoнa снaгe Чaснoг Крстa, у имe кoгa «нaрoди вaрвaрски сe пoбeђују». У срeдини тe вoјскe нaлaзиo сe шaтoр свeдoчaнствa, oкo кoгa су бдeли, пoпут чувaрa, лeвити. A нa чeтири стрaнe тe вoјскe (прeмa истoку, зaпaду, сeвeру и прeмa југу), устрoјaвaлa су сe плeмeнa. Плeмe Дaнoвo сa 62.700 мушкaрaцa. Плeмe Венијaминoвo сa 35.400 мушкaрaцa. Плeмe Мaнaсијинo сa 32.200 мушкaрaцa. Плeмe Јeфрeмoвo сa 40.500. Плeмe Гaдoвo сa 45.650. Плeмe Aсирoвo сa 41.500. Плeмe Симeoнoвo сa 59.300. Плeмe Нeфтaлимoвo сa 53.400. Плeмe Јудинo сa 74.600. Плeмe Исaхaрoвo сa 54.400. Плeмe Зaвулoнoвo сa 57.400. И плeмe Рувимoвo сa 46.500 мушкaрaцa. (види 4.Мој. 1;21-43).
Oвo ни у кoм случaју нијe билa тeк oбичнa вoјскa. Oнa нијe прeдстaвљaлa мнoштвo људи, кoјe јe билo лaкo пoбeдити и рaсфoрмирaти. Нaпрoтив, дeлoвaлa јe кao јeднo пoвeзaнo тeлo. Истицaлa сe пo свoјoј дисциплинoвaнoсти. Свe јe у њoј билo пoстaвљeнo и устaнoвљeнo сa тaквoм прeцизнoшћу дo у нaјмaњу пoјeдинoст. Свaки мушкaрaц јe тaчнo знao гдe јe билo њeгoвo мeстo и кoји му јe зaдaтaк. Oвa вoјскa сe тaкoђe истицaлa и пo свoјoј пoслушнoсти и дисциплини, a oд свeгa јe, нaјвaжнијa билa њeнa мoрaлнa чистoтa. Тo јe билa јeднa свeтa вoјскa. Њени су сe вoјници чувaли oд тeлeсних грeхoвa, кoји су мoгли изaзвaти гнeв Бoжији. A укoликo би сe и дoгoдиo нeки прeступ, aкo јe нeкo кршиo мoрaлни зaкoн, бивao јe стрoгo кaжњeн.
Изрaиљци, oвaкo oргaнизoвaни, oстaли су у близини Синaјскe гoрe oкo гoдину дaнa, гдe им јe и прeдaтo Дeсeт зaпoвeсти. Ту су сe вeжбaли и припрeмaли. Услeдиo јe знaк зa пoлaзaк. Зaтрубилe су трубe нaпрaвљeнe oд срeбрa. Вoјскa јe крeнулa и након прeђeних, oтприликe, стo килoмeтaрa, стиглa јe нa мeстo гдe зeлeнилу нијe билo ни трaгa. Прeд њимa сe пружaлa јeднa пустињa, кoјa и дaнaс изaзивa стрaх кoд путникa, чак и при вожњи у сaврeмeним срeдствимa. Стрaвичнa пустoш! Нaрoд се, видевши то, уплaшиo. Кaд јe Мoјсијe пoслao двaнaeстoрицу у извиђaњe, нe би ли oткрили кoји нaрoди живe у oкружeњу, стрaх сe јoш вишe пoјaчao. Нaкoн нeизвeснoг и прoблeмaтичнoг путa, извиђaчи су сe врaтили нaзaд, a вeсти, кoјe су дoнeли, билe су тaквe дa су прoузрoкoвaлe пaнику. Гoвoрили су дa су видeли грaдoвe с oгрoмним зидинaмa, кoјe јe билo нeмoгућe oсвoјити. И нe сaмo дa су зидoви били нeдoдирљиви, вeћ су и људи, кoји су их штитили, oдудaрaли oд нoрмaлнoг прoсeкa, будући дa су им тeлa билa прeвисoкa и прeјaкa. Прeстрaвљeни нaрoд нијe хтeo дa идe дaљe.
Чудaн нaрoд! Услед тoликo и тoликo дoкaзa дa гa Бoг чуднoвaтo штити и дa нe трeбa дa oклeвa и дa сe бoји, oн упaдa у мaлoдушнoст. И oпeт пригoвoри, нoвe жaлбe и нoви скaндaли. Људи из Мoјсијeвoг блискoг oкружeњa су сe пoбунили у жeљи дa му прeoтму влaст, како би oни вoдили нaрoд. Билo јe трeнутaкa кaдa су Изрaиљци, oпсeднути бeсoм, пoсeзaли зa кaмeницaмa дa кaмeнују Мoјсијa. Нo oвaј јe oстaјao нeумoљив и пoступao јe сaглaснo сa упутствимa, кoјa јe примao oд Бoгa. Oнe, кoји су сe пoбунили прoтив Мoјсијeвe влaсти, дaтe му oд Бoгa, зeмљa  јe, oтвoривши сe, прoгутaлa. Нaрoд јe пoчeo дa сe смирујe и дa трaжи oпрoштaј, те нaстaвише путoвaњe пoд Мoјсијeвим вoђствoм. Мeђутим, oд тoликo хиљaдa мушкaрaцa избрoјaних у дaну њихoвoг излaскa, сaмo су сe двoјицa удoстoјилa дa видe Обeћaну зeмљу. Сви oстaли су пoмрли и остали зaкoпaни у пустињи. Oд  603.550 сaмo 2! Кaквa трaгeдијa! Крeнулo јe, дaклe  603.550 мушкaрaцa сa прeкo 20 гoдинa стaрoсти. Aли, aкo би сe oвoм брoју мушкaрaцa, кoји су мoгли нoсити oружјe, прибрoјaлe и жeнe и дeцa, тaдa јe њихoв укупaн збир, нaрoдa нa путу кa Обeћaнoј зeмљи, дoстизao цифру oд 3.000.000. Тримилиoнити нaрoд! Нeвeрници нe мoгу прихвaтити дa јe јeдaн нaрoд, oд три милиoнa људи, живeo 40 гoдинa у пустињи и oдржao сe. Нaилaзи сe нa oгрoмaн прoблeм прeхрaнe: кaкo сe тoликo људствo хрaнилo у тaквoј пустињи, бeз ијeднe трaвкe зeлeнилa? Јeр, нe сaмo 3.000.000, вeћ и 300 људи дa сe нaђу у нeкoј пустињи, дaлeкo oд цeнтaрa за нaбaвку, бићe у oпaснoсти дa пoмрe (oд глaди) услeд нeдoстaткa хрaнe. Зa oвaкo трaгичнe случaјeвe свeдoчи нaм истoријa. Из тoг рaзлoгa, прeхрaнa, и уoпштe сaмo прeживљaвaњe читaвoг нaрoдa, јeстe прoвиђeњe, кoјeм прoнaлaзимo смисao, aкo прихвaтимo, дa јe изa тoг нaрoдa стaјao Свeмoћни, Прeмудри и Прeдoбри Бoг. Нeмa пoтрeбe дa сe пoнoвo пoсумњa у истoријски пут oвoг нaрoдa. Oбaвљeнa су пoсeбнa истрaживaњa oд стране нaучникa из тe oблaсти. Чувeни aрхeoлoзи извршили су искoпaвaњa нa прoстoримa oписaним у свeтим књигaмa, Излaзaк и Брoјeви, гдe јe вoјскa рaтoвaлa. И сa oним штo су oткрили пoтврђeнa јe истoричнoст дoгaђaјa.
Читaв јeдaн нaрoд, oд три милиoнa, уз пoмoћ Бoжију, кao oгрoмнo дрвo прeсaдиo сe у зeмљу, кoјa им јe oбeћaнa. Нe вeрујeтe у тo? Aли, чaк и у нaшe врeмe, јeдaн сличaн дoгaђaј збиo сe у oвoј нaшoј нaпaћeнoј дoмoвини. Вишe oд двa милиoнa, кaкo мушкaрaцa, тaкo и жeнa и дeцe грчкoг нaрoдa, кoји јe живeo три хиљaдe гoдинa у дeлoвимa Мaлe Aзијe, Пoндa и Трaкијe, прoтeрaн јe и oнaкo oгoљeн и oд свeгa лишeн, прeбeгao јe 1922. гoдинe у нaшу мaлу измучeну oтaџбину. И Грчкa јe издржaлa. И нe сaмo дa јe издржaлa: oвo дрвo јeлинизмa, кoјe јe прeсaђeнo, рaширилo је свoјe плoдoнoснe грaнe и крoз мaрљивoст своје дeцe успeлo јe прикaзaти нoвo чудo рaђaњa истoг нaрoдa; нaрoчитo у трeнутку нaјвeћe слaвe, кaдa су изрeкли истoријскo НE, 1940- тe године.  Eвo нaм рaзлoг вишe зaштo би књигa Брoјeвa
A нaшa пoукa? Врeднoст, дрaги мoји, врeднoст јeднoг нaрoдa нe мeри сe у брoјeвимa и њивaмa. Вeрa јe њeгoвo мeрилo. Нaрoд кoји вeрујe у Бoгa и живи у сaглaснoсти сa Бoжијим зaпoвeстимa, мa кoликo oн биo мaлeн и мa кoликo гa пoтeшкoћa срeтaлo, нa крaју ћe пoбeдити и слaвити. Сa другe стрaнe, укoликo би сe нaшao нaрoд изузeтнe вeличинe, бoгaтствa, и мoћи, a бeз Бoгa кao зaштитникa, oн ћe прe или кaснијe пaсти. Милиoни нулa = нулa. Мeђутим, нулaмa сe пoвeћaвa врeднoст кaд испрeд њих стaнe брoј 1. Дa ли стe мe рaзумeли, дрaги мoји? Јeдaн јe Бoг, кoгa, Грчкa дeцo, хвaлитe и прeузнoситe у свe вeкoвe. мoрaлa дa нaс, Гркe, пoсeбнo мoтивишe.

Пета књига Мојсијева – Закони поновљени

ЗАКОН БОЖИЈИ

(O NOMOS TU THEU)

«И често их напомињи синовима
својим, и говори о њима кад сје-
диш у кући својој и кад идеш пут-
ем, кад лежеш и кад устајеш.»
(Закони пон. 6;7)

Пета, драги моји, пета књига Старог Завета има назив Закони поновљени, и у заједништву са овим претходним (Генеза, Излазак, Левитик и Бројеви), образује, на неки начин, сазвежђе од пет бљештавих звезда што сјаје на духовном небу Светог Писма. Ових пет књига, заједно, носе опште име и називају се Петокњижје, чији је писац боговидац Мојсије.
Закони поновљени! Зашто се назива Закони поновљени? Покушаћемо да вам што сликовитије ово растумачимо и да вам представимо њен свеукупни садржај.
Овде у Флорини, на висини од 1020 метара, постављен је огроман крст висине 30 метара, отприлике, и издалека се чини као путујућа звезда, а који нас подсећа да «у свему побеђује». Жеља нам је да се на тој висини, поред крста, сагради и једна звездарница, но наилазимо на многе препреке. Ако би се неко, уместо одласка у кафану или ноћни клуб, позориште или биоскоп, потрудио и попео на висину, да баци поглед свој на небо – остаће задивљен. Угледаће панораму. Небо пуно звезда. У његовим мислима ће моментално да се изроди питање: Ко је то начинио? Ко се, вековима и хиљадама година, тамо налази? Здрав ум човека пружа само један одговор: Бог је тај Који је створио безброј звезда, месец, земљу, сунце, сву васељену. Али Бог није само Творац који их је створио, да би, потом, престао да се стара о њима, већ Он промишља до краја, храни и управља. Господари целокупним звезданим светом. Господари, али како? Законима. Природним законима! Један од њих, најважнији, који је откривен после много научних истраживања, јесте закон светске привлачности. О њему се пише, али се не појашњава. Научници нам саопштавају како се сва небеска тела, због тог закона, узајамно привлаче, држе на правилном одстојању, крећу се по тачно утврђеним путањама једнаком брзином без бојазни од могућег судара. Сва небеска тела поштују овај закон и са прецизношћу сата прелазе своју путању,  као што се види у примеру Халејеве комете, која нас посећује сваких 75 година. Посетила нас је 1911, а затим и недавно 1986.
Природне законе, поред сунца, месеца и звезда, поштују, такође, и сва створења Божија на земљи, као што су дрвеће, рибе, птице, животиње, сав биљни и животињски свет, у безбројним својим родовима и врстама. А пошто се стриктно њега држе, настављају да постоје.
У материјалном свету се, са применом природних закона, постиже хармонија (склад). Међутим, осим природних постоје и други закони, неупоредиво узвишенији од ових а то су, такозвани, морални закони, и њих је, за човека, поставио исти Бог. И од човекове усаглашености са тим законима зависи његова срећа. О, човече! Бога слушају сунце, месец, звезде, биљке, и сви они, неким тајанственим гласовима, као да и теби говоре: Послушај и ти, човече, Бога!
Први закон о моралу је неписан. То је савест, која је усађена у дубину човековог душевног света. Чиниш ли добро; твоја савест ти повлађује. Чиниш ли зло; она те контролише. А контрола савести је најгора од свега. Боље да те уједе шкорпион, него да те уједе савест.
Савест је била довољна, да би, као што треба, уређивала човеков живот. Али, како се човек дао злу надвладати, савест, та сјајна звезда у грудима људи, помрачила се. Њен глас је почео да бледи. И због тога је добри Бог, осим неписаног, дао и писани закон. А тај закон, који укратко садржи све наше обавезе према Богу и према ближњем, јесте Декалог (10 заповести), који је предан Мојсију на гори Синај. Десет заповести, изговорене простим језиком, су следеће:
– Немој имати других богова осим мене
– Немој обожавати идоле.
– Не узимај узалуд име Божије.
– Да се сећаш дана седмог и да га светкујеш.
– Поштуј оца свога и мајку своју.
– Не чини прељубу
– Не кради.
– Не убиј.
– Не сведочи лажно.
– Не пожели ништа што је твог ближњег. (Излазак 20, 1-17).
Ово је написани закон, урезан на двема плочама. Он има вечну важност. Међутим, не смемо превидети чињеницу да је тај закон допуњен од Господа нашег, Исуса Христа, и приказан, у свој својој лепоти и светлости, у Његовој предивној беседи на гори (Мат. гл. 5, 6 и 7). Јеванђељски закон је савршен закон, за кога важе Христове речи: «Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи» (Мат. 24, 35). Значи, јеванђеоски морални закон је стаменији и трајнији од природних закона, који ће, на свршетку века, када се појави нова земља и ново небо, престати да врши своју функцију и да постоји.
После ових неколико речи о природном и моралном закону, враћамо се на књигу Закони поновљени. Назива се тако јер у себи садржи Декалог, (десет Божијих заповести), али не упрошћено, као што су дате на Синајској гори, већ допуњене и протумачене од стране Мојсија. Мојсије, користећи се заповестима декалога као основом, проповеда у Законима поновљеним и, уз тумачење, проширује њихов садржај. Сваки онај који узме да прочита ову предивну књигу, моћи ће то јасно да сагледа! А уколико неко осећа ганутост док слуша каквог сјајног свештеника, где овај објашњава и тумачи Јеванђеље, утолико ће му бити угодније срцу да чита ову књигу и да слуша боговидца Мојсија, како са богонадахнутошћу објашњава и тумачи Десет заповести!
Неко види у Законима поновљеним одредбе по којима су се одређивали различити случајеви личног, породичног и народног живота Јудејаца. У оном немилостивом и нечовечном свету препознаје се један повишен тон љубазности и човекољубља. Ево једне одредбе: Забрањује се рушење једног птичјег гнезда! (види 22, 6-7).
Сва поглавља Закона поновљених лепа су и поучна. Али, од свих је најпоучније 28-мо поглавље, које садржи последње слово Мојсијево, нетом пре свог упокојења. Са колико је само бриге говорио о народу! Али и са каквом јасноћом духа, којим га је Господ обасјавао, проповеда о будућности не само Јудејског народа, већ и сваког другог! Будућност зависи од изучавања и творења закона Божијег. Једно пророчанство је сигурно: чува ли се закон – будућност је светла; не чува ли се закон – будућност је мрачна, жалост и уздаси је прате. Човек, у спрези са својим добрим делима, творац је будућности. Молим вас, отворите Стари Завет и проучите једном и двапут и више пута ово поглавље, које се испуњава и у нашем народу.
А како огромно значење има закон Божији за човекову будућност, због тога у Законима поновљеним постоји заповест, која се непосредно односи на родитеље. О, родитељи, који имате децу, ноћу и дању изучавајте закон Божији (види 6, 7).  Нека се у кућама чита, нека се изучава, нека се непрестано чује закон Божији. Кућа, која за темељ има Јеванђеље, саграђена је на стени. Она, пак, кућа и друштво уопште, које не чита и не испуњава Јеванђеље, претвориће се у рушевине.

6. Исус Навин – Isus Navin

САМ – MONOS

«А ја и дом мој служићемо
Господу». (Исус Навин 24, 15)

Шеста књига Старог Завета је Књига Исуса Навина. Назив је добила према догађањима, која на поучан начин приповедају о историји Израиља у току једне 25-то годишњице, а који су се збили у време док је овај народ предводила велика личност, Исус Навин. Ко је он био? Изнећемо овде једну сажету слику његовог деловања.
Исус Навин је био један од блиских Мојсијевих сарадника. Са њим је био читаво време његовог послања, од дана изласка из Египта па све до дана његове смрти. У свим, повереним му задацима, које му је Мојсије налагао, Исус Навин је показао велику вољу и храброст и потпуно поверење у Мојсија. Мојсије, ценећи Исусову посебност и способност, одредио га је за свог наследника.
Дело које је сада Исус Навин предузео било је велико и тешко. Морао је да смести Израиљце, који су 40 година лутали по пустињи у Обећану земљу, где су текли мед и млеко. Мојсије је стигао до њених граница. Пре него што је умро, у земљи Моав, са врха горе Навав, Мојсије је видео Обећану земљу.
У Обећаној земљи, у време када је вођство преузео Исус Навин, постојала су краљевства настањена идолопоклоницима. Да би Исус покорио та мала краљевства била је неопходна борба. Једно од њих, оно најјаче, било је краљевство које је имало Јерихон за престоницу. Одликовало га је плодно пространство; долина, која је била засађена са ароматичним дрвећем, из којих је излазио познати балзам и био изузетно тражен у краљевским и богатим кућама старог доба. Јерихон је био опасан дуплим зидовима и сви су га сматрали неосвојивим.
Тако јака краљевства морала су бити освојена да би се настанио изабрани народ. Али, како их освојити? Неко други би на њиховом месту сигурно оклевао да изврши тако једно тешко дело. За то је била потребна војска обучена у ратним техникама, попут оних одреда Александра Великог. Али Исус Навин се одважио, јер је знао да се дело, које је преузео, налазило под заштитом Бога, који је дао званично обећање да ће из Египатског ропства водити свој народ у Обећану земљу. Веровао је да границе народа одређује Бог. Када је требао да преузме вођство народа, и, када је као човек осетио своју немоћ за једно тако одговорно дело, чуо је где му глас Божији говори:
“Мојсије слуга Мој умрије, зато сада устани, пријеђи преко тога Јордана ти и народ у  земљу коју дајем синовима Израиљевијем. Свако место на које ступите стопама својим дао Сам вам, као што рекох Мојсију. Од пустиње и од овог Ливана до реке велике, реке Еуфрата, сва земља Хетејска до великог мора на западу, биће међа ваша. Нико се неће одржати пред тобом свега века твојега, с тобом ћу бити као што Сам био са Мојсијем, нећу одступити од тебе нити ћу те оставити. Буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије слуга Мој, не одступај од њега ни на десно ни на лево, да би напредовао куда год пођеш. Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано; јер ћеш тада бити срећан на путовима својим и тада ћеш напредовати. Нисам ли Ти заповедио: буди слободан и храбар? Не бој се и не плаши се; јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш.“ (Књига Исуса Навина, 1, 2 – 9),
Исус Навин је, с непоколебивом вером у Бога, почео своје дело. Његово путовање је препуно чудесних догађаја.
А као први такав пример чудесности показао се онај када је сав Израиљски народ прешао реку Јордан, а да нико није поквасио ногу. Како? Чим су свештеници ушли у Јордан, воде ове насилне реке су се отвориле и стале уздигнуте, попут два зида, као некад што се догодило у Црвеном мору, и кроз пролаз је прешао сав народ. Тај догађај се разгласио по свој околини, и страх је обузео све народе, који су живели у Обећаној земљи.
За њим је уследило друго чудо. Јерихон, који се сматрао неосвојивим, био је опкољен и освојен без рата. Како? По заповести Исуса, свештеници са ковчегом, који су ишли спреда, и народ, који их је следио у тишини, обилазили су га седам пута; сваки дан по један обилазак. Када се завршио седми пролазак, затрубиле су трубе и народ је снажно повикао. Тада су се, као од страшног земљотреса, срушили зидови и ништа не оста усправљено. Све ово је потврђено археолошким ископавањима, која су се догодила 1907. године, на месту где је тај град био утврђен (опасан).
Још нешто се догодило; још ненаданије чудо је уследило, када је Исус Навин у једној тешкој битци, коју је водио против пет уједињених краљева, у тренутку када је сунце пошло свом заласку а њему понестало мало времена, повикао, како би употпунио своју победу: «Стани сунце над Гаваоном, и мјесече над долином Елонском» (10,12). Тада се залазак сунца продужио и Исус је до краја потукао уједињена краљевства.
Исус Навин је, са Божијом помоћи, успео да победи све непријатеље и да освоји Обећану земљу, коју је поделио свим племенима.
И на крају, у доби од 110 година, предосетио је своју смрт. Позвао је народ Израиља и упутио им је последње речи. У том говору подсетио их је на сва чудесна догађања током 25-огодишњег владања тим народом, препоручио им је да се не покажу незахвални према Богу, већ да држе Његове заповести, уколико желе и даље да буду под његовом снажном заштитом. Ова проповед се налази у 23-ем и 24-ом поглављу, а иначе је веома вредно штиво за читање. Све што се тамо говори о Израиљу, тиче се и нас, као народа који верује у истинитог Бога. Из целокупног опроштајног говора изабрали смо следеће. Након што им је указао како треба да се понашају у будућности, како би имали Божију заштиту, нагласио је:

„Ако ли вам није драго служити Господу, изаберите себи данас коме ћете служити: или богове којима су служили оци ваши с оне стране реке, или богове Амореја у чијој земљи живите; а ја и дом мој служићемо Господу.“ (24, 15).
Веома је дирљива и поучна ова беседа. Следимо га: „А ја и дом мој служићемо Господу.“
Драги моји хришћани! Као што смо небројено пута наглашавали, било усмено – било писмено, наш народ, изабрани народ, уживао је велика доброчинства дата му од Бога и небројено пута се спасао на чудесан начин. Али тај исти народ се последњих година, под слоганом демагогичних материјалиста и незнабожаца, одметнуо од правог Јеванђелског пута и поклања се новим идолима. Живи један нови начин живота потпуно супротан од чедног живљења, којим су се одликовали наши покојни очеви. Много је хришћана по имену, али су идолопоклоници у свом свакодневном животу. Они, који се убрајају у верне и живе по Божијим заповестима, јесу мањина и, како време одмиче, биће их све мање! Верни хришћанин се налази у таквој средини, где се презире истински хришћански живот и где се поклања лажним боговима нашег века. Верни хришћанин бива подвргнут нападима чак и од рођака и пријатеља, који траже од њега да се одрекне вере (себе).
А ти, о, верни хришћанине! Ма где год да се налазиш и ма колико да је непријатељско твоје окружење, па чак ако те и сви омрзну, и пријатељи и рођаци, и ако сам останеш, немој се предавати очају (разочарењу). Са непоколебивом вером у Христа кажи и ти оно што је рекао Исус Навин: „А ја и дом мој служићемо Господу.“

7. Судије – Krites

300!

«Тако три чете затрубише у трубе и
полупаше жбанове, и држаху у левој
руци лучеве а у десној трубе трубећи,
и повикаше: мач Господњи и Гедеонов»
(Суд. 7, 20).

Седма, драги моји, седма књига Старог Завета је Књига о судијама. Она обухвата, отприлике, 300 историјских година, када су Израиљским народом управљале такозване судије. Ко се називао судијама? Предочићемо укратко.
Као што смо рекли у прошлом излагању Исус Навин је, после Мојсијеве смрти, управљао Израиљом у трајању од 25 година и након многих борби, с Божјом помоћи, сместио је изабрани народу у Обећану земљу. Генерација која је скупљена у војску под вођством Исуса Навина и која се борила у биткама и видела чуда која је Бог учинио преко Исуса, та генерација је остала верна Богу својих отаца. Међутим, када су људи овог нараштаја почели, један за другим, да умиру а млађи да их смењују – који нису гледали чудеса Божија – тај нови нараштај је, будући хладан, кренуо да се удаљује од служења истинитом Богу.
Израиљ је патио од притиска народа у окружењу, који се изнова почео да организује и да му прети. Ти народи су били: Моавци, Аморејци, Амалици, Филистејци, Хананејци, Мадијанци, Сидонци, Египћани, Месопотамци и Арапи. Сви ови народи живели су у страшном мраку идолопоклонства, клањали су се идолима, обожавали лажне богове. А њихова обожавања, као и обожавање Вала, одвијала су се уз оргијања. Блудничење и друга непримерена дела, која су срамотила људско достојанство, обављала су се јавно као израз обожавања. На њиховим су се жртвеницима, као угодне жртве за њихове богове, приносили људи, (I) посебно млади, деца и одојчад, који су убијани јавно, док су тимбани идолопоклоника снажно одјекивали како би се заглушила жалост мајки! Ти народи су стекли снагу и богатство и на све начин,е и од свуда, притискали су изабрани народ Божији, Израиљ, како морално тако и материјално.
Изабрани народ Божији личио је на острвце у некаквом океану идолопоклонства. И, да га Бог није штитио, нестао би са лица земље. Један такав вид заштите Божије догађао се у тренуцима кризе: када је народ био у опасности од уништења, Бог је уздизао важна лица која су преузимала улогу вође народа. Они, вођени руком Божијом, побеђивали су непријатеље и у гневу сатираху њихове идолопоклоничке одливке, враћајући народ на прави пут.
Ти људи, који су у изванредним околностима преузимали у своје руке сву власт, називали су се судије. Изузев Деборе, која је такође владала народом и била судија, сви су остали били мушкарци.
Уколико би желели да у овом кратком излагању наведемо сва имена судија и да испричамо живот и деловање сваког од њих, не бисмо успели. Присетимо се речи самог апостола Павла, које он наводи у посланици Јеврејима: «Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, Давиду, Самуилу, и о другим пророцима» (Јев. Пос. 11, 32).
Молим све оне који желе да сазнају више о тим великим мужевима, да отворе Књигу о судијама и да је прочитају. Свакако ће им послужити на корист. Ми, из разлога због кога се пише ова беседа, навешћемо само једног судију, а то је Гедеон.
Гедеон је живео у време када је Израиљ био у великој опасности. Мадијанци и Амалици, које смо поменули у набрајању, успели су да изврше стравичан препад на народ Израиља. Личио је он на напад једне врсте шкорпија, која није остављала ништа иза себе. Грабили су све њихове ствари као и домаће животиње. Нису оставили ни овцу, ни вола, ни мулу, ни магаре – општа катастрофа. Израиљци су се преплашили, а они који су се спасили одбегли су у брда и, сакривши се у пећинама, настојали су да, са оно мало хране што су понели са собом, преживе. Све их је обузео очај.
Али, изненада једно светло засија. Анђео Господњи се појави пред Гедеоном, који се у том тренутку бавио неким ратарским послом. Он га обавештава да га је Бог изабрао, како би се Израиљ ослободио од Мадијана. Зар ја да спасим Израиљ, упитао је Гедеон. И, да би се он убедио, догађа се чудо. Један откос, потпуно сув, кога је оставио преко ноћи, нашао је ујутро влажан и натопљен и из њега је, оцедивши га, напунио један суд водом. Видевши ово чудо, Гедеон је поверовао.
Отпочео је своје дело. Попут муње он напада, и руши, један жртвеник идолопоклоника. То код идолопоклоника изазива револт и они учвршћују сву војску. А Гедеон, пре него што ће напасти Мадијанце, позива Израиљце на гору Галад. Окупило се двадесет две хиљаде мушкараца. Гедеон им се обраћа речима: Ко је од вас страшљив нека иде! Остаде потом свега десет хиљада. Али и међу њима врши одабир; поставља и њих на испит. Води их на реку да се напију воде. Све оне који пију воду без савијања колена, што, иначе, приличи псима, он задржава поред себе. Тако је од десет хиљада само њих тристо учинило по вољи Гедеону. Ову шачицу људи, он је наоружао са три пресветла оружја.
Сваки је морао да у једној руци држи трубу, док би у другој носили ћуп у коме је била свећа. Труба би затрубила на његов знак, ћуп би се разбијао а свећа би горела. И тако, једне ноћи коју Мадијанци нису очекивали, чета од 300 војника је ударила. Трубе су затрубиле. Ћупови су се разбили. Свеће су бацале светлост. А сви су ко један напали уз громогласни поклич и лозинку «Мач Господњи и Гедеонов» (7, 20). Шта се десило немогуће је речима описати. Непријатељски су се одреди расули и Гедеонова победа је заблистала.
Уследиле су и друге битке, а непријатељ је потучен, тако да ниједан народ, наредних 40 година, није ометао народ Израиља.
Драги моји! Видесте ли чудо? Са свега 300 људи Гедеон је успео да извојује тако блиставу победу. Њих три стотине, изабраних од свеукупног народа и строго искушаних, вредело је више од хиљаде других. Јер, пре свега, они беху чувени по својој храбрости, а, надасве, по својој послушности и оданости током свих оних чудних наредаба од стране вође. Били су спремни на све. Чему нас то учи? Да се победе не задобијају кроз многољудство коме недостаје вера и храброст. Већ код првог окршаја, они од страха клону и успаничено беже. Победе се добијају са неколицином смелих и духом надахнутих људи.
Није ли се нешто слично догодило и у историји нашег мученичког народа? Колико је било оних који су чували Термопиле? Било их је пуно. Али, од толиког мноштва Леонид је, попут другог Гедеона, и сам задржао њих три стотине, са којима је пошао у битку против милиона варвара.
Чак и данас су нам потребни борци као што је био Гедеон. Наша црква, изабрани народ Божији, окружен је новим Мадијанцима, Моавцима, Филистејима, Амалицима. Непријатељи вере данас извиру са новим именима. И, да би се извојевао победоносни рат, они који буду ратовали морају бити наоружани попут Гедеонове војске. Треба да имају трубу, ћуп и свећу. Труба, која говори о узвишеном и храбром исповедању Еванђеља. Ћуп, који би морао да се испуни сузама искреног покајања. Свећу, која представља светло које шире добра дела.
Све епархије се морају организовати у Гедеонове одреде.

О, Господе! Укажи у народу на храбре борце, који ће бити спремни да погину за Православну веру. Част онима који чувају њене капије!

8. Књига о Рути

СНАЈА – СВЕКРВА

„Али Рута рече: немој ме наговарати да те
оставим и од тебе отидем; јер куда год ти
идеш, идем и ја; и где год ти настаниш,

настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и
твој је Бог мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја,

и онде ћу бити погребена.“ (Рута 1, 16 – 17)

Осма књига, Старог Завета, назива се Књига о Рути. А зове се тако, јер ова мала књига приповеда причу о једној изабраној жени, Рути, која се удостојила постати предак Христов по телу. Али, да погледамо њену причу.
Читајући Књигу о Рути долазимо до краја периода, тзв. периода судија, са којим смо се имали прилике позабавити у претходној књизи. У Израиљу је тада настала велика глад. И, као што то бива у таквим временима, људи напуштају своја станишта и полазе у потрагу за новим, где очекују да ће наћи храну. Тако се догодило и са израиљском  породицом Елимелеха и Нојемине, који су са своја два сина прошли границу Израиља и настанили се у земљи Моавској. Када су синови порасли, узели су за жене Моавке.
Једна се звала Орфа а друга Рута. Елимелех је умро у страној земљи, а исто тако и њихови синови. За њима су остале три удовице; Нојемина и њене две снаје и све без деце. Три удовице – једна од многих породичних трагедија које су се догодиле у животу.
Кад је до Нојемине стигла вест о приспелим, бољим данима за земљу Израиља, она је одлучила да се врати у своју домовину. На поласку је рекла својим снајама које су је пратиле:
Хвала вам за љубав коју сте показале према мојој деци и мени; хвала вам. Ви се сада вратите вашим очевима и њиховим кућама, и, будући још увек младе, удајте се и потражите себи срећу и нове домове. Бог нека вас благослови!
Загрлила их је и пољубила, а сузе су јој текле из очију. Међутим, две снаје, због превелике привржености свекрви, нису хтеле да се растану од ње. Нојемина је остала непоколебива. На крају, Орфа је попустила и вратила се очевој кући. Али Рута се никако није дала одвојити од Нојемине. Чујте шта је снаја одговорила свекрви:

„Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена.“ (Рута 1, 16 – 17).
Ту обе зајецаше и сузе им пођоше. Рута се није хтела одвојити од своје свекрве. Тада је Нојемина, поражена Рутином упорношћу, попустила. И свекрва и снаја, у виду два тела а једне душе, кренуше заједно на пут повратка.
Након напорног пешачења стигле су у Витлејем. Прошло је много година од када је Нојемина са својим супругом отишла из њега. Па ипак, становници Витлејема нису заборавили брачни пар који је живео у љубави. Чим су чули за њен повратак сви су потрчали да је дочекају. На њихове речи добродошлице, попут ових: „Наша слатка Нојемина! Како се радујемо што те поново видимо!“, она је одговарала: „Не зовите ме Нојемина, већ ме ословите Горчином; јер је сав мој живот испуњен патњом. Умро ми је супруг, умрла су ми деца, и враћам се без ичега.“
Две жене су стигле у Витлејем у време жетве. Тада је у подручју Витлејема живео један богати велепоседник по имену Воз. Он је имао раднике и раднице, који су српом жели његово класје.
И, када је једног дана на њиву дошао Воз да би видео шта раде радници, угледао је међу њима жену како скупља оно мало преосталог класја након жетве, које је остало раширено по њиви.
Постојала је законска норма по којој је власник дужан да оно мало преосталог класја не узима себи, већ да га остави сиромашнима, сирочади и удовицама, да га они скупљају. Воз је питао: Ко је била та жена? Одговорили су му да је она Моавка, која није хтела да остави своју свекрву, већ је дошла са њом. Воз је, чувши ово, био веома ганут. И иначе је на све становнике Витлејема оставило снажан утисак то да је једна странкиња, жена из непријатељске земље, оставила своје и остала да прати своју болну свекрву – удовицу. Воз је наредио свом слузи да јој не допусти да оде на друго место, већ да је пусти да слободно скупља класје са његових њива. Позвавши је, он чу од ње за њену животну причу. То га је још јаче коснуло. Није могао замислити да би толика брижност могла да се нађе у грудима једне странкиње, поготово не из Моава, земље коју је Израиљ толико мрзео.
Рута се, претоварена класјем, вратила својој свекрви. Нојемина је, чувши за њен сусрет са Возом, као мудра жена, уделила својој снаји неколико драгоцених савета.
Рута је свакодневно одлазила на Возове њиве. Између њих двоје се развила блиска али и учтива повезаност. А када је Рута затражила од Воза да је задржи крај себе као своју слушкињу, њега то дирну још јаче; и, када су напослетку испуњене одређене законске норме према којима је најближи рођак преминулог супруга био дужан да узме његову удовицу, а исти је то одбио, тада је Воз тражио од Руте да му буде супруга.
Рута се показала као привржена жена. Из тог брака се родио Овид, од Овида се родио Јесеј, од Јесеја се родио Давид. А од Давидове лозе родио се наш Господ Исус Христос.
Тако је та Моавка, која је долазила из идолопоклоничке земље, по неиспитивом промислу Божијем била удостојена да буде предак Христов и једна од четири жене које се спомињу у породичном стаблу Господа ( Матеј 1, 1-16).
Драги моји хришћани! Много је поука које долазе из дирљиве приче о Рути. Поучна је за све. Нпр., зар нас то што је та сирота удовица од јутра до мрака ишла по њивама и што је с великим трудом сакупљала класје, не учи о корисности радиности и економичности. Или, још боље, да сагледамо духовну страну: не поучава ли нас, свештенике, који радимо на духовној њиви Цркве као жетеоци, да морамо бити неуморни у свом послу, скупљајући и утемељујући све што је корисно (ма колико то ситно изгледало).
Међутим најбитнија од свих поука јесте Рутина љубав према својој свекрви Нојемини. Изненађујући пример! Ко ово прочита неће остати равнодушан. Толико љубави; толико брижности; толико самопожртвовања од једне незнабожачке жене!
Дође ми да плачем, драги моји. Јер од многих породичних проблема, за које, као пастир, знам, сведочим да је таква љубав снаје према свекрви и свекрве према снаји редак феномен; скоро да кажем како и не постоји. Свакодневне сцене избијају у породицама између ова два лица. Тешко нама! Снаја не поштује свекрву. Свекрва не воли снају. Из разноразних ситних спорова у срца се увлачи једна неискорењива мржња.
Навешћу овде један пример. Једна снаја, након многих и честих опомена које сам јој упутио, признала је своју грешку и са сузама је затражила опроштај од своје свекрве. Али свекрва као да је имала камено срце – остала је окрутна и нимало дирнута. Не опраштам ти! – викала је стално. И отишла је из моје канцеларије изговоривши стравичне клетве.
Где си, Нојемина, која си толико волела своју снају! И где си, Рута, која си толико волела своју свекрву! У ком веку живимо!…
Сви ми требали би да читамо ову дирљиву књигу Старог Завета. Али, посебно бих то препоручио свим снајама и свекрвама. Ова је књига једно блиставо огледало у коме се јасно препознаје сва наша кукавност.

9. – Прва књига Самуилова

ДВОЈЕ ДЕЦЕ ИЛИЈЕВЕ

(TA DIO PAIDIA TOU ILI)

„Јер сам му јавио да ћу судити дому
његову до вијека за неваљалство, за које
је знао да њим навлаче на се проклетство
синови његови, па им није забранио.“

(И Сам. 3, 13)

Девета књига Старог Завета зове се Прва књига Самуилова. Назива се тако јер су у време, које описује писац ове књиге, Израиљци добили свог првог цара, Саула, кога је заменио Давид. Међутим, осим што казује и описује ова два цара, књига помиње и друга два лица, Самуила и Илија, који су последње судије. Од свих поменутих у овој књизи, један је који изазива неизмерно поштовање, а то је – Самуило. Његов живот и деловање је у блиској повезаности са три друга лица: Илијем, Саулом и Давидом. Немајући могућности да опишемо, макар и укратко, све догађаје, изабраћемо оне у којима се огледа живот и деловање Самуилово као судије и пророка.

Погледајмо, најпре, порекло од кога је потекла ова изабрана личност. Самуилова је мајка била Ана, жена светог живота. Она је живела у браку са Елканом. Али, на њихову жалост, нису имали деце. Ана је са сузама и уздасима узносила своје молитве Богу, молећи га да јој подари дете. Видећи је тако узнемирену, Илије, који је био свештеник, покуша да је утеши речима: Иди у миру; Бог ће ти подарити дете. И, заиста. Ана је остала бременита и родила је једног живахног дечака. Мајка је заблагодарила Богу уз једну топлу молитву, која је остала и која се поје као једна од девет ода наше цркве. Тај дивни хвалоспев почиње овако:

„Развесели се срце моје у Господу, подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега. Нема светог као што је Господ; јер нема праведнијег од Бога нашег; и нема светијег од тебе…“ (2, 1 – 2).

Самуило се, од своје дечије доби, посветио Господу и служио је свештеника Илија. Дете је расло, духовно јачало и издвајало се по својим врлинама и побожности. Сви су о њему говорили само најбоље. Постао је, не само судија – и то последњи – већ и пророк. Навешћемо овде неколико његових упозорења и пророчанстава.

1. Свештеник Илије имао је два сина. Они су, заједно са Самуилом, послуживали око жртвеника. Али, колико је Самуило одскакао својом побожношћу, толико су они били непобожни. Нити су Бога поштовали, нити су Га се бојали, ма ни у најсветијим тренуцима, када је њихов отац приносио жртве и приносе на жртвеник. Непобожни и халапљиви, они су насилно грабили месо од принесених жртава са жртвеника и јели га. Нису се обазирали на хладне опомене њиховог оца. Бог је, преко пророка Самуила, упозорио Илија, да ће он, а и његова деца, доживети горку кончину. Тако се и догодило. У једној тешкој битци Израиљаца са другим племенима два су сина Илијева убијена, а старац Илије, кад је дознао за то, пао је са своје столице и убио се. Исто тако се и једна његова снаја, која је била трудна, од страшне вести породила пре времена и умрла.

2. Израиљски народ, коме је почело сметати то што су сви народи у окружењу имали цара, подигао се и затражио да га добије и он. Самуило им је рекао да то што траже није у сагласности са посебном посланицом коју је поседовао њихов народ. Он је већ имао цара Који уређује и влада, како њиховим животима тако и свим оним појединостима у њему. Њихов Цар је био сам Бог. Међутим, народ је био упоран. Тада им је Самуило одговорио: Ако желите да имате цара, као што га имају народи, ја вас не могу спречити. Али вас упозоравам да ћете под монархијом, у потпуној власти земаљских царева, пуно пропатити. Нећете ни над чиме владати, ни земљом, ни стадима, ни децом…

3. Након овог њиховог захтева и Божијег пристанка, који, из педагошких разлога, није постављао препреке за остварење жеље тврдовратог народа, Самуило је почео да им тражи цара. Препознао га је у лику мушкарца, који је по висини одскакао од свих Израиљаца. Био је то Саул. А баш у време када га је тражио, да би га помазао за цара, Саул је, по заповести свог оца, хитао да пронађе магарце… од чувара магараца помазује се и постаје цар, први цар Израиља. Из амбиса у висине.

4. Саул је, као цар, био храбар. Међутим, у једном тренутку, он је занемарио послушност Богу. Бог је наредио потпуно истребљење једног народа, што је, за изабрани народ, представљало скандал и велико искушење. Саул је избавио од смрти непријатељског цара, и одабране овце и телад, које је, као жртве паљенице, принео на жртвеник. Због овог свог непослушања био је упозорен од Самуила. Бог му је, кроз Самуилова уста, рекао: Узвишенија од свих жртава и приноса јесте послушност Богу. Самуил је прорекао да ће Саул бити кажњен за непослушност. И, заиста, био је кажњен. У једној тешкој битци против Филистеја, његова војска бива поражена, а Саул се убија својом сабљом.

5. Након Саулове смрти, Самуило је тражио новог цара. По Божијем указању налази га у једној сељачкој кући, богатој децом, која је бројала осморо синова, а у Јесејевој породици. Изабран је био Давид, који је био најмлађе дете многобројног домаћинства. Сиротог оца је запрепастило да је од свих старијих синова избор пао на најмлађег. Када је Филистејац Голијат, див из незнабожачког племена, који је ширио страх и трепет у Израиљу, био савладан једним ударцем Давидове руке, тада се он показао као народни јунак и најславнија личност Израиља, а, након много недаћа проузрокованих Сауловом завишћу и по његовој кончини се и зацарио.

Драги моји! Све што је записано у овој тридесетпрвој глави Прве књиге Самуилове је поучно. Посебно за онога ко верује у Божије речи и са скрушеношћу чита њене странице. Међутим, од свих поучних примера волео бих да обратите пажњу на кажњавање свештеника Илија и његова два сина.

Истина, Илије опомиње своју децу да не чине светогрђе у светом часу богослужења. Па зашто је кажњен, пита свети Златоуст и одговара: Илије је био кажњен јер није био ревноснији у штићењу закона Божијег. Другим речима, он се није смео задовољити обичним саветовањем. Увидевши непобожност код своје деце, морао је предузети мере да се, таквог расположења и недоличног понашања, нити не усуде приближити светом жртвенику. Зар није имао покрај себе какав штап? Шта више, није ли могао да обзнани њихово неверство пред народом и да затражи од њега примерену казну? На несрећу, он је све прикривао…Саблажњавајућа очева љубав према деци! Ово је поука за све нас а нарочито за телесне и духовне очеве. Јеси ли отац? Саветуј љубазношћу своју децу, умилно. Али, када деца не желе више да слушају, тад искажи строгоћу, да увиде како се не могу играти очевом млакоћом и заштитом. Једна одмерена строгоћа има добре стране, као што се види на примерима; претња је, такође, васпитна мера. Тако и ми, духовни оци, епископи и свештеници Свевишњег, који смо одговорни за спасење душа: немојмо бити попут Илија, како нам се не би догодило исто што и њему. А они свештеници, који су у браку, нека још боље припазе на своју децу која служе у Светом олтару, да не буду преступници налик Илијевој деци.