NIJE TVOREVINA SVEŠTENIKA
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on 
Μαι 29th, 2009 | 
Filed under: Cрпски језик
+ Avgustinos Mitropolit Florine
(propovedi u Kavali 1962 godine).
NIJE TVOREVINA SVEŠTENIKA
Naša Crkva nije tvorevina sveštenika, da je tako, mi sveštenici bismo je razorili odavno. Naša Vera nije tvorevina ljudi, nije filozofska tvorevina. Ona je drvo, koje nije posadila ljudska ruka. Ona je drvo koje je posadila desnica Svevišnjega, Boga, sveta Trojica. Ona je drvo sa dubokim korenom u ljudskim srcima. Drvo koje ni jedan đavol nikada neće uspeti da iskoreni. Drvo puno cvetova i plodova. Drvo koje je doprinosilo kroz ljudsku istoriju. To je drvo besmrtno. I kao što drvo ima korenje, tako i to drvo koje se naziva Pravoslavlje i hrišćanizam ima korenje (deo iz omilije – propovedi u Kavali 1962 godine).
VERUJEŠ LI U BOGA?
U nekoliko minuta ćete mi dozvoliti da vam ukratko rastumačim jedan stih iz apostola, koji je ključ sa kojim ćemo uspeti mnoge probleme da rešimo, čak i problem, mnogih ljudi koji ne dolaze na bogosluženja. Govori nam stih: «Verovah, zato govorih» (B Kor. 4, 13). Ko nam govori ovaj stih? Ko govori ove reči? Govori ih prorok David (psalm 115. 1), a ponavlja ih apostol Pavle. Ponavlja ih u množini. «verujem», govori David, «verujemo», govori Pavle. A zajedno sa Pavlom su verovali prepodobni, verovali su mučenici, verovali su svi vernici svih vekova.
Međutim, upitaćete, dragi moji: U šta mi to verujemo; u šta je verovao David; šta je verovao Pavle; šta su verovali apostoli; šta mi treba da verujemo? Određene stavke naše vere ću sada ovde izneti pred vama.
Temelj naše vere je: Da li postoji Bog?
Prvo slovo naše vere je da postoji Bog. Ova istina je temelj, i ne sukobljava se niti sa razumom niti sa naukom. I razum, i nauka i istorija ljudskog roda, i dušno i bezdušno, kamenje i zvezde, glasno nam viču da postoji Gospod, da postoji Bog stvoritelj. Čoveku koji govori da ne postoji Bog trebate reći ove reči: Ako me ubediš da se tvoja kuća stvorila iz ničega, bez plana i mehaničara i tehničara. Ako me uveriš da je mermer na Parthenonu sam se dokotrljao sa Pantelia i uspeo se na Akropolj, bez obrade od strane mehaničara i radnika. Tako se sam stvorio Parthenon, tada ću i ja poverovati da je ceo svet, ta ogromna kuća sama nastala. « Jer je svaki dom sazidan od nekoga, a onaj koji je sve sazdao jeste Bog». (Jevr. 3. 4). U to veruje Pavle, u to veruju svi svetitelji, postoji Bog.
Čovek ima cilj
Druga stavka naše vere je da čovek kao kruna stvaranja, čovek kao predivno delo Božije, ima jedan cilj, a cilj čovekov je uzvišen. Koji je cilj čoveka? Da li su bogatstvo i užitci njegov cilj? Cilj čovekov je onaj koji je naveo Gospod: «Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski» (Mat. 5, 48). To je cilj, to je savršenstvo. Da čovek razvije svoje umne, duševne i duhovne sposobnosti, tako da dostigne božansko, to je njegovo odredište.
Čovek je pao – Samo Hristos može da ga spase
Sledeća stavka je, dragi moji, da na žalost čovek to divno stvorenje Božije nije ostao dostojan uzvišene tvorevine, već je na glup način pao u haos, u moralni i religiozni haos, u jedno neopisivo ništavilo, a iz haosa u kojem se nalazio, niko nije mogao da ga spase, ni anđeo ni arhanđeo, niti bilo kakva sila. Samo Gospod naš Isus Hristos ga je spasao kroz svoju Crkvu. To je naša vera, da nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (vidi Dela 4, 12)
Crkva nije ljudska tvorevina
Još jedna stavka – a kada govorimo Crkva ne mislimo na crkvene grede, i ne mislimo na sveštenike i arhijereje, kada govorimo o Crkvi mislimo na sav skup vernih, laika i sveštenih lica. – Crkva nije ljudska tvorevina. Da je načinio čovek, bila bi već razorena, ili od autokratora kroz progone, ili od jeretika, ili od nas! Crkva je u većoj opasnosti od nas sveštenika i od vas hrišćana! Mi, koji nosimo tobož odeždu, i vi laici, koji se nazivati religioznim smo najgori neprijatelji crkve. Kada nismo «svetlost svetu» (Mat. 5, 14), tada je pre svega Crkva u opasnosti od nas. I unatoč, svemu tome nedostojnom sveštenstvu i narodu, unatoč svim progonima, unatoč svim nedaćama koje su se dogodile, crkvu niko ne može da uništi. A ono što Bog zasadi, niko ne može da iskoreni. Naša Crkva je vinograd Hristov i ako nepogodu baci đavol, ne može da je uništi.
Ne donosi nam kraj ašov pogrebnika
Verujemo dakle da postoji Bog, da čovek ima božansko odredište, da naša Crkva je božanska tvorevina, « ni vrata ada je neće uništiti» (Mat. 16, 18). Dodajmo još nešto. Verujemo, nemojte se bojati, da je ašov pogrebnika, kraj čoveku. Ašov pogrebnika nam ne donosi kraj i tačku. Naš život nije samo trideset, četrdeset, pedeset ili sto godina. Verujemo da je smrt jedno preseljenje. Da je to jedna promena mesta boravka. Da je jedan most preko kojeg ćemo svi proći mali i veliki, da bi stigli u jednu zemlju neopisive i nedostižne lepote i blaženstva . Tu zemlju je gledao svojim očima David. Tu zemlju je gledao apostol Pavle, i za nju je govorio «Verujem…».
KAKO SE ISPOLJAVA VERA?
Neko će reći, verujem u sve to. Ali to nije dovoljno, dragi moji. Ako veruješ, tada tvori «Verovah, zato govorih». Srce koje veruje objavljuje veru. Kako se objavljuje vera?
Prvo sa svedočenjem. Ako veruješ, posvedočićeš to na razne načine. U Nedelju ako čuješ zvono; potrčaćeš u crkvu, da kažeš jedno « Slava tebi koji si nam pokazao svetlo…». Srce koje veruje nema zatvorena usta. Ako veruješ i čuješ da psuju ime Hristovo, da psuju svetinje naše Vere, približićeš se, govorićeš sa ljubavlju ili ćeš protestvovati žustro. Kažite mi molim vas, zašto kada neko psuje vašu majku, vašeg oca, psuje neko vama drago lice, zašto onda ne ćutite? Zašto ćutite kada se huli na ime Hristovo? Veruješ li? Protestvovaćeš. Ako veruješ, na stol ćeš se popeti i izgovoriti «Oče naš….», pomolićeš se.
Kako se još ispoljava vera? Misionarenjem.
Braćo moja, kazniće nas Hristos. Nekada davno je u Grčkoj bilo pet jehovinih svedoka, a danas ih je na hiljade. Poverovali su u njihova lažna verovanja i raširili svuda to seme đavolje. Ti pravoslavcu, da li veruješ? Ako veruješ, zašto dolaziš sam u crkvu? Ti ženo gde je tvoj suprug, gde su tvoja deca? A ti čoveče, zašto dolaziš sam? U vašem komšiluku, postoji toliko ljudi koji ne dolaze u crkvu na bogosluženja. Ako veruješ, uveri ih, da je dolazak u crkvu na bogosluženja sveta obaveza. Ako veruješ, pogledaj desno i levo da pronađeš ljude koji su uhvaćeni u mreže greha i prevare. Šta mi činimo za njih da bi oni izašli iz grehovnog pakla?
Još jedan vid ispoljavanja vere je prenošenje Pravoslavlja
Ako veruješ da je tvoja vera jedina koja može spasiti, zašto je ne prenosiš i drugim ljudima? Pročitaj živopis sv. Eutimija Velikog (20 Januara). On sam, je uspeo svojim rečima i primerom da izbavi iz jeresi mnoštvo jeretika. Ovaj monah i podvižnik je uspeo da hiljade jeretika prevede u Pravoslavlje. A gde je dospeo, čak do dvorca gde je pronašao jednu caricu Evdoksiju, koja nije verovala u Pravoslavlje, zahvaljujući njemu je postala pravoslavka. O Bože moj, daj mi vere. Daj mi jedan gram od vere naših otaca. Daj mi veru i zvezde nebeske da spustim na zemlju. O vero veličanstvena!
«Verovah, zato govorih». Imaš zatvorena svoja ustašca. Govoriš od drugim stvarima, o ljubavima, siluetama, o radiju, o novcu, o politici, govoriš o svemu, ali ne govoriš o Bogu, o našoj Crkvi, ne govoriš o velikim i večnim istinama naše vere, jer je tvoja duša zemljana i ništavna, jer ne caruje u tvome srcu Hristos. Kaži mi, dakle, šta govoriš, šta misliš, šta činiš, da ti kažem tko si zaista. Iz tvojih reči, iz tvojih misli i dela, će se videti tvoja vera u Boga.
Veruješ li? Onda ne samo sa rečima nego i sa delima ljubavi i žrtve da ispoljavaš svoju veru. Čuj samo ovaj primer. Kada je lepra bila neizlečiva bolest, niko se nije približavao takvom bolesniku. Tada je u Belgiji jedno čestito dete iz aristokratske porodice, a zvao se Damjan, ostavio sve svoje bogatstvo i komfor, i rekao: Hriste, služiću ti’ za tebe ću ići ne samo u Evropu ali i u Tihi ocean… Postao je jerapostol i otišao je tamo, u divlje šume. Tamo je pronašao ljude bolesne od lepre, i služio im je. Razboleo se i on od lepre i umro. Postoje takvi primeri stari ali i noviji, ljudi koji su žrtvovali sve iz ljubavi prema Bogu i bližnjem.
Na kraju vera se ispoljava i sa mučeništvom
Ukoliko veruješ; otvori sinaksar (knjiga o životu svetitelja) I pročitaj životopis svetog Maksima ispovednika (21 Januara). Koliko je verovao! Ili ćeš prestati da govoriš o Pravoslavlju, ili ćemo ti odseći jezik, rekli su mu! Međutim on je sa mesta na mesto, sa stene na stenu, iz zatvora u zatvoru, uvek govorio: Verujem u Pravoslavlje, a borio se protiv jeresi. Na kraju su mu sa užarenim makazama odsekli jezik. Ali ni tada nije prestao da propoveda. Spajao je svoja tri prsta i govorio: Otac, Sin i sveti Duh! I tako je još ispovedao. Jedan drugi mučenik, kada su mu odsekli jezik, šta je učinio: stavio je prst u svoja okrvavljena usta inapisao je na mermeru: «Hriste, verujem u tebe!». Tako je govorio i propovedao… Da molimo Boga da nam ojača našu veru.
Dragi moji! Apostol Pavle nam piše: «Poverovah, zato govorih», veliki pokretač je vera. Stari fizičar Arhimid sa velikim ubeđenjem je govorio: «Daj mi mesto, gde da stanem, i pomeriću celu zemlju». Ali mi da ne zaboravimo, da vera u Boga zaista pomera planine, kao što nas uverava Hristos (vidi Mat. 21, 21). Ali pošto naše vere imamo jako malo, da tražimo od Hrista ono što su tražili apostoli , «Dodaj nam vere» (Luka 17, 5). Dodaj nam malo od vere apostolske, daj nam jedan gram od vere naših otaca.
O, Hriste! Molitvama svetog Evtimija, svetog Maksima i svih drugih svetitelja, dođi opet kod nas. Otopi ledeni breg koji postoji u nama. Ugrej naše srce da bismo te voleli, da bismo te obožavali, i do kraja našeg života da govorimo: «Verujem, Gospode pomozi mome neverju» (Mark. 9, 24). Pomozi da i mi zajedno sa Davidom, Pavlom i mučenicima, kažemo : «i mi smo poverovali, zato i govorimo» (B Korić. 4, 1). I do kraja da ostanemo , verni i posvećeni i da se udostojimo carstva nebeskog. Amin.
Be the first! 
