Αυγουστίνος Καντιώτης



Archive for Νοεμβρίου, 2010

ΑΠΟΔΟΜΗΣΗ ΤΗΣ ΠΡΟΠΑΓΑΝΔΑΣ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

ΑΠΟΔΟΜΗΣΗ ΤΗΣ ΠΡΟΠΑΓΑΝΔΑΣ

του καθεστώτος πολιτικού συστήματος

Τακτική στήλη / ανάρτηση του Όθωνα Ιακωβίδη

Σύμφωνα με τα στοιχεία του Υπουργείου Εσωτερικών, (μετά την επεξεργασία του 98 % αυτών) τα αποτελέσματα των χθεσινών εκλογών των Περιφερειών, είναι τα εξής:

Το ΕΛΛΗΝΙΚΟ ΕΚΛΟΓΙΚΟ ΣΩΜΑ αποτελείται από 9.800.000εγγεγραμμένους πολίτες.
Από αυτούς, ΠΡΟΣΗΛΘΑΝ ΣΤΙΣ ΚΑΛΠΕΣ και ΨΗΦΙΣΑΝ οι 5.980.000
Δηλαδή, δεν προσήλθαν να ψηφίσουν 3.820.000 πολίτες, αριθμός που ισούται με το 39 % του εκλογικού σώματος. Άρα,προσήλθε στις κάλπες το 61% του εκλογικού σώματος.
Τα ΑΚΥΡΑ και τα ΛΕΥΚΑ, μετρήθηκαν σε 540.000, αριθμός που ισούται με τον 9 % αυτών που ψήφισαν.
Το σύνολο των μη προσελθόντων πολιτών, μαζί με …. τα άκυρα και λευκά ψηφοδέλτια, ήταν 4.360.000 αριθμός που ισούται με το 44 % του εκλογικού σώματος.

  1. Τα δύο «κόμματα εξουσίας», απέσπασαν χθές :
    • Το ΠΑΣΟΚ 1.850.000 ψήφους
    • Η ΝΔ 1.750.000 «
    • ΣΥΝΟΛΟ 3.600.000 ψήφοι

  1. Τα 3.600.000 ψήφοι που συγκεντρώνουν τα δύο κόμματα μαζί, αποτελούν το 37,5 % του εκλογικού σώματος, ενώ
    • Το 1.850.000 ψήφοι του ΠΑΣΟΚ, αποτελούν το 19,2 % του εκλογικού σώματος
    • Το 1.750.000 ψήφοι της ΝΔ, αποτελούν το 18,3 % του εκλογικού σώματος

  1. Στις περυσινές εκλογές του Οκτωβρίου,

  • Το ΠΑΣΟΚ είχε αποσπάσει 3.094.000 ψήφους
  • Η ΝΔ είχε αποσπάσει 2.358.000 ψήφους
  • Τα δύο κόμματα μαζί, είχαν συγκεντρώσει το 77% του συνόλου των ψηφισάντων.

Τα παραπάνω επίσημα και αδιαμφισβήτητα στοιχεία, λένε τα εξής:

  1. 4.287.000 πολίτες, (το 44% του εκλογικού σώματος), ο ένας στους δύο Έλληνες και Ελληνίδες, αποδοκίμασε το σύνολο του πολιτικού συστήματος. Με την πράξη του αυτή, έδειξε ότι υπάρχει κενό εκπροσώπησής του. Το μήνυμα είναι πολύ ηχηρό και απευθύνεται με τον πλέον επίσημο και αγωνιώδη τρόπο στις πολιτικές εφεδρείες που βρίσκονται αδρανείς μέσα στην κοινωνία. Ήρθε η ώρα τους. Πρέπει «να βγούνε μπροστά» και να οργανώσουν τη συσπείρωση αυτού του λαού, που χθές διαχώρισε τη θέση του από τα ανδράποδα και τους εξώνητους που το σύστημα εξέθρεψε όλα αυτά τα χρόνια, πτωχεύοντας την Ελληνική κοινωνία.
  2. 1. Το ΠΑΣΟΚ, από τα 3.094.000 ψήφους (που πήρε πέρυσι), έχασε μέσα σε ένα χρόνο, 1.244.000 υποστηρικτές του, δηλαδή το 40 % της δύναμής του !!!1. Η ΝΔ, από τα 2.358.000 ψήφους (που πήρε πέρυσι), έχασε μέσα σε ένα χρόνο, 608.000 υποστηρικτές της, δηλαδή το 26% τής , ήδη, τσεκουρεμένης πέρυσι, δύναμής της, χωρίς να έχει καμία απώλεια από κυβερνητική εξουσία!!! Αλήθεια, ο κ. Σαμαράς, αντί να κλαίει και να οδύρεται, θριαμβολογεί; Επειδή έχασε λιγότερους υποστηρικτές και πλησίασε το βυθιζόμενο ΠΑΣΟΚ; Δηλαδή, αν αύριο μείνουν στην Ελλάδα όλο κι όλο 1500 οπαδοί του δικομματισμού και η ΝΔ έχει τους 1000, ο κ. Σαμαράς θα κάνει πάρτυ , γιατί θα περνάει το ΠΑΣΟΚ κατά 50 % ::::
    243x231-http---activistis.gr-images-stories-funny-MAGEIREMATA
    1. Η χώρα κυβερνάται από ένα κόμμα που σήμερα, κατά την πλέον επίσημη καταγραφή της λαϊκής ετυμηγορίας, το εμπιστεύεται μόνο το 19,2% του Ελληνικού λαού. (Πήρε 1.850.000 ψήφους, από τους 9.620.000 του συνόλου των εκλογέων). Αλήθεια, τι περίμενε να «συναθροίσει» ο ΓΑΠ για να «πάει σε εκλογές»;; Το 40% των περυσινών εκλογέων του, απέσυρε την εμπιστοσύνη του στο πρόσωπό του και στο κόμμα του. Η χυδαία μπλόφα του, ότι θα πάει σε εκλογές αν η κοινωνία αποδοκιμάσει την πρακτική του, αποκαλύφθηκε χθές το βράδυ, όταν άνοιξαν όλα τα χαρτιά στο τραπέζι. Αντί άσσους, που έδειχνε ότι έχει, κρατούσε άχρηστα «λιμά». Το «ωραίο» είναι ότι, παρ’ όλ’ αυτά, δεν θέλει να χάσει τη θέση του στο τραπέζι και κάνει το κορόϊδο, σφυρίζοντας αδιάφορος. Το «πιστόλι» όμως που έβγαλε επάνω στο τραπέζι, το πήρε η κοινωνία, που δεν έχει και τη διπλωματική παιδεία της Μέρκελ και, ενίοτε, συμπεριφέρεται πολύ «μπρουτάλ».Τα νέα δεδομένα που δημιούργησαν χθές οι κάλπες, έχουν διαμορφώσει ένα πολύ ενδιαφέρον πολιτικό περιβάλλον.
    Ο βρασμός στο καζάνι, δυναμώνει.
    Η «στιγμή της αλήθειας» για το καθεστώς πολιτικό σύστημα, δείχνει ότι πλησιάζει πολύ γοργά.

ΠΗΓΗ  http://www.filoumenos.com/

Πρωτοι σφραγιστηκαν οι Αμερικανοι, τωρα οι Ευρωπαιοι

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

Νέα ανάρτηση στό http://blogs.sch.gr/savvop-nik

Από http://troktiko-blog.blogspot.com/2010/11/blog-post_09.html

Πρώτοι σφραγίστηκαν οι Αμερικανοί, τώρα οι ΕυρωπαίοI

Mέχρι και την φυσική μας εξόντωσι έχει προβλέψει η «Κάρτα του Πολίτη»…

Ξεκάθαρα πράγματα: Όταν θα λάβεις την Κάρτα του Πολίτη (Ηλεκτρονική Ταυτότητα) αυτοστιγμεί θα καταγραφείς στον Υπολογιστή… (computers) των Αθηνών και στην συνέχεια σε αυτόν των Βρυξελλών. Εκεί, μέσα στα διάφορα σημεία ελέγχου θα τοποθετηθείς και εσύ με όλα τα στοιχεία σου, την φωτογραφία σου και την υπογραφή σου, θα καταστείς ένα στοιχείο, ένα άτομο από τα 6-7 δισεκατομμύρια στοιχεία που αυτό το τέρας θα καταγράψει.

Με τον Υπολογιστή αυτόν, όμως, μπορούν να συμβούν πολλά πράγματα. Ηδη πολλοί επιστήμονες και ιδιαιτέρως αυτοί που ασχολούνται με την σύγχρονη Βιολογία και την Φυσική έχουν δεχθεί ότι εκτός της λήψεως και αποστολής δεδομένων, τα μικροτσιπς λειτουργούν και δυναμικά. Εχουν την δυνατότητα να επηρεάσουν τον κάτοχο του μικροτσίπ στην υγεία του.
Στο νευρικό σύστημά του και στο σώμα του. Εχουν την δυνατότητα να μεταφέρουν ακόμη και ασθένειες ή και να επιφέρουν κλονισμό του νευρικού συστήματος του κατόχου της Κάρτας του Πολίτη και αργότερα του μικροτσίπ που θα εμφυτεύεται στο χέρι ή στο μέτωπό μας.
Ορθά – κοφτά: Με την Κάρτα του Πολίτη (Ηλεκτρονική Ταυτότητα) που θα έχεις, αγαπητέ Αναγνώστη, δημιουργείται η δυνατότης σε αυτούς που θα κυβερνούν τον κόσμο (Παγκόσμια Κυβέρνησις) να σου αλλοιώσουν την Σκέψι, να σε καταστήσουν υποχείριό τους. Ητοι να επηρεάσουν τον τρόπο σκέπτεσθαι και αποφασίζειν. Αυτονοήτως και την δράσι σου. Οι κατευθύνοντες την ύπαρξί σου έχουν, ούτως πως, την δυνατότητα ΠΛΗΡΟΥΣ ΕΛΕΓΧΟΥ επάνω σου. Εχουν την δυνατότητα να προκαλέσουν ακόμη και τον θάνατό σου για τον Α΄ ή Β΄ λόγο που αυτοί θα θελήσουν.
Εχουν την δυνατότητα αυτοί οι κρατούντες την παγκόσμια κυριαρχία – δηλαδή οι παγκοσμιοεβραιοκρατούντες – να μειώσουν ακόμη και το προσδόκιμο της ζωής των ηλικιωμένων (ήδη έχει λεχθεί και γραφεί η ανησυχία ότι ζούμε πολύ!…) και εν πάση περιπτώσει όποιων καθίστανται «ενοχλητικοί» στις επιδιώξεις τους.
Ο ίδιος ο δόκτωρ Εντελμαν (Εβραίος) ως πρόεδρος των στατιστικών αναλύσεων στο παρελθόν της «Κοινής Αγοράς» («Ευρωπαϊκής Ενώσεως σήμερα) και διευθύνων σύμβουλος του Υπολογιστού των Βρυξελλών που άρχισε να λειτουργεί από το 1976, είχε δηλώσει: «Το σύστημα αυτό θα έχει την δυνατότητα να καταστεί όργανο για την ειρήνη του Κόσμου ή για να χρησιμοποιηθεί ως υπερόπλο κάποιου Δικτάτορα». Ποιος θα είναι, άραγε αυτός ο «Δικτάτορας»;
Ένα από τα κεντρικά σημεία ελέγχου του κόσμου, σήμερα, είπαμε ότι βρίσκεται στις Βρυξέλλες, όπου και ο κεντρικός υπολογιστής στον οποίο μας ωθούν να καταγραφούμε, ήτοι να υποδουλωθούμε. Το έτερο σημείο όπου τροφοδοτείται η υπερκυβέρνησις του Εβραιοσιωνισμού εδρεύει στο Τσάρλστουον της Αμερικής. Διοικείται από 300 Ραββίνους με αρχηγό τον Αρχιραββίνο που φέρει τον τίτλο «Ηγεμών εν εξορία των Ιουδαίων». Η υπερκυβέρνησις αυτή διοικεί όλους τους Εβραίους της Διασποράς και όλοι μαζί εργάζονται για την κυριαρχία του Κόσμου.
Ηδη οι Ηνωμένες Πολιτείες – ποιος δεν το γνωρίζει τούτο; – εβραιοκρατούνται. Πράγμα που είχε προβλέψει το έτος 1871, ο γνωστός φυσικός και πολιτικός Βενιαμίν Φραγκλίνος ο οποίος στις 26-11-1781 έγραψε και απέστειλε στον Πρόεδρο (τότε) της Αμερικής Ανταμς την ακόλουθη επιστολή:

«Συμφωνώ απόλυτα με τον στρατηγόν Ουάσιγκτων, πως πρέπει να προστατεύσωμε αυτό το νεαρό έθνος (την Αμερική) από μια ΥΠΟΥΛΗ επίδρασι και διείσδυσι. Αυτή η απειλή είναι οι Εβραίοι! Σε οποιαδήποτε χώρα και αν εγκαταστάθηκαν οι ΕΒΡΑΙΟΙ σε μεγάλο αριθμό κατέβασαν το επίπεδο της ηθικής και της εμπορικής της ακεραιότητος. Απετέλεσαν δική τους κοινωνία (μέσα στο κράτος) και δεν αφομοιώθηκαν. Εχλεύασαν και προσπάθησαν να υπονομεύσουν την ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗΝ ΘΡΗΣΚΕΙΑΝ πάνω στην οποίαν έχει θεμελιωθή αυτό το Κράτος (μας). Εφτιαξαν ένα Κράτος εν κράτει. Και όταν συνάντησαν αντιρρήσεις προσπάθησαν να πνίξουν οικονομικά αυτό το έθνος, όπως και στην περίπτωσι της Ισπανίας και της Πορτογαλίας.
Περισσότερον από 1700 χρόνια οι Εβραίοι θρήνησαν την θλιβερή τους μοίρα που τους εξώρισε από την πατρίδα τους, όπως αποκαλούν την Παλαιστίνη. Αλλά αν ο κόσμος τους την είχε δώσει με εισιτήριο χωρίς επιστροφή, θα εύρισκαν αμέσως δικαιολογία για να γυρίσουν εις τας άλλας χώρας. Γιατί; Γιατί οι Εβραίοι είναι Βαμπίρ (νυχτερίδες της Βραζιλίας που ευχαριστούνται να ρουφούν αίμα ανθρώπων) και τα Βαμπίρ δεν μπορούν να ζήσουν από τα Βαμπίρ. Δεν μπορούν να ζήσουν μόνον μεταξύ τους.
Πρέπει να ζουν εις βάρος των Χριστιανών και άλλων λαών και όχι της δικής τους ράτσας. Αν δεν τους αποκλείσετε από αυτές τις Ηνωμένες Πολιτείες, σε λιγότερο από 200 χρόνια θα συρρεύσουν εδώ σε τόσο μεγάλους αριθμούς που θα κυριαρχήσουν και θα ΚΑΤΑΣΠΑΡΑΞΟΥΝ τη Χώρα και θα αλλάξουν τη μορφή του πολιτεύματός μας για το οποίο εμείς οι Αμερικάνοι χύσαμε το αίμα μας, δώσαμε την ζωή μας, τα αγαθά μας και διακινδυνεύσαμε την ελευθερία μας. Αν δεν τους αποκλείσετε σε λιγότερο από 200 χρόνια οι απόγονοί μας θα δουλεύουν στα χωράφια για να τους παράσχουν αγαθά, ενώ αυτοί θα τρίβουν τα χέρια τους στις αποθήκες.
Σας προειδοποιώ. Αν δεν αποκλείσετε τους ΕΒΡΑΙΟΥΣ δια παντός, τα παιδιά σας θα σας καταραστούν στους τάφους σας. Οι ΕΒΡΑΙΟΙ, οπουδήποτε και αν γεννιούνται, δεν πρόκειται ποτέ να αλλάξουν. Οι ιδέες τους δεν συμβιβάζονται με αυτές του Αμερικάνου και δεν πρόκειται ποτέ να συμβή αυτό, αν και ζουν ανάμεσά μας από δέκα γενιές. Μια λεοπάρδαλις δεν μπορεί να αλλάξη τα στίγματά της.

Βενιαμίν Φραγκλίνος».
(Βλ. Νεώτερο Εγκυκλοπαιδ. Λεξικόν «Ηλιος»)

Και οι μεν Ηνωμένες Πολιτείες έχουν ήδη παραδοθεί στα χέρια και τις διαθέσεις των επικυρίαρχων του «περιούσιου λαού». Τώρα ήλθε η σειρά της υποδουλώσεως της Ευρώπης και στην συνέχεια ολόκληρου του κόσμου. Μέσον – όπλο για την υποταγή όλων των λαών το «Σφράγισμα» δηλαδή η Κάρτα του Πολίτη (ηλεκτρονική ταυτότητα) της οποίας οι ιδιότητες περιεγράφησαν εν αρχή. Ηδη στις ΗΠΑ το «Σφράγισμα» χρησιμοποιείται ευρέως – η εμφύτευσις δηλαδή του μικροτσίπ στο χέρι ή στο μέτωπο – τώρα είναι η σειρά μας. Το θέμα είναι θα αντιδράσουμε; Διότι έτσι ανενημέρωτος και αποβλακωμένος (όπως τον κατάντησαν τα Μέσα Ανενημερώσεως) όπως είναι ο μέσος πολίτης, πολύ φοβούμαι ότι θα αποδεχθεί το «Σφράγισμα». Το μόνον συμβολικό (Αντίχριστος – 666 κλπ.) αλλά ουσιαστικό, πραγματικό σε ό,τι έχει να κάνει με την λειτουργία του μυαλού και του σώματός μας. Ή και να επιφέρει, εάν το θελήσουν οι «αρμόδιοι», την εξαφάνισί μας.

Από "ΕΛΕΥΘΕΡΗ ΩΡΑ"


http://ellinikiafipnisis.blogspot.com/

____________________

Μελετη Αγιας Γραφης απο το Νικ. Σωτηροπουλο

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

Απάντηση σε Προτεστάντες

ΠΕΡΙ ΙΕΡΟΣΥΝΗΣ


_______________________________

SHORT BIOGRAPHY OF BISHOP AUGOUSTINOS N. KANTIOTES

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: BIOGRAPHY BISHOP AUGOUST. English

Με βαθιά αγάπη στην καρδιά μου και πνευματική ευγνωμοσύνη στην ψυχή μου εύχομαι ταπεινά· ΧΡΙΣΤΕ ΑΝΑΠΑΥΣΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΩ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΩ· στο σεβαστό Γέροντα, στον ανίκητο και παραδειγματικό μαχητή της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ, στον φωτισμένο ιεράρχη της του Χριστού Εκκλησίας, στον φλογερό καί ακούραστο ιεροκήρυκα του Λόγου του Θεού, Επίσκοπο Φλωρίνης πατέρα Αυγουστίνο (ο μεταφραστής).

SHORT BIOGRAPHY OF

BISHOP AUGOUSTINOS N. KANTIOTES,

FORMER METROPOLITAN OF FLORINA,PRESPAS AND EORDAIA

By Archimandrite Laurentios Gratseas

(continuation)

π. Αυγ. 1971Rarely would he come out on the streets during his free time with his fellow students.  When he was coming out usually he was visiting the courts, or often going to quite places, or to the cemetery, in order to philosophize on the vanity of the world and also to admire   art works decorating the graves of the great benefactors.  At that time he was reading the newspapers which were describing the astonishing news from the Asian Minor war front. At the same time he was successfully taking care of his father’s business . This is the period when the refuges from Asia Minor were arriving in Paros as well, (like in many other places throughout Greece); these events provoked a great impression on the mind of this young student .


During this period he kept regular correspondence with Fr. Philotheos Zervakos (besides being in personal contact) as well as with Demetrios Panagiotopoulos of the brotherhood of theologians “ZOE”- «ΖΩΗ», to whom he was expressing his concerns regarding the wide-spread in the society of atheistic ideas and worldly customs .  He is also eager to read every good Christian magazine and book, as well as the great book of nature .  In addition he is concerned for the the proper education and guidance of his three sisters .  His friends in Paros, even during the vacations are few, and the drive towards the divine and holy things is very intense .  In the church he stands in awe and fear of God; motionless, attentive, without wondering here and there . He lives like a monk in the world and especially grows in prayer. In one of his books he writes: « “O Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on us”. A very short prayer which every Christian must say mentally many times every day; it helps a lot.  A.N. Kantiotes» .  And to his parents he writes: “…Often the words of our faith gladden man much more than money and the other things” . However he must thank them, because they work very hard for him.


His personality already has been formed and he leaves “vivid impressions” around him…and to this day people speak about him with admiration and praise .  In fact, one of his High School directors always used to say: “Two personalities passed through the High School of Syros: Venizelos and Kantiotes” (according to the testimony of Katherine Alimprantes-Hatzinikolaou). We can even say, that Fr. Augoustinos was predestined from his mother’s womb (see Galatians 1,15; Jer. 1,5).  Or, as one of his mother’s friend simply said: “Augoustinos was chosen since he was a child” .


As a Student in Athens


“My ever memorable father, after my decision to study theology in Athens, agonizing for my life in the capital, led me to the brotherhood “ZOE”-«ΖΩΗ», with which he was connected not only as a subscriber but also as a representative of the subscribers of the island of Paros. I was accepted. I lived in the boarding house of the brotherhood “ZOE” for four years, working and studying as much as I could. This period of my life was a period of extraordinary blessings for my student years. The first blessing was that I was able to be in contact with the founder of the brotherhood of theologians “ZOE”, the holy preacher and priest Fr. Eusebios Matthopoulos, author of the famous book “The Destiny of Man”. I was faithfully following the sermons of his last years in the Church of the Domition of the Theotokos  at Monasteraki.  Another blessing was that for about two years I became the assistant of the ever-memorable Panagiotes Trempelas a leading theologian, who was incessantly writing, from early morning till night.  In particular, I remember that on the falling asleep of the ever memorable Fr. Eusebius (June 29, 1929) he dictated the article to me being interrupted from emotions and tears.  Another blessing, for which I am grateful to God, is that as a student, in particular I was able to be in the audience of the ever memorable Hristos Androutos, a renowned theologian and philosopher, among other university professors of course. ”


In Athens Fr. Augoustinos sips like the bee whatever good the surrounding environment offers to him.  His life, as is the life of the two great holy fathers St. Basil and St.Gregory when they were studying in Athens, is enclosed between the University, the Church, and the boarding house.  He finds and observes the great personalities of his time and draws lessons from them. In the boarding house of “ZOE” begins his close friendship with Fr. Christopher Kalyvas, who later became his supporter and co-champion in the good fight for the Church.

______________________________

See N. Alimprantis, pp.60-61, 75, 64-65, 66, 68
See Periodical «ΣΤΑΥΡΟΣ» – “STAVROS”, No.427/1998, pp.137.139
See N. Alimprantis, pp. 80, 72
See N. Alimprantis, pp. 73-76
See N. Alimprantis pp.73-76.
See N. Alimprantis pp.77
See N. Alimprantis pp.78
See N. Alimpantis pp.85
See N. Alimprantis pp.66
See N. Alimpantis pp. 71
See N. Alimprantis pp.76
“CHRISTIANIKE SPITHA” – «ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗ ΣΠΙΘΑ» –

Island Ios – «in the desert»

If for an Apostle as Paul was necessary the desert of Damascus, if for St.John Chrysostom was needed to spend time near hermits of Syria, in the same way the Divine providence intended for Fr. Augoustino a certain time during which he was isolated far from the world, in order to examine himself and decide his destiny.

«In December 1929, at age 22, I received the degree of Theology with the highest honors (summa cum laude).  Perhaps it should have been better for me not to have received the highest honors and the excellent grades.  These highest honors that I continued to receive, from my early years of the elementary education up until I finished college harmed me spiritually.  I confess it publicly. Some sort of conceit possessed me because of the theological knowledge that I had been able to acquire. Not knowing, the wretched I, that one gram of holiness is worth a lot more than tons of barren knowledge, I thought that I was capable of navigating the endless and vast ocean of the theological erudition with the small and weak vessel of my intellect. I became drunk without wine, drunk with knowledge. And as a drunkard I was not paying attention to the advice of spiritual Fathers that sincerely loved me. Unrestrained I was rushing towards knowledge. And God humbled me for my arrogance. I abandoned an environment of priceless spiritual value for a dishful of knowledge, an environment for the high value of which my fellow-student, preacher and priest of the Brotherhood then, Fr. Christopher Kalyvas, testifies in his recently published book about monasticism and brotherhoods.

Because of my foolishness I was slung geographically and spiritually very far. I was slung to the island of Cyclades Ios, which was then the place of my exile. My long stay there became «the Sahara» of my life. I went from being a scientist (!) to becoming a grammar instructor, teaching the blameless children of the island the Greek Alphabet! Even today, in Ios, the people who remember me as their teacher are still alive. Oh Lord «it is good for me that Thou hast humbled me, that I might learn Thy statutes» (Ps. 118, 71)»[1].

His father had already passed away in 1929 – the year when Andreas received his diploma – at the age of 59 years. Thus the responsibility for the family weighed now heavier on his shoulders. In Ios he remained five whole years, helping his mother who was working there as a teacher. In the mean while, being loyal to his father’s commandment, he was taking care of the settlement of his three sisters.


[1] «CHRISTIANIKE SPITHA» – «ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗ ΣΠΙΘΑ» – No.440/1985

PUBLIC LIFE The Calling

«The demon of pride abandoned me for some time, but another demon, even worse, the demon of despair started to tempt me. And I was in danger of being lost spiritually. But the Lord sent to Ios His angel, who consoled me greatly and gave me courage. It was the ever memorable Lazaros Hatzithemeles, an itinerant preacher- theologian. When he was departing at the sea shore of the port of the island he reminded me the words of Apostle Peter: «Humble yourselves therefore under the mighty hand of God, that he may exalt you in time; casting all your care upon him; for he cares for you»( 1 Peter 5,6-7).

And really the Lord cares about us! While the people had forgotten me and I was living alone and unknown, the Lord did not forget me. He lifted me from the depth. How? One rainy day in December of the year 1934, while I was going towards the school, I saw on the street a small letter – card-visit. Perhaps somebody else in my place would not pay attention. But something urged me from within to bend down and pick it up from the mud. I opened it and read: «Andreas (this was my baptismal name as layman), the position of the secretary of the Metropolis is vacant. Come fast. I am waiting for you...».  It was a letter sent to me by the Metrpolitan Hierotheos of Aitoloakarnania.   To me this letter was a calling from high above, an invitation by God, to serve the Church.  And how did it end up in the mud?  It had apparently slipped from the hands of the old mailman during that cold day of the winter.  And in this case I ascertained over and again the reality of the truth which the Lord proclaimed by saying: «And the very hairs of your head are all numbered»(Matt. 10,30)».  And St. Basil speaking on the same subject says: «Very often and in the smallest (detail) matters the wisdom and the providence of God is shown through[1]«.

Commitment in the service of the Church

Chancellor of the Metropolis of Aitolia and Akarnania

Fr. Augoustinos, even though as a distinguished graduate of theology he was appointed a high-school teacher, preferred to serve the Church, although financially the benefits were much less[2].

He writes: To that astonishingly sent invitation I did not remain disobedient. I obeyed eagerly. The first day of the year 1935 in the ship of the desolate line there were no other passengers except me, and the captain kept wondering how I was traveling on such a day. I was eagerly rushing to reach to my destination. And the next day I arrived at Messolonghi.

Oh Messolonghi!  A sacred city of Hellenism, about which, our fine teachers and professors would shed tears from their eyes every time they spoke about it! Only the view of this city moved me in a profound way. Metropolitan Hierotheos, with whom I was previously acquainted during his service as metropolitan of Paronaxia, received me with open arms. At the monastery of Angelokastron I was tonsured monk and I received the name Augoustinos. In the village Paravola I was ordained a deacon. At the Holy Metropolis of Aitoloakarnania I served as secretary, chancellor and preacher for about six years. My memories from this service are many. I preached the word of God in cities and villages.  From a humble villager I heard a most important lesson of homiletic, which influenced me in my life thereafter. And another villager gave me a book which contained the sermons of St. Cosmas Aitolos, a book which he was keeping in his hut as a precious treasure.


  • [1] «CHRISTIANIKE SPITHA» – «ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗ ΣΠΙΘΑ» – No.440/1985
  • [2] see farewell Encyclical to the priests of the Holy Metropolis of Aitolia and Acarnania in an independent,  special  pamphlet.
In the city of Messolonghi I preached most of my sermons.  Unforgettable will remain to me the eagerness of the pious inhabitants of this city, men, women and children, who as one being, every Sunday would stream into the sizable church of St. Paraskevi and would listen to the preaching.  Perhaps the majority of those listeners of mine already passed away to the eternity. However some are still living, and whenever I meet them they remind me of those days and I am moved.  My service in general at the Holy Metropolis of Aitoloakarnania was for me like attending a second University, because whatever I learned in the Theological School as theory was to become there reality. But oh what a great deal one should labor and toil in order to reach the ideal!” .

He himself picked the name “Augoustinos”, thus provoking in particular the curiosity of the bishop regarding his selection. The still then Andreas explained to him that he had chosen this name because he was greatly impressed by the repentance of Saint Augoustinos, and he wanted to follow and promote his example.

The preaching of Fr. Augoustinos at the beginning of his ministry was for the most part of a didactic character.  And thus it was benefiting.  However, as it appears, it needed something else. It was at this moment when he listened to and accepted the advice of the humble villager which he himself mentions above. “A certain day, at the end of one of his sermons, one of the villagers approached him and said to him perceptively: very well you spoke to us.  But you accomplished nothing. We need an ox goad to awaken!”  Thus he started the reproving kind of preaching” .

When he was preaching the audience of the faithful kept total silence, such that during the course of the sermon the impression left on the listeners was so strong that many of them would start to cry.  During his visits to the villages the preaching was followed by confession from experienced spiritual confessors with special permission .

During his service in this Metropolis, Fr. Augoustinos will express for the first time his quest and recommendations for the course which the Church should take.  It is here that he will want to apply in real life all the knowledge that he acquired during the period of his theological formation (knowledge which he always longed to turn into praxis) and all the dreams that he had for the renewal of the Church.

He undertakes the direction of the “Ecclesiastical Preparatory School” in Messolonghi , where he teaches Pastoral Ministry.  He puts great efforts in trying to aspire in these candidates for clergy the faith they must have in the sublimity of their mission and ministry.  They regularly convene clergy congresses as well as assemblies of spiritual fathers .  He collaborates – as the assistant to the Bishop – with the priests, which distinguishes him for his respect and being straightforward.  Even in those instances when he has no other choice but to use “strong and sharp language” trying to limit the evil, the lying and the deception, the imposition of wrongfulness and unjustness, he was “the spiritual benefactor as confessed by many priests” .  His purpose in life is to always serve the Church in clean and clear conscience.

___________________
(1) “CHRISTIANIKE SPITHA” – «ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗ ΣΠΙΘΑ» – No.440/1985
(2) “ΣΑΛΠΙΓΞ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ – THE TRUMPET OF ORTHODOXY”, official magazine of the Holy Metropolis of Florina, Prespas and Heordaia, issue No.199/August 1985, p.200).
(3) Magazine “COSMAS AITOLOS”, official periodical of the Holy Metropolis of Aitolia and Akarnania, no. 251/1940.
(4) Magazine “COSMAS AITOLOS” No. 237 & 238/1940.
(5) Farewell Encyclical to the priests of the Holy Metropolis of Aitolia and Acarnania, July 10, 1941

ΣΥΝΕΧΙΖΕΤΑΙ
Humbly translated by Aleksander P. Filip

With deep love from my heart and with a whole lot of gratitude from my soul, I dedicate this work to the honorable Elder, the exemplary champion of Orthodoxy, the enlightened hierarch of the Church of Christ, the fervent and the restless preacher of the Word of God, Bishop of Florina Father Augoustinos

LORD GOD JESUS CHRIST REST THE SOUL OF BISHOP AUGOUSTINOS

«ΔΕΝ ΘΑ ΓΙΝΕΙ Η ΕΛΛΑΔΑ ΜΑΣ ΕΠΑΡΧΙΑ ΤΟΥ ΠΑΠΑ» ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΑΓΩΝΕΣ, ΒΙΝΤΕΟ (αποσπασμ.), ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ, ΠΑΤΡΙΩΤΙΚΑ

ΜΕΤΑ ΤΩΝ ΑΓΙΩΝ ΑΝΑΠΑΥΣΟΝ ΧΡΙΣΤΕ ΕΠΙΣΚΟΠΩ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΩ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΑΝΑΜΝΗΣΕΙΣ για π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟ

Επιστολή Αλεξάνδρου Φιλίππου για π. Αυγουστίνο

Έφυγε ο μεγαλύτερος αγωνιστής της Ορθοδόξου Εκκλησία του 20ου αιώνος, αλλά δεν εσίγησε η φωνή του.

ΜΕΤΑ ΤΩΝ ΑΓΙΩΝ ΑΝΑΠΑΥΣΟΝ ΧΡΙΣΤΕ

ΕΠΙΣΚΟΠΩ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΩ

p. Ayg. -t.ist

Είς την κατάπαυσίν σου, Κύριε, όπου πάντες οι άγιοί σου αναπαύονται, ανάπαυσον και την ψυχήν του δούλου σου  Αυγουστίνου αρχιερέως, ότι μόνος υπάρχεις αθάνατος…

Έφυγε ο μεγαλύτερος ορθόδοξος ιεροκήρυκας του 20ου αιώνος· Μακαρία ή οδός του σεπτού μας Γέροντος Αυγουστίνου αρχιερέως.

Έφυγε για το μεγάλο ταξίδι ένας στύλος της Στρατευομένης Ορθοδόξου Εκκλησίας. Τον πνευματικώτατον και πανάριστον Ιεράρχη Αυγουστίνο, Κύριε ανάπαυσον.

Έφυγε ένας μεγάλος ποιμενάρχης στη Θριαμβεύουσα Εκκλησία· Τον ποιμένα τον καλόν Δέσποτα δεώμεθα, Αυγουστίνο τον φιλόθεο, Κύριε ανάπαυσον.

Έφυγε ένας παραγματικός μαχητής και άγιος πατέρας της Ορθοδόξου Εκκλησίας… Έφυγε ένας φλογερός και ακούραστος ιεροκήρυκας του Λόγου του Θεού… Έφυγε ένας…  Έφυγε ένας ανεπανάληπτος Αυγουστίνος… Έφυγε o Μητροπολίτης Φλωρίνης, Πρεσπών και Εορδαίας π. Αυγουστίνος!

Παναγία Δέσποινα Θεοτόκε, πρέσβευε τω Υιώ Σου και Θεό ημών, δια Αυγουστίνο αρχιερέα τω θεόφρονι δούναι την ανάπαυσιν.

Εις μνήμην του επισκόπου Αυγουστίνου, του Γέροντος της καρδιάς μου, γράφω τις παρακάτω σκέψεις:

  • Ήρθα και φέτος Γέροντά μου, από την άλλη πλευρά του Ατλαντικού, ήρθα και πάλι κοντά σου, για να σε ‘δω και να πάρω την ευλογία σου. Πρόλαβα και σε είδα στη γη μια ακόμη φορά κι ας ήταν η τελευταία·
    «Τελευταία φορά» κατά τους κοσμικούς όρους, γιατί για μας τους χριστιανούς δεν υπάρχει τελευταία φορά. Κοιμήθηκες, αλλά δεν πέθανες. Θα είσαι πνευματικά πάντα κοντά μας.
    Ασπάσθηκα την δεξιά σου χείρα δύο ακόμη φορές· ΔΟΞΑΖΩ ΚΑΙ ΥΠΕΡΕΥΧΑΡΙΣΤΩ ΤΟΝ ΚΥΡΙΟ!
    Την ημέρα και την ώρα που πετούσα με το αεροπλάνο, για να επιστρέψω με την οικογένειά μου εις την Αμερική, η ψυχή σου πέταξε για την «άνω Ιερουσαλήμ» και μόλις κατέβηκα στη γη, πληροφορήθηκα από τον πνευματικό μου πατέρα· ότι είχες φύγει για το μεγάλο ταξίδι προς την αιώνια πατρίδα, που τόσο πολύ ποθούσε ή ψυχή σου.
    Οδηγώντας έψαλα τα νεκρώσιμα ευλογητάρια… και προσευχόμουν· ΜΕΤΑ ΤΩΝ ΑΓΙΩΝ ΑΝΑΠΑΥΣΟΝ ΧΡΙΣΤΕ ΕΠΙΣΚΟΠΩ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΩ.
    Γέροντά μου, πρέσβευε υπέρ ημών.
    «Τα κυπαρίσια», έλεγες, «μας περιμένουν όλους» και περίμενες το «εξπρές»· αλλά το δικό σου «εξπρές» αργούσε να έλθει, γιατί έτσι ήθελε ο Θεός.
    Σε χρειαζόμασταν άγιε πάτερ, αν και βρισκόσουν σε βαθιά γεράματα είχαμε ανάγκη από την παρουσία σου!  Κάποιο μήνυμα έστελνε ο Θεός, γι’ αυτό αργούσε το εξπρές να σε πάρει.
  • «Ο έχων τας εντολάς μου και τηρών αυτάς, εκείνος έστιν ο αγαπών με, ο δε αγαπών με αγαπηθήσεται υπό του πατρός μου, και εγώ αγαπήσω αυτόν και εμφανίσω αυτώ εμαυτόν» (Ιωαν. ιδ΄21)· ΔΟΞΑ ΤΩ ΘΕΩ ΠΑΝΤΩΝ ΕΝΕΚΕΝ!
    Ευλαβικός προσκυνητής προσέρχομαι  Γέροντα μου από μακριά και νοερώς, «με το αεροπλάνο της φαντασίας μου ταξιδεύω στη Φλώρινα στην Ιερά Μονή Αγίου Αυγουστίνου. Γονατίζω στον τάφο σου, ανάβω ένα κεράκι και φιλώ το σταυρό, που φέρει επάνω το πεντακάθαρο όνομά σου. Θέτω βασιλικό στο σταυρό σου και κάθομαι ευλαβικά κοντά σου.
    Στο μυαλό μου έρχεται το απόσπασμα ένος κηρύγματος, που έκανες στην μνήμη των Τριών Ιεραρχών, που τόσο αγαπούσες.
    «Δεν σας ζητώ», έλεγες, «να γίνετε μεγάλοι αστέρες, όπως είναι οι Τρείς Ιεράρχαι, ένα μόνο ζητώ· Να γίνετε ένα μικρό κεράκι στο σχολείο, στο γραφείο, στο σπίτι και στην οικογένειά σας. Παντού και πάντα να είστε ένα μικρό φως. Να καίγεστε εσείς, για να φωτίζονται οι άλλοι γύρω σας». Αυτό δεν είναι και το νόημα του κεριού πού ανάβουμε στην Εκκλησία;  Κάθε φορά πού ανάβω κερί, θυμάμαι τα λόγια σου πάτερ και δέσποτά μου, και προσπαθώ να αναμεταδίδω τα λόγια και τα άγια μηνύματά σου…
    Θέλω να πω πολλά, αλλά δεν μπορώ ν’ απαριθμήσω τα του βίου σου και της αγίας πολιτείας σου.  Η συγκίνησή μου για την κοίμησή σου είναι μεγάλη και ή πένα μου φτωχή για να καταγράψει τα συναισθήματά μου και φοβάμαι ότι θα αδικήσουν την φωτισμένη από την Θεία χάρη Εκκλησιαστική μορφή σου.

Σιωπά σήμερα ο άμβωνας και θρηνεί το δεσποτικό!

π. Αυγ. ΡΘα τολμήσω Γέροντά μου, να ψελλίσω λίγα ακόμη πτωχά λόγια, βγαλμένα από την καρδιά μου· Σιωπά σήμερα ο άμβωνας και θρηνεί τό δεσποτικό! Έφυγε ο θρυλικός Γέροντας, έφυγε ο υπεραιωνόβιος πατέρας Αυγουστίνος! «Ω κόσμε, ντουνιά ψεύτη», δεν θ’ ακούσεις πλέον την φωνή του π. Αυγουστίνου να σ’ ελέγχει, να σε στεναχωρεί, να σ’ ενοχλεί. Δεν θ’ ακούσεις την φωνή εκείνη, που άστραφτε και βροντούσε από του άμβωνος και ως λέων πυρ πνέον κατέκαιε την αμαρτία. Δεν θ’ ακούσεις την φωνή του μικρόσωμου αλλά γενναίου π. Αυγουστίνου ως αστραπή και βροντή να σου απευθύνει τα· «ουκ έξεστί σοι…».
Δεν θ’ ακούσεις την φωνή του αληθινού δεσπότου που σε αγαπούσε και ήθελε την σωτηρία σου. Δεν θα τον ξαναδείς στη γη με το λαμπρό σταυρό στο χέρι,  να κηρύττει την Αλήθεια και μόνο την Αλήθεια·
«Έως θανάτου αγωνίζεσαι περί της αληθείας και Κύριος ο Θεός πολεμήσει υπέρ σου».
Δεν θ’ ακούσεις την φωνή του γενναίου επισκόπου Αυγουστίνου που τήρησε όλες τις εντολές του Θεού και όλα, μα όλα τα καθήκοντα του ιεροκήρυκα, του καλού ποιμένα, του αρχιερέα. Μας τον χάρισε ο Θεός πάνω από 100 χρόνια, για να δίδει την μαρτυρία του στους χαλεπούς καιρούς μας. Η παρουσία του, ήτο παρουσία  του ζηλωτού προφήτου Ηλιού της Παλαιάς Διαθήκης.
– Δοξασμένο το Όνομά σου Κύριε, που χάρισες έναν τέτοιο άνδρα, έναν αληθινό ποιμένα και αρχιερέα  στις δύσκολες μέρες που ζούμε.
-Γεροντά μου, πρέσβευε υπέρ ημών!

Έφυγε, μα δεν σίγησε η φωνή του!

Ποιος θα κράζει σήμερα για να φύγουν οι λύκοι που κατασπαράσει το ποίμνιο του Χριστού; Ποιος θα εκδιώξει τους αιρετικούς και τους αθέους οικουμενιστάς; Ποια φωνή θα τους συντρίψει;
Ποια ορθόδοξη φωνή θα βροντοφωνήσει, το· «ΖΗΤΟΥΜΕΝ ΕΛΕΥΘΕΡΑΝ ΚΑΙ ΖΩΣΑΝ ΕΚΚΛΗΣΙΑΝ» και το· «ΕΞΩ ΚΛΗΡΟΝ ΝΕΟΝ ΚΛΗΡΟΝ».
Ποιοι επίσκοποι θα κάνουν την «ΚΑΘΑΡΣΗ ΣΤΗΝ ΕΚΚΛΗΣΙΑ»; Ποιος θα πει στους κακούς αρχιερείς το· «ουκ έξεστί σοι»; Ποια φωνή θα κηρύξει την Αλήθεια με Α κεφαλαίο στους «κουλτουριάρηδες» πού έμαθαν πέντε γράμματα στα πανεπιστήμια της Ευρώπης και χειρίζονται άριστα την διπλωματία του ψεύδους;
-Ποια φωνή θα θερμάνει τους χλιαρούς χριστιανούς, που λένε καλημέρα και στον άγγελο και στον διάβολο;

«Ο Χριστιανισμός γεννήθηκε σ’ ένα σπήλαιο, άνθησε στις κατακόμβες και μαράνθηκε στα μέγαρα», λέει χαρακτηριστικά ο φλογερός επίσκοπος π. Αυγουστίνος σ’ ένα από τα προφορικά κηρύγματά του. Και αλλού λέει· «Τί το όφελος να ονομάζεσαι Φώτιος και η ζωή σου να είναι σκοτάδι; Τί το όφελος να ονομάζεσαι Νικόλαος και να είσαι ηττημένος; Τί το όφελος να ονομάζεσαι Χρυσόστομος και να είσαι βλάσφημος και από το στόμα σου αντί χρυσού να βγαίνουν σκορπιοί, φίδια και ερπετά;!» (ομιλία στην μνήμη του Αγ. Φωτίου).

Ποια φωνή σήμερα θα δροσίσει τις ψυχές μας με το κρυσταλλένιο νερού της Ορθοδόξου πίστεως;
Ποιά φωνή θα πει τα σύκα, σύκα και τη σκάφη, σκάφη;!
Ω ποια φωνή θα κηρύξει τα «εξ’ Αλβανίας διδάγματα»;
Ποια φωνή θα διαμαρτυρηθεί για την τύχη των αδελφών μας στην βυζαντινή και ιστορική Κορυτσά;

  • Έβαζε τ’ αυτί του ο Γέροντας και αφουγκράζονταν τον πόνο και τον αναστεναγμό των αδελφών της Βορείου Ηπείρου τα σκληρά χρόνια του Χότζια. Ονόμαζε τους Βορειοηπειρώτας «μάρτυρες της πίστεως και γνησίους Έλληνες, σαρξ εκ της σαρκός της Ελλαδος και οστούν εκ των οστέων της» και με δάκρυα έστελνε τον χαιρετισμό του την νύκτα της Αναστάσεως από τον ιερό ναό του Αγίου Παντελεήμονος  Φλωρίνης εις την μαρτυρική Βόρειο Ήπειρο: «Μας ακούνε», έλεγε, «οι αδελφοί μας από την Βόρειο Ήπειρο μέσω ραδιοφώνου. Κατεβαίνουν στα μπουτρούμια των σπιτιών τους και ακούνε κρυφά το ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ. Πράγματι αυτό έκαναν οι Έλληνες της Βορείου Ηπείρου και εκείνος το έβλεπε.
    Ποιός ιεράρχης θα οδηγήσει το μικρό ποίμνιο κοντά στον Κύριο και θα κρατήσει ψηλά το λάβαρο της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ στους δύσκολους καιρούς που ζούμε;
    Ποια φωνή θα γίνει στήριγμα των ορθοδόξων χριστιανών του 21ου αιώνος του απατεώνος;

«Τετέλεσται»; ΟΧΙ, ΟΧΙ!

Ο άνθρωπος δεν πεθαίνει, αλλά κοιμάται. «Ο ύπνος είναι ένας μικρός θάνατος και ο θάνατος ένας μεγάλος ύπνος», έτσι έλεγε ο Γέροντας. Αναπαύσου σεβαστέ μας επίσκοπε και πατέρα στην αγκαλιά του Θεού, μετά των αγίων.

Ο ΓΕΡΟΝΤΑΣ ΕΦΥΓΕ, ΜΑ ΔΕΝ ΣΙΓΗΣΕ Η ΦΩΝΗ ΤΟΥ

Ας μη χαίρονται οι άπιστοι και ας μη λυπούνται οι πιστοί, γιατί ο π. Αυγουστίνος έφυγε από την παρούσα ζωή και αναπαύεται στον Κύριο που τόσο αγάπησε, αλλά η φωνή του δεν σιώπησε και ούτε πρόκειται να σιωπήσει·

Τα βιβλία του και τα χιλιάδες κηρύγματά του προφορικά και γραπτά θα διαλαλούν τα μεγαλεία της Ορθοδόξου Πίστεως και θα πυρπολούν τις καρδιές των πιστών.  Υπάρχουν χιλιάδες ομιλίες του σεβαστού ιεράρχου με ολοζώντανη την φωνή του, που οικοδομούν, που παρηγορούν, που οδηγούν σε μετάνοια τους αμαρτωλούς της γης και καλούν τους καλούς αρχιερείς, τους ευσεβείς ιερείς, τους  ορθοδόξους μοναχούς και τον πιστό λαό να αγωνιστεί για την διαφύλαξη της Ορθοδόξου Πίστεως. Ας τον ακούσουμε·

  • «Θα μείνω εδώ, [στην Ορθόδοξη γραμμή των αγίων Πατέρων] και ας αδειάσει η αίθουσα. Κι άν σας παρασύρουν πονηρές  γλώσσες και εαν σας παρασύρουν τα εγκόλπια και τα ψέματα· κι αν σας παρασύρουν οι κακοί αρχιερείς, εδώ θα μείνω αγαπητοί· Δεν το κουνάω ρούπι. Εδώ θα μείνω. Με απειλούν οι άγιοι αρχιερείς ότι θα με καθαιρέσουν. Η καθαίρεσις από τοιούτους αρχιερείς είναι για μένα υψίστη προαγωγή. Είμαι έτοιμος για να καθαιρεθώ· Οπουδήποτε να πάω και στα μοναστήρια και στην έρημο και στο Άγιον Όρος, έως ότου το χέρι μου κουνάει, εως ότου η γλώσσα μου λαλάει, έως ότου η καρδιά μου πάλει θα φωνάζω και μέσα από το δεσμωτήριο και μέσα από την φυλακή και μέσα από τα μοναστήρια: Άγιοι αρχιερείς του 20 αιώνος του απατεώνος «ουκ έξεστί σοι», ουκ έξεστί σοι παρανομήν.
  • Σας απολύω εν ειρήνη του Ιησού Χριστού του Ναζωραίου, του πτωχού Ναζωραίου ο οποίος Εσταυρώθει για την αλήθεια και την δικαιοσύνη. Σας απολύω με τας ευχάς των αγίων Πατέρων.
  • Να είστε ατρόμητοι· Ο καθένας από σας να είναι μαχητής, να είναι αγωνιστής. Όσοι είστε να γίνετε ιεροκήρυκες εις τα γραφεία εις τα εργοστάσια, παντού όπου βρίσκεστε να κηρύξετε τις αλήθειες αυτές που ακούσατε…»

Ο Γέροντας αγωνιστής επίσκοπος έφυγε, αλλά η φωνή του δεν εσίγησε. Χιλιάδες ομιλίες του κυκλοφορούν σε κασέτες και ακούεται ολοζώντανη η φωνή του. Θα βομβαρδίζονται μ’ αυτές οι προδόται της Ορθοδόξου Πίστεως και της γλυκυτάτης μας Ελλαδος. Θα τις ακούνε είτε θέλουν είτε δεν θέλουν οι Σκοπιανοί και οι ανθέλληνες και θα τρίζουν τα δόντια τους· «Η Μακεδονία ήταν είναι και θα μείνει πάντα Ελληνική».

Η σεβασμία μορφή του Γέροντα αγωνιστού ιεράρχου, που αναπαύεται τώρα κοντά στον Κύριο, ζει και θα ζήσει στις καρδιές των ορθοδόξου χριστιανικού πληρώματος, που θέλει την σωτηρία του. Το αγνό και ορθόδοξο κήρυγμά του θα σαλπίσει σ’ όλα τα μήκη και τα πλάτη του κόσμου ότι:

  • «Ορθοδοξία είναι αήττητος. Διότι, η Ορθοδοξία είναι δένδρο, είναι δένδρον το οποίον δεν το εφύτευσε άνθρωπος, είναι δένδρο που το φύτευσεν ο Θεός. Και το δένδρο που εφύτευσε ο Θεός όλοι οι δαίμονες να βγούν από την κόλαση, δεν μπορούν να το ξερριζώσουν. Θα υπάρχει πάντοτε το ευσκιόφυλλον και πολύκαρπον και ευώδες τούτο δένδρο της Ορθοδοξίας. Τέλος, ας μη λησμονώμεν ότι κάτω από την σκιάν του δένδρου αυτού, εκτός του ότι οφείλομεν θρησκευτικήν ευγνωμοσύνην οφείλομεν και εθνικήν ευγνωμοσύνην, διότι κάτω από την σκιάν του δένδρου αυτού της Ορθοδοξίας χρόνια ολόκληρα, σκοτεινά και απαίσια η φυλή μας ανέπνεε. Κάτω από το δένδρον αυτόν και ημείς θα ζήσωμεν αγαπητοί. Σ’ αυτήν εγεννήθημεν, την Ορθοδοξίαν, σ’ αυτήν αναπνέωμεν, σ’ αυτήν ζώμεν και αν παρουσιαστεί ανάγκη.., διότι δεν αποκλείεται, οι χρόνοι κυλούν, οι αιώνες κυλούν μεγάλα γεγονότα θα εξελιχθούν εις τον κόσμο και η Ορθοδοξία θα διωχθεί. Υπάρχουν, δόξα τω Θεώ, και Μεθόδιοι και Ταράσιοι και Ειρήνε και Θεοδώρε· Υπάρχουν και κορίτσα μικρά, υπάρχουν παιδία και γέροντες ασπομάλλιδες, υπάρχει λαός ολόκληρος, οι οποίοι εάν παρουσιασθεί ανάγκη θα γίνει κίνημα υπέρ της αγίας μας Ορθοδοξίας…» (Κυριακή της Ορθοδοξίας 7-3-1971)

Παρακαλώ ταπεινά· «όσοι πιστοί», όσοι ωφεληθήκαμε από τον αληθινό κήρυκα του Ευαγγελίου, τον Μητροπολίτη Φλωρίνης π. Αυγουστίνο Καντιώτη ας ψάλουμε, το· Ανάπαυσον Χριστέ ο Θεός τη ψυχή του έξ ημών μεταστάντος Αυγουστίνου αρχιερέως ἐν σκηναῖς δικαίων τάξαι, ἐν κόλποις Ἀβραὰμ ἀναπαύσαι, και μετά δικαίων συναριθμήσαι…». Αυτή η προσευχή θα μας φέρει κοντά στον θρόνο του Θεού, θα μας ενώσει με την θριαμβεύουσα Εκκλησία. Θα νιώσουμε ολοζώντανη την παρουσία του Γέροντος κοντά μας και θα τον κάνει πρεσβευτή στο Θεό και στήριγμα στην ζωή μας.

Ίσως κάποιος να με κατηγορήσει γι’ αυτήν μου την αγάπη και να την θεωρήσει υπερβολική· Ίσως να πει, ότι· «έκανα Θεό τον Αυγουστίνο». Όχι δεν τον κάνω Θεό. Ο π. Αυγουστίνος είναι γνήσιος αντιπρόσωπος του Χριστού, είναι ένας αληθινός ορθόδοξος σύγχρονος πατέρας της Εκκλησίας, και ο απόστολος Παύλος λέει· «Ερωτώμεν δε υμάς, αδελφοί, ειδέναι τους κοπιώντας υμάς και προϊσταμένους υμών εν Κυρίω και νουθετούντας υμάς, και ηγείσθαι αυτούς υπερεκπερισσού εν αγάπη δια το έργον αυτών» (Α΄Θεσ. 5,12). Αυτή την αγάπη που μας συμβολεύει ο απόστολος του Χριστού Παύλος προσπαθώ να έχω, και τίποτε περισσότερο.

  • Την φωτογραφία σου Γέροντά μου την έχω τοποθετήσει στο εικονοστάσι του σπιτιού μου. Για μένα ήσουν καί θά είσαι +ο Άγιος Φλωρίνης Αυγουστίνος. ΚΑΛΟ ΠΑΡΑΔΕΙΣΟ ΠΝΕΥΜΑΤΙΚΕ ΜΟΥ ΠΑΤΕΡΑ.  ΘΑ ΣΕ ΕΧΩ ΠΑΝΤΑ ΚΟΝΤΑ ΜΟΥ! Καλή αντάμωση! Καλή ανάσταση κατά την Δευτέραν Παρουσία του Κυρίου ημών Ιησού Χριστού!
  • Μεγάλη ευλογία γιά την Φλώρινα που θα έχει στους κόλπους της το τίμιο λείψανό σου. Αιωνία σου ή μνήμη αξιομακάριστε πατέρα ημών. Το σώμα σου που το προσέφερες θυσία στο βωμό της Αγίας Τριάδος και στον συνάνθρωπο σου είναι διαμάντιι που το σκεπάζει η γη.
  • Κλείνω με τα λόγια που πάντα αφιερώνω στις μεταφράσεις των κηρυγμάτων σου:

Με βαθιά αγάπη στην καρδιά μου και πνευματική ευγνωμοσύνη στην ψυχή μου αφιερώνω αυτή μου την επιστολή, στον σεβαστό Γέροντα μου, στον ανίκητο καί παραδειγματικό μαχητή της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ, στον φωτισμένο ιεράρχη της του Χριστού Εκκλησίας, στον φλογερό και ακούραστο ιεροκήρυκα του Λόγου του Θεού, στον Επίσκοπο Φλωρίνης, πατέρα Αυγουστίνο…

Αλέξανδρος Π. Φιλίππου

ΣΧΟΛΙΟ

  • Φίλου της ιστοσελίδος
  • Να μας συγχωρέση, δεν βάζουμε τ’ όνομά του για να τον προστατεύσουμε

Το κείμενο του κου Φιλίππου είναι συγλονιστικό. Μας παρουσιάζει τον ΑΛΗΘΙΝΟ π. Αυγουστίνο, τον ασυμβίβαστο, τον αγωνιστικό, τον άνθρωπο που μισούσε τη σιωπή. Δυστυχώς τελευταία κάποιοι, ευτυχώς ελάχιστοι, προσπάθησαν να εκθειάσουν τη ΔΗΘΕΝ σιωπή του π. Αυγουστίνου προκαλώντας τουλάχιστο θυμηδία. Ο πιστός λαός του Θεού νοσταλγεί τις ημέρες που ακουγόταν η βροντώδης φωνή του π. Αυγουστίνου κι έσειε το εκκλησιαστικό, κοινωνικό και εθνικό σύμπαν. Τώρα ο εκκλησιαστικός λόγος στρατοπέδευσε στην κοιλάδα της συμβατικότητας και της γλοιώδους κολακείας. Τα συλλείτουργα έχουν αφαιρέσει κάθε ικμάδα αγωνιστικότητας των ιεραρχών και ο συμβιβασμός προς το πολυειδές κακό αποτελεί την κεντρική κατευθυντήρια γραμμή του επισκοπικού σώματος. Συγχαρητήρια στον κο Φιλίππου για την αποκατάσταση της αληθινής εικόνας του π. Αυγουστίνου που κάποιοι ελάχιστοι την κακοποίησαν και διέστρεψαν.

ΕΚΚΛΗΣΙΑΣΤΙΚΟΣ

ab84bb1

Ἕνας θρύλος ἔφυγε
μά ἄφησε τά ἴχνη του
βαθειά μέσα στό χῶμα.
Γυιός μιᾶς γερακίνας μάνας
τό ἕνα τό φτερό εἶχε τοῦ Χριστοῦ
καί τό ἄλλο τῆς Ἑλλάδας,
μέσα στόν κόσμο ἔζησες
μά ἐρημοπούλι ἤσουν
γιατί στήν ἅγια τρέλα σου
δέν εἶχες ἄλλον ἴσον.

Παράταιρη ἡ μορφή σου
μία γκριμάτσα εἰρωνείας
στά τάχα μου καί δῆθεν
αὐτῆς τῆς κοινωνίας.

Μεγάλη η φήμη τῆς πόλεως ἐκείνης
πού γιά ἐπίσκοπό της εἶχε
τόν Αὐγουστίνο τόν Φλωρίνης.
Σήμερα ἡ πόλις τιμᾶ αὐτόν
πού πολύ τήν τίμησε.

Τί ὡραῖα λόγια, τί ὡραῖοι ἐπικήδειοι
λόγια ἀνατρεπτικά, χωρίς καμμία συμβατικότητα
πού ἐμπνεύσθηκαν οἱ ὁμιλητές
ἀπό τήν ὡραία σου προσωπικότητα.

Μία γραφική πινελιά
χτυπᾶ σάν μία χαρακιά
μιᾶς μαυροφόρας γυναικός
τό γοερό τό κλάμα
γιά νά μή μείνη ἄκλαυτος ὁ νεκρός
ἀλλά νά ἐκπληρωθῆ τό εἰωθός.

Στό ταπεινό τό σχῆμα αὐτοῦ τοῦ κοριτσιοῦ
μυστικό ἔδωσαν ραντεβοῦ
ἡ ἐλευθερία καί ἡ δουλεία τοῦ Χριστοῦ
δυό –δυό πᾶνε οἱ ἀρετές
στό στενό τό μονοπάτι
πού ὁδηγεῖ στίς κορυφές.

Νά ποιά εἶναι ἡ πρωτοτυπία
καρπός πνευματικοῦ ἀγώνα
πού οἱ μεγάλοι μας θεολόγοι
ὀνόμασαν ἐπιστροφή στό κατ’εἰκόνα.

Λευκά χερουβείμ πετοῦν ἐδῶ κι ἐκεῖ
μέ τίς ἄκρες τῶν πτερύγων τους
χαϊδεύουν τά ἁγνά μάγουλα τῶν κοριτσιῶν
τά στήθη τῶν παλληκαριῶν
τίς λευκές γενιάδες τῶν σοφῶν.

Ἄκτιστο φῶς στάζει ἀπό τούς κρουνούς τοῦ οὐρανοῦ
ἀσώματοι ἄγγελοι κατέβηκαν
γιά νά ὁδηγήσουν τήν ψυχή τοῦ ἁγίου νεκροῦ
ἐκεῖ ἔνθα πόνος οὐκ ἔστι
ἀλλά ἡ ὠδή τῆς χαρᾶς καί τό Χριστός Ἀνέστη!

ΕΛΕΝΗ ΛΩΡΙΤΟΥ

ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

(ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ)

ekdosi-prodosia-b11Неко ми је нешто дао. Отварам. Немам права да то дам никоме. Изгледа као нешто обично, али има велику вредност. Шта  је то? То је једна драхма (динар)!

Једна драхма!

Помиловао ме је наш Господ Исус Христос да се родим у Православној цркви. Помиловао ме је Господ Исус Христос да се родим од православних родитеља. Помиловао ме је Господ Исус Христос  унаточ мојој недостојности  даровао ме  да будем проповедник Православне цркве. Помиловао ме је Бог да проповедам већ 30 година.
Славим и благосиљам Господа за његове велике дарове. Међутим долазе тренутци када мој ум застаје, језик утихне, а срце лупа снажно. Долазе тренутци агоније. Долазе тренутци у којима проповедник еванђеља, који има неку свест и верује у оно што проповеда, проповедник који живи у једном демонском роду, долазе тренутци кажем када и он оклева. Верујте ми – искрено вам говорим- , не бих у овај час желео да се налазим за овим амвоном. Желео бих отићи далеко, ван Бабилона светског. Желео бих да имам крила анђела и да одлетим далеко у неки ћошак Свете Горе и тамо да се затворим заувек. Да се више не чује моје скромно име ни у једном ћошку Грчке, и да тамо плачем за својим гресима а, ако ми остане времена да плачем и за гресима свога народа. Желео бих, драги моји, да испуним и ја ону мудру изреку светог Григорија Богослова, која каже: „…себе и Бога сусрести“. Хтео бих да поновим и ја са псалмописцом: „ Ко би ми дао крила голубиња? Ја бих одлетео и починуо…“ (Псал. 55,7).
Али то не чиним. Привезан сам овде за материјалну земљу.  Привезан сам овде у Атини, у престолници. Зашто? Док размишљам да прекинем проповед усмену и писмену, и да се повучем после тридесет година у неки ћошак и да плачем за својим греховима и за греховима свога народа, у моме срцу осећам један ужарени угаљ, који ме гори и не дозвољава ми да утихнем. А тај угаљ ужарени сте ви. Угаљ ужарени  је моја савест. Угаљ ужарени су моји драги читаоци. Угаљ ужарени су и моји драги слушаоци. Ако једном утихнем, видим, неко са посланицама, неко са телеграмима, неко усмено, неко мирно, неко строго ме позива на моје место. И шта ми говоре: – Зашто ћутиш?
Нисам ућутао. Тридесет година трубим у мојој Грчкој домовини. Брдима и долинама, малим градовима и селима, високим и превисоким планинама, тамо где куца грчко срце, нисам престао да проповедам реч Божију. Нисам утихнуо, говорио сам.
Опет да говориш.
Писао сам.
Опет да пишеш.
Дакле. Када видим такву жељу побожног Грчког народа, када видим да постоји један „остатак „ (Рим. 11,5), благословени остатак које наставља да верује у православно грчко постојање, у вредности које су вечне, када то видим, не могу него да останем на овој земљи и да се успињем на овај корак и да проповедам истину, као што је осећам дубоко у своме срцу. Истину, неупрљану и непрецртану. Истину, због које су офарбане у црвено стене Голготе. Истину,  чије гесло и ову дворану украшава („ Бори се до смрти за истину и Господ Бог ће се борити за тебе“ (Пр.Сир. 4,28).Ви сте ме опет довели на овај амвон. Колико бих био срећан да на овај корак се успињу млађи, да и они проповедају реч Божију!

Уједињење „цркава“

Тема је браћо позната, тема је савремена. Тема је о уједињењу двеју „цркава“, као што говоре. Тема, која ће  нажалост раздвојити Грчки народ на два велика табора, у табор ујединитеља и табор антиујединитеља.
Моје схватање и погледе о овој савременој теми знате од почетка, из часописа који је већ објављен „Варница“ (види б. 268/Јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (подела „Варнице“ ), али и кроз усмену проповед ћу вам поново изложити моје ставове, ставове, који нису моји лични, али су то погледи и ставови православне пуноће.
Изравно, на почетку наглашавам, браћо моја, да сам и да ћу бити против уједињења. Да бих био прецизнији рећи ћу ово другачије  да сам за уједињење и да сам против уједињења. Када бих имао овде једну црну таблу и када бих написао тај израз, одмах бих се решила енигма. Када кажем, да сам за уједињење и да сам против уједињења, то су два супротна израза, две различите ствари, које логика одбацује.
Али и даље сам упоран, да сам за уједињење и да сам против „уједињења“. Прво, за уједињење је без наводника, а друго против „уједињења“ је под наводницима.
Онај који има ум ће разумети. То ћу данас објаснити. За уједињење и против „уједињења“.

За уједињење

А како браћо моја, да нисам за уједињење? Ако отворимо свето Еванђеље и станемо код 17 поглавља Еванђеља по Јовану, – препоручујем вам, када мало касније одете својим кућама, да отворите то поглавље и да прочитате-, видећемо да постоји једна молитва. Ах, та молитва! Та молитва помера звезде небеске. Та молитва је молитва Господња, који се спрема да крене према својој најузвишенијој жртви, избавитељској жртви.

У оној молитви видимо нашег Господа, у агонији, да се моли и да упорно моли и понавља: Оче наш, „ ја се за њих молим“, „да буду једно“,  „да сви буду једно“ ,“да и они у нама буду једно“ (Јован. 17,9,11,21-23).Не говори пуно Господ, не говори дубоко. Пет пута понавља тај захтев, да бих нагласио важност молбе, да нас учини да и ми будемо у агонији због те молбе. Зато што уједињење Цркава је чудо које уверава и невернике. Када чујем мог Господа да је упоран и да говори, да треба да будемо, сви Хришћани који верују у  Њега, једно,  када одем у цркву и чујем глас ђакона  да понавља и да говори, „ За уједињење свих..“, када са једне стране чујем Еванђеље а са друге стране глас живе Цркве да понавља хиљаду пута. „ За уједињење свих…“, не могу него да и ја будем за уједињење, као што каже Еванђеље.

За уједињење. Јер, браћо моја, раскол је највећа несрећа. Раскол је злочин. Злочин већи, кажу нам свети оци, од оног када су оголили Христа и када су узели његову нешивену доламу. „ Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку“ (Јов. 19,24). Они нису поцепали нешивену доламу Христову а ми смо је поцепали.

Злочин је раскол „цркве“, злочин је раскол хришћанства, на хиљаде комада. То је већи злочин од онога што су учинили Римски војници који су разапели Господа нашег Исуса Христа и поцепали његово свето тело. То је мањи злочин од војничког. То је злочин који се не може испрати, као што говори свети Јован Златоуст понављам израз једног светог подвижника, то је злочин који питање да ли може да сапере крв мучеништва.
И опет је чињеница, браћо моја, да су велики очеви Цркве расправљали и објашњавали о агонији у Гетсиманском врту, и рекли су да је Господ имао ту агонију, да је његов зној капао „као грашке крви“ (Лука. 22,44), као густа крв је капао његов зној на земљу. Једна је била само његова велика молба, Христос је као Бог предвидео раскол хришћанства. Једна молба коју не може да превазиђе хришћанство је раскол.
Када су мисионари ишли у Африку, када су дошли близу Индије, и када су сишли у Јапан, када су дошли у нетакнуте шуме, када су тражили да поучавају тамошњи људи када су видели  да постоје  раздвојени хришћани су им рекли:“ Идите ви да се уједините, па нам онда дођите причати о Христу.“

Ја сам за уједињење.
–          Онда зашто си против уједињења?
–          Објаснио сам вам. Ја сам против „уједињења“ под наводницима. – Шта значи под наводницима?

Против уједињења

Вратимо се мало назад у историју и видећемо зашто треба да смо против „уједињења“  под наводницима написаног.
Прошло је сада већ петсто година, мало пре пада Констандинграда. Шест- седам бродова је прошло Дарданел и имали су папину заставу на палуби. Зато што је папа мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Државе и краљевства су земаљска. Међутим та мала држава има велики утицај на цео свет.
Прошло је око петсто година када је кроз наш историјски Дарданел прошло шест- седам- осам папских бродова који су имали издигнуту папску заставу. Прошли су Дарданел и стигли су у Град(Констандинград). Сви становници су се сакрили у своје куће када су их видели. Шта су хтели у Граду папини бродови?
Дошли су да узму краља и представнике, да их воде на Запад, да с њима начине дијалог. Вероватно, после дијалога су хтели да потчине Цркву папи.
Припремили су се и формирали су представништво, не мало али отприлике око сто лица. Међу њима главни представник, од стране града, је био исти аутократор, на жалост- од последњих аутократора -, Јован Палеолог. Од важнијих  представника ту је био и Јосиф патријарх, који се на жалост није удостојио да се врати у домовину. Умро је у страној земљи од своје муке, његов гроб се налази тамо у Флоренцији у Ферари.
После патријарха, Јосифа, били су  тумноги игумани, лаици, теолози, законодавци. Међутим од тих сто људи, два човека су била јачи духови православног представништва. Један је био такозвани Висарион, који је на жалост поклекнуо и пришао  папи и постао је кардинал- умало да постане и он папа-, зато што је продао Православље. А други? У представништву сто православних засијао је као звезда јутарња, као звезда прва по величини, свети Марко  Евгеникос Ефески, чији спомен ће бити вечан.
Дан пре поласка био је земљотрес. Били су спремни папски бродови и имали су уздигнуте папске заставе и свирала је папина музика и чуо се емватирио папин. Краљ је био у својим црвеним ципелама, а патријарх са својим панагијама и у пуној  слави својој.  А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Краљу, немојмо ићи! Из корена је био противан аутократоровој тактици. Тада се јавио знак. Нека у ово не верују неверници. Постоје неки знаци, са којима небо даје знаке. А небо је сведочило за Православље.
Док су сви били спремни да уђу у папине бродове, аутократор и патријарх Јосиф уопште, сви чланови представништва, онда се затресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Ово путовање неће бити на добро Православља. Међутим главни чланови су били упорни. Ушли су у бродове и после пуно перипетије су стигли на крају у Италију.

А шта је тамо било? Требало би да одржим две или три проповеди, да бих вам описао тај сусрет са папом, тај дијалог у Ферари и Флоренцији између Истока и Запада, који је трајао око две године. Шта су све наши представници претрпели не може се описати .
Имали су и католици јаке теологе, имали су и они јаке представнике. Али прави динамит, заиста динамит је био свети Марко Ефески.
Божија промисао је проказала у нашем Православљу звезду. „Неће недостајати Православљу војника“! У то верујем. Подићи ће се у нашем роду војници који ће бранити Православље.
Састали су се католички калуђери, образовани, који су познавали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце и све остало. Али динамит који их је све подигао у ваздух, динамит који је разнео цео папизам, био је само један, Марко Ефески.
Каква мудрост, каква снага, каква духовност је оно била, која им је преокретала све њихове покушаје! Био је стена стабилна, о коју су се одбијале све непогоде папизма.
Да. Са свом својом снагом Марко Ефески, и неки други који су били са њим, су заштитили православну веру.
Уморио се краљ. Две године су трајали разговори. Краљ, који је хтео уједињење не из религиозних разлога него из политичких разлога (*), каже: – Аман, завршавајте! У опасности је Град, пашће Град. – Неће се спасити Град, каже Марко Ефески од једног таквог савеза са јеретицима. Спашће се само када је „ са нама Бог“. Онда „ здружујте се, народи, али ћете се потрти“ (Исаиј. 8.8-9). Неће нас спасити папини бродови. Неће нас спасити цео свет, ако ми порекнемо своју веру(**).
Марко Ефески и неколицина се противе политици аутократора. Пао је на њихове ноге Јован Палеолог (патијарх, борац )али није схватио став нашег православног народа) и молећи их говорио је: – На крају, пронађите неку основу, направити неку формулу, дајте неки предлог, да се сагласимо, и да уђемо у бродове и вратимо се јер пада Град…
И онда су сви размислили и пронашли су једну основу и рекли су: Уједињење је неопходно. Сви прижељкујемо уједињење.  Друга основа: Ко не воли уједињење „анатема  нека је“. То је  важило за светог Марка Ефеског и остале.
Краљ се веома обрадовао и запљескао длан о длан. Али свети Марко му говори:“ Краљу, немојте журити, брзо сте  запљескали.
Ко не воли уједињење, анатема нека је, јер је воља Божија да буде тако. Али наставља и говори им: Да, Ваше Величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не жели уједињење, анатема нека је. Али уједињење само са Православљем. Нећемо допустити ни један уступак. Нећемо допустити уједињење на штету Православља. На крају су се виделе побуде католика“.

_____________

  • (*) И данас владају сличне струје. Васељенски патријарх Вартолемеј је нагласио: „ Треба да се угледамо на уједињење разних држава тако и религије треба да почну дијалог о заједничком постојању! (новине „Поподневне“ л. 21-9-2003).
  • (**) Оправдан је потпуно исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: „ Ако попустите Латинима, Христос нам неће више користити“.

„Вук, и ако је остарио….“

ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ-ΠΑΠΙΣΜΟΣ ιστПитам вас: Ко од вас жели уједињење на штету Православља?
Зашто ми говоре , да у Атини, десно и лево, непросвећени људи вичу и траже уједињење…
А тако , имамо пријатеље уједињења. Странка пријатеља уједињења је на Колонакију. Зашто путују у Рим, док сиромашни народ нема за  карту да путује до своје фабрике, нема за карту да путује до свога села?
Шта то чујем од пријатеља уједињења, са њиховим љубазним језиком, са њиховим модерним језиком, са њиховим грчким, лажним грчким:
–          То, је кажу прошло. Сада се променио папа.
–          Да ли се променио папа? То је њихова велика погрешка (*). Није се променио папа! Он је непроменљив. То вам говорим ја, који сам у последње време много читао о тој теми и посаветовао сам се и са мојим надређеним. Није сада тема да изађемо на балконе и да узвикујемо.
У последње време сам се повукао, зато што сам желео да  преиспитам дубоко тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мога Бога, да питам очеве Цркве, да их све упитам, да видим где идемо, где се налазимо. Зато што кроз моје срце никада није могла да прође идеја, да нас је могао издати један патријарх.
Када  размишљам о Григорију Е (петом), када помислим на његов крвави конопац , када помислим на патријархе хероје, подрхтава моја душа. Не може то да прихвати моја душа, да православни патријарх може да прихвати ту велику тајну безакоња. То не може моја душа да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после изучавања, уверио сам се непоколебљиво, да се тајна безакоња и издаје врши у нашој Цркви. Зато говорим и зато проповедам и зато ово пишем(**).

____________________

  • (*) Колико је о. Августин био у праву видимо и из изјаве новог папе Јозефа Ратзингера: „Једина црква је Ватиканска, православци су одвојена црква и треба да се врате“ (лист Доминус Јесус 2000).
  • (**) Екуменски ризоносци су данас вукови у руху овце, који одбацују и издају апостолско и очинско учење. Омаловажавају  свето Писмо, Васељенске Саборе и догме Цркве. Употребљавају патријаршијски допис из 1920 године, који ставља ван ваљаности догме Цркве и сматра „цркве“ јеретика „поштованим(ваљаним)“, „сунаследницама“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанду у Либану 1993 године) и изједначавају Цркву са разним јересима и схизмама.

Није се променио папа

Да ли се променио папа? Није се променио. Нисте ли видели? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео са бојама свога папскога краљевства и отпутовао је на Свето Место, у Јордан, на Голготу, отишао је да се поклони, био је свуда.

Био је и у Слами, тамо где се родио Христос, и тамо је стајао и говорио. И шта је  рекао?  Довољно је ово мало што је рекао  То сам записао у „Варници“, а ко може нека то демантује (*). Зато после тога што сам написао једна од две ствари треба да буде’ или да се рашчини Августинос или патријарх(**). Не постоји друго решење. Када би  било правде у цркви, требало би да ме ставе да седнем ја јеромонах Августин и да ми кажу, Како се зовеш? Где живиш? И да ме рашчине. Да ме пошаљу у неки манастир. Зато што говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме одведу и затворе тамо и случај завршен, а да оставимо њих напољу да преору цело православље.

______________________

  • (*) Види „Хришћанска Варница“, бр. 264-265, Атина 1963.
  • (**) Свети канони наређују’ Да се рашчини свештеник, епископ или патријарх који заједно врши литургију, који се моли, који  благосиља и прима благослове јеретика. Патријарх Вартоломеј назива папу „братом“! Архиепископ Христодул изједначава Православну Цркву са папизмом! (види његову празничну посланицу новом папи, стр. 57).

Сви смо очекивали неку промену, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.
Шта је рекао? То можете прочитати у „Варници“. Овде ћу вам само понешто рећи.
Једна, каже папа, једна само црква постоји. Само Рим, само папа. Рекао је и да сви други, дакле сви ми који смо се крстили у име свете Тројице, у име Оца и Сина и светог Духа’ сви који се причешћујемо не само са телом, као што се они причешћују, али са телом и крвљу Христовом на живот вечни, сви ми да смо ван табора, да смо сви ми јеретици, да смо ми блудна деца папина, да смо ми изгубљене овце’ и да требамо доћи на његова врата, тада ће он отворити и примити нас у свој загрљај. То је цела прича.
Него требао је нешто друго да каже, и ја бих се сложио’ али то није рекао, и сви су се заледили. Иако сам ја веома се борио против Бенедикта Јерусалимскога као масона, дужан сам да признам, да је овај пут Бенедикт имао једну пуно бољу тактику од самог Васељенског патријарха.
Да ли се променио папа? Како се променио?
Каже нам једна бајка’ „вук и ако остари и ако његова коса побели, неће ни своју ћуд променити а ни своју главу“’ вук своју длаку мења али своју ћуд никада не мења. Вук можда  се и промени али папа се не мења. Не мислим на његово лице, него на институцију папизма. Кажем, није се променио. Зато што се папизам базира на неким одређеним темељима. Вук ако престане да једе овце, више неће бити вук. Ако одузмеш темеље, пашће цела зграда. И темеље папизма сам објаснио. Одржао сам вам целу проповед. Посебан лист сам издао(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су у супротности са Еванђељем. Први темељ је папино првенство, а други је непогрешиво. Ако то двоје промени папа, више неће постојати папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када носи разне маске да би преварио наивне. Представио бих вам ово са једним живописним приказом али вам то не говорим, смејали бисте се. Ово је довољно.
Ако се није променио папа, тада шта тражи од нас? Шта тражи са православнима? А, овде је тајна! Игра бакару(baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче.
Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче’ јер када имају јаке, не играју, јер их се боје.
Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже’ сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим’ да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….
Зашто вам говорим, браћо моја, један израз, који забележите. Услови у којима бива тај дијалог, услови које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, је веома повољан за папизам а неповољан за Православље.
Дошло је време! Није време сада за такве разговоре. Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам још неку реч. Желим да вас просветим и свако од вас да буде мач да и друге освешћује.

Неповољни услови

Који су неповољни услови за Православље? (забележите’оно што је неповољно за Православље је повољно за папу).

  • PRODOTES ARXIEREIS ist1. То је број. Није толико важно, али и то има значење.
  • Њих се скупило шесто милиона. А православци? Нека је добро Кемал, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Нека је добро Кемал, који нас је побио, са Иноном, два милиона наше браће! Кроз ватру и гвожђе је прошло цело Православље.
  • Западњаци имају већину и распрострањени су по целом свету. А нас православних колико је остало? Двеста милиона.
  • Ко је православан? То су Руси, Румуни, Бугари и Срби. То су слабе патријаршије. Када чујемо патријаршије, чини нам се да је то нешто огромно. Али није тако. У популацији су мањи него митрополија Китирон.
  • Толико мало света постоји. Чујем да Патријаршија Јерусалимска нема више од хиљаду православних Грка.
  • Те слабе патријаршије имамо на уму када узимамо у обзир снагу, популације и теолога. И само то?
  • 2. Други неповољан услов. Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом( говор је био 1964). У њиховом друштвеном систему могу да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке проповеди.  Само атеистичке? И искључиве! Атеисти постоје и у Грчкој. Али тамошњи атеистички систем има за своју догму са политичким насиљем да држи под контролом Цркву. Дају Руској Цркви толико слободе само да се види да живи(постоји). Али њена уста нису слободна. Имају брњицу и Руска и Румунска и Бугарска као и Српска црква. То смо установили. И по неиспитаним одредбама Божијим једина слободна православна земља остаје Грчка.
  • Први неповољан услов је да је њих много. Други неповољан услов је да постоји хаос у Православљу, да 90% до 95% православаца се налази под атеистичком влашћу, која тржи да угаси цело Православље, и остајемо само ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну земљу.
  • 3. Која је трећа неповољност за нас? Дођите да отворимо ђак који се назива Грчка Православна држава да видимо шта има унутра.
  • Ово сам говорио и пре, али мој глас као „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам’ од сто Грка шта имамо, колико је од њих заиста правих православаца? Они који се називају православцима, они су православци по имену и личној карти, али њихова дела , њихово понашање и њихове идеје на жалост нису православне. Један део нашег народа се налази у незнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је то Православље.
  • Не само да не знају шта је Православље у пуноћи својој, али не знају и у шта верује појединачно. Не знају које су наше догме, који су наши темељи, наши чланови, наше тајне, наша литургија. Све ово не зна велика већина нашег Православља. И не само да не знају у шта верују, али не знају ни зашто верују.
  • Један део нашег народа је у незнању. А други део нашег народа је равнодушан, има равнодушност. Интересује се за своје дућане. Интересује се за берзу. Интересује се за лопте фудбалера. Интересује се за звезде театра. Интересује се за политику. Интересује  се и фанатизује за све. Али за наше свето Православље не постоји интересовање. Хладна су срца. Навешћу вам један пример.
  • Не желим да икоме прође кроз главу помисао да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја, као свештеник и клирик Цркве, стојим изнад странки. Од мене јеромонаха сте слободни да гласате за онога  за кога ви сматрате да је бољи за нашу домовину, за наше народ, за наше Православље. Последично не постоји опасност да ме нека странка погрешно схвати, али ходам изнад, високо, изнад странака, изнад пролазног и залудног. Наводим вам један пример.
  • Видели сте на изборима какве све борбе буду? Даје се битка у разним темама. Али главна битка се даје за једну ствар.
  • Долази на балкон један – примера ради – и узвикује’
  • –          Драхма је у опасности! Излази на балкон други и говори’- Не, није драхма у опасности!

Стручњаци који се тиме баве, банкари и време ће показати. Као Грк који сам прошао кроз то страшно време и видео, да са једним милионом не можеш да купиш ни једну шибицу- Бог нека нас сачува да се не вратимо више на то време-, не желим да прихватим такве ствари. Желим да верујем, то су неке размирице тих политиканата, који узимају као тему драхму! Кажем само следеће.
Виче један, драхма је у опасности! Није у опасности драхма! Виче други. И онај који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу,драхма је у опасности буду убедљивији, добијају они изборе. Ако ли други докажу да није  драхма у опасности али то је само варка, добијају они изборе. Шта желим са овим да кажем’ Тако значи господо бринете се за драхму? Ја вам представљам нешто друго и кажем’ Постоји једна друга непроценљива драхма, небеска драхма, од неба начињена, та драхма је сишла са неба. Држим је у мојим рукама. Дао ми је Бог, не дајем је никоме. То је наше свето Православље.
Ко се брине?
За драхму се бринете, јел тако? А тако значи , за наш новчаник, за наш дућанчић, за нашу плату, за наше рачуне…. Наравно!  Када вам ја кажем да је драхма у опасности – а то није моја измишљотина-, не брините се. Отворите пажљиво 15-поглавље Еванђеље по Луки, да видите о драхми говори (Лука 15,8- 10). Колико вреди једна драхма- говори нам симболично Господ-, не вреде толико ни звезде небеске и све галаксије заједно.
Поспи ми целу Грчку са ружама и каранфилима, дај ми плату сто пута увећану, нека на путевима буде злато. Не’желим пре да умрем као сиромах, него да предам ту једну драхму. Зато што се сећам онога страшног дана, који бар ја као клирик нећу никада заборавити.
Један поштовани старац, у једном селу Етолокарнаније, ми је рекао’“Узмите овај завет и чувајте га до Другог доласка Христовог“!
Овај час, браћо моја и очеви, свештеници, ако сте поверовали у Христа, добра и благословена борба, када би постојала добра и благословена борва, тај завет свети, који су нам предала поколења, поколења, да га сачувамо кров векове. Како је та драхма стигла до нас? Стигла је од наших очева, од колена на колено се преносила. И држимо ту драхму за Православље.
Нека повикују политичари, нека решавају своје разлике. Ја вам говорим, да је драхма у опасности, а та драхма је  наше свето Православље. И, сви који верују, поред те драхме треба да буду! То је рекао Марко Ефески аутократору’
-Краљу мој, рекао је, када би  се појавио у твојој држави неки човек који  кривотвори лажни новац, шта би ти учинио?
–Обесио бих га. Значи тако обесићеш онога који кривотвори новчанице. А какав одговор ћу ја дати Богу ако допустим да наше свето Православље постане кривотворена новчаница?
Данас су услови повољни за папизам а неповољни за Православље. Зашто? Прво, зато што је католика пуно, а православаца мало. Друго, јер у државама источног света, где преовладава Православље, постоји велики неред. Треће, јер овде у нашој православној земљи једни су у незнању а други су равнодушни’ више знају православци у Уганди него ми православци у Грчкој. За све се брину Грци, само се не брину за наше свето и бесмртно Православље..

Дезорјентација  јавног мњења

13. σπηλαιοιστ4. Они који стварају јавно мишљење, дакле , новинари, на жалост, једни су у незнању, други су пријатељски настројени папи, трећи желе да се улагују владарима дана, четврти  имају везе са великим личностима у држави и цркви. Узима један новине и чита, чита а или б чланак без да испитује да ли је истина то што чита.Жао ми је до смрти. Бринем се ја јеромонах, да неке куће објављују по две или три новине, а ми православци не можемо да издамо једну свакодневну новину. Двадесет пет, двадесет, тридесет новина има свакодневно папа, док наша Црква издаје један мали листић несрећница.

Проверавао сам то. Послао сам новинама једну малу објаву. То нису објавиле ни једне новине. Али када је један католички свештеник предао своју објаву,у  целости су је објавили.

Ми сада немамо новинарске балконе. Папа има двадесет пет свакодневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и др. Ми немамо православне новине, свакодневно да излазе. Не, мислим сада на часописе који излазе повремено. Новине свакодневне немамо. Нека је благословена једна новина у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, која се бори за Православље. На жалост није у Атини. Када бисмо је имали у Атини, подрхтавале би кости католицима. Само она је једина антипапска новина. Они који је издају, деле свој лист и боре се на Белој Кули за Православље.

Други новинари…. Не желим да говорим о њима. Могу само ово рећи. Један пише лепе хронике, пуцате од смеха када их читате. Други пише некако љубазније. Трећи пише са тактом. Четврти пише репортажу. Има их четири-пет. Сви они су за папу. Они стварају опште мњење у друштву.

Разлагање теолошког света

Неповољан услов је и следеће. Када сам сишао са високих планина и дошао у Атину после двадесет година- нисам долазио још од мојих студентских дана (1929-1949), сусреће ме један мој стари колега и каже ми’ – Бре, Августине, идемо доле, и показао ми је на стару зграду владе, тамо где се налази статуа Колокотронова. Тамо унутра, каже ми колега, је скуп теолога. – Идемо.

Улазимо унутра и видимо на окупу студенте, професоре, директоре, надстојнике, владике са панагијама, проповеднике, мале и велике. Ја, потпуно непознат у Атини, ушао сам и сместио се, као што је у облику амфитеатра стара влада, горе, на последња места.

Одатле шта примећујем? Видео сам да улазе неки старчићи, свештеници којима је побелела коса, свештеници којих да није било не би постојала Грчка држава. Они који су били на дочеку, главно представништво теолога, нису уопште обраћали пажњу на њих., и многи од  тих поштованих свештеника су стајали. Али када је улазио неки католички свештеник, њему су правили велики дочек, велику бригу око њега су полагали, и стављали га на прва места да седне. Кажем’ себи где се налазим?… Поред мене је био један свештеник који је отишао у иностранство. – Не видиш ли ти ово, говори ми, шта се дешава? Али немој говорити, и задржавао ме је за ризу. Добро, то сам некако поднео. Ускоро долази неки професор и најављује’- Пречасна Католичка Црква… Ох! Кажем. Долази други професор и каже’- Пречасна Црква католика…

Е, то већ нисам могао поднети’ нисте ме видели када сам љут  – Бог нека ме помилује грешнога. Тамо где сам седео, дижем руку и сам узимам реч и кажем’- Питам вас да ми одговорите. Ја знам још од јаслица, знам од своје мајке, знам из мога манастира, знам од старих теолога, да је Црква’ једна, апостолска, наша Православна Црква. Све друго су шизме и јереси. Питам вас да ми одговорите’ Католичка „црква“ није ли она шизма и јерес? Ја кажем, да је јерес, и као јерес не треба да се назива пречасна.

Шта се догодило онда!… Нико од њих није одговарао на моје питање. Зазвонила су звона. Позвали су стражу. Дошли су чувари да ме одведу са мога места. Тада неколицина од десеторо деце, младих теолога које сам познавао из војске још, је рекла’ Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и на силу су се зауставили.

Када сам касније изашао са тога скупа, рекао сам својим умом’ “Замисли где нас воде…“ пре дванаест година је то било(*). Рекао сам у себи’ “Они ће нас одвести папи!“ (**).

Тако да имамо једну корозију у православном свету. Велика већина од тих који су студирали на протестантским факултетима су наклоњени папи. Нико не иде у Свету Гору да отвори свете књиге, да отвори кодексе, да научи теологију. Иду у Париз, врте се десно и лево, а када се врате у Грчку, постају непрепознатљиви. Нису више православци, али  иза њиховог „православља“ једни подупиру католике а други не знам ни сам кога.

На истом скупу неко други је поставио једно друго питање’ – Који су непријатељи хришћанства?

Као одговор неко је допунио, да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записнике! Нису желели ти теолози да признају да је масонија непријатељ Цркве.

____________________________

  • (*) 1964 -12 = 1952
  • (**) На последњим страницама ове књижице, 40 година већ после овога говора, видимо страшне путање јерарха, који данас настављају силазним током издајника вере. Шта ми би? Почео сам сада да се супротстављам са теолозима?  Где ме је одвео брод речи? Одвео ме је у ковитлац, у велики циклон нашег народа. Пошто се успињем овде на корак да вам проповедам истину, потпуно ми је свеједно да ли ћу бити горак у а или в теми. Зато што може доћи дан када ћете испразнити дворану. И ако један  остане унутра, ја ћу наставити да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не узимам у обзир бројеве. Узимам у обзир само истину. А онај који има истину, има Бога са собом’ а ко има Бога,  несавладив је.


Стражарнице издају


6. Идемо сада у циклон. Идемо у ковитлац који погађа наш народ.

Ово сам већ писао, само овде понављам. Имамо православног краља. У нашим црквама појемо Многајаљета краљу. Кажемо’ „…најпобожнијем…“ , „…са најпобожнијим…“ , „ …за најпобожнијег…“.
Ако треба неко од осам милиона Грка да заштити наше Православље и да је наш стражар, као пример вере и живота – наглашавам ове речи- , када би требало да постоји лице које ће штитити наше Православље, то би требао бити краљ Грка. Наравно.
Дакле? У сто година је кроз Рим прошло пуно Грчких краљева.
Прошао је блаженопочивши Георгије А(први), који је пролио своју крв на Белој Кули у Солуну. Сто пута је прошао кроз Рим, али никада није отишао у посету папи. Јер је знао, да је отишао код папе, не би могао више да стоји на своме трону – иако је био протестант.
Прошао је затим ловором овенчани за многе његове победе краљ Грка – иако је његова несугласица са оним првим борцем битке била разлог за велики трауматизам нашег народа. Прошао је краљ Констандин Б (други) са блаженопочившом краљицом Софијом. И једном и два и три пута су прошли кроз Рим, а нису отишли код папе. Прошао је Георгије Б , којег је Бог удостојио кроз његова уста да се каже чувено историјско „Не“. Прошао је много пута кроз Рим, али није ни он отишао у посету папи. Прошао је Александар, који је умро у младој доби чији суд је видео Господ’ није ишао код папе. Прошао је Павле са краљицом Фридериком – неко ће ми рећи’ Не желим да чујем антидинастијске проповеди! Али ја настављам-, прошли су и Павле и Фридерика, и отишли су да се поклоне папи! Наравно. Као да говоре нама глувим кокошкама’ Шта смо учинили ми као ваши краљеви, учинићете и ви народе. И само то? Није прошло много дана како се догодило и нешто друго доле на Олимпији, тамо где су се у старо време одржавале Олимпијске борбе. Не потцењујемо оне борбе, али се не слажемо са нечим другим. У чему се не слажемо?
Многи су се тамо скупили. Било их је из иностранства, из Аустрије су дошли да би узели олимпијско светло.
Ми, који живимо не у олимпијском светлу, ни у светлу Делфа, ни у светлу лажних богова, ни у другим лажним светлима, али живимо у истинитом светлу, у светлу Еванђеља, у једином Светлу, великом Светлу, ми се не слажемо. Зато што узимамо свећу на Велику Суботу увече и кажемо’ „ Дођите и примите светло од вечног Светла.!..“.
Упалили су на Олимпији своја светла од онога светла. А то је још и небитно. Затим су тамо клекнуле, пред кипом Дијане, неке православне госпођице,полуправославе рекао бих можда са Колонакија, ни једну од њих нисам видео у најветијем тренутку када чујемо „Твоје од твојега…“, да клече пред Христом – клекнуле су пред Дијаниним кипом и помолиле су се! А све то се одиграло пред ким? Био је присутан онај кога ми у црквама помињемо као „најпобожнијег“. Тамо је био и градоначелник и не знам који сви други званичници, био је тамо и наследник Грчкога трона (*).
Како да опстане Православље, када је ти велики издају на тај најбеднији начин?
Одлази наша краљица у Колумбију у Америци и шта тамо ради?  Не први пут – они који читају „Варницу“ то већ знају, а ја целу јерархију сматрам одговорном-, још један пут је отворила њена усташца и шта нам је рекла велика госпа’? Да већ „ ноћима у замковима нисам могла да се смирим јер ме узнемиравају велики  животни проблеми, и настојала сам да пронађем решење  тајнама живота, прибегла сам и старим филозофима, Платону и Аристотелу, али нисам се умирила…“.
Госпо моја отвори Еванђеље нашег Христа, да ти се реше све твоје недоумице за Бога и Христа ради будућег живота после смрти! Али где је нашла одмор наша госпа, наша велика госпа? У науци! У цепању атома или у атомској енергији. Ни једна реч за преподобно и свето Еванђеље.
Ах, ићи ћемо у пакао сви! Ни једна реч за Еванђеље! Кенеди је свако вече држао у својим рукама и читао плачући заједно са својом супругом еванђеље по Јовану. А овде наши краљеви нам говоре о пантеизму… Он (Кенеди) католик, веровао је у Еванђеље Христово. А они, који живе од Грчког народа и помињу се од Цркава, поричу Еванђеље и наше свето Православље и говоре пантеистичи.
Како ми после да водимо борбу за Православље, када они који по Уставу и законима су стражари, издају на тај начин наше Православље? Зато се не слажем са свима. Не свиђа ми се лагана проповед. Не свиђа ми се да вичемо за једну или другу ставку. Желим да ствари узимамо из њиховог корена.
Ја, да вам кажем, не служим литургију због других разлога, али и зато што нећу помињати никада, никада „најпобожније краљеве“. Могу само да помињем једноставно „краљеве“, али никада нећу рећи, „најпобожнијих краљева“. Не, ако наши краљеви говоре пантеистички.
Знају веома добро Козаните, да сам у тешким временима када је краљ потписао одредбу за масонију, ја престао са помињањем краља у  цркви. И даље остајем при мојим ставовима. Али са тугом се разилазим са свим проповедницима и теолозима који имају једну млаку тактику и не узимају случај у обзир из корена.
Овде пантеистички говори. А пантеисти = сатанисти= атеисти. Међутим крив је и Јероним, по свему другом веома добар архимандрит, који подноси једно такво стање.
Ја – извините ме на изразу-, када бих био првосвештеник на двору или архиепископ, не бих им дозвољавао да се причешћују пресветим тајнама. Поставио бих их да потпишу демант, да порекну претходни пантеизам.
Ево зашто вам тако говорим. Има и других ствари, које још нисам утврдио, истражујем. Рекао сам вам то што сам до сада установио и што се већ догодило. Постоји и нешто друго, које када се уверим да се догодило, рећи ћу вам и то. Истражујем. Желим да ходам по чврстим даскама. И ако ме отерају у прогонство, и ако ме одведу на њихове далеке отоке, нека ме воде где желе, нека буде благословен онај дан када ћу за моје Православље жртвовати мој живот

Не постоји поверење за оне који су на челу

7. Има веома повољне услове папа, и постоји велика опасност да добије игру. Зашто? То смо већ рекли.
Оптужио сам, или боље речено упозорио сам двор, колико имам право као православни свештеник, опонашајући примере великих јерарха, чије ја не могу везице на стихарима одвезати. Тако је упозорио Григорије, тако Василије, тако Јован Златоусти, којима нисам достојан да паднем и поклоним се пред њиховим светим ногама.
То није записано у историји, само да би биле приче, већ је уписано да бисмо ми то усадили у  живот и крв нашег народа.
Да, оптужио сам наследника’али пре свега осуђујем некога другог. Иза наследника сам угледао- кога кажете?
Боже мој, кажем, у које време си нас поставио да живимо! Кога сам угледао? Владику! – Пусти владику, рећи ће ми неко. А сада улазим у саму срж случаја.
Овде у Грчкој сеју јеретици, сви сеју реч, зато што немамо живу и слободну цркву, зато што немамо епископе који живе и умиру за нашу веру’ не постоје такви. И завршавам, да откријем главно.
Овде, свако ко је ишао у теолошку школу и обукао ризу нема жељу да иде доле у Уганду, да иде у Јапан, да проповеда Христа’ или да буде економ свештеник горе на Српској граници(стара), или да буде проповедник уопште. Седеће овде у Атини и улагивати се бродовласницима, генералима’ глачаће ципеле и последњем хоштаплеру у Атини, само за једну ствар’ да постане владика, да зграби патерицу (жезал). То је њихово велико зло.
И док ти људи који немају идеале јуре од врата до врата, да се успну на велика места, други, они који у себи имају бар мало побожности, који верују у Бога, када чују за епископски чин њихова душа подрхтава. У старо време, у оно благословено време, секли су своје уши и носеве, да не би били епископи. На силу их је грабио народ и постављао их за епископе. Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија на силу… А сада грабе сами на силу епископски чин. Ево ту је велика разлика.
А ово ћу рећи на вечни спомен једном блаженом мужу, кога поштујем, иако се нисам сложио у неким тачкама са њим. Али нека му је на вечни спомен.
Пре 42 године, 1922 године, догодио се велики прогон у Малој Азији. Био сам мали и видео сам. Био сам мали и осећао сам дубоко тај прогон, када  се два милиона Грка са душом у зубима скупило овде на нашој светој земљи.
Овде у Атини је онда било нешто младића. Нису имали седе длаке. Изашли су тада са факултета као теолози, ђакони и архимандрити. Скупили су се у установи „Три Јерарха“ (*). Тема скупа је била’ – Да очистимо Цркву!… Дебеле речи. Други’ – Да направимо хиротонију!…
Он је био најгласнији, јер је био гласноговорник, онај ко сада познаје црквене ствари, разумеће. А други опет, са неким тетарским гласом који је био познат свима, је узвикивао’ – Да, спасемо нашу Грчку, нашу војску, наш народ’ да се ујединимо… – Да ратујемо, викао је трећи’ да створимо покрет за препород Цркве…
То су биле њихове мане? Међу њима је био и један млади ђакон – није имао ни 30 година – и слушао их је. Када су сви они завршили своје говоре, друго су имали у уму а друго у своме срцу а треће су говорили народу, подигао се и он и рекао:
– И ја се слажем са вама, потписаћу то. Али ако желите да вечерашње вече остане једно историјско вече, остаће то под једним условом: Нико од нас, који се боримо за препород Цркве, нико неће очекивати да постане владика.
-Ух, рекоше, не може то тако.
Викали су, дакле, да би постали владике’а када им је он рекао да, „ То ћемо захтевати као обични архимандрити, као обични свештеници, јер постоје други узвишенији од нас по годинама, да буду епископи“, тим ђакончићима који нису имали ни једну седу влас, није се допала та реч.
Онај који је протествовао – нека му је вечни спомен – био је архимандрит и  један од бољих проповедника, о. Серафим Папакоста, ученик Еусевија Матхопоула.
А он није постао владика. Али сви други, који су узвикивали, ишли су и поклонили се генералу, ономе славноме генералу(*Никола Пластир), отишли су код њега и обманули га, и ускоро после неколико дана сви  су постали владике. Један је имао 27 година, други 28, трећи 30 година – а један је био још ђакон-, узели су своје пастирске штапове. Један од њих, који је употребио нечасна средства у тој ноћи и преко ноћи на тај сатански начин постао владика, је Атинагора, патријарх Констандинграда.
И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, да ли можеш очекивати добро? Јер да би неко постао владика треба да је богоизабран или јавно изабран. А њих ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао. Ево, драги моји, разлози због којих кажемо да су услови да буде уједињења „цркава“ неповољни за Православље. Немамо никакво поверење у Атинагору да би се то све остварило. Немамо баш никакво поверење у њега. То све нашироко пишем у часопису (види. Хришћанска Варница).

Боље да се угаси сунце!

А сада, браћо моја, желим да завршим са речима светог Козме Етолског, чији благослов нека је са нама. Говорио је:
Многе сам књиге читао на Светог Гори. (Тамо је провео двадесет година). Био сам на Светој Гори и видео сам место где је живео свети Козма и посветио се, а после је изашао у свет и проповедао по целој Грчкој. Каже нам дакле свети Козма). Читао сам многе књиге, читао сам Куран и друге књиге света. Видео сам да је само једна права вера, Православље. Оно је сунце. Све друго су звезде, свеће, мала светла, која се гасе чим изађе сунце. Када излази сунце све се гаси и струја и полијелеји и месец нам се чини мрачним.
Наше Православље је једно сунце које сија, пресветло сунце. Сунце са поучењима наших очева, сунце са својом литургијом, сунце са својим чудима. Сунце пресветло које греје свако срце које верује у истину нашег Христа. Али пазимо. Јер ако не будемо пазили, Православље се неће изгубити. Зато што је дрво Божије, а свако дрво које је засадио Бог, да се скупе сви ђаволи, неће моћи да га искорене. То дрво је поливено са сузама, са крвљу старих мученика и новомученика. То дрво неће моћи да искорене јер је дубоко у нашем срцу укорењено, а да изађе Православље из нас треба наше срце да изваде из нас.
Да, Православље је сунце, али требамо пазити. Приликом окретања земље, сунце одлази и иде на друга места, тако постоји опасност једног дана да видимо то сунце да одлази из наше благословене домовине и да иде другим народима. Можда ће отићи доле у Уганду, можда ће отићи у Мадагаскар(*), отићи ће негде, ни сам не знам где, а ми ћемо изгубити његову топлоту, изгубићемо светло, изгубићемо живот. Боље да се угаси сунце, него да се угаси Православље у нашем народу.
Ако не будемо пазили догодиће се следеће. Сунце ће отићи далеко, а наша срца ће се смрзнути а ми ћемо са телескопима тражити сунце. Са телескопима ћемо тражити наше Православље, и нећемо моћи да га распознамо на хоризонту, ЈЕР ЋЕ  ОКО ПРАВОСЛАВЉА БИТИ ЈЕДНА СМЕСА И ЈЕДНА МЕШАВИНА СВИХ ИДЕЈА И СВИХ МОГУЋНОСТИ, док је наше Православље чисто и не постоје у њему никакве примесе неистина и лажних вредности.
Да нас не би задесила та непогода, треба сви да се пробудимо.
Уместо да траже да се ујединимо, браћо моја, са католицима, ујединимо се ми православци међусобно. Да се ујединимо ми међусобно, а тада ћемо засигурно имати међу нама Христа. Да се ми ујединимо са Србима, са Румунима, са Бугарима…., без да изгубимо своју народност и љубав према домовини. Да се уједине овде у Грчкој новокалендарци и старокалендарци. Да ујединимо сва удружења, све организације и све проповеднике.
И да будемо, браћо моја, сви спремни. Да проповедамо будност. Зато што не знамо из часа у час шта ће нам учинити. Будимо спремни, да се не нађемо у неки час ван Православља. Зато сам и издао и раширио часопис „Стражарнице, бдите“.
Знајте веома добро да су стражарнице у Грчкој главне, и треба да буду главне. Стражарница је архиепископ, и треба да буде. Чувари су епископи, чувари су и свештеници. Чувари , велики чувари Православља , нису ни краљеви, ни владари, ни архиепископ ни наши јерарси, ни наши свештеници. Велики чувари Православља сте ви, побожни Грчки народ (**). А  побожни Грчки народ никада али никада се неће  поклонити папи.
Мене могу назвати фанатиком, могу ме звати како желе. Имам много таквих ордена. Уз друге ордене нека ми моји непријатељи придодају и још један орден, да сам против папе(антипапик). Јесам и бићу до краја мога живота.
И још нешто браћо моја. Као стари Атињани, који су живели на овоме благословеном ћошку како  су они одговорили на претње Перса освајача, тако ћемо и ми одговорити на папине претње: Ако некада сунце промени своју путању, тада ћемо се и ми подчинити папи. А све док сунце иде својом путањом, док теку реке, док постоји Грчка остаће православна. И биће Грчка православна у векове векова, амин.

_______________________________

  • (*) У то време није било мисионарења у Мадагаскару. Православни Грци су отишли тамо, а и Грчки свештеници касније.  А о. Августин  наводи ово 1964 године. Данас, после 40 година, тамо постоји Православље!
  • (**)Да ли је дозвољено  верницима да суде свештеницима и епископима, када они преступају догме и када не правослове реч Истине? На ово одговарамо следеће:
  • а) Свештеници и епископи се бирају од народа, дакле суди им се по закону од народа
  • б) У старој Цркви верници су упозорили(опоменули) апостола Петра јер је ручао заједно са необрезаним(види. Дела. 11,3).
  • в) Апостол Павле даје наредбу верницима да подсећају Архипа – који је био свештеник- на његову службу. ( види. Колаш. 4,17).
  • Очеви нам говоре:
  • а) Треба да су слушаоци  упућени у Писма и да суде ако изречено од учитеља није сагласно са Писмима. А све што је страно да одбацују а оне који су упорни у томе да снажно одвраћају од тога“(В. Василије).
  • б) „Све што је јавно изречено и учињено нека се јавно контролише“ (св. Златоуст)
  • в) „Ако твој надређени греши у друштву и у своме делу, немој на то обраћати пажњу. Али ако греши по питањима вере, иди и опомени га, не само ако је човек, већ и ако је анђео са неба“ (свети Никодим Светогорац, О честом Причешћивању, стр. 175).
  • г) „Немојте бити послушни монасима, ни свештеницима а ни епископима ако вас  саветују да верујете у нешто погрешно“ (свети Мелетије Исповедник).
  • д) „Како је могуће да се не опаклени онај који се прави као да не види и ћути, када су божански закони и канони  исмејани!“ (св. Златоуст).
  • ђ) „Треба да покажемо храброст за Истину, иако се појединци саблажњавају“ (В.Василије).
  • е) „Ко говори ствари другачије од одређених, иако је веродостојан или испосник или и чудотворац па и аскета и пророк, нека ти буде као вук обучен у јагњећу кожу који прождире овце“. (свети Игњатије Богоносац).
  • ж) Ако епископ или презвитер , главне очи Цркве, се сусрећу са лошим и саблажњавају народ, њих да одлучујете. Већа је корист да се без њих сакупљате у некој кући, него да се са њима као Ана и Кајафа сурвате у гену ватрену“. (реч В. Атанасија,Вепес 33,199).
  • з) Горе наведене речи В. Атанасија утврђује и 31-и канон Светих Апостола, и 15-ти канон  АБ Васељенски Сабор, 861 В. Фотије).

БОРБЕ МАРКА ЕФЕСКОГ

Папе су увек лукаве, они су лисци и искоришћавају потребу овог несрећног народа. Када је Византија клонула од најезде Ислама  и када јој је била потребна помоћ, папа је рекао аутократору Јовану Палеологу:
– Желиш ли помоћ?
– Желим.
– Доведи у Рим патријарха и око двадесет пет  теолога, свештеника, ђакона и монаха.  Потпишите споразум са нама и онда ћемо вам дати помоћ.

Несрећни Јован Палеолог је напунио један брод са теолозима, монасима, епископима и патријархом Јосифом и после 4 месеца су стигли на Запад, у Ферару у Флоренцији. А тамо шта је било:
Рачунајући на  папино обећање, да ће да помогне Византији  која се бори против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам уједињење. Учинио је један „наклон“ и целивао је папину папучу. После њега су дошли и остали митрополити, монаси, теолози и они су се подчинили. Сви су се покорили и један за другим су потписали уједињење.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је задржао цело Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији спомен нека је вечан.
–          Не потписујем, каже. Не издајем свето и преподобно Православље. Рођен сам као православац и као православац ћу умрети. Папину папучу нећу целивати. Не поклањам се папином идолу.
Није потписао уједињење. Остао је сам. Атлас Православља.
Када су на Истоку чули да су потписали споразум за уједињење, узбунио се цео Град. Од тада није прошло пуно времена и Град је пао. Овде треба да се зауставим, да идем у моју ћелију и да плачем, као грешан човек какав јесам. Зато што знам веома добро, да ви нисте борци. Не проповедам вам  да бих вам угодио, него зато што желим да будете борци Православља. Ако не будете борци, некорисни сте.
Дакле шта сте, борци или само слушаоци и обожаваоци? Сада почиње борба. Не говорим вам из политичких побуда, сведок ми је Бог, који ме чује. Анђели и арханђели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и славни који ме слушате,  протествујем са овога места, да је  дело владара наше земље против наше православне вере, и да се на тај начин извршава издаја нашег Православља!

(Атина, 1959)

Не патријарха Фотија

Прошло је више од  хиљаду година како се родио у Констандинграду од побожних и познатих родитеља патријарх Фотије. Образовао се, васпитао и задобио велику мудрост и постао један од најобразованијих људи свог времена.
У време светог Фотија појавила се једна велика опасност у Цркви. Појавио се вук, гори од вука. Био је то вук у јагњећем руху. Зашто се није појавио као вук, него да би преварио овце и да би ушао у тор, преобукао се у овцу. А тај вук је био папа Римски. И тога вука је протерао свети Фотије и до данас смо одвојени од католичке „цркве“…
Папа је настојао да притисне и превари источњаке, али свети Фотије се одупро и рекао не.
Као ми што смо на брдима Албаније рекли Италијанима и Мусолинију „не“ и задржали смо своју слободу, тако је управо и свети Фотије рекао не папи и задржало се православље код нас.
То што смо данас православци, то што су православци Срби, Бугари, Румуни и Руси, дугујемо том историјском не, које је изрекао свети Фотије папи  онда када је хтео да потчини себи цели Исток и да га присвоји само за себе. Тог светог мужа данас прославља наша Црква.

Будимо достојна деца Православне вере

Велика су настојања за помирење Истока и Запада.   за бива, који по мом скромном мишљењу су замке, у које траже да упадне наша Православна вера.

У једном таквом времену име светог Фотија се заборавља. Траже да се заборави. Зато што мисле, да је подсећање штетно за дело уједињења „цркава“. Али ми деца Православне вере, који још увек осећамо у нашој души једну варницу велике и ватрене љубави коју је осетио свети Фотије за нашу свету Цркву, за коју је живео и удисао и за коју се жртвовао и умро у изгнанству ускраћен од свега, ми, кажем, деца Православља треба у ово време да будемо достојна деца наше Православне вере. Пре свега да не придајемо велики значај  ономе шта се говори о уједињењу. Ако некада дође до уједињења, неће бити кроз потчињавање наше Православне Цркве и на позиве папе и на хировитост протестаната, него ако дође тај час- а нека дође што пре уједињење „цркава“ -, то ће се догодити повратком свију предањској лепоти наше Православне Цркве. Будимо дакле приправни.

(Атиna 06-02-1965, говор младима)

Папа извор јереси

Противим се доласку папе, зато што је папа извор јереси. Ми ћемо остати православци. Нећемо издати нашу веру. Треба и ми да се покајемо, мали и велики, и да останемо неклонули у нашој вери. И Бог ће погледати на виноград овај. Папа тражи да потчини Грчку. Али неће моћи да је пороби. Нити ће Грчка дозволити да додирне њену веру. (Флорина 11-03-2001)
Папа није добродошао од побожног Грчког народа, нажалост Синод се сложио
Црква се опет занима са темом папизма. Јеретички погледи папе већ су познати. Тако да од побожног Грчког народа је неприхватљив, а нажалост се свети Синод сложио да папа буде прихваћен у Грчкој. Није погодно време. Постоје друге теме које интересују Грчки народ.
Тема је озбиљна. Написали смо и посебну књигу под насловом „Антипапика“.
Што се тиче одлуке да посети папа Грчку, ту има реч Црква. Одговоран да одлучи није мали Синод већ Јерархија. Лице а или в није одговорно да одлучи, јер појединац може да размишља као политичар. Последично, једина одговорна власт да одговори на предлог папе је Јерархија.
Али наш народ, који је многе недаће поднео од католика, не чује са задовољством тај предлог. Треба да се упита и побожни народ. А народ, просвећен од Цркве ће одговорити негативно.
Да бисмо га примили, треба томе чину да претходи једно искрено папино покајање. Међутим то се није десило. Папа има јеретичка веровања. Католичка  „ црква“ је показала лукав став. Тако треба да одговоримо. (Флорина 8-3-2001)

Да ли ће увек свет бити подељен?

–   Рећи ћете ми, да ли је подела добра ствар? Не, то је ружна ствар. Као што је ружна ствар, када је једна породица подељена, тако је и ово  ружна ствар. Ми смо делови- делићи. Једни су католици, други су протестанти, трећи су пентикосталци, четврти су из неких других јереси.

– Да ли ће увек бити тако подељен свет? – Не неће бити увек     подељен.

Ако одете у Уједињене Народе, видећете 157 застава. Али, као што каже Откровење, доћи ће један дан када ће сви ти народи, који су сада подељени разним заставама и у разним државама и друштвима сада живе са одвојеним војскама и морнарицом, та стада подељеног света ће –то нам говори Откровење, то нам говори Свето Писмо – да ће се сви они ујединити. Да, сви ти чопори људи који имају сада различите боје, различите религиозне и државне вође, разне  официре  који се боре између себе, ујединиће се једног дана, и постојаће на свету  само једна застава, да једна застава. У то верујем неклонуло, да ће једна застава овладати светом. То неће бити ни америчка ни руска ни немачка ни јапанска ни кинеска ни албанска ни грчка ни застава неке друге државе, али само једна застава ће постојати на свету, то је сигурно.

Пашће сви народи, и Руси и Американци и Кинези и Јапанци и католици и протестанти,сви ће пасти и поклониће се једној застави. А та застава ће бити часни крст. А вођа целе васељене ће бити Господ наш Исус Христос. То нам говори Еванђеље које сте чули: „И биће једно стадо и један пастир“ (Јован 10,16).

То ће се догодити свакако. Међутим сада ћемо проћи кроз многа искушења, кроз многе ратове. Пролиће се пуно крви, веома пуно крви. Из часа у час очекујемо трећи светски рат. Пре би се рекло четврти светски рат, јер се трећи светски рат већ догодио – не говорим вам који је то рат био. Биће четврти светски рат. И после пуно крви, која ће се пролити, човечанство ће се покајати и поклониће се  Христу. И онда ће сва уста и сва срца и сва брда и долине и све камење и реке, и звезде небеске, сви ће рећи: „Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“

(Пендавриси Еордеја 6-2-1974, спомен светог Фотија, заштитника Пендаврисиja)

НИКАДА ПАПИНИ РОБОВИ

„Драги наши читаоци! Против те монархијске, ауторитарне  и антихришћанске папине власти, противи се православна савест. Против подмуклих планова Рима се борио блажени Фотије, Кируларије, Јосиф Вриениос, Марко Ефески, Георгије Схолариос, ону су сачували  независном Православну Цркву, која је била пресветли брод, истинити ћивот нашег побожног народа, у тешким историјским данима за нас. У тој Цркви постоји јасна, нетрулежна, тачна, непрецртана и  узвишена  перцепција, прецизних концепција  и поимања бесмртних идеја хришћанства. Папизам као организам је једна врста рака. Као идеја је једна лаж, један мит који је створило незнање и властоманија црквених поглавара Рима. А тим лажима и идолима православна Грчка неће се никада  поклонити . Зато што чује трубу апостола Павла: „Купљени сте скупо, не будите робови људима“(Корић. 7,23). Овдашњи папољупци на жалост оцењују стање и мисле да је дошао час… Буду ли упорни наћи ће се пред изненађењем. Дух противљења наших чувених отаца против шизматика и јеретика ће оживети. Овде у Грчкој папизам ће се сусрести са Стражом  и обрушиће се. Православље ће на крају победити и тријумфовати  а под њеним крилом слава и одмор велики ће се наћи“.

(део из књиге Антипапика, Атина 1987, стр. 30-31)

И ДАНАС ЖРТВУЈУ ИСТИНУ ВЕРЕ ЗБОГ „ЉУБАВИ“

(Патријарх Констандинграда Вартоломеј са одушевљењем је примио одлуку архиепископа Христодула и Светог Синода да одобре  долазак папе у Грчку. До „када“, рекао је, „ће држати у себи мржњу? Зашто да не дочекамо папу као мене што дочекују где год  да одем?“)
Потцењују вредност вере
Лица на високим положајима, која се налазе на великим и узвишеним местима, говоре да изнад борби В. Атанасија, изнад борби Марка Ефеског, изнад борби отаца Цркве, изнад свега   је данас љубав.
Када изговарају реч љубав као да на њихова уста излазе сирупи.
Шта имамо да им одговоримо?
Сви који говоре и пишу о тим стварима, да умање вредност светих борби великих отаца наше Цркве, сви они чине један велики грех. Који је то грех?
Потцењују вредност вере у хришћанству. Шта је вера?
Љубав у себи има и Јапанац, љубав у себи има и Кинез, љубав у себи има и пентикосталац, љубав у себи има и масон, љубав у себи има и атеиста. Међутим љубав Христова је нешто посебно, то је натприродна струја која долази са неба овде на ову црну земљу.
Потцењују вредност вере. Зашто?
Одговорићу вам кроз један приказ.
Хришћанство је једно бесмртно дрво. Хришћанство је једно огромно дрво. Хришћанство је једно дрво које није засадио човек, већ га је засадила иста света Тројица, и ни један демон неће моћи никада да искорени то свето дрво, пуно плодова и лишћа, хришћанства.
Дрво је хришћанство. Нека падну чекићи, нека ударају атеисти, неће моћи никада да искорене тај корен. Гране могу и да сломе, цветове могу да откину, плодове могу да поједу, али корен је дубоко, где ни једна сила на свету не може да искорени православну веру.
Јер који је корен? Ако ли упитате неког научника, који је најважнији део дрвета, да ли су то цветови, плодови, стабло или лишће? Одговориће вам: Не. То је оно што се не види. То је она ружна ствар, која је као пањ сакривена  у земљи. У тај корен јабуке и свог дрвеће стане цела хемија. Никада неће моћи наука да нам начини такав корен који даје сладак сок и огромно дрво.
Као што је код дрвета најважнији део корен, тако је и у хришћанству најважнији део наша вера.
То нам проповеда апостол Павле када нам говори да „без вере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).
Рекао нам је то и Богочовек: „Који поверује и крсти се биће спасен“ (Марк. 16,16). Пре него што је рекао: „Љубите једни друге“ (Јован. 13,34), рекао нам је: „Покајте се и верујте у еванђеље“ (Марк. 1,15).
Претходи вера, која је корен дрвета. Цветови су  занос, то су лепа осећања, а плодови су врлине, а листови су одредбе Цркве. И оне придоносе лепоти дрвета.
Да ли сте  видели како је дрво лепо у пролеће, када је пуно  листова? Све има неко значење у Православљу. И свећа коју палиш и тамјан и иконе, све су обележја. Као што кроз један лист можеш разумети о каквом се дрвету ради, потребан је само један лист да ти кажем да ли је нпр. Маслина или нека друга врста дрвета, тако је и са спољашњим издражајима вере.
Дај ми једног човека да ти кажем у шта верује. На начин на који упражњава спољње обожавање, обреде, могуће је да то разумемо.

Понављам:
Дрво је хришћанство, корен је вера, цветови су осећања, плодови су врлине, као главна љубав, а листови су украс Цркве, одредбе, свете службе, то су видљиви знаци наше вере.
Дакле, када ти издвојиш веру, желиш да искорениш корен, али када се искорени корен, нема више ни дрвета ни било чега.
Потцењују веру, која је корен наше хришћанске религије.

Велики Атанасије одговара на оптужбе

Шта то чујем?  Још једну бајку. Доћи ће дани , а већ су наступили ти дани, када ће рећи, срећни су људи који немају  уши да чују и очи да виде. Чућемо такве ствари на земљи, да би човек пре пожелео да нема уши.

Чуо сам да ових дана говоре: Зашто сте толико упорни. Добро и протестанти и католици од 1000 тачака у 990 се слажу, у десет се само не слажу, зашто сте толико окрутни, зашто гледате на оно у чему се не слажемо, уместо да гледате оно у чему се слажемо. Прогледајмо кроз оно што се не слажемо и ујединимо се, да будемо једно братство и „једно стадо и један пастир“.

Та помисао, браћо моја, исповедам вам се јавно, и мене је у почетку ганула. Јуче сам читао Великог Атанасија и он даје одговор на тај аргумент, који се чуо и за време аријанизма.

Говорили су онда Великом Атанасију:

Чујте о чему се ради и дивите се мудрости тога светог мужа.

Чујте, каже, лукавство које нам сервирају. То је као да претпоставимо, да имаш човека у својој кући и он падне од болести у кревет и има болове у грудима и јечи од болова. Његове очи су здраве. Његове уши су здраве, срце му је здраво, ноге су му здраве, руке су му здраве, има само један бол у грудима. Позива лекара, а лекар долази код болесника и говори му:  Како лепе очи има овај болесник! Како лепе руке и ноге има овај болесник! Како јако срце има овај болесник!

Али, хришћане мој, нисмо те позвали због здравих делова тела. Шта се овде дешава, овај бол који осећа у грудима , можеш ли нам рећи од чега је? А, тако, одговара лекар.

Тако раде и они, игноришу ране. Међутим човече, једна бубуљица када ти изађе, трчиш и бојиш се, можда та бубуљица једног дана  те разори и одведе у смрт. Једна бубуљица, једна грешка, једно посртање од вере, то је велики грех.

Зато треба да припазимо, каже нам Велики Атанасије, да задржимо нетакнутом нашу веру.

Папизам, најстрашнији непријатељ Православља

Браћо моја живимо у тешким данима. Црква Христова нападана је страшно, као и у време Великог Атанасија, свети Брод, теретњак, као што је називао Цркву велики отац, је у опасности, тако је и данас Црква у опасности. Ово није само реч, то је окрутна стварност, да Црква Христова је искушавана окрутно. Њени непријатељи су велики и смртни, они су видљиви и невидљиви.

Непријатељи Православља су на првом месту масони, који као чворови ђаволови стискају сав Грчки народ а народ се гуши под њиховим чвором, а данас су они ушли у све слојеве нашег народа.

Непријатељи су и јеховини сведоци, који као најезда скакаваца из Откровења су пали на Грчку земљу. Као што скакавци не остављају ништа у винограду, на исти начин и они делују, као скакавци и пацови, настоје да униште темеље наше домовине.

Непријатељи су… Верујте ми, браћо, бојим се више једног другог непријатеља. Зато што хилиасту можеш избећи, масона исто, протестанта исто. Више се бојим папизма.

На жалост јерарси и теолози и професори и многи народ су наклоњени са симпатијама папизму.

Проредиће се Стадо, али немојте се бојати

Да, постоји велики страх и у великој је опасности наша Црква од стране папизма. У овим тешким данима кроз које пролазимо, шта треба да учинимо?

Моја душа је у овај час узнемирена и тужна. Као мали и недостојан еванђеља проповедник, као недостојан  да целивам ваше ноге, дозволите ми у овај час у духу Божијем да кажем следеће: Узимајући ово  пророчанство из спискова светог Козме, узимајући ово  пророчанство из светог предања, упозоравам вас и говорим вам: Православље ће проћи кроз велику недаћу, Православље ће поднети велику опасност. То свето стадо Цркве ће се проредити. Проредиће се православци. Једни ће отићи у масоне, други у хилиазам, а трећи у папизам и тако даље, проредиће се верници. Доћи ће дан, када  неће бити у Цркви ни појац за певницом, ни свештеника да врши литургију, ни ђакона да износи молитве и молбе. Доћи ће дан када ће се проредити жртвеници Божији. Немојте се бојати. Борба се не мери са телима, борба се не мери са бројевима, борба се добија са грудима хероја, борба се даје са вером.

Наравно. Било је време када је осам људи било на земљи, сви други су били поплављени. То је био Ноје са својом женом и децом. Осам душа, а Нојеви потомци су постали цели милиони.

Један је био Аврам, а племе Аврамово је било као звезде небеске и као песак морски. Један је био Велики Атанасије. Остао је сам. Напустили су га аутократори, напустио га је народ, напустило га је  и свештенство. Живео је три године у једном гробу, у једној спиљи са дивљим животињама.Један је остао. Сам. Сам против целог света. А тај један  је победио, зато што је имао истину и Бога са собом. Један  и сам је победио. Као што његов тропар говори, био је „стуб Православља“, Атлас Цркве. Као Атлас подигао је на своја рамена целу подземну сферу, по старој митологији, као што је Велики Атанасије постао Атлас, на чијим раменима се ослонило цело Православље.

Немојмо се бојати, „неће недостајати Православљу војника“.

И ако ми свештеници, и ако теолози издају нашу веру, и ово камење по којем газимо ће васкрснути и узвикивати: Вера православних је истинита. И из камења и брда и планина ће изаћи нови хероји наше вере.

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Ευαγγελ. Ιωάν

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.

Шта кажу и шта раде латинизирани јерарси?

Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и други наши екуменизовани јерарси верују не у једну али у многе цркве. Прихватају папизам као цркву. Потписују сагласности, за признање тајни католика. Доводе у Грчку папу! Примају га званично у Атинској Архиепископији. Размењују целиве и поклоне! У званичном часопису Патријаршије пише: „Немогуће је да сматрамо да било ми Православни или ви Паписти имамо као  искључиво власништво наслеђе старе цркве“ (Епискепсис, 1-7-1991, бр. 464).

Називају папу „пресветим“ (Епискепсис, бр. 647, стр. 2-3,30-4-2005), „ заиста посланог од Бога“ (Католики, 22-7-2003), „блажени“ , „брат“, итд.

Усиновљују демонске теорије. Говоре: „Све религије су путеви спасења“ (Епискепсис, бр. 523, стр. 12, Женева 1995).

Приликом 6-стог Светског Сусрета Религија и Мира 4-11-1994, патријарх Вартоломеј објављује: „Ми као религиозне вође треба да уведемо на сцену духовне почетке екуменизма, братства и мира. Али да бисмо успели у томе треба да будемо уједињени у духу једног Бога… Римокатолици и Православци, Протестанти и Јевреји, Муслимани, Индијци, Будисти….“ (Епискепсис бр. 494, стр. 23, Женева 1994).

Са издатцима Цркве архиепископ Христодул  и његови следбеници, сазивају у Атини свејеретички скуп“! Сваку групу јеретика признају као цркву!

Праве договор на „Светском Савету Цркава“, да … не доведу у Православље јеретике!

Протерују православног свештеника и теолога!

„…Забрањујемо ти до изрицања одлуке Црквеног Суда, вршење свих свештенодејстава“. (Спис Свете Архиепископије, Број. Проток. ЕКС. 3173/2005).

****

„По Допису под броје. 3173/06.06.2005 Свете Архиепископије Атинске, који је послат нама и по којем смо обавештени од Пресветог Архиепископа Атине и целе Грчке г. Христодула да вам  се забрањује на одређено и до изрицања одлуке задуженог Црквеног Суда , вршење свих свештенодејстава због почињених канонских преступа, упознати смо да лично нисте у могућности да свештенодејствујете у Светом Храму светог Антонија као и у било ком другом Светом Храму“.  (допис митрополита Солуна Антима, бр. Прот. 497).

σερβ. ιRINEJ OΠΡΟΔ

„Неће недостајати Цркви војника“

Узнемиравајући феномени. По свему скромни наши јерарси не протествују. Други се одважују још више. Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и мноштво јерарха се екуменизује и масонизује. Имају све ближе односе са папом и јеретицима и одаљавају се од православног стада.

У овим тешким временима, када стражарнице издају и напуштају своје положаје, држи Бог тај мали остатак да даје борбу. Борбе о. Августина Н. Кандиота за очишћење Цркве настављају данас и други угледни свештеници, монаси и мноштво побожних Хришћана.

Где нас воде!

Фотографије говоре:

-παπικοι σερβ.σερβ..

_____________________________________

SFÂNTULUI MARE MUCENIC MINA

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: Român (ROYMANIKA)

CUVÂNT AL MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA
LA POMENIREA
SFÂNTULUI MARE MUCENIC MINA

Dacă veţi deschide Mineiele, cărţile bisericii, veţi vedea că astăzi, 11 noiembrie, este prăznuit Sfântul Mare Mucenic Mina.
Sfântul Mina s-a născut în Egipt, aproape de Nil, marele fluviu al Africii. S-a născut în timpul împăraţilor romani Diocleţian (284-305) şi Maximian (sec. III-IV), într-o epocă de multe şi mari prigoane împotriva creştinilor. S-a născut într-o ţară închinătoare la idoli, unde aproape toţi erau idolatri. Idolatri erau şi părinţii săi. Dar după ce a crescut, a auzit o predică, înflăcărata predică a unui pustnic şi aceasta l-a cucerit. A crezut în Hristos, s-a pocăit pentru trecutul său idolatru, s-a botezat şi a devenit creştin.
Apoi, când a venit vremea, a fost recrutat în armata romană. În felul acesta şi-a părăsit patria şi a ajuns în Kotieo sau Kotiaio, acolo unde astăzi este Kiutahia Frigiei în Asia Mică. Acolo a trăit şi a activat mai mult. A servit în cohorta ce se chema Rutalia, adică în tagmele militare, la dispoziţiile ighemonului Arghiriskos. Ca soldat a luat parte la diferite bătălii şi s-a distins prin bărbăţia sa. Din acest motiv şi soldaţii îl au ocrotitor.
Era aşadar soldat şi astfel este şi zugrăvit în icoane. Dar nu a rămas în armată. Deşi putea să rămână şi să ajungă la demnităţi înalte din pricina aprecierii pe care o nutreau faţă de el superiorii săi, cu toate acestea, a părăsit armata. Se scârbise de viaţa idolatră pe care o trăiau toţi în jurul său şi nu mai suporta să vadă dominând rătăcirea idolilor.
S-a retras într-un munte înalt cu peşteri. Acolo s-a aşezat şi s-a nevoit cu post aspru şi cu rugăciune ca să se curăţească pe sine de patimi. Studia Scripturile, în mod deosebit Psaltirea, plângea şi suspina. În felul acesta şi-a întărit credinţa în Hristos şi s-a umplut de râvnă împotriva idolilor. Dar nu s-a mulţumit cu atât. De ce? Sufletul omenesc este o taină. Nu s-a mulţumit cu muntele. Ceva ca o scânteie, ca nişte foc, nu-l lăsa să se liniştească. Ce era acest ceva? Era acelaşi ceva care-l chinuia şi pe Sfântul Cosma Etolianul şi îl făcuse să-şi părăsească mănăstirea şi să coboare în societate pentru a propovădui cuvântul lui Dumnezeu. Iubirea faţă de fraţi, aceasta îl marcase şi pe Sfântul Mina.
A coborât în lume, unde avea loc o groaznică prigoană împotriva creştinilor. Cu îndrăzneală a stat înaintea ighemonului şi a altor idolatri şi şi-a mărturisit credinţa sa în Hristos. Imediat l-au prins şi l-au supus la chinuri înfricoşătoare. L-au bătut. I-au frecat rănile cu gheme de păr aspru. L-au ars cu fierul înroşit în foc. L-au rănit peste tot trupul, târându-l fără milă deasupra brusturilor.
Astfel fiind rănit, în cele din urmă l-au decapitat. Sfintele sale moaşte le-au luat şi le-au dus în patria sa, în Egipt. Acolo, în timp ce împărăţea Marele Constantin, iar Arhiepiscop al Alexandriei era Marele Atanasie, a fost zidită prima biserică în cinstea Sfântului Mina. Şi Sfântul făcea minuni.

***

Sfântul Mina, iubiţii mei, are o legătură şi cu patria noastră martirică. Ce legătură? Mai întâi pentru că – după cum am spus – s-a retras într-un munte din Asia Mică, aproape de Kiutahia, unul din locurile de neuitat. Acolo, în Kiutahia, erau cinci mii de greci, cu şcoli, cu biserici, cu mitropolit. Au trăit ca sclavi 500 de ani. Apoi a venit o zi frumoasă, în iunie 1921, când patria noastră unită înainta, biruia şi elibera Epirul şi Macedonia. Atunci a înaintat şi în Asia Mică. Oştile greceşti au debarcat în Smirna şi înaintând au ajuns în Kiutahia.
Când am devenit Episcop de Florina, am cunoscut refugiaţi din Kiutahia. Când eram copii mici, de zece ani – îmi spuneau -auzeam clopotele bătând. Vine armata noastră, armata elină! – spuneau şi ieşeau toţi afară ca să-i primească. Femeile plângeau, copiii plângeau, bătrânii plângeau. Intrase armata noastră cu steagul elin. Era o zi luminoasă şi mare. Nu s-au bucurat însă nici un an şi jumătate de libertate. După un an şi jumătate a venit una dintre cele mai mari nenorociri asupra poporului nostru, o nenorocire pe care eu o consider mai cumplită decât căderea Constantinopolului. S-a spart frontul şi armata elină a fugit. Turcii au înjunghiat, au ucis… Chinuri groaznice au suferit creştinii kiutahioţi. Iată aşadar că patria noastră are o legătură cu Sfântul Mina. De aceea, multe din oraşele ei i-au ridicat biserici şi îl cinstesc. Dacă mergi în Tesalonic în ziua pomenirii lui, este hram la una dintre cele mai frumoase biserici ale lui. Îl sărbătoresc şi marea insulă Creta; în Herakleios este cea mai mare biserică a lui. Îl cinsteşte şi Florina, care are refugiaţi din Kiutahia. Şi alte ţări ortodoxe îl cinstesc pe Sfântul Mina, precum Rusia şi Bulgaria.
Dar şi un alt fapt istoric îl leagă pe Sfântul Mina de dulcea noastră patrie. În 1943, atunci când eram sclavi sub italieni şi germani, patria noastră a suferit multe. Atunci, în timpul celui de-al doilea Război Mondial, acolo jos, în Africa, a apărut o mare fiară, un soldat neamţ căruia îi spuneau Rommel. Acesta îi urmărea pe englezi şi se apropia să intre în Alexandria. Ar fi cuprins întreaga Africă, ar fi înaintat mai mult, dincolo de Suez. Frică şi groază i-a cuprins pe toţi. Prin urmare, printre altele, mavragoriţii de aici îi urau şi-i spuneau: “Vasta, Rommel!”. De ce? Voiau să învingă Rommel, pentru a scumpi alimentele şi ei să se îmbogăţească, ticăloşii şi atot-ticăloşii. Ce fiară este omul şi ce ispită sunt arginţii! Iar în timp ce aceştia se rugau aşa, Dumnezeu nu i-a ascultat; i-a ascultat pe ceilalţi. Şi ce s-a întâmplat? Rommel a fost învins şi a fost învins de o brigadă elină, de 6700 de elini! Aceştia, după ocupaţie, au plecat din Elada. S-au urcat în corăbii şi s-au dus în Alexandria. Când au ajuns acolo, Alexandria plângea. “Au venit elinii, ziceau, vom învinge!”… Aceştia au alcătuit o brigadă de zece mii de bărbaţi. Şi au înaintat, au înaintat până au ajuns în munţi, la cca.100 km în vestul Alexandriei. Acolo, stop! I-a oprit Rommel. Şi a avut loc o bătălie, o bătălie puternică, într-un loc căruia îi spuneau în arabă “El Alamein”. “El Alamein” înseamnă “locul lui Mina”, deoarece în acea parte este o biserică veche a Sfântului Mina. A rămas istoric acest sat litoral al Egiptului, care după cum am spus la început, este locul unde s-a născut Sfântul Mina. Acolo elinii au dat bătălia. Şi-au făcut cruce, au cântat “Apărătoare Doamnă”, s-au luptat şi l-au învins pe Rommel. Englezii au recunoscut că împreună-autor al acestei biruinţe era şi Sfântul Mina şi au zidit o biserică nouă acolo, la El Alemein, în Africa. Deoarece acolo, pentru prima dată, s-a rupt axa. În acea noapte, Sfântul Mina a ieşit din bisericuţa sa şi călare pe calul său alb, în fruntea soldaţilor şi a demnitarilor elini, a nimicit puterile întunericului şi ale păcatului.

***

Iubiţii mei!
Să-l imităm şi noi pe Sfântul Mina. După cum el prin cuvântul său, prin exemplul său, prin viaţa sa ascetică, dar şi prin jertfa şi prin sângele său a întărit credinţa în Hristos, aşa şi noi, să fim gata de luptă. Ne aflăm într-o epocă în care conduce cineva mai rău decât Rommel. Ne aflăm într-o epocă a Satanei şi trebuie să aşteptăm multe răutăţi. Să devenim o altă brigadă, având ca armă atotputernică rugăciunea. Prin rugăciunile Sfântului Mina, Dumnezeu să ne miluiască! Amin.

(Omilie a Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin Kandiotul, în Sf. Biserică a Sf. Panteleimon din Florina, vineri, 10.11.1989, în ajunul sărbătorii la Vecernie)

ESTE NEVOIE DE MUSTRARE

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: Român (ROYMANIKA)

PREDICA MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA LA POMENIREA
SFÂNTULUI TEODOR STUDITUL
– 11 noiembrie –

ESTE NEVOIE DE MUSTRARE

180px-theodore_the_studite1În anii de demult, iubiţii mei, era în floare monahismul. Existau multe mănăstiri şi toate aveau călugări. În Eparhia noastră, de pildă, au fost multe mănăstiri: în Kladorrahi – Mănăstirea Maicii Domnului, în regiunea Kaimaktsalan – Mănăstirea Sfântului Haralambie, pe înălţimea istorică a Florinei, la 1033 m – Mănăstirea Sfântului Marcu, în Pisoderi – Mănăstirea Sfintei Treimi, în mica insulă a Sfântului Ahilie două-trei mănăstiri, pe malurile prăpăstioase ale Prespei celei Mari – peşteri-mănăstiri. Şi în toate aceste mănăstiri existau călugări.
Existau atunci! Astăzi? Astăzi niciun călugăr. Mănăstirile s-au pustiit. Şi doar bisericile lor se mai păstrează şi se adună evlavioşii creştini în zilele de sărbătoare şi-şi amintesc de măreţiile trecute. Nicăieri vreun călugăr! Şi dacă vreodată apare vreun călugăr, oamenii de astăzi imediat îşi deschid gurile şi limbile şi varsă venin împotriva vieţii călugăreşti. Ce vor – zic – călugării în veacul XX? Ce oferă ei lumii?… Oameni nemulţumitori, câţi acuzaţi mănăstirile; dacă n-ar fi existat mănăstirile, n-ar mai fi existat Ortodoxia. Mănăstirile în anii cei de demult erau fortăreţe ale credinţei. Năşteau cuvioşi şi asceţi, martiri şi mărturisitori, dascăli şi părinţi ai Bisericii, care se nevoiau pentru credinţa ortodoxă. Iar în aceste mănăstiri în anii sclaviei, raialele aflau curaj şi mângâiere…
Unul dintre cei mai mari nevoitori ai petrecerii monahiceşti este şi Sfântul Teodor Studitul, căruia Biserica îi sărbătoreşte pomenirea pe 11 noiembrie. Să vedem repede viaţa lui, ca să ne minunăm de ce eroi au dat Mănăstirile.

***

Sfântul Teodor Studitul s-a născut în Constantinopol în veacul al IX-lea, în vremea necredinciosului împărat Constantin Copronim, care îi prigonea pe toţi cei care venerau sfintele icoane. Părinţii lui erau printre cele mai alese şi evlavioase familii din Cetate. Groaznicul eres al iconomahilor nu a putut să întineze câtuşi de puţin familia Sfântului Teodor. Părinţi şi copii, toată familia, rămăseseră credincioşi Ortodoxiei. În familie se distingeau cei doi fraţi: Teodor şi Iosif. Iosif a devenit Arhiepiscop al Tesalonicului.
Teodor avu o mare vocaţie faţă de ştiinţa de carte. Părinţii aveau toate mijloacele ca să-l trimită la studii. Şi Teodor a studiat retorica, poezia, filosofia şi alte ştiinţe şi a devenit unul din cei mai educaţi tineri din vremea sa. Ar fi putut să evolueze, să aibă mari funcţii şi să se desfăteze de onoruri şi de slavă. Dar Sfântul Teodor a ales un alt drum; a ales calea cea strâmtă şi îngustă a credinţei şi a virtuţii; a ales drumul Golgotei, viaţa crucificată, viaţa monahilor. În această alegere l-a ajutat mult un important monah din acea vreme, care se numea Platon şi care era unchiul lui, fratele mamei lui. Platon se nevoia într-un munte înalt din Olimpul Bithiniei şi venise în Cetate, ca să lupte pentru credinţa ortodoxă. Platon a fost găzduit în casa surorii lui, în casa Sfântului Teodor. Acolo, l-a cunoscut pe Teodor şi pe fratele său Iosif, şi prin cuvintele lui fierbinţi, dar mai mult decât toate prin exemplul său, a izbutit să aprindă un foc în inimile tinerilor şi în general ale întregii lui familii.
Teodor l-a urmat pe unchiul său şi s-a făcut călugăr lângă el în mănăstirea Sakudion. Acolo, a arătat o mare smerenie şi ascultare. Făcea cele mai grele munci ale mănăstirii şi se necăjea pe sine ca nimeni altul. Citea continuu Sfânta Scriptură, scrierile Părinţilor Bisericii şi Vieţile Sfinţilor, iar ochii i se umpleau de lacrimi, pentru că vedea în sfintele cărţi cum vrea Dumnezeu să fie omul şi cum omul cade în păcat, şi că de acolo, Dumnezeu Îl ia iarăşi pe păcătos, Îl ridică, Îl înalţă sus, până la stelele cerului, şi-l face să concureze cu sfinţii îngeri şi arhangheli. Slavă puterii şi iubirii Tale de oameni, Doamne!
Sfântul Teodor a scris nu doar cuvinte şi omilii, ci şi imne. Temele religioase, care îl emoţionau atât de mult, le-a transformat în poeme, în cântari. Şi aşa cum un îndrăgostit cântă ca să-şi exprime erosul lui, dragostea lui, aşa şi Sfântul Teodor făcea poeme religioase, ca să-şi exprime iubirea lui, erosul lui, faţă de Hristos. Frumoasele cărţi ale Bisericii – Octoihul, Penticostarul, conţin multe imne ale lui. Şi nu există în lume poeme religioase mai frumoase ca poemele pe care le conţin aceste cărţi. Picură miere, mierea Ortodoxiei.
Sfântul Teodor, după moartea unchiului său Platon, a ajuns egumen în mănăstirea Sakudion. După câţiva ani l-au chemat să fie egumen la vestita Mănăstire Studion, care era lângă Constantinopol. Mănăstirea Studion, în anii Sfântului Teodor progresase mult; s-a dovedit un bastion al Ortodoxiei.
Dar vremurile în care a trăit Sfântul Teodor erau foarte dificile. La palat, Împăratul Constantin, fiul Irinei, şi-a izgonit femeia legiuită şi trăia în chip nelegiuit cu alta. Şi s-a găsit un preot care i-a cununat la palat. Sminteala era mare. Dar nimeni nu a îndrăznit să mustre fărădelegea. Doar Sfântul Teodor Studitul, ca un alt Înaintemergător, l-a mustrat pe împărat şi i-a spus: „Nu ţi se cuvine ţie!”. Pentru această mustrare l-au arestat. L-au lovit şi l-au trimis în exil la Tesalonic. A doua oară a fost exilat când a protestat pentru că Patriarhul nu a vrut să-l caterisească pe acel preot linguşitor, care s-a dus la palat şi l-a cununat în chip nelegiuit pe împărat.
A treia oară a fost exilat când Împăratul Leon al V-lea Armeanul a vrut să dea jos icoanele. Atunci Teodor a protestat cu toată puterea sufletului său şi a făcut în Cetate un miting sau manifestaţie de protest religios împotriva necredinciosului împărat. Multe a suferit în acest ultim exil al său în Smirna. Nu doar el, ci şi sute din monahii lui, ce au fost exilaţi şi schilodiţi.
Multele exiluri şi chinuri îl epuizaseră pe Sfântul Teodor. Şi pe 11 noiembrie 826 şi-a dat duhul său lui Hristos, pentru a Cărui credinţă s-a nevoit atât de mult. Cu puţine zile înainte şi-a presimţit moartea, i-a strigat pe monahi, i-a sfătuit să păzească credinţa ortodoxă şi să rămână statornici şi neclintiţi. În ultima zi a spus monahilor să aprindă lumânări şi să cânte: „Fericiţi cei fără prihană”…, iar imediat ce au ajuns la stihul „În veac nu voi uita îndreptările Tale” (Psalmul 118: 93), şi-a dat duhul.

***

Iubiţii mei creştini, câţi aţi citit astăzi viaţa Sfântului Teodor Studitul; trăim şi noi astăzi în vremuri dificile. Fărădelegea şi necredinţa şi-au ridicat capul la înălţime. Îi ameninţă pe toţi. Cine îndrăzneşte să-i mustre pe aceştia care fac nelegiuire? Şi cu toate acestea, decât orice altă epocă, epoca noastră are nevoie de mustrare. Să-L rugăm pe Domnul să trimită iarăşi Bisericii Lui noi asceţi şi predicatori, care să imite exemplul neînfricatului erou al Ortodoxiei, Sfântul Teodor Studitul.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: “Myripnoa anthi”)

Η ΜΑΝΔΡΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Τοῦ ἁγ. Ἰωάννου τοῦ Χρυσοστόμου

ΟΜΙΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΥΑΓΓΕΛΙΚΗ ΠΕΡΙΚΟΠΗ

Η ΜΑΝΔΡΑ

«Ὁ ποιμὴν ὁ καλὸς τὴν ψυχὴν αὐτοῦ τίθησιν ὑπὲρ τῶν προβάτων» (Ἰωάν. 10,11)

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἑορτὴ καὶ πανήγυρις. Ἑορτάζει ἕνας ἀπὸ τοὺς μεγαλυ­τέρους πατέρας καὶ διδασκάλους τῆς Ἐκκλησίας μας, ὁ ἅγιος Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος. Μίλησα ἄλλοτε γιὰ τὸν βίο του καὶ γιὰ τὸ τέλος του στὰ Κόμανα τῆς Ἀρμενίας. Τώρα ἂς ῥίξουμε μιὰ ματιὰ στὸ εὐαγγέλιο τῆς ἑορτῆς.

* * *

Τὸ ἀκούσατε; Ὁ Κύριος ὁμιλεῖ παραβολι­κῶς. Ὁμιλεῖ γιὰ μαντρί, γιὰ πρόβατα, γιὰ τσο­πᾶνο, γιὰ λύκους. Μὲ τέτοια ἁπλᾶ λόγια μίλησε ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός.
Τὸ μαντρί. Τί εἶνε τὸ μαντρὶ ὅλοι ξέρουμε· εἶνε τὸ μέρος ὅπου ὁ τσοπᾶνος ἀσφαλίζει τὰ πρόβατά του τὴ νύχτα, μὲ φρουρὸ τὰ τσοπανόσκυλα. Καὶ τί εἰκονίζει τὸ μαντρί; Τὸ μαντρὶ εἰκονίζει τὴν Ἐκκλησία. Ὅπως τὰ πρόβατα μα­ζεύον­ται στὸ μαντρὶ κ’ εἶνε ἀσφαλισμένα, ἔτσι καὶ ὅ­ποιος μπαίνει στὴν Ὀρθόδοξο Ἐκκλησία. Ἀρ­κεῖ νὰ ἔρχεται μὲ πίστι καὶ εὐλάβεια, ὄ­χι ἀθεόφοβα καὶ μὲ ἀμφιβολίες. Ὅποιος βρί­σκεται κον­τὰ στὸ Θεό, αἰσθάνεται ἀσφάλεια.
Μαντρὶ λοιπὸν ἡ Ἐκκλησία. Καὶ πρόβατα; Οἱ Χριστιανοί. Ὅπως μέσ᾽ στὴ στάνη ὁ τσο­πᾶ­νος δὲ βάζει τσακάλια καὶ λύκους, ἀλλὰ βάζει μόνο ἥμερα πρόβατα, ἔτσι καὶ στὴν Ἐκ­κλη­σία ἔρχονται ἄνθρωποι εἰρηνικοὶ καὶ ἥσυχοι σὰν τὰ πρόβατα. Πρόβατα εὐλογημένα εἶνε οἱ πιστοί. Γιατί παρομοιάζονται μὲ πρόβατα; Γιὰ τρεῖς λόγους. Πρῶτον, διότι τὸ πρόβατο εἶνε τὸ πιὸ ἥμερο καὶ ἥσυχο ζῷο. Δὲ δαγκώνει, δὲν κλωτσάει, δὲν ἐπιτίθεται σὲ κανένα. Εἶνε ἄκακο καὶ φρόνιμο. Ἔτσι πρέπει νὰ εἶνε κι ὁ Χριστιανός· πρᾶος καὶ γαλήνιος, συνετὸς καὶ ἀ­όργητος. Παρομοιάζονται ἐπίσης μὲ πρόβατα οἱ Χριστιανοί, γιατὶ κανένα ἄλλο ζῷο δὲν εἶ­νε τόσο εὐεργετικὸ ὅσο τὸ πρόβατο. Καὶ τί δὲν προσφέρει· τὸ γάλα του, τὸ βούτυρό του, τὸ μαλλί του, τὸ δέρμα του, τὸ κρέας του· λένε ὅτι ἀκόμα κι ἀπὸ τὰ ἔντερά του κατασκευ­ά­ζονται χορδὲς κιθάρας. Δὲν εἶνε ὅπως λ.χ. ὁ χοῖρος πού, ὅσο ζῇ, μόνο τρώει καὶ λερώνει. Ἕνας ἀρχαῖος φιλόσοφος λέει, ὅτι μὲ τὸ χοῖ­ρο μοιάζει ξέρετε ποιός; Ὁ φιλάργυρος καὶ πλεονέκτης. Αὐτός, ὅσο ζῇ, κανένα καλὸ δὲν κάνει, «δὲ δίνει οὔτε νερὸ στὸν ἄγγελό του». Μόνο ὅταν πεθάνῃ, τότε μαζεύον­­ται ἀπὸ παντοῦ οἱ συγγενεῖς νὰ μοιραστοῦν τὴν περιουσία του, καὶ γλεντοῦν, ὅπως γλεντοῦν στὰ χω­ριὰ ὅταν σφάζουν τὸ χοῖρο. Χριστιανὸς ποὺ δὲ βοηθάει τὸν πλησίον του, ποὺ δὲν εἶνε σπλαχνικὸς καὶ εὐεργετικός, αὐτός, λέει ὁ ἱε­ρὸς Χρυσόστομος, εἶνε ἄχρηστος. Ὄχι λοι­πὸν χοιρώδεις ὑπάρξεις, ἀλλὰ πρόβατα εὐ­ερ­γε­τικὰ νὰ εἴμαστε. Παρομοιάζον­ται ἀκόμη οἱ Χριστιανοὶ μὲ πρόβατα ὄχι μόνο γιὰ τὴν πραότητα καὶ τὴν εὐεργετικότητά τους, ἀλλὰ καὶ διότι εἶνε ὑπάκουοι καὶ πειθαρχικοί. Τὸ πρόβατο δὲν εἶνε σὰν τὸ κατσίκι, ποὺ ἀ­πομακρύνεται καὶ ξεστρατίζει· εἶνε ὑπάκουο, πειθαρ­χεῖ κι ἀκολουθεῖ τὸν ποιμένα του.
Εἴπαμε ὣς τώρα, ὅτι μαντρὶ εἶνε ἡ Ἐκκλησία καὶ πρόβατα οἱ Χριστιανοί. Τώρα νὰ ποῦμε γιὰ τὸν τσοπᾶνο. Τί κάνει ὁ τσοπᾶνος; Ἀγαπᾷ τὰ πρόβατά του, τώρα τὸ χει­μῶ­να τὰ πηγαίνει στὰ χειμαδιὰ τῆς Θεσσαλί­ας, τὸ καλοκαίρι μὲ σφυρίγματα τ’ ἀνεβάζει στὰ ψηλὰ βουνά, στὸν Ὄλυμπο καὶ στὴν Πίνδο, κοντὰ σὲ δροσερὲς πηγὲς καὶ ποτάμια, νὰ πιοῦν καθαρὸ νερό. Τὴ νύχτα τὰ φυλάει. Ἔχει καὶ τσοπανόσκυλα, νὰ μὴν πλη­σιάζουν λύκοι. Μένει κοντά τους. Ἂν κάποιο πρόβατο ἀῤ­ῥωστήσῃ, τὸ περιποιεῖται. Ἂν πά­θῃ ψώρα – ψωριά­σῃ, τὸ βγάζει ἀπ᾽ τὸ μαν­τρὶ καὶ τὸ φροντίζει ἰδιαιτέρως μέχρι νὰ θερα­πευ­θῇ. Καὶ ἐπιστρέφον­τας στὸ μαντρὶ κάθε βράδυ τὰ μετράει. Εἶδα ἐγὼ στὴν Πίνδο τσο­πᾶνο στενοχωρημένο. ―Τί ἔχεις; λέω. ―Νά, μέτρησα τὰ πρόβατα καὶ μοῦ λείπει ἕνα. Ποῦ νά ᾽νε τώρα; Δὲν ἡσυχάζω. Θὰ πάω νὰ τὸ βρῶ… Πῆγε, καὶ ὕστε­ρα ἀπὸ καμμιὰ ὥρα, ἀφοῦ περι­πλανήθηκε, τὸ βρῆκε. Ἱδρωμένος γύρισε μὲ τὸ πρόβατο στὸν ὦμο, ἀλλὰ μὲ χαρὰ στὴν καρ­διά. Ποιός λοιπὸν εἶνε ὁ τσοπᾶνος τῆς παραβολῆς; Εἶνε ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Κανένας τσοπᾶ­νος δὲν ἀγάπησε τὰ πρόβατά του ὅπως ὁ Χριστὸς τοὺς ἀνθρώπους. Ὑπὲρ αὐτῶν καὶ ἔπαθε καὶ σταυρώθηκε καὶ ἀναστή­θηκε. Αὐτὸς εἶ­νε «ὁ ποιμὴν ὁ καλός» (Ἰωάν. 10,11). Κι ὅπως ὁ τσοπᾶνος ποὺ ἔχει πολλὰ κοπάδια, χιλιάδες πρόβατα, λέγεται ἀρχιτσέλιγ­γας καὶ τὰ ἐμπιστεύεται ἕνα κοπάδι στὸν ἕνα, ἕνα κοπάδι στὸν ἄλλο, στοὺς λεγομένους πιστικούς, ἔτσι καὶ ὁ ἀρχιποίμην Χριστὸς ἐμπιστεύεται τοὺς Χριστιανοὺς σὲ ἀνθρώπους ποιμένας. Ποιοί εἶν’ αὐτοί; Εἶνε οἱ ἱερεῖς καὶ μάλιστα οἱ ἐπίσκοποι. Τί κρατᾶμε στὰ χέρια; Τὴν ἀρχιερατικὴ ῥάβδο. Δὲν τὴν ἔχουμε γιὰ ἐ­πίδειξι – ὁ Θεὸς νὰ μᾶς συχωρέσῃ. Τί εἶν᾽ αὐ­τή; Εἶνε ποιμενικὴ ῥάβδος, εἶνε ἡ γκλίτσα τοῦ τσοπάνου. Ἔχει σημασία. Ὅπως ὁ τσοπᾶνος, ἅ­μα ἕνα πρόβατο φύγῃ μακριά, μὲ τὴ γκλίτσα τὸ φέρνει πάλι κοντά, ἔτσι κ᾽ ἐμεῖς τὰ πρόβα­τα ποὺ ξεμακραίνουν ἀπ᾽ τὸ μαντρὶ πρέπει νὰ τὰ μαζεύουμε μὲ τὴ γκλίτσα, μὲ λόγο δηλαδὴ αὐστηρό, ἐπιτιμητικό, ἐλεγκτικό. Τσοπάνηδες εἴμαστε κ᾽ ἐμεῖς· βόσκουμε ὅμως πρόβατα λο­γικά. Μικρὸς τσοπᾶνος εἶνε καὶ ὁ κάθε ἱερεύς· ἄλλος ἔχει ἑκατὸ πρόβατα (ἑκατὸ Χριστι­ανούς), ἄλλος διακόσα, ἄλλος τριακόσα, ἄλ­λος χίλια καὶ πλέον πρόβατα. Πρέπει νὰ φυλάῃ τὸ ποίμνιό του ὁ ἱερεύς, ἰδίως σὲ ἡμέρες πονηρές. Τὸ καλοκαίρι ὁ τσοπᾶνος εἶνε ἤρεμος καὶ παίζει φλογέρα, ἀλλὰ τὸ χειμῶνα δὲν κοιμᾶται· ἔχει τσοπανόσκυλα καὶ σφεντόνα καὶ πέτρες, κ’ εἶνε ἕτοιμος. Γιατὶ τὸ χειμῶνα βγαίνουν οἱ λύκοι· κι ἅμα βροῦν τὸ μαντρὶ ἀ­φύλαχτο, μπαίνουν καὶ τὸ ρημάζουν.
Καὶ ποιοί εἶνε οἱ λύκοι; Ὅπως ὑπάρχουν λύκοι στὰ δάση, ἔτσι ὑπάρχουν καὶ λύκοι μέσ᾽ στὶς ἀνθρώπινες κοινωνί­ες. Λύκοι φο­βεροί, ποὺ ῥουφοῦν αἷμα, εἶνε οἱ ὑλισταὶ καὶ ἄ­θεοι, οἱ ἐκμαυλισταὶ καὶ διαφθορεῖς τῶν ἀ­θῴων, εἶ­νε πρὸ πάντων οἱ πλάνοι καὶ οἱ αἱρετικοί. Αὐ­τοὶ οἱ τελευταῖοι εἶνε καὶ προβατόσχημοι. Ἐνῷ δηλαδὴ εἶνε λύκοι, φοροῦν προβειὰ καὶ παριστάνουν τὰ πρόβατα πρὸς ἐξαπάτησιν τῶν ἀ­φελῶν. Τέτοιοι εἶνε ἰδίως οἱ χιλιασταί. Εἶνε «λύκοι βαρεῖς» (Πράξ. 20,29). Σ᾽ ἕ­να χωριὸ στὰ Τρίκαλα τῆς Θεσσαλίας δὲν πρόσεχε φαίνεται ἐκεῖ ὁ ποιμὴν – ὁ παπᾶς, μπῆκαν μέσα δυὸ – τρεῖς χιλιασταί, καὶ στὸ τέλος ὁλόκληρο τὸ χωριὸ ἔγινε χιλιαστικό. Χτυπάει ἡ καμπάνα, κι οὔτε ἕνας δὲν πατάει στὴν ἐκκλησία· πηγαίνουν στὴ χάβρα τῶν Ἑβραίων.
Ὑπάρχουν λοιπὸν «λύκοι βαρεῖς». Ἀλλὰ δό­ξα τῷ Θεῷ ὑπάρχουν καὶ ποιμένες. Ἀλλοίμονο ἂν δὲν ὑπῆρχαν. Ἕνας τέτοιος ἐκλεκτὸς ποι­μήν, πρότυπο ποιμένος, εἶνε ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος ποὺ ἑορτάζει σήμερα. Ὅλοι ἐμεῖς τώρα νὰ μαζευτοῦμε, πατριάρχες, δεσποτάδες καὶ χιλιάδες παπᾶδες μὲ τὰ ῥάσα καὶ τὰ καλυμμαύχια μας, δὲν φτειάνουμε οὔτε τὸ νυ­χάκι τοῦ ἁγίου Ἰωάννου τοῦ Χρυσοστόμου. Ἦτο μέγας, ἦτο γίγας. Φύλαξε τὸ ποίμνιό του μέρα-νύχτα. Ἀγωνίστηκε γιὰ τὴν Ἐκκλησία, γιὰ τὴν κοινωνία, γιὰ τὴν οἰκογένεια. Ἀγωνίστηκε ἐναντίον τῶν παθῶν τῆς ψυχῆς. Ἀγωνίστηκε ἐναντίον τῶν αἰσχρῶν θεαμάτων, ἐ­ναντίον τῆς πλεονεξίας καὶ τῆς πολυτελείας, ἐναντίον τῶν ἀσπλάχνων καὶ ἀδίκων πλουσί­ων, ἐναντίον φαύλων ἡγεμόνων, ἐναν­τίον δι­εφθαρμένων γυναικῶν τῆς αὐλῆς. Ἀγωνίστηκε καὶ ἐναντίον μιᾶς βασιλίσσης, τῆς λεγομένης Εὐδοξίας. Ἀγωνίστηκε τέλος ἐναντίον τῶν φαύλων κληρικῶν. Ὁ μὲν λαὸς τὸν λάτρευε, οἱ παπᾶδες ὅμως δὲν τὸν ἀγαποῦσαν. Πεντακόσους παπᾶδες εἶχε ἡ ἀρχιεπισκοπή· πόσοι ἔμειναν κοντά του; Μόνο πέντε! Διότι μέρα – νύχτα τοὺς ὑπενθύμιζε· Φρουρεῖτε καὶ φροντίζετε τὸ ποίμνιό σας, καὶ «δωρεὰν ἐλάβετε, δωρεὰν δότε» (Ματθ. 10,8). Ὅλοι λοιπὸν αὐ­τοὶ (παπᾶδες, δεσποτᾶδες, γυναῖκες, πλεονέκτες καὶ ἅρπαγες) μαζεύτηκαν καὶ τὸν ἔῤ­ῥιξαν ἀπὸ τὸ θρόνο. Τὸν ἐξώρισαν 700 χιλιόμετρα μακριά, κ᾽ ἐκεῖ παρέδωσε τὸ πνεῦμα. Οἱ τελευταῖοι του λόγοι ἦταν «Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν».
Αὐτὸς ἦταν ὁ Χρυσόστομος, ὁ καλὸς ποιμὴν ποὺ θυσίασε τὴ ζωή του ὑπὲρ τῶν προβάτων.

* * *

Τελείωσα. Σᾶς ἐξήγησα τὸ εὐαγγέλιο. Στάνη εἶνε ἡ Ἐκκλησία μας, μάνδρα ἁγία καὶ πεφυ­λαγμένη. Πρόβατα ἐκλεκτὰ τῆς ποίμνης τοῦ Χριστοῦ εἶστε ἐσεῖς. Ποιμένες οἱ ἱερεῖς καὶ οἱ ἐπίσκοποι – μακάρι νὰ εἶνε ὅλοι Χρυσό­στομοι καὶ Βασίλειοι. Καὶ «λύκοι βαρεῖς» εἶνε οἱ αἱρετικοί, οἱ χιλιασταὶ καὶ οἱ ἄλλοι. Μακριά, παιδιά μου, μακριά ἀπ’ αὐτούς! Οὔτε ἕνας, οὔ­τε σπό­ρος νὰ μὴν ὑπάρχῃ στὴν περιφέρειά σας. Μὴ παρασυρθῇ κανείς. Πρόβατο, ποὺ φεύγει ἀπ᾽ τὸ μαντρί, τὸ τρώγει ὁ λύκος· καὶ Χριστιανὸς ποὺ ἀπομακρύνεται ἀπὸ τὴν Ἐκ­κλησία, θὰ τὸν φᾶνε οἱ διαφόρων εἰδῶν λύκοι!
Ἀδελφοί μου, μείνετε πιστοὶ στὸ Θεό, πιστοὶ στὰς παραδόσεις, πιστοὶ στὴν πατρίδα! Ἔτσι ἡ εὐλογία τοῦ ἁγίου Ἰωάννου τοῦ Χρυσοστόμου θὰ εἶνε μετὰ πάντων ὑμῶν· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου, εις τον ιερό ναὸ Ἁγ. Ἰω. Χρυσοστόμου Κομάνου – Ἑορδαίας Πέμπτη 13-11-1975)

________________

STA ROYMANIKA

________________

Omilie a Mitropolitului AUGUSTIN de Florina la pericopa evanghelică a Sfântului Ioan Gură de Aur

STAULUL

„PĂSTORUL CEL BUN ÎŞI PUNE SUFLETUL PENTRU OI”
(Ioan 10, 11)


Astăzi, iubiţii mei, este sărbătoare şi praznic. Este sărbătorit unul din cei mai mari Părinţi şi Dascăli ai Biserici noastre, Sfântul Ioan Gură de Aur. Am vorbit altădată despre viaţa sa şi despre sfârşitul său în Comana Armeniei. Acum să aruncăm o privire peste Evanghelia sărbătorii.



Aţi ascultat-o? Domnul vorbeşte în parabole. Vorbeşte despre staul, despre oi, despre păstori, despre lupi. Cu astfel de cuvinte simple vorbea Domnul nostru Iisus Hristos.
Ce este un staul ştim toţi; staulul este acel loc unde ciobanul îşi păzeşte oile în timpul nopţii, având ca paznic şi câinii ciobăneşti. Şi ce reprezintă staulul? Staulul reprezintă Biserica. După cum oile se adună în staul şi sunt ocrotite, tot aşa oricine intră în Biserica Ortodoxă. Este suficient să vină cu credinţă şi evlavie, nu fără frică de Dumnezeu şi cu îndoieli. Cine se află lângă Dumnezeu, simte siguranţă, ocrotire.
Aşadar staulul este Biserica. Şi oile? Creştinii. După cum în stână ciobanul nu aşează şacali şi lupi, ci adună doar oi liniştite, aşa şi în Biserică vin oameni paşnici şi liniştiţi ca oile. Oi binecuvântate sunt credincioşii. De ce sunt asemănaţi cu oile? Din trei motive. Întâi, pentru că oaia este animalul cel mai blând şi liniştit. Nu muşcă, nu loveşte, nu atacă pe nimeni. Este fără răutate şi cuminte. Aşa trebuie să fie şi creştinul: blând şi liniştit, înţelept, cuviincios şi negrabnic la mânie. De asemenea, creştinii sunt asemănaţi cu oile, deoarece nici un alt animal nu este atât de binefăcător ca oaia. Şi ce nu oferă ea: laptele ei, untul ei, lâna ei, pielea ei, carnea ei. Spun unii că până şi din intestinele ei se confecţionează corzi pentru chitară. Nu este precum de pildă porcul, care cât trăieşte doar mănâncă şi murdăreşte. Un vechi filosof spune că se aseamănă cu porcul, ştiţi cine? Iubitorul de arginţi şi lacomul. Acesta, cât trăieşte, nu face niciun bine, „nu-i dă apă nici îngerului său”. Doar când moare, atunci se adună de pretutindeni rudele să împartă averea şi chefuiesc cum chefuiesc oamenii de la sate când junghie porcul. Creştinul care nu-şi ajută aproapele, care nu este milosârd şi binefăcător, acesta, zice Sfântul Ioan Gură de Aur, este netrebnic. Aşadar, să fim nu fiinţe porcine, ci oi binefăcătoare. Creştinii mai sunt asemenea cu oile nu doar pentru blândeţea şi dispoziţia de a face bine, ci pentru că sunt ascultători şi supuşi. Oaia nu este ca şi capra, care se îndepărtează şi se rătăceşte, este ascultătoare, disciplinată, se supune şi îşi urmează păstorul.
Am spus până acum că turma este Biserica şi oile sunt creştinii. Acum să spunem despre ciobani. Ce face ciobanul? Îşi iubeşte oile. Acum, iarna, le duce în păşunile Thesaliei, vara le urcă în munţi înalţi, în Olimp şi Pind, cu fluieraşele, lângă izvoare şi râuri răcoroase, să bea apă curată. Noaptea le păzeşte. Are şi câini ciobăneşti, să nu se apropie lupii. Rămâne lângă ele. Dacă vreo oaie se îmbolnăveşte, o îngrijeşte. Dacă face râie, o scoate din staul şi o îngrijeşte în mod deosebit până se vindecă. Şi întorcându-se în staul în fiecare seară le numără. Am văzut în Pind un cioban trist.
– Ce ai? – îi zic.
– Iată, mi-am numărat oile şi-mi lipseşte una. Unde să fie acum? Nu am linişte. Mă voi duce să o găsesc…
S-a dus şi după aproape o oră după ce a rătăcit, a găsit-o. Transpirat, s-a întors cu oaia pe umăr, dar cu bucuria în inimă. Aşadar cine este păstorul din pildă? Este Domnul nostru Iisus Hristos. Nici un cioban nu şi-a iubit oile aşa cum Hristos i-a iubit pe oameni. Pentru ei a şi pătimit şi a fost răstignit şi a înviat. Acesta este „Păstorul cel Bun” (Ioan 10, 11). Şi precum ciobanul care are multe cirezi, mii de oi, se numeşte arhistrungar şi încredinţează o cireadă unuia, o cireadă altuia, aşa-numiţilor oameni de încredere, aşa şi Arhipăstorul Hristos îi încredinţează pe creştini oamenilor-păstori. Cine sunt aceştia? Sunt preoţii şi, desigur, episcopii. Ce ţinem în mâini? Toiagul arhieresc. Nu îl purtăm demonstrativ – Dumnezeu să ne ierte. Ce este acesta? Este toiag păstoresc, este toiagul ciobanului. Are o importanţă. După cum ciobanul, dacă o oaie se îndepărtează o aduce înapoi cu toiagul, aşa şi noi pe oile care s-au îndepărtat de staul trebuie să le adunăm cu toiagul, adică prin cuvântul sever, de canonisire şi de mustrare. Păstori sau ciobani suntem şi noi; însă noi paştem oi cuvântătoare. Un mic cioban este şi fiecare preot; unul are o sută de oi (o sută de creştini), altul două sute, altul trei sute, altul mii şi mai multe oi. Preotul trebuie să-şi păzească turma sa, în mod deosebit în zilele rele. Vara ciobanul este liniştit şi cântă din fluier, dar iarna nu doarme; are câini ciobăneşti şi praştie cu pietre şi este gata. Pentru că iarna ies lupii; şi dacă găsesc staulul nepăzit intră şi îl devastează.
Şi cine sunt lupii? După cum există lupi în pădure, tot aşa există lupi şi în societăţile umane. Lupi înfricoşători, care sug sânge, sunt materialiştii şi ateii, sunt profitorii şi cei ce corup pe cei nevinovaţi, sunt înainte de toate cei înşelaţi şi eretici. Cei din urmă mai au şi înfăţişare de oaie. Adică, deşi sunt lupi, poartă piei de oaie şi se prezintă drept oi spre înşelarea celor naivi. Aşa sunt în principal hiliaştii (martorii lui Iehova). Sunt „lupi grei” (Faptele Apostolilor 20, 29). Într-un sat din Trikala (Thesalia), păstorul – preot se pare că nu a fost atent la asta, au intrat înăuntru doi, trei iehovişti şi în cele din urmă întregul sat a devenit iehovist. Trage clopotul şi niciun creştin nu aleargă la biserică; merg la havra (tam-tam-ul) evreilor.
Aşadar, există „lupi grei”. Dar slavă lui Dumnezeu există şi păstori. Şi vai şi amar dacă n-ar exista. Un astfel de păstor ales, model de păstor este Sfântul Ioan Gură de Aur care este sărbătorit astăzi. Să ne adunăm acum noi toţi, patriarhi, episcopi şi mii de preoţi cu rasele şi cu camilăfcile noastre, nu ajungem nici la degetul mic al Sfântului Ioan Gură de Aur. A fost mare, a fost un gigant. Şi-a păzit turma sa zi şi noapte. S-a luptat pentru Biserică, pentru societate, pentru familie. S-a luptat împotriva patimilor sufleteşti. S-a luptat împotriva priveliştilor ruşinoase, împotriva lăcomiei şi a luxului, împotriva bogaţilor zgârciţi şi nedrepţi, împotriva stăpânitorilor vicioşi, împotriva femeilor stricate de la Curte, s-a luptat şi împotriva unei împărătese pe nume Eudoxia. S-a luptat în sfârşit împotriva clericilor vicioşi. Dacă poporul îl adora, preoţii însă nu-l iubeau. Cinci sute de preoţi avea arhiepiscopia; câţi au rămas alături de el? Doar cinci! În fiecare zi şi noapte le amintea: Păziţi şi îngrijiţi-vă turma şi „în dar aţi luat, în dar să daţi” (Matei 10, 8). Aşadar toţi aceştia (preoţi, episcopi, femeiuşti, lacomi şi răpitori) s-au adunat şi l-au dat jos de pe tron. L-au exilat la 700 de kilometri depărtare şi acolo şi-a dat duhul. Ultimele sale cuvinte au fost: „Slavă lui Dumnezeu pentru toate”. Acesta a fost Sfântul Ioan Gură de Aur, păstorul cel bun care şi-a pus viaţa sa pentru oi.



Am terminat. V-am explicat Evanghelia. Staul este Biserica noastră, turmă sfântă şi păzită. Oi alese ale turmei lui Hristos sunteţi voi. Păstori sunt preoţii şi episcopii – fericiţi am fi ca toţi să fie ca Sfântul Ioan Gură de Aur şi ca Sfântul Vasile. Iar „lupi grei” sunt ereticii, iehoviştii şi ceilalţi. Departe, copiii mei, departe de aceştia! Niciunul, nicio sămânţă să nu existe în societatea voastră. Să nu fie rătăcit nimeni. Oaia care pleacă din staul este mâncată de lup; iar creştinul care se îndepărtează de Biserică va fi mâncat de lupii ce se prezintă sub diferite forme!
Fraţii mei, rămâneţi credincioşi lui Dumnezeu, credincioşi tradiţiilor, credincioşi patriei! Numai aşa binecuvântarea Sfântului Ioan Gură de Aur va fi cu noi cu toţi. Amin.

+ Episcopul Augustin

(Omilia Mitropolitului Augustin de Florina, în Sfânta Biserică a Sfântului Ioan Gură de Aur, Comanos-Eordaia, joi, 13.11.1975)

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”)

Η ΠΙΣΤΗ ΝΙΚΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 1st, 2010 | filed Filed under: Român (ROYMANIKA), ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ Ζ΄ Λουκᾶ

(Λουκ. 8,41-56)

Η ΠΙΣΤΗ ΝΙΚΑ

«Ἡ πίστις σου σέσωκέ σε… Μὴ φοβοῦ· μόνον πίστευε» (Λουκ. 8,48,50)

ΑΓΙΑ ΤΡΙΑΣ ιστΧωρὶς Θεό, ἀγαπητοί μου, δὲ ζῇ ὁ ἄνθρω­πος. Καὶ γι᾽ αὐτὸ δὲν ὑπάρχει ἔθνος καὶ λαὸς ποὺ νὰ μὴ πιστεύῃ στὸ Θεό.

Ὑπάρχουν πολλὲς θρησκεῖες. Ἀλλ᾽ ἐὰν μὲ ρωτήσετε, ποιά ἀπ᾽ ὅλες εἶνε ἡ ἀληθινή, ποιά ἀνταποκρίνεται στὶς πνευματικὲς ἀνάγκες τοῦ ἀνθρώπου, ἀπαντῶ· ἡ θρησκεία ποὺ ἔχου­με ἐ­μεῖς, ἡ Ὀρ­θόδοξος Ἐκκλησία. Καὶ εἶνε ἡ μόνη ἀληθινή, γιατὶ αὐτὸς ποὺ τὴν ἵδρυσε δὲν εἶνε ἕνας ἄν­θρωπος ἁπλῶς, ὅπως ὁ Μωάμεθ ποὺ ἵδρυσε τὴ θρησκεία τῶν Τούρκων ἢ ὅ­πως ὁ Βούδδας ποὺ ἵδρυσε τὴ θρησκεία τῶν Ἰνδῶν, δὲν εἶνε ἕ­νας φιλόσοφος ἢ ἄλλος μεγάλος ἄνδρας τῆς ἱστορίας. Ὁ Χριστός, ποὺ ἵ­δρυσε τὴν ἁγία μας Ἐκκλησία, εἶνε Θεός. Αὐ­τὴ εἶνε ἡ ῥίζα καὶ τὸ θεμέλιο τοῦ Χριστιανισμοῦ. Γι᾽ αὐ­τὸ καμμία δύναμι στὸν κόσμο δὲ θὰ μπορέ­σῃ ποτὲ νὰ γκρεμίσῃ τὴν Ἐκκλησία. Ὁ Χριστὸς εἶνε Θεός. Κι ἂν ἐμεῖς τὸ ἀρνηθοῦ­με, καὶ οἱ πέτρες ποὺ πατοῦμε θὰ φωνάξουν ὅτι «Εἷς ἅγιος, εἷς Κύριος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δόξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν» (Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.).

Θὰ πῇς· Μὰ ἐγὼ σήμε­ρα θέλω ἀποδείξεις. Ὑ­πάρχουν ἀποδείξεις ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε Θεός;

Ὑπάρχουν πλῆθος ἀποδείξεις. Καὶ πρὶν ἀπ᾽ ὅλα τὰ θαύματά του, ποὺ ποτέ δὲν σταμάτησαν. Μετρᾷς τὴν ἄμμο τῆς θαλάσσης, τὰ ἄστρα τοῦ οὐρανοῦ, τὰ φύλλα τῶν δασῶν; Ἄλλο τό­σο μπορεῖ κανεὶς νὰ μετρήσῃ τὰ θαύματα ποὺ ἔκανε, κάνει καὶ θὰ κάνῃ μέχρι συντελείας τῶν αἰώνων ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός.

Δύο θαύματα διηγεῖται τὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο. Τὸ ἕνα εἶνε μεγαλύτερο, τὸ ἄλλο μικρό­τερο. Ποιά εἶνε αὐτά;

* * *

Ὁ Χριστὸς πῆγε σὲ μιὰ πόλι. Μόλις τό ᾽μα­θε ὁ κόσμος, αὐθορμήτως σχημάτισε δια­δήλωσι· λαὸς πολὺς βγῆκε νὰ τὸν ὑποδε­χθῇ. Καθὼς περπατοῦσε ὁ Χριστός, ἦρθε ἕ­νας, ἔ­πεσε μπρούμυτα μπροστά του καὶ μὲ δά­κρυα στὰ μάτια τὸν παρακαλοῦσε. Δὲν ἦ­ταν φτω­χὸς ζητιάνος· ἦταν ὁ ἀρχισυνάγωγος Ἰάειρος. Ἦ­ταν πλούσιος, ἀλλὰ δυστυχισμένος. Μὲ τὰ λε­φτά, βλέπετε, ἀ­γοράζεις τὰ πάντα, ἕνα δὲν ἀ­γοράζεις· τὴν εὐ­τυχία. Καὶ αὐτὸς ἦ­ταν δυστυ­χισμένος, διότι μέσ᾽ στὸ σπίτι του συνέβη κακό. Τὸ μονάκριβο κορίτσι του ἀρρώ­στησε, ἔπεσε στὸ κρεβάτι· καί, μολονότι ξώδε­ψε πολλὰ γιὰ νὰ τὸ θεραπεύσῃ, δὲν κατώρ­θωσε τίποτε. Ἀ­πὸ ὥρα σὲ ὥρα τὸ κορίτσι πέθαινε. Ἀπελπισμένος βγῆκε στοὺς δρόμους. Πῆγε στὸ Χριστὸ καὶ τοῦ ζήτησε νὰ ἔρθῃ στὸ σπίτι του. Ὁ Χριστὸς δέχθηκε. Ἀλλ᾽ ἐν­ῷ προχωροῦσαν γιὰ τὸ σπίτι, ἔρχεται ἀπὸ ᾽κεῖ ἕνας ὑπηρέτης τοῦ Ἰαείρου καὶ τοῦ λέει· Τὸ κορίτσι σου πέθανε, μὴν ἐνοχλεῖς πιὰ τὸν διδάσκαλο. Ὁ Χριστός, ποὺ τ᾽ ἄκουσε, στρέφεται στὸν πατέρα καὶ λέει· Μὴ φοβᾶσαι· μόνο πίστευε, καὶ θὰ σωθῇ.

Ἔτσι ἔφθασαν ἔξω ἀπ᾽ τὸ σπίτι. Μέσα τὸ κορίτσι ἦταν πλέον νεκρό. Φίλοι, συγγενεῖς, γείτονες εἶχαν μαζευτῆ καὶ ἔκλαιγαν. Ὁ Χριστὸς εἶπε· «Μὴν κλαῖτε· δὲν πέθανε, ἀλ­λὰ κοι­μᾶται» (Λουκ. 8,52). Ἄρχισαν νὰ τὸν περιγελοῦν· ὅπως καὶ τώρα κοροϊδεύουν κά­θε παπᾶ – δεσπότη – ἱεροκήρυκα ἅμα λέῃ τὰ σωστά. Ἡ κοινωνία παραμένει ἴδια πάντα. Κορόιδευαν τὸ Χριστό· Ἄκου λέει «κοιμᾶται»! Ἀφοῦ τὸ κορί­τσι εἶνε νεκρό, τί ἦρθε αὐτὸς ἐδῶ νὰ μᾶς πῇ;… Ἤξερε ὅμως ὁ Χριστὸς τί ἔλεγε.

Ὅπως εἶπε καὶ κάποιος ἅγιος διδάσκαλος, ὁ ὕπνος, ποὺ κοιμούμεθα κάθε μέρα, εἶνε ἕ­νας μικρὸς θάνατος, καὶ ὁ θάνατος ἕνας μεγάλος ὕπνος. Κάθε βράδυ ποὺ κοιμούμεθα πεθαίνουμε. Ἂν τὸ σκεφθοῦμε καλὰ – καλά, κανείς δὲ θὰ κοιμηθῇ. Ἕνα μυστήριο εἶνε κι ὁ ὕπνος· δὲ μποροῦν νὰ τὸ ἐξηγήσουν καὶ μεγάλοι ἐπιστήμονες. Κοιμᾶται ὁ ἄνθρωπος καὶ ἐν μέρει νεκρώνεται. Δὲ βλέπει, δὲν ἀκούει – ἐκτὸς ἀπὸ τὰ ὄνειρα ποὺ φανερώνουν ὅτι ἔ­χει μεταφυσικὴ προέλευσι, πέραν τοῦ κόσμου τούτου. Κοιμᾶται ὁ ἄνθρωπος, νεκρὸς εἶνε· τὸ πρωὶ γίνεται ἀνάστασις. Ὅπως λοιπὸν αὐ­τὸς ποὺ κοιμᾶται θὰ ξυπνήσῃ, ἔτσι κι αὐτοὺς πού ᾽νε μέσ᾽ στὰ μνήματα ―αὐτὴ εἶνε ἡ πίστις μας― θὰ τοὺς σηκώσῃ ἡ φωνὴ τοῦ Χριστοῦ.

Ὁ Χριστὸς τοὺς ἔβγαλε ὅλους ἔξω, ἔπιασε τὸ χέρι τῆς νεκρᾶς καὶ φώναξε· Παιδί μου, σή­κω. Καὶ ἀμέσως τὸ νεκρὸ κορίτσι σηκώθηκε ὄρθιο. Μὲ ὅση εὐκολία ἡ μάνα ξυπνάει τὸ παιδί, ἔτσι ὁ Χριστὸς ἀνέστησε τὸ νεκρὸ κορίτσι. Ἦταν ἕνα θαῦμα, ποὺ τὸ εἶδαν καὶ θαύμασαν ὅλοι. Μὲ τὸ θαῦμα αὐτὸ ὁ Χριστὸς ἀπέδειξε ὅτι εἶνε Θεός, Κύριος ζώντων καὶ νεκρῶν.

Ἀλλ᾽ ἐκτὸς ἀπὸ τὸ θαῦμα αὐτὸ τὸ μεγάλο, ἔκανε κ᾽ ἕνα ἄλλο μικρότερο. Στὴν πόλι ἐκείνη ζοῦσε μιὰ γυναίκα δυστυχισμένη. Ἦταν ἄρ­ρωστη δώδεκα χρόνια. Ἔπασχε ἀπὸ γυναι­κεία πάθησι· εἶχε αἱμορραγία, ποὺ τὴν εἶχε στραγγίσει, τὴν εἶχε ἀφήσει πετσὶ καὶ κόκκαλο. Πῆγε σὲ γιατρούς, ξώδεψε μιὰ περιουσία, πῆ­ρε βότανα καὶ φάρμακα, ὅλα τὰ χρησιμοποίησε, μὰ τίποτα. Ἀπελπισμένη περίμενε τὸ θάνατο. Τώρα ὅμως, ὅταν ἄκουσε ὅτι ἦρθε ὁ Χρι­στός, ξεκίνησε νὰ πάῃ νὰ τὸν συναντήσῃ μὲ τὴν πεποίθησι «Αὐτὸς θὰ μὲ κάνῃ καλά!». Δυσκολεύτηκε νὰ βρεθῇ κοντά του ἀπὸ τὸν πολὺ κόσμο· μῆλο νά ᾽ρριχνες δὲν ἔπεφτε κάτω. Μὲ μεγάλο ἀγῶνα κατώρθωσε νὰ πλησιάσῃ ἀπὸ πίσω τὸ Χριστὸ καὶ ν᾽ ἀγγίξη τὴν ἄκρη τοῦ φορέματός του! Καὶ πράγματι, μόλις τὸ ἄγγιξε ―ἂς μὴ πιστεύουν οἱ ἄπιστοι, ἐμεῖς πιστεύουμε―, ἀμέσως ἔγινε καλά· ἡ αἱμορραγία σταμάτησε.

Τὸ θαῦμα αὐτὸ δὲν τό ᾽ξερε κανένας· μόνο αὐτὴ κι ὁ Χριστός. Γιατὶ ὑπάρχουν καὶ κρυφὰ θαύματα στὴ ζωή μας, κι αὐτὰ ἴσως εἶνε τὰ πιὸ πολλά. Ὁ Χριστὸς ρωτάει· ―Ποιός μὲ ἄγ­γιξε; Ὁ Πέτρος λέει· ―Μά, Κύριε, ὁ κόσμος ὅλος σὲ ἀγγίζει καὶ σὲ πιέζει, καὶ ρωτᾷς ποιός σὲ ἄγγιξε; ―Ὄχι, λέει ὁ Χριστός, κάποιος μ᾽ ἄγγιξε· ἕνα ἄλλο ἄγγιγμα ἦταν αὐτό, ἐγὼ ἔ­νιωσα ὅτι βγῆκε δύναμις ἀπὸ μένα. Τότε ἡ γυναίκα, τρέμοντας, ἀναγκάστηκε νὰ παρουσι­αστῇ. Ἔπεσε στὰ πόδια του καὶ εἶπε μπροστὰ σὲ ὅλους· ―Χριστέ, συχώρεσέ με· ἐγὼ εἶμαι ἡ ἁμαρτωλὴ ποὺ τόλμησα ν᾽ ἀγγίξω μὲ τὰ δάχτυλά μου τὸ χιτῶνα σου· ἔπασχα ἀπὸ αὐτὴ τὴν ἀσθένεια, καὶ τώρα ἔγινα καλά. Κι ὁ Χριστὸς τῆς εἶπε· ―«Θάρσει, θύγατερ, ἡ πίστις σου σέσωκέ σε· πορεύου εἰς εἰρήνην»· ἔχε θάρρος, κόρη μου, ἡ πίστι σου σὲ ἔσωσε, βάδιζε ἥσυχη τὸ δρόμο σου (ἔ.ἀ. 8,48).

* * *

Αὐτά, ἀγαπητοί μου, διηγεῖται τὸ εὐαγγέλιο σήμερα, ποὺ πιστοποιοῦν ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε Θεός. Παρατηροῦμε ὅτι καὶ οἱ δύο, καὶ ὁ Ἰάει­ρος καὶ ἡ αἱμορροοῦσα, πίστευαν. Ἀπαραίτητη δηλαδὴ προϋπόθεσις τοῦ θαύματος εἶνε ἡ πίστις· γιὰ νὰ γίνῃ θαῦμα, χρειάζεται πίστις.

Ὁ Χριστὸς εἶνε καὶ σήμερα ὁ ἴδιος ποὺ ἦ­ταν ὅταν ζοῦ­σε ἐπὶ τῆς γῆς, καὶ ὁ ἴδιος θὰ μεί­νῃ «εἰς τοὺς αἰῶνας» (Ἑβρ. 13,8). Ὅπως τότε ἔ­κανε τὰ θαύματα ποὺ ἀ­κούσαμε, ἔτσι καὶ σήμερα κάνει. Ἀλλὰ γιὰ νὰ γίνουν θαύματα πρέπει νὰ πιστεύουμε. Καὶ γεννᾶται τὸ ἐρώτημα· ἐμεῖς πιστεύουμε, ἔχουμε αὐτὴ τὴν πίστι;

Ἡ πίστις δὲν εἶνε κάτι κρυφό. Εἶ­νε ὅπως ὁ ἔ­ρωτας. Ἕνας ποὺ ἀγαπάει ἕνα κο­ρίτσι τὸ δεί­χνει· μὲ βλέμματα, μὲ γράμματα, μὲ αἰσθήματα. Ἔτσι καὶ ἡ πίστις. Πιστεύεις; θὰ τὸ φανερώσῃς. Κάθε δέν­τρο τὸ καταλαβαίνουμε ἀπὸ τὸν καρ­πό (Λουκ. 6,43)· καὶ τὸ δέντρο τῆς πίστεως παράγει καρποὺς στὴν καθημερινὴ ζωή.

Σήμερα ἡ πίστις μένει κρυμμένη, δὲν ἐκδηλώνεται ὅπως ἄλλοτε. Οἱ πρόγονοί μας, π.χ. στὴ Μικρὰ Ἀσία καὶ στὸν Πόντο, πίστευαν. Ὅ­ποιος πήγαινε τότε ἐκεῖ, ἔβλεπε ζωντανὴ πίστι. Βλαστήμια δὲν ἀκουγόταν. Διαζύγιο δὲν ὑπῆρχε. Οἱ οἰκογένειες ἔφερναν παιδιὰ στὸν κόσμο. Νήστευαν Τετάρτη, Παρασκευή, σα­ρακοστές. Ἂν ἔβγαζαν 100 δραχμές, κρατοῦ­σαν 10 καὶ τὶς 90 τὶς ἔδιναν νὰ χτιστοῦν ἐκ­κλησίες καὶ σχολεῖα. Ὅταν χτυποῦσε ἡ καμ­πάνα ―ἢ καὶ χωρὶς καμπάνα, γιατὶ δὲν ἄφηνε ὁ Τοῦρκος― πήγαιναν ὅλοι στὴν ἐκκλησία. Κι ὅταν θυμιάτιζε ὁ παπᾶς ἢ περνοῦσαν τὰ ἅγια καὶ τὸ Εὐαγγέλιο, δάκρυζαν. Εἴδατε σήμερα κανένα δάκρυ; Ἄλλος χασμουριέται, ἄλλος ξύνεται, ἄλλος κοιτάζει τὸ ρολόι του. Ἁμαρτά­νουμε ἔξω· νὰ ἁμαρτάνουμε καὶ μέσα στὴν ἐκ­κλησία; Προτιμότερο νὰ κλείσουν οἱ ἐκκλησίες. Ποῦ καταντήσαμε τώρα! Νὰ προχωρήσω, νὰ ἐλέγξω, νὰ παρουσιάσω τὴν ἀθλιότητα ποὺ ἔχουμε σήμερα; Ἂς μὴ γίνω πικρός…

Ἐλεύθερος εἶνε ὁ καθένας νὰ μὴν πιστεύῃ. Ἀλλὰ θὰ ἔρθῃ ἡ ὥρα τῆς τιμωρίας. Διότι «Θεὸς οὐ μυκτηρίζεται» (Γαλ. 6,7). Δὲν εἶνε παραμύθι ἡ θρησκεία μας· εἶνε ζωντανή. Ἐὰν εἶνε ψέμα, νὰ πᾶμε μὲ τοὺς ἀθέους καὶ νὰ καταστρέψου­με τὴν Ἐκκλησία, γιὰ νὰ μὴ ζοῦμε μ᾽ ἕνα ψέμα. Ἐὰν ὅμως εἶνε ἀλήθεια ―καὶ εἶνε ἀλήθεια―, ἀπευθύνομαι σ᾽ ἐσᾶς καὶ λέω· Κι ἂν ἄλλοι ἀρ­νηθοῦν τὸ Χριστὸ καὶ χειροκροτήσουν ἀπίστους καὶ ἀθέους, ἐσεῖς μείνετε πιστοὶ καὶ ἀ­φωσιωμένοι σ᾽ αὐτόν· νὰ λατρεύετε πάντα τὸ Χριστό· «ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑ­περυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας»· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Oμιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου εις τον ιερο ναό Ἁγίου Βασιλείου, Φιλώτα – Ἀμυνταίου)

_____________________

ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

________________________

PREDICA MITROPOLITULUI AUGUSTIN  DE FLORINA  LA DUMINICA A 24-A DUPĂ RUSALII

CE ESTE CREDINŢA?

„Credinţa ta te-a mântuit…”

„Doar crede şi se va mântui”

(Luca 8, 48, 50)

Aţi auzit Evanghelia. Ne istoriseşte două minuni. Una, vindecarea femeii cu scurgere de sânge, mai mică; alta, învierea copilei moarte, este foarte mare. Acestea le zice Evanghelia. Şi vreau să luăm aminte la un lucru. Dacă femeia bolnavă s-a vindecat şi dacă fetiţa a înviat din morţi, aceste două minuni au avut loc pentru că la mijloc a fost credinţa. Femeii pe care a vindecat-o, Hristos i-a spus: „Credinţa ta te-a mântuit”. Şi tatălui fetiţei i-a spus: „Nu te teme; doar crede, şi se va mântui” (versetele 48 şi 50). Hristos pune credinţa ca pe o condiţie a minunilor. Aceasta ne arată cât de mare lucru este credinţa. Şi dacă deschideţi Evanghelia şi întreaga Sfântă Scriptură veţi vedea că este foarte des întâlnit cuvântul „credinţă”. Dar veţi întreba: ce este această credinţă?

Ce este credinţa! Sunt unele lucruri, fraţii mei, pe care le simţim, dar nu putem să le exprimăm. Simţi, de pildă, că există aer, vezi că el clatină frunzele; dar cine a văzut aerul? Simţi electricitatea, atingi o sârmă şi te scutură, dar foarte bine nici ştiinţa nu poate să explice ce este electricitatea. Stai pe pământ şi simţi cutremurul, dar cauzele cele mai profunde ale cutremurului n-a putut nimeni să le identifice. Lumea aceasta are taine. Una din marile taine este şi credinţa. Ce este credinţa? Este curent, aer, electricitate, cutremur? Este ceva mult superior.

Ce este credinţa! Dacă vrei să simţi credinţa, ascultă ce spune Biserica noastră la Heruvic: „Toată grija cea lumească să o lepădăm…”. Vrei să simţi ce este credinţa, să vezi lumina cea cerească? Izgoneşte din mintea ta orice gând pământesc. Din mintea ta fă-ţi aripi şi zboară. Zboară dincolo de lună, dincolo de soare, dincolo de stele, dincolo de galaxii. Dar oricât vei zbura, undeva te vei opri. Acolo deci unde se opresc rachetele, astronomia, ştiinţa, logica, acolo, atunci, este nevoie de altfel de aripi – aripile credinţei. Credinţa vine şi te ia şi te înalţă sus, foarte sus, şi acolo auzi: „Osana întru cei de sus…”, asculţi cântările îngerilor şi ale arhanghelilor precum Sfântul Spiridon, vezi un tron deasupra căruia şade însuşi Dumnezeu. Aceasta este credinţa, îţi arată lucruri, pe care nici cu ochiul, nici cu microscopul, nici cu alte mijloace ştiinţifice nu poţi să le vezi.

Prin credinţă omul îşi dă seama că în afară de această lume materială există şi o altă lume, nu sensibilă, ci suprafirească, nevăzută, duhovnicească, o lume superioară, lumea duhurilor netrupeşti şi nemuritoare. Îşi dă seama că există Dumnezeu, „Creatorul celor văzute şi celor nevăzute”.

Prin credinţă omul simte şi că există un Părinte iubitor. O vrăbiuţă – zice Evanghelia – o furnică, o frunză din copac nu cade jos pe pământ fără voia Sa. „La voi însă şi perii capului toţi sunt număraţi” (Matei 10, 29-30). Ce vrea să spună asta? Toate detaliile vieţii noastre Domnul le cunoaşte.

Prin credinţă acceptăm că Dumnezeu este un soare, o „Dumnezeire în trei Sori”, trei sori, dar un singur soare: Tatăl, Fiul şi Sfântul Duh. „Slavă sfintei şi celei de-o fiinţă şi de viaţă făcătoare şi nedespărţitei Treimi”. „Binecuvântată este Împărăţia Tatălui şi a Fiului şi a Sfântului Duh…”. Ce măreţii sunt acestea!

Prin credinţă de asemenea mărturisim că a doua Persoană a Sfintei Treimi, Domnul nostru Iisus Hristos, s-a coborât din cer aici, pe pământ. Nu doar ca om, ci ca Dumnezeu-Om. S-a botezat în Iordan, a fost străpuns de spini, de piroane şi de răutatea lumii.

Prin credinţă – înainte de toate – mărturisim că pe Golgota s-a jertfit Fiul Fecioarei şi Şi-a vărsat Neprihănitul Său Sânge şi acest Sânge a devenit baie în care se curăţeşte şi cel mai păcătos suflet. „Sângele lui Iisus Hristos… ne curăţeşte pe noi de tot păcatul” (I Ioan 1, 7).

În sfârşit, prin credinţă mărturisim că Hristos a înviat întru slavă, S-a înălţat la ceruri şi că va veni iarăşi într-o zi „să judece viii şi morţii” (Simbolul de Credinţă).

Acestea sunt temeliile, rădăcinile sfintei noastre credinţe. Este suficient însă doar să credem? Acestea – îţi spune unul – le accept; nu sunt ateu, mason, iehovist; eu cred… Nu este suficient doar să zicem „cred”. Cuvântul „cred” să-l arătăm continuu în viaţă, să-l traducem prin fapte de iubire.

Crezi în Sfânta Treime? O spui cu gura. Prin viaţa ta însă arăţi că adori alte zeităţi „ale veacului acestuia”, care sunt profitul, mammona, plăcerile, idolii lumii, însuşi satana (II Corinteni 4, 4).

Crezi în purtarea de grijă a lui Dumnezeu faţă de toate? De ce deci te întristezi? De ce deznădăjduieşti? De ce te temi? Dumnezeu, care hrăneşte păsările, te va hrăni şi pe tine. „Bogaţii au sărăcit şi au flămânzit, iar cei ce-L caută pe Domnul nu se vor lipsi de tot binele” (Psalmul 33, 11).Crezi că Hristos a înviat din morţi şi a biruit moartea? Atunci de ce te întristezi şi plângi? De ce faci ca şi închinătorii la idoli „care nu au nădejdea” Învierii? (I Tesaloniceni 4, 13).

Crezi că Dumnezeu este iubire? Atunci tu de ce ţii mânie şi ură? Crezi că Dumnezeu iartă pe cel păcătos? Aşadar, de ce şi tu nu ierţi pe vecinul sau pe fratele tău?

Crezi că Hristos este deasupra tuturor? Atunci de Îl dispreţuieşti, de ce Îl înjuri ?

Din păcate, nu există credinţă lucrătoare.

***

Iubiţii mei! În aceşti ani blestemaţi în care trăim, în care diavolul şi-a pus toate puterile ca să dezrădăcineze din inimi credinţa, să fim cu multă luare aminte.

Pentru ca omul să se mântuiască are nevoie de credinţă. Credinţa în Dumnezeu, credinţa în Hristos, credinţă în cele pe care le învaţă Biserica noastră. Dar nu suntem ca protestanţii. Nu. Aceştia strigă doar „credinţă”. Noi, ortodocşii, spunem: Credem, dar lângă credinţă avem şi faptele iubirii. „Credinţă lucrătoare prin iubire” (Galateni 5, 6). Nu suntem nici protestanţi, nici catolici, şi nici iehovişti, nici masoni, nici atei. Noi spunem că credinţa mântuieşte. Care credinţă însă? Credinţa care este dublată de fapte (vezi Iacov 2, 14-26). Un copac îl cunoşti după fruct; lămâiul se cunoaşte după lămâie, mărul – după mere, măslinul – după măsline; şi creştinul se va arăta din faptele lui. Iar puiul de pasăre, pentru a zbura, trebuie să aibă puternice ambele lui aripioare. Dacă vânătorul îi loveşte o aripioară, sărmanul pui cade jos. Cu o aripioară încearcă, se loveşte jos de pământ, dar nu poate să zboare. Aşa face şi diavolul, ne loveşte cu gloanţele lui când într-o aripă, când în alta, când în credinţă, când în fapte, când în Ortodoxie, când în ortopraxie, şi nu putem să zburăm la cele cereşti. Să luăm aminte să avem credinţă ortodoxă şi fapte de virtute.

Vine ceasul – aproape este – în care va cădea ciurul deasupra pământului. Toate câte le zice Apocalipsa se vor împlini. Ne va cerne diavolul ca pe ucenicii lui Hristos în noaptea Marii Joi. Spuneau: „Noi vom fi alături de Tine”. Şi Hristos i-a spus lui Petru: În seara aceasta diavolul vă va cerne. „Iată satana a cerut să vă cearnă ca pe grâu…” (Luca 22, 31). Cu site mici ne-a cernut până astăzi; dar va veni sita cea mai mare. Şi atunci, fraţii mei, din miile de creştini, ascultaţi? – Aceste lucruri le spun cărţile lui Dumnezeu, Biblia (vezi Matei 7, 14; 22, 14; Luca 12, 32; 13, 23; 18, 8; Apocalipsa 3, 11; 16, 9-11,21) – Din miile de creştini dacă va rămâne unul credincios lui Hristos! 999 nu vor mai crede în nimic. Vor blasfemia, vor face ca şi câinii turbaţi care nu-şi mai recunosc stăpânul.

Dar noi, şi unul dacă am rămâne, să rămână. Şi unul dacă rămâi în societate, să rămâi. Unul va birui, cel care crede în Hristos. Şi să ne învrednicească Dumnezeu să murim cu credinţa ortodoxă şi cu fapte de pocăinţă. Şi când va veni cel din urmă ceas al vieţii noastre, să spunem: „Pomeneşte-mă, Doamne, când vei veni întru Împărăţia Ta” (Luca 23, 42). Amin.