MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS
ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
(ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ)
Неко ми је нешто дао. Отварам. Немам права да то дам никоме. Изгледа као нешто обично, али има велику вредност. Шта је то? То је једна драхма (динар)!
Једна драхма!
Помиловао ме је наш Господ Исус Христос да се родим у Православној цркви. Помиловао ме је Господ Исус Христос да се родим од православних родитеља. Помиловао ме је Господ Исус Христос унаточ мојој недостојности даровао ме да будем проповедник Православне цркве. Помиловао ме је Бог да проповедам већ 30 година.
Славим и благосиљам Господа за његове велике дарове. Међутим долазе тренутци када мој ум застаје, језик утихне, а срце лупа снажно. Долазе тренутци агоније. Долазе тренутци у којима проповедник еванђеља, који има неку свест и верује у оно што проповеда, проповедник који живи у једном демонском роду, долазе тренутци кажем када и он оклева. Верујте ми – искрено вам говорим- , не бих у овај час желео да се налазим за овим амвоном. Желео бих отићи далеко, ван Бабилона светског. Желео бих да имам крила анђела и да одлетим далеко у неки ћошак Свете Горе и тамо да се затворим заувек. Да се више не чује моје скромно име ни у једном ћошку Грчке, и да тамо плачем за својим гресима а, ако ми остане времена да плачем и за гресима свога народа. Желео бих, драги моји, да испуним и ја ону мудру изреку светог Григорија Богослова, која каже: „…себе и Бога сусрести“. Хтео бих да поновим и ја са псалмописцом: „ Ко би ми дао крила голубиња? Ја бих одлетео и починуо…“ (Псал. 55,7).
Али то не чиним. Привезан сам овде за материјалну земљу. Привезан сам овде у Атини, у престолници. Зашто? Док размишљам да прекинем проповед усмену и писмену, и да се повучем после тридесет година у неки ћошак и да плачем за својим греховима и за греховима свога народа, у моме срцу осећам један ужарени угаљ, који ме гори и не дозвољава ми да утихнем. А тај угаљ ужарени сте ви. Угаљ ужарени је моја савест. Угаљ ужарени су моји драги читаоци. Угаљ ужарени су и моји драги слушаоци. Ако једном утихнем, видим, неко са посланицама, неко са телеграмима, неко усмено, неко мирно, неко строго ме позива на моје место. И шта ми говоре: – Зашто ћутиш?
Нисам ућутао. Тридесет година трубим у мојој Грчкој домовини. Брдима и долинама, малим градовима и селима, високим и превисоким планинама, тамо где куца грчко срце, нисам престао да проповедам реч Божију. Нисам утихнуо, говорио сам.
Опет да говориш.
Писао сам.
Опет да пишеш.
Дакле. Када видим такву жељу побожног Грчког народа, када видим да постоји један „остатак „ (Рим. 11,5), благословени остатак које наставља да верује у православно грчко постојање, у вредности које су вечне, када то видим, не могу него да останем на овој земљи и да се успињем на овај корак и да проповедам истину, као што је осећам дубоко у своме срцу. Истину, неупрљану и непрецртану. Истину, због које су офарбане у црвено стене Голготе. Истину, чије гесло и ову дворану украшава („ Бори се до смрти за истину и Господ Бог ће се борити за тебе“ (Пр.Сир. 4,28).Ви сте ме опет довели на овај амвон. Колико бих био срећан да на овај корак се успињу млађи, да и они проповедају реч Божију!
Уједињење „цркава“
Тема је браћо позната, тема је савремена. Тема је о уједињењу двеју „цркава“, као што говоре. Тема, која ће нажалост раздвојити Грчки народ на два велика табора, у табор ујединитеља и табор антиујединитеља.
Моје схватање и погледе о овој савременој теми знате од почетка, из часописа који је већ објављен „Варница“ (види б. 268/Јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (подела „Варнице“ ), али и кроз усмену проповед ћу вам поново изложити моје ставове, ставове, који нису моји лични, али су то погледи и ставови православне пуноће.
Изравно, на почетку наглашавам, браћо моја, да сам и да ћу бити против уједињења. Да бих био прецизнији рећи ћу ово другачије да сам за уједињење и да сам против уједињења. Када бих имао овде једну црну таблу и када бих написао тај израз, одмах бих се решила енигма. Када кажем, да сам за уједињење и да сам против уједињења, то су два супротна израза, две различите ствари, које логика одбацује.
Али и даље сам упоран, да сам за уједињење и да сам против „уједињења“. Прво, за уједињење је без наводника, а друго против „уједињења“ је под наводницима.
Онај који има ум ће разумети. То ћу данас објаснити. За уједињење и против „уједињења“.
За уједињење
А како браћо моја, да нисам за уједињење? Ако отворимо свето Еванђеље и станемо код 17 поглавља Еванђеља по Јовану, – препоручујем вам, када мало касније одете својим кућама, да отворите то поглавље и да прочитате-, видећемо да постоји једна молитва. Ах, та молитва! Та молитва помера звезде небеске. Та молитва је молитва Господња, који се спрема да крене према својој најузвишенијој жртви, избавитељској жртви.
У оној молитви видимо нашег Господа, у агонији, да се моли и да упорно моли и понавља: Оче наш, „ ја се за њих молим“, „да буду једно“, „да сви буду једно“ ,“да и они у нама буду једно“ (Јован. 17,9,11,21-23).Не говори пуно Господ, не говори дубоко. Пет пута понавља тај захтев, да бих нагласио важност молбе, да нас учини да и ми будемо у агонији због те молбе. Зато што уједињење Цркава је чудо које уверава и невернике. Када чујем мог Господа да је упоран и да говори, да треба да будемо, сви Хришћани који верују у Њега, једно, када одем у цркву и чујем глас ђакона да понавља и да говори, „ За уједињење свих..“, када са једне стране чујем Еванђеље а са друге стране глас живе Цркве да понавља хиљаду пута. „ За уједињење свих…“, не могу него да и ја будем за уједињење, као што каже Еванђеље.
За уједињење. Јер, браћо моја, раскол је највећа несрећа. Раскол је злочин. Злочин већи, кажу нам свети оци, од оног када су оголили Христа и када су узели његову нешивену доламу. „ Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку“ (Јов. 19,24). Они нису поцепали нешивену доламу Христову а ми смо је поцепали.
Злочин је раскол „цркве“, злочин је раскол хришћанства, на хиљаде комада. То је већи злочин од онога што су учинили Римски војници који су разапели Господа нашег Исуса Христа и поцепали његово свето тело. То је мањи злочин од војничког. То је злочин који се не може испрати, као што говори свети Јован Златоуст понављам израз једног светог подвижника, то је злочин који питање да ли може да сапере крв мучеништва.
И опет је чињеница, браћо моја, да су велики очеви Цркве расправљали и објашњавали о агонији у Гетсиманском врту, и рекли су да је Господ имао ту агонију, да је његов зној капао „као грашке крви“ (Лука. 22,44), као густа крв је капао његов зној на земљу. Једна је била само његова велика молба, Христос је као Бог предвидео раскол хришћанства. Једна молба коју не може да превазиђе хришћанство је раскол.
Када су мисионари ишли у Африку, када су дошли близу Индије, и када су сишли у Јапан, када су дошли у нетакнуте шуме, када су тражили да поучавају тамошњи људи када су видели да постоје раздвојени хришћани су им рекли:“ Идите ви да се уједините, па нам онда дођите причати о Христу.“
Ја сам за уједињење.
– Онда зашто си против уједињења?
– Објаснио сам вам. Ја сам против „уједињења“ под наводницима. – Шта значи под наводницима?
Против уједињења
Вратимо се мало назад у историју и видећемо зашто треба да смо против „уједињења“ под наводницима написаног.
Прошло је сада већ петсто година, мало пре пада Констандинграда. Шест- седам бродова је прошло Дарданел и имали су папину заставу на палуби. Зато што је папа мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Државе и краљевства су земаљска. Међутим та мала држава има велики утицај на цео свет.
Прошло је око петсто година када је кроз наш историјски Дарданел прошло шест- седам- осам папских бродова који су имали издигнуту папску заставу. Прошли су Дарданел и стигли су у Град(Констандинград). Сви становници су се сакрили у своје куће када су их видели. Шта су хтели у Граду папини бродови?
Дошли су да узму краља и представнике, да их воде на Запад, да с њима начине дијалог. Вероватно, после дијалога су хтели да потчине Цркву папи.
Припремили су се и формирали су представништво, не мало али отприлике око сто лица. Међу њима главни представник, од стране града, је био исти аутократор, на жалост- од последњих аутократора -, Јован Палеолог. Од важнијих представника ту је био и Јосиф патријарх, који се на жалост није удостојио да се врати у домовину. Умро је у страној земљи од своје муке, његов гроб се налази тамо у Флоренцији у Ферари.
После патријарха, Јосифа, били су тумноги игумани, лаици, теолози, законодавци. Међутим од тих сто људи, два човека су била јачи духови православног представништва. Један је био такозвани Висарион, који је на жалост поклекнуо и пришао папи и постао је кардинал- умало да постане и он папа-, зато што је продао Православље. А други? У представништву сто православних засијао је као звезда јутарња, као звезда прва по величини, свети Марко Евгеникос Ефески, чији спомен ће бити вечан.
Дан пре поласка био је земљотрес. Били су спремни папски бродови и имали су уздигнуте папске заставе и свирала је папина музика и чуо се емватирио папин. Краљ је био у својим црвеним ципелама, а патријарх са својим панагијама и у пуној слави својој. А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Краљу, немојмо ићи! Из корена је био противан аутократоровој тактици. Тада се јавио знак. Нека у ово не верују неверници. Постоје неки знаци, са којима небо даје знаке. А небо је сведочило за Православље.
Док су сви били спремни да уђу у папине бродове, аутократор и патријарх Јосиф уопште, сви чланови представништва, онда се затресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Ово путовање неће бити на добро Православља. Међутим главни чланови су били упорни. Ушли су у бродове и после пуно перипетије су стигли на крају у Италију.
А шта је тамо било? Требало би да одржим две или три проповеди, да бих вам описао тај сусрет са папом, тај дијалог у Ферари и Флоренцији између Истока и Запада, који је трајао око две године. Шта су све наши представници претрпели не може се описати .
Имали су и католици јаке теологе, имали су и они јаке представнике. Али прави динамит, заиста динамит је био свети Марко Ефески.
Божија промисао је проказала у нашем Православљу звезду. „Неће недостајати Православљу војника“! У то верујем. Подићи ће се у нашем роду војници који ће бранити Православље.
Састали су се католички калуђери, образовани, који су познавали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце и све остало. Али динамит који их је све подигао у ваздух, динамит који је разнео цео папизам, био је само један, Марко Ефески.
Каква мудрост, каква снага, каква духовност је оно била, која им је преокретала све њихове покушаје! Био је стена стабилна, о коју су се одбијале све непогоде папизма.
Да. Са свом својом снагом Марко Ефески, и неки други који су били са њим, су заштитили православну веру.
Уморио се краљ. Две године су трајали разговори. Краљ, који је хтео уједињење не из религиозних разлога него из политичких разлога (*), каже: – Аман, завршавајте! У опасности је Град, пашће Град. – Неће се спасити Град, каже Марко Ефески од једног таквог савеза са јеретицима. Спашће се само када је „ са нама Бог“. Онда „ здружујте се, народи, али ћете се потрти“ (Исаиј. 8.8-9). Неће нас спасити папини бродови. Неће нас спасити цео свет, ако ми порекнемо своју веру(**).
Марко Ефески и неколицина се противе политици аутократора. Пао је на њихове ноге Јован Палеолог (патијарх, борац )али није схватио став нашег православног народа) и молећи их говорио је: – На крају, пронађите неку основу, направити неку формулу, дајте неки предлог, да се сагласимо, и да уђемо у бродове и вратимо се јер пада Град…
И онда су сви размислили и пронашли су једну основу и рекли су: Уједињење је неопходно. Сви прижељкујемо уједињење. Друга основа: Ко не воли уједињење „анатема нека је“. То је важило за светог Марка Ефеског и остале.
Краљ се веома обрадовао и запљескао длан о длан. Али свети Марко му говори:“ Краљу, немојте журити, брзо сте запљескали.
Ко не воли уједињење, анатема нека је, јер је воља Божија да буде тако. Али наставља и говори им: Да, Ваше Величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не жели уједињење, анатема нека је. Али уједињење само са Православљем. Нећемо допустити ни један уступак. Нећемо допустити уједињење на штету Православља. На крају су се виделе побуде католика“.
_____________
- (*) И данас владају сличне струје. Васељенски патријарх Вартолемеј је нагласио: „ Треба да се угледамо на уједињење разних држава тако и религије треба да почну дијалог о заједничком постојању! (новине „Поподневне“ л. 21-9-2003).
- (**) Оправдан је потпуно исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: „ Ако попустите Латинима, Христос нам неће више користити“.
„Вук, и ако је остарио….“
Питам вас: Ко од вас жели уједињење на штету Православља?
Зашто ми говоре , да у Атини, десно и лево, непросвећени људи вичу и траже уједињење…
А тако , имамо пријатеље уједињења. Странка пријатеља уједињења је на Колонакију. Зашто путују у Рим, док сиромашни народ нема за карту да путује до своје фабрике, нема за карту да путује до свога села?
Шта то чујем од пријатеља уједињења, са њиховим љубазним језиком, са њиховим модерним језиком, са њиховим грчким, лажним грчким:
– То, је кажу прошло. Сада се променио папа.
– Да ли се променио папа? То је њихова велика погрешка (*). Није се променио папа! Он је непроменљив. То вам говорим ја, који сам у последње време много читао о тој теми и посаветовао сам се и са мојим надређеним. Није сада тема да изађемо на балконе и да узвикујемо.
У последње време сам се повукао, зато што сам желео да преиспитам дубоко тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мога Бога, да питам очеве Цркве, да их све упитам, да видим где идемо, где се налазимо. Зато што кроз моје срце никада није могла да прође идеја, да нас је могао издати један патријарх.
Када размишљам о Григорију Е (петом), када помислим на његов крвави конопац , када помислим на патријархе хероје, подрхтава моја душа. Не може то да прихвати моја душа, да православни патријарх може да прихвати ту велику тајну безакоња. То не може моја душа да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после изучавања, уверио сам се непоколебљиво, да се тајна безакоња и издаје врши у нашој Цркви. Зато говорим и зато проповедам и зато ово пишем(**).
____________________
- (*) Колико је о. Августин био у праву видимо и из изјаве новог папе Јозефа Ратзингера: „Једина црква је Ватиканска, православци су одвојена црква и треба да се врате“ (лист Доминус Јесус 2000).
- (**) Екуменски ризоносци су данас вукови у руху овце, који одбацују и издају апостолско и очинско учење. Омаловажавају свето Писмо, Васељенске Саборе и догме Цркве. Употребљавају патријаршијски допис из 1920 године, који ставља ван ваљаности догме Цркве и сматра „цркве“ јеретика „поштованим(ваљаним)“, „сунаследницама“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанду у Либану 1993 године) и изједначавају Цркву са разним јересима и схизмама.
Није се променио папа
Да ли се променио папа? Није се променио. Нисте ли видели? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео са бојама свога папскога краљевства и отпутовао је на Свето Место, у Јордан, на Голготу, отишао је да се поклони, био је свуда.
Био је и у Слами, тамо где се родио Христос, и тамо је стајао и говорио. И шта је рекао? Довољно је ово мало што је рекао То сам записао у „Варници“, а ко може нека то демантује (*). Зато после тога што сам написао једна од две ствари треба да буде’ или да се рашчини Августинос или патријарх(**). Не постоји друго решење. Када би било правде у цркви, требало би да ме ставе да седнем ја јеромонах Августин и да ми кажу, Како се зовеш? Где живиш? И да ме рашчине. Да ме пошаљу у неки манастир. Зато што говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме одведу и затворе тамо и случај завршен, а да оставимо њих напољу да преору цело православље.
______________________
- (*) Види „Хришћанска Варница“, бр. 264-265, Атина 1963.
- (**) Свети канони наређују’ Да се рашчини свештеник, епископ или патријарх који заједно врши литургију, који се моли, који благосиља и прима благослове јеретика. Патријарх Вартоломеј назива папу „братом“! Архиепископ Христодул изједначава Православну Цркву са папизмом! (види његову празничну посланицу новом папи, стр. 57).
Сви смо очекивали неку промену, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.
Шта је рекао? То можете прочитати у „Варници“. Овде ћу вам само понешто рећи.
Једна, каже папа, једна само црква постоји. Само Рим, само папа. Рекао је и да сви други, дакле сви ми који смо се крстили у име свете Тројице, у име Оца и Сина и светог Духа’ сви који се причешћујемо не само са телом, као што се они причешћују, али са телом и крвљу Христовом на живот вечни, сви ми да смо ван табора, да смо сви ми јеретици, да смо ми блудна деца папина, да смо ми изгубљене овце’ и да требамо доћи на његова врата, тада ће он отворити и примити нас у свој загрљај. То је цела прича.
Него требао је нешто друго да каже, и ја бих се сложио’ али то није рекао, и сви су се заледили. Иако сам ја веома се борио против Бенедикта Јерусалимскога као масона, дужан сам да признам, да је овај пут Бенедикт имао једну пуно бољу тактику од самог Васељенског патријарха.
Да ли се променио папа? Како се променио?
Каже нам једна бајка’ „вук и ако остари и ако његова коса побели, неће ни своју ћуд променити а ни своју главу“’ вук своју длаку мења али своју ћуд никада не мења. Вук можда се и промени али папа се не мења. Не мислим на његово лице, него на институцију папизма. Кажем, није се променио. Зато што се папизам базира на неким одређеним темељима. Вук ако престане да једе овце, више неће бити вук. Ако одузмеш темеље, пашће цела зграда. И темеље папизма сам објаснио. Одржао сам вам целу проповед. Посебан лист сам издао(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су у супротности са Еванђељем. Први темељ је папино првенство, а други је непогрешиво. Ако то двоје промени папа, више неће постојати папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када носи разне маске да би преварио наивне. Представио бих вам ово са једним живописним приказом али вам то не говорим, смејали бисте се. Ово је довољно.
Ако се није променио папа, тада шта тражи од нас? Шта тражи са православнима? А, овде је тајна! Игра бакару(baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче.
Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче’ јер када имају јаке, не играју, јер их се боје.
Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже’ сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим’ да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….
Зашто вам говорим, браћо моја, један израз, који забележите. Услови у којима бива тај дијалог, услови које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, је веома повољан за папизам а неповољан за Православље.
Дошло је време! Није време сада за такве разговоре. Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам још неку реч. Желим да вас просветим и свако од вас да буде мач да и друге освешћује.
Неповољни услови
Који су неповољни услови за Православље? (забележите’оно што је неповољно за Православље је повољно за папу).
1. То је број. Није толико важно, али и то има значење.- Њих се скупило шесто милиона. А православци? Нека је добро Кемал, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Нека је добро Кемал, који нас је побио, са Иноном, два милиона наше браће! Кроз ватру и гвожђе је прошло цело Православље.
- Западњаци имају већину и распрострањени су по целом свету. А нас православних колико је остало? Двеста милиона.
- Ко је православан? То су Руси, Румуни, Бугари и Срби. То су слабе патријаршије. Када чујемо патријаршије, чини нам се да је то нешто огромно. Али није тако. У популацији су мањи него митрополија Китирон.
- Толико мало света постоји. Чујем да Патријаршија Јерусалимска нема више од хиљаду православних Грка.
- Те слабе патријаршије имамо на уму када узимамо у обзир снагу, популације и теолога. И само то?
- 2. Други неповољан услов. Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом( говор је био 1964). У њиховом друштвеном систему могу да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке проповеди. Само атеистичке? И искључиве! Атеисти постоје и у Грчкој. Али тамошњи атеистички систем има за своју догму са политичким насиљем да држи под контролом Цркву. Дају Руској Цркви толико слободе само да се види да живи(постоји). Али њена уста нису слободна. Имају брњицу и Руска и Румунска и Бугарска као и Српска црква. То смо установили. И по неиспитаним одредбама Божијим једина слободна православна земља остаје Грчка.
- Први неповољан услов је да је њих много. Други неповољан услов је да постоји хаос у Православљу, да 90% до 95% православаца се налази под атеистичком влашћу, која тржи да угаси цело Православље, и остајемо само ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну земљу.
- 3. Која је трећа неповољност за нас? Дођите да отворимо ђак који се назива Грчка Православна држава да видимо шта има унутра.
- Ово сам говорио и пре, али мој глас као „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам’ од сто Грка шта имамо, колико је од њих заиста правих православаца? Они који се називају православцима, они су православци по имену и личној карти, али њихова дела , њихово понашање и њихове идеје на жалост нису православне. Један део нашег народа се налази у незнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је то Православље.
- Не само да не знају шта је Православље у пуноћи својој, али не знају и у шта верује појединачно. Не знају које су наше догме, који су наши темељи, наши чланови, наше тајне, наша литургија. Све ово не зна велика већина нашег Православља. И не само да не знају у шта верују, али не знају ни зашто верују.
- Један део нашег народа је у незнању. А други део нашег народа је равнодушан, има равнодушност. Интересује се за своје дућане. Интересује се за берзу. Интересује се за лопте фудбалера. Интересује се за звезде театра. Интересује се за политику. Интересује се и фанатизује за све. Али за наше свето Православље не постоји интересовање. Хладна су срца. Навешћу вам један пример.
- Не желим да икоме прође кроз главу помисао да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја, као свештеник и клирик Цркве, стојим изнад странки. Од мене јеромонаха сте слободни да гласате за онога за кога ви сматрате да је бољи за нашу домовину, за наше народ, за наше Православље. Последично не постоји опасност да ме нека странка погрешно схвати, али ходам изнад, високо, изнад странака, изнад пролазног и залудног. Наводим вам један пример.
- Видели сте на изборима какве све борбе буду? Даје се битка у разним темама. Али главна битка се даје за једну ствар.
- Долази на балкон један – примера ради – и узвикује’
- – Драхма је у опасности! Излази на балкон други и говори’- Не, није драхма у опасности!
Стручњаци који се тиме баве, банкари и време ће показати. Као Грк који сам прошао кроз то страшно време и видео, да са једним милионом не можеш да купиш ни једну шибицу- Бог нека нас сачува да се не вратимо више на то време-, не желим да прихватим такве ствари. Желим да верујем, то су неке размирице тих политиканата, који узимају као тему драхму! Кажем само следеће.
Виче један, драхма је у опасности! Није у опасности драхма! Виче други. И онај који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу,драхма је у опасности буду убедљивији, добијају они изборе. Ако ли други докажу да није драхма у опасности али то је само варка, добијају они изборе. Шта желим са овим да кажем’ Тако значи господо бринете се за драхму? Ја вам представљам нешто друго и кажем’ Постоји једна друга непроценљива драхма, небеска драхма, од неба начињена, та драхма је сишла са неба. Држим је у мојим рукама. Дао ми је Бог, не дајем је никоме. То је наше свето Православље.
Ко се брине?
За драхму се бринете, јел тако? А тако значи , за наш новчаник, за наш дућанчић, за нашу плату, за наше рачуне…. Наравно! Када вам ја кажем да је драхма у опасности – а то није моја измишљотина-, не брините се. Отворите пажљиво 15-поглавље Еванђеље по Луки, да видите о драхми говори (Лука 15,8- 10). Колико вреди једна драхма- говори нам симболично Господ-, не вреде толико ни звезде небеске и све галаксије заједно.
Поспи ми целу Грчку са ружама и каранфилима, дај ми плату сто пута увећану, нека на путевима буде злато. Не’желим пре да умрем као сиромах, него да предам ту једну драхму. Зато што се сећам онога страшног дана, који бар ја као клирик нећу никада заборавити.
Један поштовани старац, у једном селу Етолокарнаније, ми је рекао’“Узмите овај завет и чувајте га до Другог доласка Христовог“!
Овај час, браћо моја и очеви, свештеници, ако сте поверовали у Христа, добра и благословена борба, када би постојала добра и благословена борва, тај завет свети, који су нам предала поколења, поколења, да га сачувамо кров векове. Како је та драхма стигла до нас? Стигла је од наших очева, од колена на колено се преносила. И држимо ту драхму за Православље.
Нека повикују политичари, нека решавају своје разлике. Ја вам говорим, да је драхма у опасности, а та драхма је наше свето Православље. И, сви који верују, поред те драхме треба да буду! То је рекао Марко Ефески аутократору’
-Краљу мој, рекао је, када би се појавио у твојој држави неки човек који кривотвори лажни новац, шта би ти учинио? –Обесио бих га. Значи тако обесићеш онога који кривотвори новчанице. А какав одговор ћу ја дати Богу ако допустим да наше свето Православље постане кривотворена новчаница?
Данас су услови повољни за папизам а неповољни за Православље. Зашто? Прво, зато што је католика пуно, а православаца мало. Друго, јер у државама источног света, где преовладава Православље, постоји велики неред. Треће, јер овде у нашој православној земљи једни су у незнању а други су равнодушни’ више знају православци у Уганди него ми православци у Грчкој. За све се брину Грци, само се не брину за наше свето и бесмртно Православље..
Дезорјентација јавног мњења
4. Они који стварају јавно мишљење, дакле , новинари, на жалост, једни су у незнању, други су пријатељски настројени папи, трећи желе да се улагују владарима дана, четврти имају везе са великим личностима у држави и цркви. Узима један новине и чита, чита а или б чланак без да испитује да ли је истина то што чита.Жао ми је до смрти. Бринем се ја јеромонах, да неке куће објављују по две или три новине, а ми православци не можемо да издамо једну свакодневну новину. Двадесет пет, двадесет, тридесет новина има свакодневно папа, док наша Црква издаје један мали листић несрећница.
Проверавао сам то. Послао сам новинама једну малу објаву. То нису објавиле ни једне новине. Али када је један католички свештеник предао своју објаву,у целости су је објавили.
Ми сада немамо новинарске балконе. Папа има двадесет пет свакодневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и др. Ми немамо православне новине, свакодневно да излазе. Не, мислим сада на часописе који излазе повремено. Новине свакодневне немамо. Нека је благословена једна новина у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, која се бори за Православље. На жалост није у Атини. Када бисмо је имали у Атини, подрхтавале би кости католицима. Само она је једина антипапска новина. Они који је издају, деле свој лист и боре се на Белој Кули за Православље.
Други новинари…. Не желим да говорим о њима. Могу само ово рећи. Један пише лепе хронике, пуцате од смеха када их читате. Други пише некако љубазније. Трећи пише са тактом. Четврти пише репортажу. Има их четири-пет. Сви они су за папу. Они стварају опште мњење у друштву.
Разлагање теолошког света
Неповољан услов је и следеће. Када сам сишао са високих планина и дошао у Атину после двадесет година- нисам долазио још од мојих студентских дана (1929-1949), сусреће ме један мој стари колега и каже ми’ – Бре, Августине, идемо доле, и показао ми је на стару зграду владе, тамо где се налази статуа Колокотронова. Тамо унутра, каже ми колега, је скуп теолога. – Идемо.
Улазимо унутра и видимо на окупу студенте, професоре, директоре, надстојнике, владике са панагијама, проповеднике, мале и велике. Ја, потпуно непознат у Атини, ушао сам и сместио се, као што је у облику амфитеатра стара влада, горе, на последња места.
Одатле шта примећујем? Видео сам да улазе неки старчићи, свештеници којима је побелела коса, свештеници којих да није било не би постојала Грчка држава. Они који су били на дочеку, главно представништво теолога, нису уопште обраћали пажњу на њих., и многи од тих поштованих свештеника су стајали. Али када је улазио неки католички свештеник, њему су правили велики дочек, велику бригу око њега су полагали, и стављали га на прва места да седне. Кажем’ себи где се налазим?… Поред мене је био један свештеник који је отишао у иностранство. – Не видиш ли ти ово, говори ми, шта се дешава? Али немој говорити, и задржавао ме је за ризу. Добро, то сам некако поднео. Ускоро долази неки професор и најављује’- Пречасна Католичка Црква… Ох! Кажем. Долази други професор и каже’- Пречасна Црква католика…
Е, то већ нисам могао поднети’ нисте ме видели када сам љут – Бог нека ме помилује грешнога. Тамо где сам седео, дижем руку и сам узимам реч и кажем’- Питам вас да ми одговорите. Ја знам још од јаслица, знам од своје мајке, знам из мога манастира, знам од старих теолога, да је Црква’ једна, апостолска, наша Православна Црква. Све друго су шизме и јереси. Питам вас да ми одговорите’ Католичка „црква“ није ли она шизма и јерес? Ја кажем, да је јерес, и као јерес не треба да се назива пречасна.
Шта се догодило онда!… Нико од њих није одговарао на моје питање. Зазвонила су звона. Позвали су стражу. Дошли су чувари да ме одведу са мога места. Тада неколицина од десеторо деце, младих теолога које сам познавао из војске још, је рекла’ Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и на силу су се зауставили.
Када сам касније изашао са тога скупа, рекао сам својим умом’ “Замисли где нас воде…“ пре дванаест година је то било(*). Рекао сам у себи’ “Они ће нас одвести папи!“ (**).
Тако да имамо једну корозију у православном свету. Велика већина од тих који су студирали на протестантским факултетима су наклоњени папи. Нико не иде у Свету Гору да отвори свете књиге, да отвори кодексе, да научи теологију. Иду у Париз, врте се десно и лево, а када се врате у Грчку, постају непрепознатљиви. Нису више православци, али иза њиховог „православља“ једни подупиру католике а други не знам ни сам кога.
На истом скупу неко други је поставио једно друго питање’ – Који су непријатељи хришћанства?
Као одговор неко је допунио, да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записнике! Нису желели ти теолози да признају да је масонија непријатељ Цркве.
____________________________
- (*) 1964 -12 = 1952
- (**) На последњим страницама ове књижице, 40 година већ после овога говора, видимо страшне путање јерарха, који данас настављају силазним током издајника вере. Шта ми би? Почео сам сада да се супротстављам са теолозима? Где ме је одвео брод речи? Одвео ме је у ковитлац, у велики циклон нашег народа. Пошто се успињем овде на корак да вам проповедам истину, потпуно ми је свеједно да ли ћу бити горак у а или в теми. Зато што може доћи дан када ћете испразнити дворану. И ако један остане унутра, ја ћу наставити да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не узимам у обзир бројеве. Узимам у обзир само истину. А онај који има истину, има Бога са собом’ а ко има Бога, несавладив је.
Стражарнице издају
6. Идемо сада у циклон. Идемо у ковитлац који погађа наш народ.
Ово сам већ писао, само овде понављам. Имамо православног краља. У нашим црквама појемо Многајаљета краљу. Кажемо’ „…најпобожнијем…“ , „…са најпобожнијим…“ , „ …за најпобожнијег…“.
Ако треба неко од осам милиона Грка да заштити наше Православље и да је наш стражар, као пример вере и живота – наглашавам ове речи- , када би требало да постоји лице које ће штитити наше Православље, то би требао бити краљ Грка. Наравно.
Дакле? У сто година је кроз Рим прошло пуно Грчких краљева.
Прошао је блаженопочивши Георгије А(први), који је пролио своју крв на Белој Кули у Солуну. Сто пута је прошао кроз Рим, али никада није отишао у посету папи. Јер је знао, да је отишао код папе, не би могао више да стоји на своме трону – иако је био протестант.
Прошао је затим ловором овенчани за многе његове победе краљ Грка – иако је његова несугласица са оним првим борцем битке била разлог за велики трауматизам нашег народа. Прошао је краљ Констандин Б (други) са блаженопочившом краљицом Софијом. И једном и два и три пута су прошли кроз Рим, а нису отишли код папе. Прошао је Георгије Б , којег је Бог удостојио кроз његова уста да се каже чувено историјско „Не“. Прошао је много пута кроз Рим, али није ни он отишао у посету папи. Прошао је Александар, који је умро у младој доби чији суд је видео Господ’ није ишао код папе. Прошао је Павле са краљицом Фридериком – неко ће ми рећи’ Не желим да чујем антидинастијске проповеди! Али ја настављам-, прошли су и Павле и Фридерика, и отишли су да се поклоне папи! Наравно. Као да говоре нама глувим кокошкама’ Шта смо учинили ми као ваши краљеви, учинићете и ви народе. И само то? Није прошло много дана како се догодило и нешто друго доле на Олимпији, тамо где су се у старо време одржавале Олимпијске борбе. Не потцењујемо оне борбе, али се не слажемо са нечим другим. У чему се не слажемо?
Многи су се тамо скупили. Било их је из иностранства, из Аустрије су дошли да би узели олимпијско светло.
Ми, који живимо не у олимпијском светлу, ни у светлу Делфа, ни у светлу лажних богова, ни у другим лажним светлима, али живимо у истинитом светлу, у светлу Еванђеља, у једином Светлу, великом Светлу, ми се не слажемо. Зато што узимамо свећу на Велику Суботу увече и кажемо’ „ Дођите и примите светло од вечног Светла.!..“.
Упалили су на Олимпији своја светла од онога светла. А то је још и небитно. Затим су тамо клекнуле, пред кипом Дијане, неке православне госпођице,полуправославе рекао бих можда са Колонакија, ни једну од њих нисам видео у најветијем тренутку када чујемо „Твоје од твојега…“, да клече пред Христом – клекнуле су пред Дијаниним кипом и помолиле су се! А све то се одиграло пред ким? Био је присутан онај кога ми у црквама помињемо као „најпобожнијег“. Тамо је био и градоначелник и не знам који сви други званичници, био је тамо и наследник Грчкога трона (*).
Како да опстане Православље, када је ти велики издају на тај најбеднији начин?
Одлази наша краљица у Колумбију у Америци и шта тамо ради? Не први пут – они који читају „Варницу“ то већ знају, а ја целу јерархију сматрам одговорном-, још један пут је отворила њена усташца и шта нам је рекла велика госпа’? Да већ „ ноћима у замковима нисам могла да се смирим јер ме узнемиравају велики животни проблеми, и настојала сам да пронађем решење тајнама живота, прибегла сам и старим филозофима, Платону и Аристотелу, али нисам се умирила…“.
Госпо моја отвори Еванђеље нашег Христа, да ти се реше све твоје недоумице за Бога и Христа ради будућег живота после смрти! Али где је нашла одмор наша госпа, наша велика госпа? У науци! У цепању атома или у атомској енергији. Ни једна реч за преподобно и свето Еванђеље.
Ах, ићи ћемо у пакао сви! Ни једна реч за Еванђеље! Кенеди је свако вече држао у својим рукама и читао плачући заједно са својом супругом еванђеље по Јовану. А овде наши краљеви нам говоре о пантеизму… Он (Кенеди) католик, веровао је у Еванђеље Христово. А они, који живе од Грчког народа и помињу се од Цркава, поричу Еванђеље и наше свето Православље и говоре пантеистичи.
Како ми после да водимо борбу за Православље, када они који по Уставу и законима су стражари, издају на тај начин наше Православље? Зато се не слажем са свима. Не свиђа ми се лагана проповед. Не свиђа ми се да вичемо за једну или другу ставку. Желим да ствари узимамо из њиховог корена.
Ја, да вам кажем, не служим литургију због других разлога, али и зато што нећу помињати никада, никада „најпобожније краљеве“. Могу само да помињем једноставно „краљеве“, али никада нећу рећи, „најпобожнијих краљева“. Не, ако наши краљеви говоре пантеистички.
Знају веома добро Козаните, да сам у тешким временима када је краљ потписао одредбу за масонију, ја престао са помињањем краља у цркви. И даље остајем при мојим ставовима. Али са тугом се разилазим са свим проповедницима и теолозима који имају једну млаку тактику и не узимају случај у обзир из корена.
Овде пантеистички говори. А пантеисти = сатанисти= атеисти. Међутим крив је и Јероним, по свему другом веома добар архимандрит, који подноси једно такво стање.
Ја – извините ме на изразу-, када бих био првосвештеник на двору или архиепископ, не бих им дозвољавао да се причешћују пресветим тајнама. Поставио бих их да потпишу демант, да порекну претходни пантеизам.
Ево зашто вам тако говорим. Има и других ствари, које још нисам утврдио, истражујем. Рекао сам вам то што сам до сада установио и што се већ догодило. Постоји и нешто друго, које када се уверим да се догодило, рећи ћу вам и то. Истражујем. Желим да ходам по чврстим даскама. И ако ме отерају у прогонство, и ако ме одведу на њихове далеке отоке, нека ме воде где желе, нека буде благословен онај дан када ћу за моје Православље жртвовати мој живот
Не постоји поверење за оне који су на челу
7. Има веома повољне услове папа, и постоји велика опасност да добије игру. Зашто? То смо већ рекли.
Оптужио сам, или боље речено упозорио сам двор, колико имам право као православни свештеник, опонашајући примере великих јерарха, чије ја не могу везице на стихарима одвезати. Тако је упозорио Григорије, тако Василије, тако Јован Златоусти, којима нисам достојан да паднем и поклоним се пред њиховим светим ногама.
То није записано у историји, само да би биле приче, већ је уписано да бисмо ми то усадили у живот и крв нашег народа.
Да, оптужио сам наследника’али пре свега осуђујем некога другог. Иза наследника сам угледао- кога кажете?
Боже мој, кажем, у које време си нас поставио да живимо! Кога сам угледао? Владику! – Пусти владику, рећи ће ми неко. А сада улазим у саму срж случаја.
Овде у Грчкој сеју јеретици, сви сеју реч, зато што немамо живу и слободну цркву, зато што немамо епископе који живе и умиру за нашу веру’ не постоје такви. И завршавам, да откријем главно.
Овде, свако ко је ишао у теолошку школу и обукао ризу нема жељу да иде доле у Уганду, да иде у Јапан, да проповеда Христа’ или да буде економ свештеник горе на Српској граници(стара), или да буде проповедник уопште. Седеће овде у Атини и улагивати се бродовласницима, генералима’ глачаће ципеле и последњем хоштаплеру у Атини, само за једну ствар’ да постане владика, да зграби патерицу (жезал). То је њихово велико зло.
И док ти људи који немају идеале јуре од врата до врата, да се успну на велика места, други, они који у себи имају бар мало побожности, који верују у Бога, када чују за епископски чин њихова душа подрхтава. У старо време, у оно благословено време, секли су своје уши и носеве, да не би били епископи. На силу их је грабио народ и постављао их за епископе. Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија на силу… А сада грабе сами на силу епископски чин. Ево ту је велика разлика.
А ово ћу рећи на вечни спомен једном блаженом мужу, кога поштујем, иако се нисам сложио у неким тачкама са њим. Али нека му је на вечни спомен.
Пре 42 године, 1922 године, догодио се велики прогон у Малој Азији. Био сам мали и видео сам. Био сам мали и осећао сам дубоко тај прогон, када се два милиона Грка са душом у зубима скупило овде на нашој светој земљи.
Овде у Атини је онда било нешто младића. Нису имали седе длаке. Изашли су тада са факултета као теолози, ђакони и архимандрити. Скупили су се у установи „Три Јерарха“ (*). Тема скупа је била’ – Да очистимо Цркву!… Дебеле речи. Други’ – Да направимо хиротонију!…
Он је био најгласнији, јер је био гласноговорник, онај ко сада познаје црквене ствари, разумеће. А други опет, са неким тетарским гласом који је био познат свима, је узвикивао’ – Да, спасемо нашу Грчку, нашу војску, наш народ’ да се ујединимо… – Да ратујемо, викао је трећи’ да створимо покрет за препород Цркве…
То су биле њихове мане? Међу њима је био и један млади ђакон – није имао ни 30 година – и слушао их је. Када су сви они завршили своје говоре, друго су имали у уму а друго у своме срцу а треће су говорили народу, подигао се и он и рекао:
– И ја се слажем са вама, потписаћу то. Али ако желите да вечерашње вече остане једно историјско вече, остаће то под једним условом: Нико од нас, који се боримо за препород Цркве, нико неће очекивати да постане владика.
-Ух, рекоше, не може то тако.
Викали су, дакле, да би постали владике’а када им је он рекао да, „ То ћемо захтевати као обични архимандрити, као обични свештеници, јер постоје други узвишенији од нас по годинама, да буду епископи“, тим ђакончићима који нису имали ни једну седу влас, није се допала та реч.
Онај који је протествовао – нека му је вечни спомен – био је архимандрит и један од бољих проповедника, о. Серафим Папакоста, ученик Еусевија Матхопоула.
А он није постао владика. Али сви други, који су узвикивали, ишли су и поклонили се генералу, ономе славноме генералу(*Никола Пластир), отишли су код њега и обманули га, и ускоро после неколико дана сви су постали владике. Један је имао 27 година, други 28, трећи 30 година – а један је био још ђакон-, узели су своје пастирске штапове. Један од њих, који је употребио нечасна средства у тој ноћи и преко ноћи на тај сатански начин постао владика, је Атинагора, патријарх Констандинграда.
И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, да ли можеш очекивати добро? Јер да би неко постао владика треба да је богоизабран или јавно изабран. А њих ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао. Ево, драги моји, разлози због којих кажемо да су услови да буде уједињења „цркава“ неповољни за Православље. Немамо никакво поверење у Атинагору да би се то све остварило. Немамо баш никакво поверење у њега. То све нашироко пишем у часопису (види. Хришћанска Варница).
Боље да се угаси сунце!
А сада, браћо моја, желим да завршим са речима светог Козме Етолског, чији благослов нека је са нама. Говорио је:
Многе сам књиге читао на Светог Гори. (Тамо је провео двадесет година). Био сам на Светој Гори и видео сам место где је живео свети Козма и посветио се, а после је изашао у свет и проповедао по целој Грчкој. Каже нам дакле свети Козма). Читао сам многе књиге, читао сам Куран и друге књиге света. Видео сам да је само једна права вера, Православље. Оно је сунце. Све друго су звезде, свеће, мала светла, која се гасе чим изађе сунце. Када излази сунце све се гаси и струја и полијелеји и месец нам се чини мрачним.
Наше Православље је једно сунце које сија, пресветло сунце. Сунце са поучењима наших очева, сунце са својом литургијом, сунце са својим чудима. Сунце пресветло које греје свако срце које верује у истину нашег Христа. Али пазимо. Јер ако не будемо пазили, Православље се неће изгубити. Зато што је дрво Божије, а свако дрво које је засадио Бог, да се скупе сви ђаволи, неће моћи да га искорене. То дрво је поливено са сузама, са крвљу старих мученика и новомученика. То дрво неће моћи да искорене јер је дубоко у нашем срцу укорењено, а да изађе Православље из нас треба наше срце да изваде из нас.
Да, Православље је сунце, али требамо пазити. Приликом окретања земље, сунце одлази и иде на друга места, тако постоји опасност једног дана да видимо то сунце да одлази из наше благословене домовине и да иде другим народима. Можда ће отићи доле у Уганду, можда ће отићи у Мадагаскар(*), отићи ће негде, ни сам не знам где, а ми ћемо изгубити његову топлоту, изгубићемо светло, изгубићемо живот. Боље да се угаси сунце, него да се угаси Православље у нашем народу.
Ако не будемо пазили догодиће се следеће. Сунце ће отићи далеко, а наша срца ће се смрзнути а ми ћемо са телескопима тражити сунце. Са телескопима ћемо тражити наше Православље, и нећемо моћи да га распознамо на хоризонту, ЈЕР ЋЕ ОКО ПРАВОСЛАВЉА БИТИ ЈЕДНА СМЕСА И ЈЕДНА МЕШАВИНА СВИХ ИДЕЈА И СВИХ МОГУЋНОСТИ, док је наше Православље чисто и не постоје у њему никакве примесе неистина и лажних вредности.
Да нас не би задесила та непогода, треба сви да се пробудимо.
Уместо да траже да се ујединимо, браћо моја, са католицима, ујединимо се ми православци међусобно. Да се ујединимо ми међусобно, а тада ћемо засигурно имати међу нама Христа. Да се ми ујединимо са Србима, са Румунима, са Бугарима…., без да изгубимо своју народност и љубав према домовини. Да се уједине овде у Грчкој новокалендарци и старокалендарци. Да ујединимо сва удружења, све организације и све проповеднике.
И да будемо, браћо моја, сви спремни. Да проповедамо будност. Зато што не знамо из часа у час шта ће нам учинити. Будимо спремни, да се не нађемо у неки час ван Православља. Зато сам и издао и раширио часопис „Стражарнице, бдите“.
Знајте веома добро да су стражарнице у Грчкој главне, и треба да буду главне. Стражарница је архиепископ, и треба да буде. Чувари су епископи, чувари су и свештеници. Чувари , велики чувари Православља , нису ни краљеви, ни владари, ни архиепископ ни наши јерарси, ни наши свештеници. Велики чувари Православља сте ви, побожни Грчки народ (**). А побожни Грчки народ никада али никада се неће поклонити папи.
Мене могу назвати фанатиком, могу ме звати како желе. Имам много таквих ордена. Уз друге ордене нека ми моји непријатељи придодају и још један орден, да сам против папе(антипапик). Јесам и бићу до краја мога живота.
И још нешто браћо моја. Као стари Атињани, који су живели на овоме благословеном ћошку како су они одговорили на претње Перса освајача, тако ћемо и ми одговорити на папине претње: Ако некада сунце промени своју путању, тада ћемо се и ми подчинити папи. А све док сунце иде својом путањом, док теку реке, док постоји Грчка остаће православна. И биће Грчка православна у векове векова, амин.
_______________________________
- (*) У то време није било мисионарења у Мадагаскару. Православни Грци су отишли тамо, а и Грчки свештеници касније. А о. Августин наводи ово 1964 године. Данас, после 40 година, тамо постоји Православље!
- (**)Да ли је дозвољено верницима да суде свештеницима и епископима, када они преступају догме и када не правослове реч Истине? На ово одговарамо следеће:
- а) Свештеници и епископи се бирају од народа, дакле суди им се по закону од народа
- б) У старој Цркви верници су упозорили(опоменули) апостола Петра јер је ручао заједно са необрезаним(види. Дела. 11,3).
- в) Апостол Павле даје наредбу верницима да подсећају Архипа – који је био свештеник- на његову службу. ( види. Колаш. 4,17).
- Очеви нам говоре:
- а) Треба да су слушаоци упућени у Писма и да суде ако изречено од учитеља није сагласно са Писмима. А све што је страно да одбацују а оне који су упорни у томе да снажно одвраћају од тога“(В. Василије).
- б) „Све што је јавно изречено и учињено нека се јавно контролише“ (св. Златоуст)
- в) „Ако твој надређени греши у друштву и у своме делу, немој на то обраћати пажњу. Али ако греши по питањима вере, иди и опомени га, не само ако је човек, већ и ако је анђео са неба“ (свети Никодим Светогорац, О честом Причешћивању, стр. 175).
- г) „Немојте бити послушни монасима, ни свештеницима а ни епископима ако вас саветују да верујете у нешто погрешно“ (свети Мелетије Исповедник).
- д) „Како је могуће да се не опаклени онај који се прави као да не види и ћути, када су божански закони и канони исмејани!“ (св. Златоуст).
- ђ) „Треба да покажемо храброст за Истину, иако се појединци саблажњавају“ (В.Василије).
- е) „Ко говори ствари другачије од одређених, иако је веродостојан или испосник или и чудотворац па и аскета и пророк, нека ти буде као вук обучен у јагњећу кожу који прождире овце“. (свети Игњатије Богоносац).
- ж) Ако епископ или презвитер , главне очи Цркве, се сусрећу са лошим и саблажњавају народ, њих да одлучујете. Већа је корист да се без њих сакупљате у некој кући, него да се са њима као Ана и Кајафа сурвате у гену ватрену“. (реч В. Атанасија,Вепес 33,199).
- з) Горе наведене речи В. Атанасија утврђује и 31-и канон Светих Апостола, и 15-ти канон АБ Васељенски Сабор, 861 В. Фотије).
БОРБЕ МАРКА ЕФЕСКОГ
Папе су увек лукаве, они су лисци и искоришћавају потребу овог несрећног народа. Када је Византија клонула од најезде Ислама и када јој је била потребна помоћ, папа је рекао аутократору Јовану Палеологу:
– Желиш ли помоћ?
– Желим.
– Доведи у Рим патријарха и око двадесет пет теолога, свештеника, ђакона и монаха. Потпишите споразум са нама и онда ћемо вам дати помоћ.
Несрећни Јован Палеолог је напунио један брод са теолозима, монасима, епископима и патријархом Јосифом и после 4 месеца су стигли на Запад, у Ферару у Флоренцији. А тамо шта је било:
Рачунајући на папино обећање, да ће да помогне Византији која се бори против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам уједињење. Учинио је један „наклон“ и целивао је папину папучу. После њега су дошли и остали митрополити, монаси, теолози и они су се подчинили. Сви су се покорили и један за другим су потписали уједињење.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је задржао цело Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији спомен нека је вечан.
– Не потписујем, каже. Не издајем свето и преподобно Православље. Рођен сам као православац и као православац ћу умрети. Папину папучу нећу целивати. Не поклањам се папином идолу.
Није потписао уједињење. Остао је сам. Атлас Православља.
Када су на Истоку чули да су потписали споразум за уједињење, узбунио се цео Град. Од тада није прошло пуно времена и Град је пао. Овде треба да се зауставим, да идем у моју ћелију и да плачем, као грешан човек какав јесам. Зато што знам веома добро, да ви нисте борци. Не проповедам вам да бих вам угодио, него зато што желим да будете борци Православља. Ако не будете борци, некорисни сте.
Дакле шта сте, борци или само слушаоци и обожаваоци? Сада почиње борба. Не говорим вам из политичких побуда, сведок ми је Бог, који ме чује. Анђели и арханђели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и славни који ме слушате, протествујем са овога места, да је дело владара наше земље против наше православне вере, и да се на тај начин извршава издаја нашег Православља!
(Атина, 1959)
Не патријарха Фотија
Прошло је више од хиљаду година како се родио у Констандинграду од побожних и познатих родитеља патријарх Фотије. Образовао се, васпитао и задобио велику мудрост и постао један од најобразованијих људи свог времена.
У време светог Фотија појавила се једна велика опасност у Цркви. Појавио се вук, гори од вука. Био је то вук у јагњећем руху. Зашто се није појавио као вук, него да би преварио овце и да би ушао у тор, преобукао се у овцу. А тај вук је био папа Римски. И тога вука је протерао свети Фотије и до данас смо одвојени од католичке „цркве“…
Папа је настојао да притисне и превари источњаке, али свети Фотије се одупро и рекао не.
Као ми што смо на брдима Албаније рекли Италијанима и Мусолинију „не“ и задржали смо своју слободу, тако је управо и свети Фотије рекао не папи и задржало се православље код нас.
То што смо данас православци, то што су православци Срби, Бугари, Румуни и Руси, дугујемо том историјском не, које је изрекао свети Фотије папи онда када је хтео да потчини себи цели Исток и да га присвоји само за себе. Тог светог мужа данас прославља наша Црква.
Будимо достојна деца Православне вере
Велика су настојања за помирење Истока и Запада. за бива, који по мом скромном мишљењу су замке, у које траже да упадне наша Православна вера.
У једном таквом времену име светог Фотија се заборавља. Траже да се заборави. Зато што мисле, да је подсећање штетно за дело уједињења „цркава“. Али ми деца Православне вере, који још увек осећамо у нашој души једну варницу велике и ватрене љубави коју је осетио свети Фотије за нашу свету Цркву, за коју је живео и удисао и за коју се жртвовао и умро у изгнанству ускраћен од свега, ми, кажем, деца Православља треба у ово време да будемо достојна деца наше Православне вере. Пре свега да не придајемо велики значај ономе шта се говори о уједињењу. Ако некада дође до уједињења, неће бити кроз потчињавање наше Православне Цркве и на позиве папе и на хировитост протестаната, него ако дође тај час- а нека дође што пре уједињење „цркава“ -, то ће се догодити повратком свију предањској лепоти наше Православне Цркве. Будимо дакле приправни.
(Атиna 06-02-1965, говор младима)
Папа извор јереси
Противим се доласку папе, зато што је папа извор јереси. Ми ћемо остати православци. Нећемо издати нашу веру. Треба и ми да се покајемо, мали и велики, и да останемо неклонули у нашој вери. И Бог ће погледати на виноград овај. Папа тражи да потчини Грчку. Али неће моћи да је пороби. Нити ће Грчка дозволити да додирне њену веру. (Флорина 11-03-2001)
Папа није добродошао од побожног Грчког народа, нажалост Синод се сложио
Црква се опет занима са темом папизма. Јеретички погледи папе већ су познати. Тако да од побожног Грчког народа је неприхватљив, а нажалост се свети Синод сложио да папа буде прихваћен у Грчкој. Није погодно време. Постоје друге теме које интересују Грчки народ.
Тема је озбиљна. Написали смо и посебну књигу под насловом „Антипапика“.
Што се тиче одлуке да посети папа Грчку, ту има реч Црква. Одговоран да одлучи није мали Синод већ Јерархија. Лице а или в није одговорно да одлучи, јер појединац може да размишља као политичар. Последично, једина одговорна власт да одговори на предлог папе је Јерархија.
Али наш народ, који је многе недаће поднео од католика, не чује са задовољством тај предлог. Треба да се упита и побожни народ. А народ, просвећен од Цркве ће одговорити негативно.
Да бисмо га примили, треба томе чину да претходи једно искрено папино покајање. Међутим то се није десило. Папа има јеретичка веровања. Католичка „ црква“ је показала лукав став. Тако треба да одговоримо. (Флорина 8-3-2001)
Да ли ће увек свет бити подељен?
– Рећи ћете ми, да ли је подела добра ствар? Не, то је ружна ствар. Као што је ружна ствар, када је једна породица подељена, тако је и ово ружна ствар. Ми смо делови- делићи. Једни су католици, други су протестанти, трећи су пентикосталци, четврти су из неких других јереси.
– Да ли ће увек бити тако подељен свет? – Не неће бити увек подељен.
Ако одете у Уједињене Народе, видећете 157 застава. Али, као што каже Откровење, доћи ће један дан када ће сви ти народи, који су сада подељени разним заставама и у разним државама и друштвима сада живе са одвојеним војскама и морнарицом, та стада подељеног света ће –то нам говори Откровење, то нам говори Свето Писмо – да ће се сви они ујединити. Да, сви ти чопори људи који имају сада различите боје, различите религиозне и државне вође, разне официре који се боре између себе, ујединиће се једног дана, и постојаће на свету само једна застава, да једна застава. У то верујем неклонуло, да ће једна застава овладати светом. То неће бити ни америчка ни руска ни немачка ни јапанска ни кинеска ни албанска ни грчка ни застава неке друге државе, али само једна застава ће постојати на свету, то је сигурно.
Пашће сви народи, и Руси и Американци и Кинези и Јапанци и католици и протестанти,сви ће пасти и поклониће се једној застави. А та застава ће бити часни крст. А вођа целе васељене ће бити Господ наш Исус Христос. То нам говори Еванђеље које сте чули: „И биће једно стадо и један пастир“ (Јован 10,16).
То ће се догодити свакако. Међутим сада ћемо проћи кроз многа искушења, кроз многе ратове. Пролиће се пуно крви, веома пуно крви. Из часа у час очекујемо трећи светски рат. Пре би се рекло четврти светски рат, јер се трећи светски рат већ догодио – не говорим вам који је то рат био. Биће четврти светски рат. И после пуно крви, која ће се пролити, човечанство ће се покајати и поклониће се Христу. И онда ће сва уста и сва срца и сва брда и долине и све камење и реке, и звезде небеске, сви ће рећи: „Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“
(Пендавриси Еордеја 6-2-1974, спомен светог Фотија, заштитника Пендаврисиja)
НИКАДА ПАПИНИ РОБОВИ
„Драги наши читаоци! Против те монархијске, ауторитарне и антихришћанске папине власти, противи се православна савест. Против подмуклих планова Рима се борио блажени Фотије, Кируларије, Јосиф Вриениос, Марко Ефески, Георгије Схолариос, ону су сачували независном Православну Цркву, која је била пресветли брод, истинити ћивот нашег побожног народа, у тешким историјским данима за нас. У тој Цркви постоји јасна, нетрулежна, тачна, непрецртана и узвишена перцепција, прецизних концепција и поимања бесмртних идеја хришћанства. Папизам као организам је једна врста рака. Као идеја је једна лаж, један мит који је створило незнање и властоманија црквених поглавара Рима. А тим лажима и идолима православна Грчка неће се никада поклонити . Зато што чује трубу апостола Павла: „Купљени сте скупо, не будите робови људима“(Корић. 7,23). Овдашњи папољупци на жалост оцењују стање и мисле да је дошао час… Буду ли упорни наћи ће се пред изненађењем. Дух противљења наших чувених отаца против шизматика и јеретика ће оживети. Овде у Грчкој папизам ће се сусрести са Стражом и обрушиће се. Православље ће на крају победити и тријумфовати а под њеним крилом слава и одмор велики ће се наћи“.
(део из књиге Антипапика, Атина 1987, стр. 30-31)
И ДАНАС ЖРТВУЈУ ИСТИНУ ВЕРЕ ЗБОГ „ЉУБАВИ“
(Патријарх Констандинграда Вартоломеј са одушевљењем је примио одлуку архиепископа Христодула и Светог Синода да одобре долазак папе у Грчку. До „када“, рекао је, „ће држати у себи мржњу? Зашто да не дочекамо папу као мене што дочекују где год да одем?“)
Потцењују вредност вере
Лица на високим положајима, која се налазе на великим и узвишеним местима, говоре да изнад борби В. Атанасија, изнад борби Марка Ефеског, изнад борби отаца Цркве, изнад свега је данас љубав.
Када изговарају реч љубав као да на њихова уста излазе сирупи.
Шта имамо да им одговоримо?
Сви који говоре и пишу о тим стварима, да умање вредност светих борби великих отаца наше Цркве, сви они чине један велики грех. Који је то грех?
Потцењују вредност вере у хришћанству. Шта је вера?
Љубав у себи има и Јапанац, љубав у себи има и Кинез, љубав у себи има и пентикосталац, љубав у себи има и масон, љубав у себи има и атеиста. Међутим љубав Христова је нешто посебно, то је натприродна струја која долази са неба овде на ову црну земљу.
Потцењују вредност вере. Зашто?
Одговорићу вам кроз један приказ.
Хришћанство је једно бесмртно дрво. Хришћанство је једно огромно дрво. Хришћанство је једно дрво које није засадио човек, већ га је засадила иста света Тројица, и ни један демон неће моћи никада да искорени то свето дрво, пуно плодова и лишћа, хришћанства.
Дрво је хришћанство. Нека падну чекићи, нека ударају атеисти, неће моћи никада да искорене тај корен. Гране могу и да сломе, цветове могу да откину, плодове могу да поједу, али корен је дубоко, где ни једна сила на свету не може да искорени православну веру.
Јер који је корен? Ако ли упитате неког научника, који је најважнији део дрвета, да ли су то цветови, плодови, стабло или лишће? Одговориће вам: Не. То је оно што се не види. То је она ружна ствар, која је као пањ сакривена у земљи. У тај корен јабуке и свог дрвеће стане цела хемија. Никада неће моћи наука да нам начини такав корен који даје сладак сок и огромно дрво.
Као што је код дрвета најважнији део корен, тако је и у хришћанству најважнији део наша вера.
То нам проповеда апостол Павле када нам говори да „без вере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).
Рекао нам је то и Богочовек: „Који поверује и крсти се биће спасен“ (Марк. 16,16). Пре него што је рекао: „Љубите једни друге“ (Јован. 13,34), рекао нам је: „Покајте се и верујте у еванђеље“ (Марк. 1,15).
Претходи вера, која је корен дрвета. Цветови су занос, то су лепа осећања, а плодови су врлине, а листови су одредбе Цркве. И оне придоносе лепоти дрвета.
Да ли сте видели како је дрво лепо у пролеће, када је пуно листова? Све има неко значење у Православљу. И свећа коју палиш и тамјан и иконе, све су обележја. Као што кроз један лист можеш разумети о каквом се дрвету ради, потребан је само један лист да ти кажем да ли је нпр. Маслина или нека друга врста дрвета, тако је и са спољашњим издражајима вере.
Дај ми једног човека да ти кажем у шта верује. На начин на који упражњава спољње обожавање, обреде, могуће је да то разумемо.
Понављам:
Дрво је хришћанство, корен је вера, цветови су осећања, плодови су врлине, као главна љубав, а листови су украс Цркве, одредбе, свете службе, то су видљиви знаци наше вере.
Дакле, када ти издвојиш веру, желиш да искорениш корен, али када се искорени корен, нема више ни дрвета ни било чега.
Потцењују веру, која је корен наше хришћанске религије.
Велики Атанасије одговара на оптужбе
Шта то чујем? Још једну бајку. Доћи ће дани , а већ су наступили ти дани, када ће рећи, срећни су људи који немају уши да чују и очи да виде. Чућемо такве ствари на земљи, да би човек пре пожелео да нема уши.
Чуо сам да ових дана говоре: Зашто сте толико упорни. Добро и протестанти и католици од 1000 тачака у 990 се слажу, у десет се само не слажу, зашто сте толико окрутни, зашто гледате на оно у чему се не слажемо, уместо да гледате оно у чему се слажемо. Прогледајмо кроз оно што се не слажемо и ујединимо се, да будемо једно братство и „једно стадо и један пастир“.
Та помисао, браћо моја, исповедам вам се јавно, и мене је у почетку ганула. Јуче сам читао Великог Атанасија и он даје одговор на тај аргумент, који се чуо и за време аријанизма.
Говорили су онда Великом Атанасију:
Чујте о чему се ради и дивите се мудрости тога светог мужа.
– Чујте, каже, лукавство које нам сервирају. То је као да претпоставимо, да имаш човека у својој кући и он падне од болести у кревет и има болове у грудима и јечи од болова. Његове очи су здраве. Његове уши су здраве, срце му је здраво, ноге су му здраве, руке су му здраве, има само један бол у грудима. Позива лекара, а лекар долази код болесника и говори му: Како лепе очи има овај болесник! Како лепе руке и ноге има овај болесник! Како јако срце има овај болесник!
Али, хришћане мој, нисмо те позвали због здравих делова тела. Шта се овде дешава, овај бол који осећа у грудима , можеш ли нам рећи од чега је? А, тако, одговара лекар.
Тако раде и они, игноришу ране. Међутим човече, једна бубуљица када ти изађе, трчиш и бојиш се, можда та бубуљица једног дана те разори и одведе у смрт. Једна бубуљица, једна грешка, једно посртање од вере, то је велики грех.
Зато треба да припазимо, каже нам Велики Атанасије, да задржимо нетакнутом нашу веру.
Папизам, најстрашнији непријатељ Православља
Браћо моја живимо у тешким данима. Црква Христова нападана је страшно, као и у време Великог Атанасија, свети Брод, теретњак, као што је називао Цркву велики отац, је у опасности, тако је и данас Црква у опасности. Ово није само реч, то је окрутна стварност, да Црква Христова је искушавана окрутно. Њени непријатељи су велики и смртни, они су видљиви и невидљиви.
Непријатељи Православља су на првом месту масони, који као чворови ђаволови стискају сав Грчки народ а народ се гуши под њиховим чвором, а данас су они ушли у све слојеве нашег народа.
Непријатељи су и јеховини сведоци, који као најезда скакаваца из Откровења су пали на Грчку земљу. Као што скакавци не остављају ништа у винограду, на исти начин и они делују, као скакавци и пацови, настоје да униште темеље наше домовине.
Непријатељи су… Верујте ми, браћо, бојим се више једног другог непријатеља. Зато што хилиасту можеш избећи, масона исто, протестанта исто. Више се бојим папизма.
На жалост јерарси и теолози и професори и многи народ су наклоњени са симпатијама папизму.
Проредиће се Стадо, али немојте се бојати
Да, постоји велики страх и у великој је опасности наша Црква од стране папизма. У овим тешким данима кроз које пролазимо, шта треба да учинимо?
Моја душа је у овај час узнемирена и тужна. Као мали и недостојан еванђеља проповедник, као недостојан да целивам ваше ноге, дозволите ми у овај час у духу Божијем да кажем следеће: Узимајући ово пророчанство из спискова светог Козме, узимајући ово пророчанство из светог предања, упозоравам вас и говорим вам: Православље ће проћи кроз велику недаћу, Православље ће поднети велику опасност. То свето стадо Цркве ће се проредити. Проредиће се православци. Једни ће отићи у масоне, други у хилиазам, а трећи у папизам и тако даље, проредиће се верници. Доћи ће дан, када неће бити у Цркви ни појац за певницом, ни свештеника да врши литургију, ни ђакона да износи молитве и молбе. Доћи ће дан када ће се проредити жртвеници Божији. Немојте се бојати. Борба се не мери са телима, борба се не мери са бројевима, борба се добија са грудима хероја, борба се даје са вером.
Наравно. Било је време када је осам људи било на земљи, сви други су били поплављени. То је био Ноје са својом женом и децом. Осам душа, а Нојеви потомци су постали цели милиони.
Један је био Аврам, а племе Аврамово је било као звезде небеске и као песак морски. Један је био Велики Атанасије. Остао је сам. Напустили су га аутократори, напустио га је народ, напустило га је и свештенство. Живео је три године у једном гробу, у једној спиљи са дивљим животињама.Један је остао. Сам. Сам против целог света. А тај један је победио, зато што је имао истину и Бога са собом. Један и сам је победио. Као што његов тропар говори, био је „стуб Православља“, Атлас Цркве. Као Атлас подигао је на своја рамена целу подземну сферу, по старој митологији, као што је Велики Атанасије постао Атлас, на чијим раменима се ослонило цело Православље.
Немојмо се бојати, „неће недостајати Православљу војника“.
И ако ми свештеници, и ако теолози издају нашу веру, и ово камење по којем газимо ће васкрснути и узвикивати: Вера православних је истинита. И из камења и брда и планина ће изаћи нови хероји наше вере.
КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ
ПОГОВОР
Шта кажу свети Оци за јеретике?
7 . правило Св. Апостола
Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.
10. правило Св. Апостола
Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.
11. правило Св. Апостола
Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.
45. правило Св. Апостола
Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.
46 . правило Св. Апостола
Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?
48. правило Св. Апостола
Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.
64 . правило Св. Апостола
Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.
70. правило Св. Апостола
Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.
71 . правило Св. Апостола
Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.
1. канон Антиохијског Помесног Сабора
Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…
2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора
Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.
9. правило Картагенског сабора
Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…
Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9
На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.
Одговор:
На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.
33. правило Лаодикијског Сабора
С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.
9. правило Лаодикијског Сабора
Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.
32. правило Лаодикијског Сабора
Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.
34. правило Лаодикијског Сабора
Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.
37. правило Лаодикијског Сабора
Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.
38. правило Лаодикијског Сабора
Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.
6. правило Лаодикијског Сабора
Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.
7. правило Лаодикијског Сабора
Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.
10. правило Лаодикијског Сабора
Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.
31. правило Лаодикијског Сабора
Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.
72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора
Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….
5. правило Св . Василија Великог
Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207
1. правило Картагенског Сабора
Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.
15. канон
А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“
46. правло св. Никифора Исповедника
У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.
(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)
Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.
(Зонара,Тумачење 14. правила,
IV Васељенског сабора)
Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.
Шта кажу и шта раде латинизирани јерарси?
Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и други наши екуменизовани јерарси верују не у једну али у многе цркве. Прихватају папизам као цркву. Потписују сагласности, за признање тајни католика. Доводе у Грчку папу! Примају га званично у Атинској Архиепископији. Размењују целиве и поклоне! У званичном часопису Патријаршије пише: „Немогуће је да сматрамо да било ми Православни или ви Паписти имамо као искључиво власништво наслеђе старе цркве“ (Епискепсис, 1-7-1991, бр. 464).
Називају папу „пресветим“ (Епискепсис, бр. 647, стр. 2-3,30-4-2005), „ заиста посланог од Бога“ (Католики, 22-7-2003), „блажени“ , „брат“, итд.
Усиновљују демонске теорије. Говоре: „Све религије су путеви спасења“ (Епискепсис, бр. 523, стр. 12, Женева 1995).
Приликом 6-стог Светског Сусрета Религија и Мира 4-11-1994, патријарх Вартоломеј објављује: „Ми као религиозне вође треба да уведемо на сцену духовне почетке екуменизма, братства и мира. Али да бисмо успели у томе треба да будемо уједињени у духу једног Бога… Римокатолици и Православци, Протестанти и Јевреји, Муслимани, Индијци, Будисти….“ (Епискепсис бр. 494, стр. 23, Женева 1994).
Са издатцима Цркве архиепископ Христодул и његови следбеници, сазивају у Атини свејеретички скуп“! Сваку групу јеретика признају као цркву!
Праве договор на „Светском Савету Цркава“, да … не доведу у Православље јеретике!
Протерују православног свештеника и теолога!
„…Забрањујемо ти до изрицања одлуке Црквеног Суда, вршење свих свештенодејстава“. (Спис Свете Архиепископије, Број. Проток. ЕКС. 3173/2005).
****
„По Допису под броје. 3173/06.06.2005 Свете Архиепископије Атинске, који је послат нама и по којем смо обавештени од Пресветог Архиепископа Атине и целе Грчке г. Христодула да вам се забрањује на одређено и до изрицања одлуке задуженог Црквеног Суда , вршење свих свештенодејстава због почињених канонских преступа, упознати смо да лично нисте у могућности да свештенодејствујете у Светом Храму светог Антонија као и у било ком другом Светом Храму“. (допис митрополита Солуна Антима, бр. Прот. 497).
„Неће недостајати Цркви војника“
Узнемиравајући феномени. По свему скромни наши јерарси не протествују. Други се одважују још више. Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и мноштво јерарха се екуменизује и масонизује. Имају све ближе односе са папом и јеретицима и одаљавају се од православног стада.
У овим тешким временима, када стражарнице издају и напуштају своје положаје, држи Бог тај мали остатак да даје борбу. Борбе о. Августина Н. Кандиота за очишћење Цркве настављају данас и други угледни свештеници, монаси и мноштво побожних Хришћана.
Где нас воде!
Фотографије говоре:
_____________________________________
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on 
Νοέ 1st, 2010 | 
Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.
Be the first! 
Rarely would he come out on the streets during his free time with his fellow students. When he was coming out usually he was visiting the courts, or often going to quite places, or to the cemetery, in order to philosophize on the vanity of the world and also to admire art works decorating the graves of the great benefactors. At that time he was reading the newspapers which were describing the astonishing news from the Asian Minor war front. At the same time he was successfully taking care of his father’s business . This is the period when the refuges from Asia Minor were arriving in Paros as well, (like in many other places throughout Greece); these events provoked a great impression on the mind of this young student . 
Θα τολμήσω Γέροντά μου, να ψελλίσω λίγα ακόμη πτωχά λόγια, βγαλμένα από την καρδιά μου· Σιωπά σήμερα ο άμβωνας και θρηνεί τό δεσποτικό! Έφυγε ο θρυλικός Γέροντας, έφυγε ο υπεραιωνόβιος πατέρας Αυγουστίνος! «Ω κόσμε, ντουνιά ψεύτη», δεν θ’ ακούσεις πλέον την φωνή του π. Αυγουστίνου να σ’ ελέγχει, να σε στεναχωρεί, να σ’ ενοχλεί. Δεν θ’ ακούσεις την φωνή εκείνη, που άστραφτε και βροντούσε από του άμβωνος και ως λέων πυρ πνέον κατέκαιε την αμαρτία. Δεν θ’ ακούσεις την φωνή του μικρόσωμου αλλά γενναίου π. Αυγουστίνου ως αστραπή και βροντή να σου απευθύνει τα· «ουκ έξεστί σοι…».
În anii de demult, iubiţii mei, era în floare monahismul. Existau multe mănăstiri şi toate aveau călugări. În Eparhia noastră, de pildă, au fost multe mănăstiri: în Kladorrahi – Mănăstirea Maicii Domnului, în regiunea Kaimaktsalan – Mănăstirea Sfântului Haralambie, pe înălţimea istorică a Florinei, la 1033 m – Mănăstirea Sfântului Marcu, în Pisoderi – Mănăstirea Sfintei Treimi, în mica insulă a Sfântului Ahilie două-trei mănăstiri, pe malurile prăpăstioase ale Prespei celei Mari – peşteri-mănăstiri. Şi în toate aceste mănăstiri existau călugări.
Χωρὶς Θεό, ἀγαπητοί μου, δὲ ζῇ ὁ ἄνθρωπος. Καὶ γι᾽ αὐτὸ δὲν ὑπάρχει ἔθνος καὶ λαὸς ποὺ νὰ μὴ πιστεύῃ στὸ Θεό.