MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.
Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови,  то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни !… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у « има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин.

Хришћани, именом и у стварности

Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се  инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена  « ја сам Хришћанин».

Квалификације Хришћанина сагласно са Блаженствима

Као што ученик има квалификације, војник исто тако, свако има квалификације и не прима се нико у службу ако нема одређене квалификације, тако исто постоје и квалификације Хришћанина. Које су то квалификације? Квалификације Хришћанина су:  прва – прво корен врлина. Хришћанин је један скуп, један повез од врлина. Прва врлина, који је њен корен? Као што дрво има корен, тако и дрво врлине, које полива са сузама и крвљу наша вера, то дрво врлине које постоји вечно, има корен, драги моји. И што дубљи је тај корен, толико је стабилнији Хришћанизам, и толико лепши и достојанственији и идеалнији на овоме свету. Корен тога дрвета, драги моји је понизност. Хришћанин треба да је понизан. Дал’ мудар, дал’ филозоф, дал’ песник, дал’ путник, треба да је понизан. Сећате се шта појемо на погребној служби: «Ја сам земља и пепео..». Шта си ти човече, где и да стигнеш? Једна шака земље и пепела. Понизан дакле. Понизност треба да издваја Хришћанина. Али осим понизности Хришћанин треба да има и нешто друго. Сузу покајну. Ако греши – а греши Хришћанин, јер не може да буде безгрешан нико на овој земљи – ако он греши, ако греши његова жена, ако греши његово дете, ако греши друштво, он треба да плаче и жали. « Блажени су који плачу, јер ће се утешити».

Хришћанин још треба да је кротак и миран. Али под једним условом кротак и миран, када њега неко напада и када њему неко чини неправду. Али када види у своме насељу, у фабрици, у канцеларији, у друштву, неправду, треба да се претвори у лава. Ниси Хришћанин, ако се не бориш да у свету завлада правда. « Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити». То је оно што нама недостаје. Немамо жеђ за «правдом». Када се напада наша личност, постајемо звери, када се чини неправда некој удовици, сирочету, свет сиромашан и напуштен који нема адвокате и заштитнике да га заштите, ми смо равнодушни. Хришћанин треба да је кротак за себе, али треба да је борац и да има жеђ за правдом. Хришћанизам треба да је миротворан, да поставља мостове и да спаја провалије. Као када стигнемо на неко непрелазно место, постављамо мост и прелазимо, тако и у овоме свету, који раздвајају идеологије, интереси и мржња, треба Хришћанин да је ујединитељ раздвојених, истока и запада, треба да је мост који ће спојити супротне светове. «Блажени су миротворци, јер ће се синови Божји назвати». Хришћанин треба да има још нешто. Да си као снег. Као снег на врху Олимпа где не газе ноге људске, већ је пречист, тако и срце Хришћанина треба да је чисто. «Блажени чисти срцем, јер ће  Бога видети». Хришћанин треба да има и једну другу квалификацију. Да је стрпљив. Стена. Као што стена у пелагу се не боји мора, већ је истурена у пелагу  и остаје изнад запењених валова, тако и Хришћанин у патњама треба да је храбар и одважан. На крају Хршћанин треба да је спреман на жртву. Спреман да умре не у своме кревету, али на пољу части, да жртвује свој живот за славу Христову.

То су квалификације, на огрлици која треба да украшава сваку хришћанску душу.

Светло и со

Имамо ли то? Ако имамо све то, нама се обраћа рећ Божја: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Видите драги моји, какве симболе има свето Писмо? Ако послушамо те речи еванђеља, чине нам се изненадним. Али ако их повежемо са претходним текстом, тада оне добивају потпуни смисао. «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Хришћани моји, налазим се још на почетку еванђеља и  преда мном се налази пелаг идеја које могу прећи са мојим малим чуном. Али немам времена, немам часа, да се удубим у тај смисао, у пелаг, у океан тих узвишених идеја. Немојте ми говорити о другим књигама. Ако узмете свето Еванђеље у своје руке, није ништа друго потребно. Запалите остале књиге, романе, часописе, ганстерске филмове, све што нађете у кући. Узмите у своје руке свето Еванђеље, нек се посветите, нек омирише цео ваш душевни свет. Еванђеље нашег Христа каже: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост .свету…».  Остављам друго и узимам прво. «Ви сте со земљи»,  ви сте со.

Хришћанин је со света

Сваки Хришћанин треба да је со. Да ли постоји нешто корисније од соли? Со је на тањиру сиромашног човека као и на краљевом . Со је нешто неопходно. Она је неопходан састојак у животу човека. Једна мала количина соли чини јело укуснијим. Со има још својство да одржава или чува, да предухитри кварење и распадање хране. Такав баш треба да је и Хришћанин у друштву, треба да је духовна со. – А, на који начин да постаје Хришћанин со друштва? а) са речима својим, које треба да су биране. Псалтир говори: «Постави, Господе, стражу код језика мога, чувај врата уста мојих» (Псал. 141,3). Све куће имају врата. Ми смо без «врата», немамо дакле, никакву пажњу на речи које изговарамо лево и десно.  Али даћемо велики одговор за то, за сваку реч неумесну, која нема богоугодан мирис и благодат, за сваку реч лукавства и злобе. Испунио се свет лажима и ласкањима. Нико своме комшији  не говори више истину већ настоји са меденим речима, лепим и бајним приказима да га завара не приказујући му стварност. Али Хришћанин је истинољубив. Он је ученик Онога који је пред Пилатом рекао: « Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. А сваки који је од истине слуша глас мој» . (Јов. 18, 37). А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи. Таква је и истина, истина пророка и свештеника. Реч њихова није угодна. Истина боли, горка је али она спасава. Замислите пророка Илију. У држави је било  8.000 хиљада «попова». Они су клечали пред краљем и краљицом. Али св. Илија се усудио и успео се на двор и рекао им: «остало вам је још мало дана, јер је ваше краљевство безаконо и преступно, цео двор се разгневио од тих речи…. » .Један се нашао (свештеник) да тако прича, и од онога часа тражили су начин да га ухвате, а он је отишао у пећине, као орао, да се избави од краљеве потере, коме је ласкало цело злогласно свештенство. Замислите само Јована Претечу, који је исто дошао на двор и пронашао безакони пар  крвомешанаца који су живели у прељуби и рекао је Ироду: « Не можеш ти имати за жену, жену свога брата». Не дозвољава ти се краљу да живиш незаконито. Размислите о апостолу Павлу, о великим пророцима. Размислите о истом Христу, који је увек говорио истину и који је био разапет због истине. Истина је реч жустра, она је со која пада на ране и човеку наноси бол. Али та бол коју човек осећа од истине, је бол спасоносна и блажена, онај човек који осећа  у дубини своје душе ово спасоносно деловање оно долази да га ослободи од сваког зла и греха.

Хришћанин није ласкавац. Не. Он ће рећи истину. Где ће је говорити? Свуда ће је говорити. Ономе којег види да се ваља у блату ће рећи: «Није ти дозвољено», није ти дозвољено да се ваљаш као звер у нечистоћи. Ономе који је празнославан и горд и мисли да ће стићи небеса и звезде, рећи ће: «Господ се противи гордима, а понизнима даје благодат». Другом, који обожава не Христа али злато, који је новац учинио богом и обожава га, немајући свето и преподобно, ће рећи: “Ти си идолопоклоник, похлепа је “идолопоклонство”. Трећег, који има разне мане, неће оклевати Хришћанин да  подсети на истину. Тако са својим речима строгим али животворним, са речима Писма, ће постати со у друштву.

б) Са примером. Али Хришћанин није со духовна само са својим речима. Он је со и са својим примером. Начин на који живи и како се понаша у својој кући, у својој канцеларији или фабрици, тај начин је светао. И тај начин чини друге да размисле, да  изнад овога пролазнога живота, живота осећаја и уживања, постоји један други узвишенији свет, у који их позива кроз реч и свој пример.

Потребна је со!

Међутим то су само теорије, желите да видите стварност, шта је духовна со? Налазите се у оној кући где је отац духовна со. Постоје у трулежи друштва такви људи и тако се још одржава друштво. Постоје такви родитељи, који пазе и погледе и  речи и на своје понашање, они су пример живота. Нек је над њима благослов светих анђела и арханђела и свих наших отаца. Остају ти очеви и мајке на висини . Деца их гледају као божанске иконе, као небеске иконе.Пред њима девојчица или дечак не могу да причају или да се понашају ружно.  Светле као светлеће звезде. Ето вам духовне соли, која не дозвољава друштву да се распадне у потпуности. Желите да видите духовну со? Отиђите у једну парохију на Пинду, у Алиакмон, или доле на Мориу и на Крит. Да одете у једну парохију где служи један побожни свештеник.  Нека и не зна слова, нека и није завршио факултете и теолошке школе, али он верује. Верује у Христа, у Богородицу, у светитеље и када врши литургију дирнут је до суза. Хајде да пронађеш једно село са једним таквим попом. И видећеш да сви сељани не псују, не гневе се, не дешавају се тамо ни убиства. Зато што у томе селу постоји со. А со села је свештеник, побожан свештеник, који није студирао, који нема велика звања и плаће, али у своме срцу има Христа.

Желите да видите шта значи духовна со? Отиђите у једну епархију, ако постоји, коју води један прави владика, прави епископ душа. Када једна епархија има таквог епископа, човека изнад корупције и новца, изнад страсти и пролазне славе, тада тамо не стоје непобожни јеретици али у тој епархији постоји светост и побожност. Постоји тамо велика сила нашег Христа. Желите да видите, супротно, када со недостаје? Крените у једну кућу где отац не пази на себе, где је мајка  ван куће и иде лево и десно а кућа је само хотел сна и јела. Крените у једну парохију где свештеник не види ништа осим сребреника, тридесет сребреника Јудиних и гледа само да их сакупи. Крените у једну епархију где је владика  супротност и субверзија (изопаченост) теорије и дела  Јеванђеља. Ту ћете видети рушевине и пропаст свих..

(ХРИШЋАНИ У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА, А издање, стр.1-14)

________________________________________________

Stari Episkop o. Avgustinos Kandiotis u Vaskršnjoj noći 19-4-2009, u dobi od 103 godine i sa govorom na kraju iz 1995 godine

________________________________________________

Успон и  силазак Хришћанина

Хришћанин се не успиње, већ  и силази. Успон је да се затвориш у једну собу и да се успињеш, успињеш, да се молиш и наћи ћеш се високо на небу. Да одеш у један манастир, да отвориш псалме, да се молиш, да се непрестално бориш и да устајеш ноћу и бдиш молитвено, да се посвећујеш, да живиш наТавору. Леп је Тавор, леп је успон. Али потребан је и силазак. Хришћанин је успон и силазак. Постоји успон јер постоји силазак. Који је силазак? Да силазиш и силазиш као што је Христос сишао у ад. Потребан је и силазак. Какав је силазак? Силазак у бол. Да одемо тамо где постоји бол у болнице, у куће сиромашних, у затворе, у куће удовица, сирочића, грешних. Да посетимо социјални ад. Наравно, човек се јежи пред погледом на људски бол. Али не треба да га заборавимо. Један светитељ нам говори: «ако претпоставимо да се налазиш у успону и молиш се , живиш на Тавору и чујеш један повик да неко зове у помоћ, остави Тавор, прекинућеш своју молитву и потрчаћеш да се сусретнеш са болним човеком. Немој рећи ја се молим сада не могу. Не. Оставићеш своју молитву за касније и потрчаћеш. Два пола да имамо. Један да је успон, тешко нама ако немамо успон. Ако немамо успон, неће нам успети ни силазак. Уколико имамо успон, ако живимо кроз молитву на Тавору, тада ћемо и ми моћи да силазимо, сигуран силазак, у овом свету, у социјални Ад».

Истинити Хришћани у Солуну

У Солуну је бацио своје мреже апостол Павле. Море је пуно риба, али не улови их све рибар. Само једну малу количину улови. Тако је и апостол Павле уловио једну малу мањину. Колико их је било? Сто – двеста, није их било више. Дај Боже да су живи данас они Хришћани, и нека жале над ових 500 милиона. Цела гомила, са именом хришћанским, али некорисна. Боље је да имаш један дијамант у својим рукама него једно брдо  камења. Данашњи људи бацају дијаманте, одбацују Христа, и задржавају каменчиће,  задржавају своје грехове. Безумни човече, шта радиш? Каменчићи које држиш, немају вредност, а дијамант има вредност. Дијамант су онда били Хришћани, данас су само некорисни каменчићи. Вапију анђели, а само они лажни хришћани не вапију и мисле да су најбољи Хришћани. Једног празничног дана сам био принуђен да кажем великашима: «Ићи ћете у пакао, господо, ићи ћете у пакао!… ».Појављују се само на велике празнике. Као да нам говоре: «Захвалите нам јер вас поштујемо». Као да је Црква један салон, и треба да им захвалимо што су дошли. Нек не мисле да ако су дошли приносе славу Богу. Велики су често грешнији од малих, је  злоупотребљавају власт. Онај што има власт, пуно пута греши више. Другачије сам грешио као монах а другачије сада као епископ. Другачије греши један обични сељанин, а другачије један учитељ. А када погледате високу господу са каквом гордошћу долазе у храм и наравно у последњи час? Пролазе без да обраћају пажњу на било кога и заузимају прва места за званичнике. Ићи ће у пакао ако се не промене. Шта да радимо са таквим хришћанима са којима се испунио свет? Разлог је нипиоваптисмос(крштење одојчади).Али доћи ће прогон као у Русији и ствари ће се разјаснити. «У сваком  прогону».

Главна спознаја хришћана је прогон

Тамо идемо. Поново ћемо се вратити у апостолске године. То ће бити или унутар Цркве или изван са спољњим прогоном. Као у Русији што је било неколико милиона лажних хришћана. После су сви дошли на велику цедиљку и сви су просејани Хришћани. Сада их има мало, али су стварни Хришћани. Питање је данас у Москви која има око 8 милиона становника, да ли има 100-200 Хришћана. Али они у себи имају снагу. То показује њихов животни пример и самопожртвовање. А ми смо овде сви слатководни хришћани. Да смо веровали у Христа напустили би сваку земаљску окупацију. Шта да радиш са осталим, Еванђеље ко испуњава? У Солуну су тада били прави хришћани. Доказ је што нису поклекли од прогона. Они сиромашци су се борили са свим властима и владама, које су биле непријатељске. То мало Хришћана је било занемарено, није их нико рачунао али они су дошли у сукоб са свим властима у Солуну и поднели су пуно прогона.

Али увек се сиромашци протерују и остају уз Христа. А други који имају звања и разне чинове  се углавном боре против Христа. Биће прогона. Видећете то ви који ћете још живети, ја сам стари човек. Видећете прогоне и видећете све учитељчиће да се клањају црвеној звери. Тридесет хиљада учитеља имамо, питање је да ли ће сто остати да каже, драже би нам било да будемо лустери на централном тргу, него да проповедамо непобожност. Сви други, са колико лакоће су аплаудирали Пападопулу, са колико лакоће су аплаудирали Караманлију, са истом лакоћом ће аплаудирати и антихристу. Видећете то. Корист и само корист су данас људи, ништа више. Такви су и учитељи и наставници а и војни званичници(официри…), зашто не и попови и владике, не правим никакву разлику. Није још дошао час антихристов, када дође  видећемо. Говори нам у наставку апостол о часу антихристовом. Дијаманти несаломиви су прави Хришћани. У Америци су се трудили много да пресеку један дијамант да би га поделили на два. Не ломи се лако дијамант. Ломи се чекић који га ломи али се дијамант не поломи лако. Такав је и прави Хришћанин. «У свим прогонима ». Не само да издржимо један прогон  или два али све прогоне. Трпили су Хришћани Солуна, били су прави хероји. Дај Боже да будемо као ти Хришћани. Да имамо мало Хришћана али живих. Зашто се занимамо са свима? Неће  такав Хришћанин палити ватру и скакати по њој. Неће постати масон или ротар. Нећемо се онда бавити са њима. Сада се принудно бавимо са свима. Претпоставимо, да се ствари кристалишу, и да у граду остане 200 или 300 Хришћана, који ће рећи: «Желимо да живимо хришћански», не постоји већа радост од те. Остали нека чине шта им је воља. Нека граде синагоге и джамије, ми нећемо имати никакву одговорност за то. Не видиш ли како празнике проводи премијер земље а и остали званичници? На разним састанцима, а не у Цркви!…

Мало је, дакле било Солунских Хришћана, али су били живи. Има вредност не квантитет већ квалитет. Када ће наша Црква имати такве живе Хришћане. Такви су били први Хришћани. Трпили су од разних прогона али нису поклекли. Зато их и хвали апостол Павле.

«Христос продужен кроз векове»

Претпоставимо да је Христос остао на овоме свету и наставио своје учење, не би се људи понашали ни мало љубазније од Јудејаца. Оно што су Јудејци учинили Христу, исто би учинили и сви други у било које доба да су живели. То  шта би пропатио да је Христос наставио телесно да живи на свету, са њим би пропатили и Хришћани. Зато и говори апостол Павле: « допуњавамо страсти Христове ». Сваки Хришћанин је један мали Христос. И баш зато што је мали Христос, зато се и прогања. За уснуле светитеље се не интересују прогонитељи, али тамо где се појави један живи Хришћанин, почиње рат. Зато је и рекао један незнабожац у Паризу: « са Црквом смо завршили али шта да радимо  сада са Хришћанима?… ». Светитељ је једна стварност на земљи. Мучења првих векова и мучења за време турске владавине су била страшна. У поређењу са новијим прогонима су доста мања. Данас средства која користе прогонитељи, су научна а надгледање је страшно. Шпијунска мрежа је страшна. Све се истражује и испитује.

„Украли сте од народа…“

Размислите само, данас имамо пуно хришћанских центара(икотрогфија- хришћански домови), које други смртно мрзе и размишљају о њиховом уништењу. Као што је у Албанији Хођа уништио сва хришћанска удружења, све покрете, све парохије, није искључено и овде да ће бити тако. Нити пророкујем нити сам прогнозер зла, већ гледам ствари, пратим развој догађаја. Није искључено да ће  те установе данас- сутра, где се данас налазимо,и које су саграђене са пуно труда и зноја,присвојити( држава). Питају се неверници и незнабошци како су успели хришћани да саграде такве дворце, такве палате, те палате хришћанске љубави. Питају се среброљупци и материјалисти, који троше милијарде у својим центрима свако вече, како су Хришћани то стекли, одакле су украли новце за градњу.

Чињеница је, да те установе (које нису саграђене за годину или две већ су зидане више година), су саграђене са трудом и напором неколицине мисионарских лица, који су највише допринели од свога прихода и пожртвовања.Ништа од тога не прихватају прогонитељи. „То је украдено, покрали сте народ…“ говоре прогонитељи. Као онда у првим вековима, тако и данас, само су се оптужбе промениле. Тада су говорили за Хришћане да се клањају овновској глави, да праве крваве вечере, да кољу своју децу, да чине разне гадости итд.Сада су променили начин и говоре друге ствари. „Крадљивци сте, украли сте од народа, будући да сте то ви украли од народа, сада то вратите народу“. А када кажу  „ народу“ знате ли на шта мисле­? Мисле на оно што се догодило у Козанију 1954 године, што сам имао прилику да видим. Открили су под главним тргом у Козанију једну велику количину лира, и рекли су:“Ове новце ћемо дати народу, јер су народне…“.Тако су дакле, извадили скривене лире из подземних подрума,  катакомби, нечастиви је створио своју катакомбу, јер новац влада, а све су то открили кроз издају, изнели су лире на површину и рекли су:“Оне су од народа, оне су народне“.

Да ли су заиста и отишле народу те лире?Не. После два-три дана они су се почерупали око тих лира у општини, тако је уграбио свако за себе што више је могао и поделили су на тај начин лире.  Разумете ли?Они су се завадили и они су поделили лире.

Заузеће установе и отераће вас…(*)

Они, дакле, материјалисти и среброљупци, неправедни, који не знају ни за давање а ни за жртвовање,  за ништа, имају толико велику мржњу према хришћанским установама. Тако да није искључено да дођу овде и свуда у Грчкој где постоје хришћанске установе  у неки час једног јутра , лупајући  на врата да вам саопште:

• –          Ми смо представници власти.
  –          Које власти?
  –          До вечери ћете напустити установу. Потребна нам је да отворимо центар младости.
  –          Али… ма…
  –          Никакво али. До увече ћете отићи. Као што сте дошли тако ћете и отићи. Оно што је унутра је наше нећете ништа понети са собом.
  –          Тако да више, шта да радиш?Не можеш остати унутра јер је твој живот у опасности, убиће те.

А то ће се дешавати по целој Грчкој. Испразниће се сви ти центри. Трудови, напори, духовни рад, духовни центри, где су се чули псалмопеви и химне упућени Богу , места која су била центри обожавања итд. Сви они ће бити угашени од једном. Угасио се хришћанизам;

____________

• (*) – Ове речи су изречене 10-05-1983. Двадесет година касније 04-12-2003 ученички дом „Четрдесет Мученика“ у Козанију, који је заштитио стотине сиромашне деце и помогао им да се школују и студирају, затворен је насилно, са брзом интервенцијом државних органа власти. Ученице и надстојница су избачене на улицу. Град Козани је преузео њихову установу. Стари оснивач Удружења „Четрдесет Мученика“ о. Августинос Кандиотис је остао као подршка до последњег тренутка за надстојницу и ученице, и усмерио их је шта им је чинити ( види књигу „Бацам моју кофу дубоко…“ епископа Августиноса Н. Кандиотиса , издав. Андроники П. Капланоглоу, Козани, 2004).

Спремимо се за цркву катакомби

И ми се полако удаљавамо од тога периода Цркве, када смо уживали у одређеним предностима и повлашћењима, у одређеним епохама црквене слободе. Одлазимо из тога периода и долазимо у период катакомби.

Тада ћемо се не само тропски али и местом раздвојити. Црква ће бити протерана, храмови ће бити затворени, као што су затворене у Албанији и у другим местима.

Прогон. Све то изгледа невероватно, али сви догађаји нам говоре да тамо идемо. И ми треба себе да припремимо за Цркву катакомби. Ствара се питање. Имамо ли ми такво расположење?Шта  кажете? Можда се догоди оно што је Христос рекао Петру: „ Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане…“  (Лук. 22, 31-32). Господ је знао Петрову слабост, да је имао искрену жељу да остане поред Христа, али је његов дух био болешљив. Петар је одговорио: „Ја ћу Господе, са тобом бити“. И ви сте сада овде са мном. Али да ли ћете увек бити? Проћи ћете кроз сито. Не желим да вас разочарам. Лепо вам је сада овде. Нико вас овде не узнемирава, нико вас не прогања. Имате слободну школску веронауку, слободно се сабирете, све је слободно. Живите на једној гори Тавор. „Добро нам је овде бити…“ (Мат. 17,4). Имате овде своје друштво, своју храну, своје центре разоноде, свој сан, све погодности. Све је то добро и угодно. Али након тога ће нам Господ дати један ударац, као што нам говори Хотзнер, и бациће нас са горе Тавор, бациће нас доле, у окрутну долину, у тај период.

Рађа се питање, да ли смо ми спремни за тај прогон? Имамо ли ми храброст и самопоодрицање оних првих хришћана, који када би приметили да долази мрмљање лавова би рекли: „Ево, чује се труба, труба која ме позива“. Имамо ли ми такво самоодрицање и пожртвовање? Ми материјални, приземљени људи можемо ли стићи тамо где су стигли сви ти хероји? Имамо ли самоодрицање као Маријам, једна понизна служавка, која је успела да придобије за Христа, Фабијолу?

Нек наш живот говори о Христу

Немојте мислити да су Хришћани у време прогона, непрестално говорили о Христу. Нису непрестално говорили о Христу, али, „говорили су“ стално о Христу. Док ми сада стално говоримо о Христу а „не говоримо“ о Христу. Није ли вам ово чудно? Хришћани у Фабијолино време уопште нису говорили о Христу у идолопоклоничким круговима. Али иако нису уопште причали са устима о Христу, на други начин су проповедали Христа. Зато што су идолопоклоници били дивљи и неукортиви духови, они су били тигрови и лавови на земљи. Хришћани су служили код њих као услужно особље, у разним радовима, као куварице, као болничарке, свуда их је било. И нису уопште причали о тим стварима пред њима, по речи: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мат. 7,6).  Ипак задобили су идолопоклонике без речи, без проповеди, без поучења. Где је то записано? Ви који сте овде и читате Еванђеље, реците ми где је то записано, „Онда….. добрим понашањем и без речи буду придобијени“ .    Где је то записано? У Првој Петровој посланици 3,1.

То је оно што се догађа и данас у неким кућама. Имамо једну жену која се религиозно  говори, говори, говори и ње се одвраћа њен супруг јер увиђа да она ништа не испуњава од онога што говори. Док постоје неке друге жене које у кући не говоре о Христу, већ њихов живот говори, њихов свети живот и на тај начин доводе и мужеве ближе Христу. Хришћани,који су били прогањани су живели са светим животом и велике жртве су подносили, и на тај начин су придобили идолопоклонике. Остала је одушевљена Фабијола и сва та  аристократска лица пред самоодрицањем, мудрости и пожртвованости , пред тим врлинама Хришћана.

Колико ће их остати?

Ствара се питање: „Да ли смо ми спремни за једну такву Цркву?“. Када падне сито прогона, као у Албанији и другим земљама, колико ће нас остати?Један врх Тавора се сада овде налази, али нестаће тај врх. Сада вас је много. Када почне прогон, од осамдесет  – сто колико вас је сада овде, да вам се не учини чудно, питање да ли ће вас остати десет или пет. Отићи ће многи, отићи ће, отићи ће. Видећете то. Ја више нећу живети да видим те трагичне догађаје.

Проживео сам те догађаје (у рату), знају они који овде седе. Изаћи ће једна књига, која ће писати о догађајима пре четрдесет година- не у моју славу- али да одамо почаст оним догађајима. Дошао је дан , када сам поред себе имао око  педесет- шездесет људи и сви су ме напустили осим једног Георгија Пафилија. Само он ме није напустио, остао је поуздан и  неклонуо. Сви други су ме напустили.

Дакле, немојте мислити да ћете на Тавору провести цео свој живот. Доћи ће напуштање и прогон. Гладни и боси ћемо бити, све ћемо поднети за Христа. Да ли ћемо ми имати ту храброст оних хришћанских хероја? Тада ће се јавити и  нови новомученици. Такви мученици се пројављују у Русији и у Албанији. Све шта се дешава у тим земљама је непознато.Ми смо сада били у цркви, обавили смо литургију, читали Еванђеље, причестили се, слушали слободну проповед и вратили се под слободним сунцем нашим домовима, осим што имамо непосредан прогон против Еванђелских идеала. После ће почети и посредни прогон. Сваки Хришћанин ће бити прогањан још и ако се крсти јавно. Не говорим вам овакве ствари да бих сејао разочарење. Ово вам говорим, јер је то огледало, у којем се огледамо, да бисмо и ми стигли до висина светитељских, али и зато што треба да знате истину.

Много смо речи рекли, веома много речи,а суштина је једна. Нису они говорили о Христу али њихово владање је било чисто хришћанско. „Без речи придобијени“. То је. Сустигла је једна хладноћа хришћане, њихов начин живота је постао замрзнут. Ко је видео вољу Божију. Ко је видео кроз то мртвило које данас влада у Грчкој шта ће изнедрити Бог?

Означени сте

Сви ви сте изабрани, сви сте означени, имате печат јагњета. Тамо где  се налазе живи Хришћани знају их сви појединачно. Могу једне ноћи да их ухвате све.

Не говоре ли овде у нашем граду екуменисти и марксисти: „Шта да радимо?Ми јако добро познајемо Хришћане, немојте нам говорити о њима. Они су стрвинари. Уколико успемо да отерамо Кандиотиса, завршили смо случај. Цела Флорина је наша“. Тако ће и учинити. Удариће нас по сред главе.

Такве планове имају. Боре се на све начине против веронауке, против свих покрета, против јерарха који још стоје, имају на свом челу једног архиепископа који им чини све по вољи.

После свега тога свако својој кући, својој породици и ништа више. Не интересује их ништа више. Постали су људи саможиви. Тридесет Јудиних сребреника влада, а саможивост и корист царују.

Јутрос су дошли да ми се пожале на једног свештеника. Веома сам се разбеснео и разљутио.  Крађа, крађа,и само  крађа! Дају  људи новце за цркву а свештеник граби све  те новце за себе и цркви не оставља ништа. Нове Јуде. Осим њихове попадије и њихове деце ништа друго свето и преподобно их не занима. Ретки су побожни и спремни на жртве свештеници.

Небрижни Грци и Гркиње пробудите се!

Браћо „последњи је час“ (А. Јов. 2,18). Од горе где се одмарају хероји и мученици нашег рода  чује се глас: „Небрижни Грци и Гркиње зашто спавате? Зашто живите равнодушно и неосећајно?Ако се запали ваша кућа не остајете равнодушни, већ трчите да спасете шта се спасити може од вашег материјалног имања. Ево сада једног неупоредиво већег пожара од материјалног, који сваког дана узима све више маха и све се више шири и распростире, прети морално и религиозно све да сагори. Нек је благословена та духовна кућа која се назива православна Грчка, вечна настојања, су у опасности да изгоре потпуно.

Пред тим окрутним призором ћете остати равнодушни?Не треба да останете равнодушни. Време је да се пробудите из духовног сањарења, да устанете и да се борите са законитим средством које има наша слободољубива и демократска домовина, са вашим гласом. Са вером неклонулом се борите, борите се упорно и систематично.  А тада будите уверени, да ће демони паклени, коју боју и да имају, нестати а Грчка ће остати земља Православна.

Последње оруђе сатанино

Христофор Калива, мој срдачни пријатељ, веома важна историјска личост,   једном приликом ми је  рекао: „Вре, Августине, не схваташ ли шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да уништи Цркву. У последња времена ће употребити и једно последње оруђе. Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти,  даће им  панагије и  патерице. Кроз те архијереје ће уништити Цркву“. Сатана ће се појавити са ризом, одеждом, са патерицама и пастирским штаповима!

Шта ће видети наше очи?

Марко Ефески се борио са великом звери, са папом, који толико година мучи свет. И сада у наше време – шта ће наше очи видети…, боље да нас узме Бог са овога света него да видимо лоше дане који долазе – имамо лоше предзнаке. Нека се проводе и веселе појединци, нека ваде своје очи, сустиже нас гнев Божји. Гори од онога који смо преживели 1940 године. Сећате се глади, сећате се несреће, сећате  се ропства? Сећате  се само шта смо преживели онда сви ми који смо остали верни Цркви  и домовини? Поново долазе такви дани.

Теолози, свештеници, владике, архијереји, патријарси нам говоре да идемо и поклонимо се папи. Падамо са трона, али папи се не клањамо. Само три митрополије (Елеутхерополија, Флорине и Парамитхије) су због тога захтева престале да помињу име патријарха Атинагоре. Зашто? Хоће на силу да нас учини францима(латинима). Нећемо бити франци. Писаћемо лично Атинагори да смо спремни и трон и живот да изгубимо, али папи се нећемо поклонити. Долазе такви лоши дани, сви желе да идемо код папе на поклоњење.

Ја, мислим да треба да останемо Православци. Православци као наши очеви, православци као поколења, поколења као што узвикује цела историја. Ми смо деца првобораца Православних, Марка Ефеског, Великог Атанасија, ми смо деца светог Николе, ми смо деца светог Димитрија, ми смо деца Православља и нико од нас уз помоћ Божију то неће порећи.

Помолимо се Богу да нас све одржи уједињене, верне нашем светом Православљу чија лепота је неометана а слава неописива.

Спознаје православног клирика(свештеника)

Драги моји, треба да исповедимо једну горку истину. Верници који се боре да одрже Православље су у мањини. Велики део је оних, који полако али сигурно се удаљавају од православне вере.

Рећи ћу нешто што никада није нико рекао. Можда ћете помислити да је егоистично то што имам рећи, али дајем вам једну вагу да изважете све свештенике, владике, сав клир и све теологе. А та вага која је? Која је спознаја свештеника? Да прикупља прилоге; Да одржава лепе службе; Да изговара радосне и христолошке речи са амвона тако да засузе очи појединих госпођица од тих његових речи; Која је спознаја у ова тешка времена свештеника или владике?

Спознаја владике и свештеника је борбеност, одважност. То је оно шта је рекао апостол Павле: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (Б. Тим. 3,12). Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита или архиепископа који се не прогони, него ужива у љубави и поштовању свих, тада се испуњава реч Христова: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лук. 6,26), знајте да један такав не иде добрим путем. И ако се зове православац а не жели да се  суочи са струјом, са том мећавом која жели да уништи свет. Православни свештеник иде узводно. Велики Атанасије је био сам али је на својим плећима као Атлас, понео цело Православље.  Марко Ефески је био исто сам, али је задржао у својим рукама цело Православље. Свети Фотије исто тако. Мало их је било, али нико не побеђује са бројевима но, побеђује са вером. Јер колико вреди један побожан свештеник, колико вреди један побожан епископ, колико вреди један побожан архиепископ, колико вреди неки верни лаик и нека верна жена, не вреди цео свет. Тако да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас.

Једно вам препоручујем, немојте ми рећи он је добар, он је уважен теолог, он тако полемише, он је отворио Платонову академију и ако га само чујеш остаћеш одушевљен…! Измери да ли има једну варницу од Марка Ефеског, да ли има једну варницу светог Фотија, има ли коју варницу од Кируларија и Папулака (овај неписмени човек се супротставио целом свету).

Говорим вам све ово имајући дубок осећај мога положаја као Грка и као епископа са великом одговорношћу. Спреман сам све да жртвујем. Усуђујем се, можда последњи пут са овога амвона, да кажем :“Сви ви који волите Христа, сви ви који волите Цркву, на нашој је страни Богородица и сви они који су се борили и боре за нашу православну веру. Они који су са нечастивим, нек’ седну доле, нек’ затворе своја уста. Зато што је нечастиви њихово страшило, он је њихова устрашивост, он је њихово настојање да покушају да замрзну једну шачицу оних који се муче, тиранишу и прогоне због вере у нашег Христа.

А ми имамо као лозинку речи младих Атињана. Младићи старе Грчке су на Акропољу присезали и говорили: „Сам или са другима ћу штитити  преподобно и свето“. И ја као мали војник одважно изјављујем:“Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето наше вере са последњом капи своје крви“. А ви уместо аплауза узалудног, који ништа осим хвале не говоре, молите се пуно. Зато што је остало мало Православаца а борба се шири и да се не нађемо пред новим догађањима. Не, само у нашој малој земљи, већ и по свим дужинама и ширинама земаљским, нечастиви је мобилисао и подивљао да искорени православну веру из груди људских. Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо поднети ми епископи који смо престали да спомињемо Атинагору, као и други свештеници који су око нас. Не знам на коју Свету Гору ћемо прибећи. Једно знам, шта и да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, а свет да је горе-доле, једно знам и верујем неклонуло – да ће на крају победити Православље.

Када дође час прогона Православаца, тада и ми имамо свој план, као и сваки верник. Сви ви овде- сте 3.000; ово што сам вам рекао да разгласите свуда. Једа да постане два, два да постану четири, четири да постану осам…. Нека се створи  велики морски вал, да саперемо нашу домовину, тако да Грчка постане звезда на небу, православно место, рај Православља. Амин.

Последња времена

Крај света ће бити говори нам Христос: „као у дане Нојеве“ (Мат. 24,27). А наши дани су као дани Нојеви. Зато што смо скренули са правог пута и треба да чекамо Нојев крај. Ово вам не говорим ја, епископ Флорине, тобож строг, то нам говоре друга уста, савременици, политичари и научници, људи поштовани у Америци и Русији, они предвиђају да смо близу олује.

Само што овај пут се неће отворити небески водопади и неће пасти вода на главе грешних људи, већ ће као што говори свети Козма Етолски, приказаће се на небу „црне птице“, а то су авиони. Авијатичари ће са висине од хиљаде метара, притиснути електричне дугмиће и бациће атомске бомбе и уништена ће бити земља. Више неће постојати градови, неће више постојати света, биће пропаст без преседана. То ће бити Армагедон из Откровења Јовановог (16,16), последњи рат, до којег ће доћи засигурно због наших грехова.

Мир света се клати на једном концу. Свете, проводи се, уживај, оргијај, чини прељубу, кради, граби, сакупљај богатство… Над нашим главама се клати мач Демоклеусов. За једну нит се држи мир света а ако се она прекине тешко свету. Пресвета Тројице спаси свој свет, Господе Исусе Христе, помилуј нас.

Живимо у једном грешном и трагичном времену, у време одвајања од Бога, у време велике неморалности и неверја. Никада човечанство није псовало и чинило више убистава него у ово наше време. Никада тако мали и велики нису лагали као данашњи лажови. Никада свет није скренуо са моралног пута као данас. Наши дани су онакви како их је пророковао Христос. Читајте Еванђеље да видите шта нам говори, последњи дани ће бити као „дани Нојеви“.

Боже мој, Боже мој какво испуњење пророштва!

Настаје раздор

Христос је „знак против кога ће се говорити“ (Лук. 2,34).  Не можемо знати шта се дешава у кућама људским.  Постоји лукави дух. Христос и цесар се боре у нашем веку. Зато је неопходно, да опонашате примере светитеља. Изабрале сте вољно а не невољно овај пут, јер да смо употребили друга средства и начин, требало би  да вас је 500,600, 700 итд.  Но само вас је овде 70 душа, а исти сте као Петар, ви имате вољу али не познајемо слабост коју имамо у својим грудима. Овде видимо „Фабијолу“ коју препоручујем да поново прочитате, да вам буде пример, пробајте да је проживите.

Васкрснимо Фабијолу, васкрснимо све оне херојске примере мученика, да и ми можемо рећи да Христос није само живео у Фабијолино време и у време оних мученика , већ да царује у векове . Амин.

Васкрснимо примере светитеља

Да ли ћемо ми у наше време успети да обновимо жртве мученика. „Фабијола“ је добра, дивиш јој се, читаш и уживаш, плачеш итд. Знам душе које плачу. То није довољно. Треба и ми да васкрснемо те примере. Да не сличимо са оним „хришћанима“ који воле свету Екатарину, свету Варвару,  али не желе нову свету Екатарину на свету. Новa Екатаринa,  ни случајно да се појави. Каква лажурија, каква превара, каква хришћанска комедија! Да постоји само једна света Варвара а друга да се не појављује. Желе је као једну врсту табуa, дотле је стигла  таква наша пресвета религија, а жива је.

Дакле, Фабијола постоји, али је требамо оживити. Као и сва та света лица која се наводе, треба да оживимо. Да постанемо мученичка лица, мученичка Црква, катакомбна Црква. Да ли ћемо успети да остваримо тако нешто? Веома је угодно оно што читамо  написано je са књижевним стилом. Фабијола је јако интересантан лик. Јединствена је. Питање је да ли ћемо ми успети да поновимо њен пример. Био сам у првим годинама у Месолонгу протосинђел, и сваки пут када се званично славио излазак Месолонга, у Цветну Недељу су долазили разни званичници.

Tај излазак је био један херојски чин, и сви су га поштовали, они хероји су пре изабрали да буду убијени него да живе поробљени. Долазили су у оне дане разни говорници и говорили, говорили, и говорили. Речи и само речи, чисти вербализам, непресталан. Једног раног јутра пре 1940′ тачније 1939 је дошао Метаксас, и рекао нешто мало речи. Да ли је био пророк? Стао је пажљиво на  споменик где су биле расуте кости хероја и рекао следеће: „Грци важан је Месолонг,  уколико  се укаже нова прилика треба да поновимо оно што се догодило  у Месолонгу“. Он више ништа друго није рекао. Заиста следеће године је Грчка поновила Месолонг.

Да не желимо само да постоји „Фабијола“ . „Фабијола“ постоји и вредна је да нас дирне, уколико се нама пружи прилика, повод треба и ми да поновимо ове дивне примере наведене у Фабијоли. Било би веома интересантно да данас у наше време као филм видимо Фабијолу и њене ликове. Да видимо све њих, Панкратија, Касијана, Тарсиза, да видимо Себастијана са стрелама у свом телу. Да видимо и издајнике, да видимо Тоаркуата, сва та лица, то је једна нова драма. Наставља се распињање нашег Христа.

Помолимо се, да нам помогне Бог да не издамо Христа. Долазе веома окрутни дани. Веома окрути дани, треба да смо спремни.

Тавор полако завршава. Тавор је овде (у хр. кампу) . Ви, девојчице које овде живите сте на Тавору. Треба да признамо у поређењу са другим девојчицама, ви имате мањи терет. Ово вам говорим, не осуђујемо друге девојчице. Неке од њих су сада створиле породице, и имају мужеве захтевне, страшне и одбојне, имају децу, имају лоше и изопачене свекрве, оне се налазе на једном мучењу. Оне се разапињу. Док ви живите на Тавору, ви сте у изабраним, међу лицима која проживљавају један духовни мир. Не оптужујем вас због тога већ вас хвалим и изузимам. Међутим завршава полако Таворовање и стижемо до катакомби.

Порука пастиру

Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и  паства.
Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.

Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе.

Кажи ми малецки:  Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“ . Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….

Да ли ћемо остати у вери?

Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?

Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.

Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.

Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?

Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

Како да постанемо живи хришћани?

Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање.  Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања.  Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.

Сузе покајника и крв мученика

Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети.

Тако проводимо наш живот,  „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа.

Ви жене

Да живите и ви као света Филотеја.  Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа.

Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у  великом опадању.

Проћи ћемо кроз велику олују

Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога  да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота.  Да ли ћемо увек све то имати?…

Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.

Одсецање своје воље

Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење.  Није ли  чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више?

Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац,  који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо  а веома је ретка.

Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…

Тренутачно мучење

Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно-  мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.

Мучење Јовово

Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти.  Рат тела  је једно мучење дугогодишње.

И ми се боримо против  невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али  његов корен се одржава  живим,  крвљу мученика и сузама покајника.

Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто  смо се  претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.

Понашање официра у битци

Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице . Тамо смо хероји  а овде смо највеће кукавице ….
Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.

Жеља за мучеништвом

Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу.
Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер  ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем  да имамо и да је одржавамо.
Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао  поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку  посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се  својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје –  оче мој,  брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа?
Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.

Спремите се за мучење

Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви.
Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима.
Сећам се, када сам оних  светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и  тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе.
Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати.
Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“( Б Кор. 6,10).
Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд,  који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“.

Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).

Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно

Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због  подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.

Међу шкорпионима смо

Јуче сам читао књигу Језекиљину да га је послао Бог „ међу шкорпије“ (Јез. 2,6).
Данас наше друштво има страшне „шкорпије“ који те пробадају, са клеветама и увредама. Страшне и одурне намере имају да растуже твоју душу. „Међу шкорпијама смо“. И онај који те данас слуша тобож, и уколико не испуниш његову вољу сутра ће се олако претворити у шкорпију и пробадати те.

Јуче у митрополији једном адвокату нисам дозволио развод. Са каквим погрдним речима је отишао са степеница митрополије, не можете ни замислити. Газимо по „шкорпијама“ и  „змијама“ у овоме друштву у којем живимо. Горак је пут којим иду неки од нас, зато је потребно бити јако пажљив у овоме свету. Има једно старо пророчанство, на њега ме је подсетио један монах Светогорац када сам постао епископ : „Постао си епископ у време када ће пастири, епископи, економи, свештеници и сав клир, постати вукови и растргнуће паству, а овце ће исто постати вукови и растргнуће пастире.“ У томе се времену налазимо. У целој Грчкој сведоци смо тога феномена. Једног лошег епископа, који је потпуно равнодушан за духовни живот своје пастве, који  не проповеда, не саветује, не поучава, њега не дирају, он је њихов пријатељ. У свом програму су зацртали да униште  добре епископе, који су борбени, оне који се некако покрећу, нешто раде, наравно не у висини великих отаца Цркве, али једноставно види се да нешто раде, да ли је то проповед, да ли су то школе веронауке,  или на било који други начин. Сви остали значи имају за свој циљ да униште Црвку. Нападају, свим силама добре епископе. Међу осталим оружјем које користе, су клевете и увреде без преседана. Најгоре је што међу мисионарским круговима постоје такви клеветници и шаптачи. Ако се данас униште таква мисионарска удружења, неће бити уништена од спољњих непријатеља – не, сетите се ових мојих речи које са сузама говорим –  разориће се од људи који су поред тебе десет, двадесет и више година. Узео си их као малу децу, поучио их вери, напојио млеком, трудио си се и намучио за њих,  итд, а они сада постају „шкорпије“. Пролазимо кроз велику кризу. „Удариће пастира, и овце стада разбећи ће се“ (види. Зах. 13,7 и Мат. 26,31).  И  ово „ Доћи ће време када ће људи сами себе водити“. (Јуд. 12).

Шаптачи

Пожелео сам да одем на Свету гору, да си пронаћем тамо једну собицу, да останем тамо, да престанем да се сећам. Пресело ми је.  Молим Бога да не постанем „човекомрзац“ као што каже св. Василије Велики. Видиш неко своје такорећи духовно дете да те оптужује непрестално. Тобож, твоје духовно дете; Духовно дете које си волео и подржавао све време. Где је оно свето време очева Цркве, када су очеви говорили најокрутније речи, а њихова духовна деца су им била послушна и тада? Сада су оци нико и  ништа.

Шаптачи, огроман вал шаптача, само чујеш шу, шу, шу…. Да те оптужују,  да те вређају, да те клевећу, да  не можеш разумети одакле долазе ране и поготци. „Секу тестером дрво на којем седе“. Али онај дан Господњи ће открити многе ствари.
Али чему да се чудимо и устајемо. И Христос је међу 12 ученика имао једног издајника, Јуду. И ми морамо проћи кроз то искушење патњи и перипетија….
Ако бих вам прочитао очеве Цркве , видели бисте да су највеће отрове попили од своје тобож духовне деце.

Тобожња духовна деца, најгори непријатељи

Ако прочитате животопис св. Златоуста, остаћете згрожени. Они који су ако је дозвољено тако рећи, извадили очи Златоустом, – које нису извађена јер су вечне – била су његова духовна деца која су била поред њега. Јели су заједно, пили заједно са њим, и они су постали тужитељи Златоустог. Отишли су на суд и ставили длан на Еванђеље и изрекли незамисливе лажи против Златоустог. Против Златоустог, молим! Они су појели Златоустог, они су га отерали са трона, његова тобожња духовна деца! Тобожња! Лицемери и фарисеји, који су се појављивали поред њега и после му копали јаму, да би себе прославили. Страшна и окрутна ствар. У томе ја проналазим утеху. Страшне, окрутне и невероватне ствари, које ће бити откривене у онај дан. Зато када су ухватили Златоустог и протерали, није га протерала ни царица Евдоксија ни било ко други, већ та лица су га протерала која су била поред њега и чију вољу, жеље и прохтеве није хтео извршити, да би се они зато окомили као шкорпије против свога духовнога оца. После је отишао у прогонство, те ноћи је био земљотрес , уплашила се царица Евдоксија и вратили су га назад. После тога страшног искушења при повратку назад изашао је сав верни народ да дочека  свог духовног оца, који су претходно затровале и узјогуниле шкорпије његове митрополије. А када се вратио из прогонства- погледајте како суди верни народ- знате ли шта је повикивао верни народ, то је забележено и сачувано у историји: „Напоље клир, нови клир, напоље клир, нови клир“. Значи, узми лопату и побацај их све напоље, и доведи нови клир.

Најстрашнији и најгори отрови које пијем долазе од клирика. Шу, шу, шу,  и тако. „Добар је отац, али знаш…..“, ево шкорпије. Не наводим имена, јер су догађаји познати и немојмо се више сакривати иза наших прстију.  И ми се налазимо у томе искушењу.

Неопходна је контрола

Ако имамо то стање данас у цркви, то је јер недостаје контрола. Контрола је неопходна да се спроводи сагласно са канонима Цркве. Када видиш неки недостатак код свога брата, реци му:  „Ако ли те не послуша“ каже нам Христос, „узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Мат. 18, 15-17).

Контрола је неопходна и клиру

Данас се подржавају епископи педофили и епископи блудни – ако желите да се тако изразим. Они су већ основали своју странку а добро чине Хришћани што протествују против тога. Наша црква је постала деспотократска док је наша држава демократска и слободна. У Цркви се створила једна болесна навика.

Сећам се једног дана када је дошла једна жена из једног села у мојој епархији и жалила се на пропуст једног свештеника. Одмах сам наредио испитивање. Када је она то сазнала, дошла је поново и рекла ми : „Није у реду да је контролишем, одмах ћу повући моје сведочење…“, толико је плакала да се цела митрополија потресла. То је болестан поглед на ствари. Исправан став је контрола. Али то морамо испуњавати како налажу канони о контроли, да не допустимо да црква стигне ту где је данас стигла… То су страшне ствари. Бог нек помилује своју Цркву. „Сети се Господе своје свете Цркве“ (Лит. Св.Василија).

Трембела је говорио: „Ако ми кажемо да волимо Цркву, слагаћемо,  један је само волео Цркву, Господ наше Исус Христос,  и он ће наћи начин да води брод Цркве, „ који се напада али се не потапа“.

Бог нека је са нама. Немојте ми замерити што говорим мало строжије, али то ми налаже мој положај а и целокупно стање у цркви. А данас повикују и  пишу новине, Двеста кандиотика, они повикују и чују се , нико други… Да ли то није у реду? Створила се једна црквена струја у целој Грчкој и у дијаспори, и боримо се за то, иако смо прозивани и клеветани. Треба да се интересујемо за цркву.

Жена близу Христа

Радујем се што су на овом нашем скупу и многе жене. Жене нас много пута побеђују. Сећам се блаженопочившег Трембеле који ми је говорио: „Августине немој се супротстављати женама, пусти их оне имају своје мане и недостатке, али на срећу и оне постоје, да њих није , ми бисмо разорили цркву“. Отиђите у било који храм и видећете да су оне у множини. Желим употребити тешке речи за мушкарца. Ако дође до прогона – сетите се овога – жена ће остати поред Христа, као што је остала испод крста Христовог. Мушкарац га је порекао, мушкарац га је напустио, мушкарац га је издао. Попови и владике ће издати Христа, али жена ће остати. И у Русији жена је одржала хришћанство.

Савети апостола Павла Хришћанима

НАСТАВЉА СЕ….