Недеља пре Крстовдана
(Јован 3, 13-17)

Говор Митрополита Флорине
Августина Кандиота

БОГ ТЕ ВОЛИ

(О ΘΕΟΣ ΣΕ ΑΓΑΠΑ)

«Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јован 3,16).

Воздизање часног Крста је центар Септембра. Данашња Недеља се назива « пре Воздизања» а наредна «после Воздизања». Следећи су стихови « Крст уписа Мојсије… », апостол и еванђеље су исто посвећени крсту.

Шта нам поручује еванђеље: « И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечји који је на небу. (Јован 3,13). Ма, рећи ће нам неверујући, данас је напредовала наука, сви погледи су усмерени на свемир, како еванђеље говори, да се нико није попео на небо? Овде наука разоткрива религију… Шта имамо да одговоримо на ово?

Не познате добро Писмо. Када нам Еванђеље каже    «небо», не мисли на ово природно небо, на које се попео пророк Илија. Изнад тога природног неба, изнад сунца и месеца, звезда и галаксија, постоји једно друго небо, духовно натприродно и невидљиво. Зато нам негде Писмо говори «Хвалите га небеса над небесима» (Псалм. 148,4). Зато и за апостола Павла каже да је однесен «до трећег неба» (Β΄ Κοр. 12,2). Постоји и једно узвишеније небо, на којем се обожава Бог. «Иже Херувимы тайно образующе и Животворящей Троице Трисвятую песнь припевающе, всякое ныне житейское отложим попечение…» (Б.лит). О томе небу, на којем не постоји ништа земаљско већ тамо борави Пресвета Тројица и бестелесни духови, говори нам Христос када каже : « И нико се није попео на небо». Тако да је са тога неба дошао на земљу Господ наш Исус Христос, његово порекло је божанско, то значи да је он Бог. А да је Бог то нам је Христос доказао, између осталог, са својим учењем, које је божанско. Књиге које су написали највећи мудраци су мањкаве у поређењу са Еванђељем. Онај који слуша и чита Еванђеље осећа се као Христови слушаоци који су говорили: «Никада човек није тако говорио као овај човек» (Јован. 7,46).Исти је о своме учењу рекао· «Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи» (Матеј. 24,35. Лука. 21,33. ви. и Μарк. 13,31).

Са неба са којег је дошао Христос донео нам је – узвишене поуке. Која је, упитаћете, најузвишенија догма, највећа његова поука? То нам говори данашње еванђеље. Било би ми драго да имам снагу Златоустог и Великог Василија, да вам то усадим у ваше душе. Најузвишенија догма, највећа истина, је да Бог воли свет- Бог воли човека  (Јован. 3,16).

Бог воли човека, пре свега зато што га је створио. Ако ме убедиш да су се  твоја кућа и твој сат сами  направили, само тада ћу прихватити и да је тај велики сат који се назива човек настао сам. Бог је створио човека, он је створио очи да гледају, ухо да слуша, руке да се покрећу, ноге да ходају, срце да лупа, крв да кружи, мозак да разуме. Бог је дао свима њихове функције , здравље. Сваки откуцај твога срца ти виче. Бог те воли!

Не само да је Бог створио човека већ се и брине о њему. Није га бацио на неки пусти оток или на месец, настанио га је на овој планети, где му је дао све прве материје, све неопходно за стварање културе. Дао му је сунце, које светли и греје. Свака здрака сунца, која путује толико миља и пада на образ детета, на руку радника, на куће и колибе, пролази и кроз решетке затвора, шта је? Целив, пољубац Божији. Свака здрака сунца, свака капљица кише, сваки дашак ветра који удишемо, ветрови, росе, дрвеће, цвеће, славуји све говори и каже: Бог те воли!

И не само то. Ако си Хришћанин, пусти друге људе да говоре о цвећу и птицама. А ти дођи на Крстовдан у цркву, када свештеник воздиже часно Дрво и да видиш умно Христа са трновим венцем, са рукама и ногама повређеним и са прободеним прсима, стани мало и размисли и запитај се

зашто се патио Христос? И тада ћеш чути одговор , који  даје већ 800 година пре Христа, пророк Исаија· «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, казна беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.» (Исаија. 53,4-5). Ко може да осети колико је Бог заволео свет! Са којим језиком да опишемо љубав Христову за нас? Онај који има само једно дете, колико ли га пати! Дођите ти оче и мајко да нам кажете колико волите вашег јединца! Ако вам сада неко каже, да то дете сада треба да жртвујете за вашег непријатеља, која мајка и који отац би то учинили? Поготово за непријатеља. Ни за пријатеља, а за непријатеља још мање. Али шта нам говори данашње еванђеље· «Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јова. 3,16)·

* * *

Не постоји браћо моја  сумња да Бог воли човека. Али та љубав Божија и код нас ствара обавезу да Га волимо. Као што си ти мајко се удостојила да те воли твоје дете, тако и Бог очекује да га људи воле. Наша је дужност да волимо нашег Спаситеља.

Али не постоји љубав према Богу. Срца су данас хладна- ледена за Бога. Једно пророчанство апостола Павла нам говори, да « у последње дане» ― а и ми смо у последњим данима: «Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена, јер ће људи  бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли» (Β΄ Τим. 3,1-5). Људи ће волети сласти мале и велике више од Бога. Први ће волети своју децу, други своју жену, трећи новце, четврти књиге, пети науку, шести провод, седми спорт… и тако редом. Људи ће бити луди за тим стварима али у њиховим срцима неће бити љубави за бесконачног Бога.

Молим, да ли то већ не бива данас? Бога не само да не волимо већ га и псујемо. Хулимо на њега са нашим језиком и нашим речима, хулимо га и са нашим делима. Сваки дан, сваког часа, сваког минута се чују псовке. И после свега очекујемо напредак? Као што смо кренули – немојте ме назвати песимистом уз помоћ Еванђеља важем друштво, говорим вам следеће: Јевреји су једном разапели Христа, али ми га разапињемо хиљаду пута сваки дан. У кућама, у школама, у касарнама, на судовима, на бродовима, у колима, на обали, на копну, свуда га разапињемо, не постоји место на коме не постављамо и један крст Христов.

После свега тога ја се чудим како нас  Бог и даље воли. Слава дуготрпљењу твоме, Господе! Могао би да каже сунцу, мало се спусти, примакни се земљи и температура би са 40 се попела на 100, 200 или 300 степени. Могао би рећи мору· Не подносим више њихова блудничења и курварства, попни се, прекриј све врхове, да не остане ни један црвић жив! Могао би рећи водама, изворима, облацима и рекама· Пресушите!… Незахвални човече који пијеш воду и псујеш Бога. Угледај се на птице, које када се напију воде, уздигну своју главу према небу као да захваљују Богу. Ако пресуше воде, нећеш пронаћи ни једну чашу да се освежиш· твој језик ће се лепити за мермер у спиљама. Али Бог нас ипак још држи на овоме свету, црви у творевини. Слава твоме дуготрпљењу Господе!

Браћо моја, сви ви који верујете у Еванђеље Христово, у овоме нечистоме веку, дођите сви, мали и велики, у цркву на дан Воздизања часног Крста. Постите као да је Велики Петак. Помислите на своје грехове. Избројте доброчинства Божија. И док будемо гледали часни крст, рецимо сви· «Сети ме се Господе,  када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42) Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у храму Узнесења Господњег у Драпецони- Пиреја 11-9-1960)