Недеља 11 по Матеју

(Мат. 18, 23-35)

Тешка је врлина опраштање

Живот драги моји, је једно путовање. Исправан пут који треба сви да следимо да бисмо стигли до краја, на небо је један· пут који је зацртао Христос са својом крвљу· пут којим је ишао и сам као и милиони мученика и исповедника наше вере. Сам Христос је рекао· « Ја сам пут, истина и живот» (Јован 14,6). Истина је да је тај пут врлине тежак, стрм, то је једна Голгота. «Уска су врата и тесан је пут што води у живот… » (Мат. 7,14). Супротно, пут зла, нечистоће и неверја је лаган, силазан. « Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст….» (Мат. 7,13),Један пут је Христов, а други пут је сатанин· један пут је рајски а други је паклени . Изаберите· слободан је човек да следи пут који жели.

Тешка је врлина. Ако питате од свих врлина, која је најтежа, среброљубац ће рећи милостиња, сладокусац ће рећи пост, страстољубац ће рећи девичанство, љубитељ живота ће рећи мучеништво за Христа. Но, ја сматрам да је најтеже од свега – шта? Оно што нам данас говори еванђеље· да један опрашта другом. То је један каменчић који тражи Христос да подигнемо, а ђавол га чини непомеривом планином. А да је то најтежа врлина показаћу вам са 3-4 примера· молим пазите·

Један пример је из животописа светих. Ако отворите животопис, видећете да 22/ 9 Фебруара слави један светитељ који се зове Никифор. Чујте како је мучен. У своје време Никифор је био у свађи са једним свештеником који се звао Саприкиje. За свађу је био крив Саприкије, а не Никифор. Настао је прогон, и први кога су ухватили је био свештеник, Саприкије. Осудили су га и донели су одлуку да му одсеку главу. Повели су га војници раним јутром пре изласка сунца ван града да га убију. Када је то чуо Никифор да Саприкије неће више бити у животу, почео је да плаче. Трчи на путу , сустиже војну пратњу, и пада на његове ноге. – Брате Саприкије, опрости ми. Али Саприкије ништа не одговара. – Не опраштам ти! До последњег часа мучења Никифор је падао и молио Саприкија да му опрости. Немогуће. Шта се онда догодило· чим је војник подигао мач да му одсече главу, Саприкије је рекао· – Зашто ми одсецате главу? – Зато што си Хришћанин. – А зато дакле; онда ја поричем Христа… И док су му анђели спремали венац, Саприкије који није опростио Никифору, оцењен је као недостојан мучења· напустила га је Божија благодат и порекао је Христа. Уместо њега, ко је мучен? Никифор који је имао добро срце и љубав. Исповедио је да је Хришћанин и био је мучен. Тако да тога 9 Фебруара уместо да славимо мученика Саприкија ми прослављамо Никифора мученика. Ово је страшан пример· показује нам да је узвишенији и од мучеништва да опрашташ, да даш опроштај из дубине свога срца. Али да ли је то лако? Рекао сам вам, то је један каменчић, то је једна реч·  али постаје тежа и од самог Олимпа и Виција и Грамма ( планине).

⃝ Не опраштају људи. Желите ли новије примере ? Није прошло пуно времена како је у једном селу умро један веома стар човек од 90 година. Долази му у кућу свештеник, веома добар свештеник. ― Старче, како си? ― Немоћно. ― Желиш ли да се причестиш? ― Желим. ― Уреду, причестићу те али ако позовемо онога човека са којим ниси годинама говорио. ― Кога? Њега? А, не опраштам му. Реци ми попо мој, учинићу било шта друго, упалићу свеће, саградићу цркву, чинићу милостињу, постићу али њему не опраштам. ― Te oво –  те оно,  рекао му је свештеник кроз сузе. Ништа. Испуштао је душу, предавао је своју душу ђаволу, али опет није хтео да опрости.

⃝ Народи се мрзе. То ће уништити човечанство. Немци не опраштају Русима, Руси не опраштају Немцима. Постоји злопамћење. Када би постојало опраштање, овај свет био као рај. Најлепша реч у еванђељу је опроштај.

⃝ Не опрашта човек. Желите ли неки други пример. Није прошло ни десет дана како сам чуо да се у једном селу један брачни пар свађа. Позвао сам их. ― Шта вам је? Жена, која је била кротка, просветио је Бог и рекла је· ― Ја сам крива·  пуно пута сам била неправедна према своме супругу, псујем га, оговарам, говорим ружно о њему· молим га да ми опрости – чак је пала и поклонила му се. Ретка ствар да жена прихвати да је погрешила. Ја сам остао толико ганут, да сам и заплакао. Да видиш једну младу и лепу жену, да клечи пред једним мушкарцем – који је преварио- и да каже, тражим ти опроштај за све шта сам рекла. И анђели и звезде остају ганути. А он?  Не опраштам ти!… Шта све није учинила за њега! Ипак јој није опростио.

* * *

Такав је свет. Нажалост постоје породице које гаје међусобну нетрпељивост и годинама не опраштају. Покушава свештеник или митрополија да их помире али мржња се прености и на децу и унучад. Човек који не опрашта није Хришћанин. Он је животиња, звер. Кажу, ако неко дете дира камилу, она не заборавља. Могу проћи године, али ако ли га сретне негде на путу, напасће га, не заборавља. Зато и « овај човек је сличан камили, не опрашта· дубоко у себи држи освету ». Супротно од њега, човек који опрашта из дубине свога срца сличи – коме? Богу. Богу? Наравно.

То нам говори данашње еванђеље. Зато и Бог шта чини, опрашта·  непрестално опрашта. А шта ми радимо? Нама је крив наш комшија, јер нам је нешто ружно рекао, јер је његова животиња ушла у нашу башчу…., за мале и неважне ствари. Али оно што смо ми скривили Богу је много веће. Криви смо, грешимо непрестално. Грешимо са нашим очима, са нашим ушима, са нашим рукама, са нашим телом· грешимо дан и ноћ, у разниим ноћним клубовима, на путу, на њиви, чак грешимо и у цркви. Ко може да изброји човекове грехове? Бескрај, «десет хиљада таланата» о којима данас говори еванђеље (Мат. 18,24), неизбројни су наши греси, то би био неки астрономски број. И шта чини Бог? Кажњава ли нас? Када би нас кажњавао, када би за сваки грех који учинимо, за сваку псовку која се чује, падао по један астероид, сви бисмо давно изгорели. Опрашта нам, непрестално нам опрашта наше грехове. Зато и ми опраштајмо. То се тражи од нас. Као што Oн опрашта наше грехове, велике и неизбројне, тако и ми опраштајмо· снахе нек опраштају свекрвама а свекрве нек опраштају снахама, мужеви својим женама нека опраштају, отац својој деци, сељани једног села сељанима другог села. Дајте ми, дајте ми једно село где постоји опраштање, милост, љубав·  тамо је рај. Дајте ми једно друго село, где не постоји опроштај ни милост·  тамо је пакао. Пакао је постала земља, јер смо заборавили речи нашег Христа, несувишне и вечне речи «Љубите једни друге» (Јован. 13,34).

* * *

Драги моји, нека Бог искорени из нашег срца трње које се зове злопамћење, и нека посади небеско цвеће, љубав нешега Христа. Тако ћемо само бити следбеници онога, који је са крста опростио својим разапињачима. Тада ћемо моћи да се помолимо и кажемо ону страшну реч· «И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима  својим » (Мат. 6,12). Иначе, бићемо лажљивци  сви и свештенство и народ.

Ово обећање је услов за опраштање. Опрашташ ли? Биће ти опроштено· не опрашташ? Хиљаде свештеника да ти поје помене, хиљаде владика и патријарха да дођу на твој гроб, неће ти бити опроштено. Опрости дакле, да би ти било опроштено.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Рођења Пресвете Богородице Като Клинон- 14-8-1977)