13 Децембар/30 Новембар

AПОСТОЛ  АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

(Прво познанство са Христом)

Данас, драги моји, наша света црква слави успомену на апостола Андреја. Андреј је један од дванаест ученика Христових. Предање говори, да је после Вазнесења Христовог проповедао еванђеље у Скитији и у Колхиди. Постоје и писмена сведочанства, да је проповедао у Витанији и у  Понду, у Пропондиди, у Халкидони, у Византији, у Македонији, у Тракији, у Тесалији и у Грчкој све до Херсона. Из Херсона се опет вратио у Византију, пошто је тамо поставио епископа Стахија, дошао је на Пелопонез. У Патри га је ухватио царски намесник  Егеат и разапео га на крсту  са главом према доле. То је светитељев крај. А који је био његов почетак? Данас се чита она еванђељска прича, која говори о првом познанству апостола Андреја са Христом (види. Јован. 1,35-52).

* * *

Андреј је родом био из Витсаиде. Потицао је из једне сиромашне рибарске породице . Глава породице је био Јона. Андреј и његов брат Симеон заједно са својим оцем су имали један мали чамац с којим су пецали на Галилејском језеру. Живели су скромним и мирним животом. Били су непознати осталом свету. Два брата, Андреј и Петар – тако је назван касније Симеон, су били веома племенита бића. Њихова интересовања нису се ограничавала само на њиховом занимању. Нису гледали само како би пецали, шта би јели и како би живели. Имали су и узвишенија интересовања. Као Јудејци у религији у којој су били, веровали су у истинитог Бога. Веровали су у оно што су их поучили Мојсије и пророци. Ишли су редовно у синагогу и из онога што су видели и прочитали у њиховом срцу се родила жива нада, да  се приближило време када ће доћи Месија Христос, који ће спасити Израиљ и цео свет.  Са том надом су живели ти сиромашни рибари Галилејски. Зато, када су чули да се на реци Јордан појавио пророк Јован, који је пророковао да долази Месија и који је позивао свет на покајање, Андреј и Петар  су одмах потрчали на Јордан и постали ученици Јована Претече. Колико им је било угодно да га слушају и гледају! Међутим, када је једног дана Христос као један странац прошетао поред обале, Јован, који га је познао, пун радости и усхићења га је представио Андреју и еванђелисти Јовану и рекао им: „Гле,  Јагње Божје“ (Јован. 1,36). Као и у другој прилици што је рекао, „Гле, јагње Божје које узима на себе грехе света! „  (Јован. 1,29). У то мало речи је утиснута тајна божанске икономије. Послушајмо. Као што примећује свети Хрисостом, Христос се не назива само „јагње“. То значи да Христос није само један од многих јагањаца које су сваке године клали  Јевреји за пасху, већ је посебно Јагње. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још и Златоусти, тумачећи рећ „јагње“  нам говори  да Христос није само једно од многих јагањаца које су сваке године клали Јевреји за пасху, већ је јединствено Јагње. Јагње чија праслика и сенка су јагањци Јевреја. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још тумачећи реч „узима“, примећује Хрисостом да је његова жртва на Голготи  била јединствена. Кроз ту јединствену жртву опраштају се грехови целога света. Увек Христос носи, узима, подиже грехове света кроз веру и вршење тајни божије еухаристије. Андреј и Јован, чим су чули речи Јована Претече, који је препоручио Христа као Избавитеља света, одлучили су да се приближе Христу и да га упознају поближе. Јован Претеча не би зажалио ако би они отишли од њега Христу. Радовао би се.

Зато што би упознали Онога, коме Претеча, као што је сам говорио, није био достојан да одреши „ремена на обући његовој“ (Марко 1,7). Тако би се ученици преусмерили на неупоредиво узвишеније учење и знање. Зато што је Христос „Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 22,13). Андреј и Јован су се приближили Христу. А  Исус обазревши се и видевши их, где иду за њим, рече им: „Шта тражите?“ Они одговарају: „Учитељу, где станујеш?“ А Христос им каже:“Дођите и видите“ (Јован 1,39). Ученици су дошли тамо где је живео Христос. Имао је своју кућу? Не. Живео је привремено у кући неког странца. У ону сиромашну кућицу Христос је примио Андреја и Јована и почео је са њима разговор, који је трајао сатима. Колико бисмо само желели да знамо о чему су разговарали! Еванђеље нам не говори о чему су разговарали. Међутим не постоји никаква сумња, да је тема њиховог разговора  било царство небеско, које је долазило на свет. Они су ускоро били  позвани као први проповедници и учитељи тога царства. Пред очима ученика се отворио нови свет. Први пут су слушали нешто што је осветљавало њихов ум, грејало њихово срце и наводило човека на покрет.

То је било прво познанство два ученика са Христом. Велики је утисак  на Андреја и Јована то познанство оставило, да је један од њих, Јован, који је касније написао и Еванђеље, забележио и време сусрета, да беше  „  око десетог часа“ (Јован. 1,40). Десети час по јеврејском чосовнику одговара са три поподне по нашем времену. Да је утисак који је изазвало то познанство био веома снажан, види се и из другог примера, да је Андреј пун одушевљења отрчао одмах и пронашао свога брата Петра и рекао му.“Пронашли смо Месију“ (Јован. 1,46). Зато што је Христос кристални извор, „вода жива“ (Јован. 4,10), дрво бесмртно, „хлеб живота“ (Јован. 6,35), светло, сунце које сија,  греје и оживљава, драгоцени дијамант. Било који пример ако и наведемо биће мањи од стварности. Он је Месија и Избавитељ света. За Андреја најважнији час у његовом животу је био час када је упознао Христа. Оцртао се толико јасно у његовој души, да се сећао све до последњег часа свога живота, када је и он био разапет, наравно наопако као што смо већ рекли, предао је на крсту свој дух.

 

Најважнији час! И сада вас питам: Који је најважнији час вашег живота? Људи нашег века ће одговорити на ово питање зависно од важности коју придају лицима и стварима. За онога који дугује огромне суме новца, најважнији час његовог живота је онај час када се његов дуг угасио. За једног затвореника најважнији час је када се отварају врата затвора и излази на слободу. За заробљеника је то час његовог ослобађања, за болесника који је био у опасности да умре најважнији је онај час када се његово здравље побољшава и излази из болнице. За студента је то час када узима своју диплому. За неког другог је то час његове свадбе. За неког трећег час када добија дете. А за четвртог час када је на лутрији добио милионе…. Међутим од свих часова неупоредиво је најважнији онај час када се човек буди из греховног сна и угледа слатко светло вере у Христа. Час када неко упозна Христа, не само формално него и духовно, и када га осети као личног Спаситеља и Избавитеља! Тај час је најважнији час. Зато што нигде другде, да нигде, човек не може да пронађе радост, мир, љубав, избављење и спасење. Драги моји, дозволите ми да упитам свакога од вас: Да ли постоји у вашем животу један такав час? Сами одговорите на то.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота, преузет из А издања књиге «Капи са живог извора» (Атина 1982). Мала допуна 30-11-2002.