Најлепши поклон

(CEL MAI FRUMOS CADOU Ρουμανικά)

(ΤΟ ΚΑΛΥΤΕΡΟ ΔΩΡΟ)

Драга моја децо, сва деца воле поклоне. Добијају их на свој празник, али и на друге велике празнике, нарочито за Нову годину. Како ли тај дан ишчекују деца! Светог Василија, тога великог оца и учитеља Цркве, замишљају натовареног поклонима, спремног да их дели деци из руку оца, мајке, баке и других блиских рођака. Мноштво поклона, који вреде милионе и милијарде. Лопте, бициклови, аутићи, бродићи, лутке, слаткиши, нова одећа, златни украси, сатови и друго.

Дакле, које је то дете што ће за Нову годину добити највећи поклон? А који је по вама највећи поклон? Но пре него што то утврдимо, да погледамо чиме су то једно Дете даривали неки мудри људи.

***

На Бадње вече, у песмама које певају деца док обилазе куће у ноћи пре Божића, Христос се хвали и слави као „Цар свега“. Заиста је Христос истинити Цар целог света! Али Цар потпуно другачији од свих других царева и владара. Цареви се рађају у палатама, које сјаје од раскоши. Али Христос се није родио у таквим палатама. Родио се, као што знате, у једној влажној штали, где су једино чисто место били јасле и слама, оно место где чобани стављају зими суву траву да животиње једу. Таква једна слама постала је случајна колевка у коју је малог Христа ставила његова мајка Богородица.

Ко је, видећи Христа на слами међу животињама, могао да замисли да је то одојче „Цар света“? Да су то знали, да ли би било оних који не би дошли да се поклоне те да и сами, по угледу на старо доба када су се приносили дарови новорођеном цару, принесу своје поклоне?

Христос, када се родио, био је непознат старом идолопоклоничком свету. Па ипак, у једној земљи која је била хиљадама километара далеко од  те штале, неки људи су сазнали да је рођен Христос. То су били мудраци о којима говори еванђелист Матеј. Њихова имена не наводи Еванђеље, али сагласно са старим предањем звали су се: Гаспар, Мелхиор и Валтазар.

Овде би требало дати једно објашњење: ти мудраци нису били као данашњи врачеви и врачаре, који, уз помоћ разних сатанских средстава, на разне начине варају и искоришћавају безумне људе, говорећи им њихову „судбину“. Не! Мудраци о којима говори еванђелист Матеј су били људи науке и мудрости. Ти мудраци, астрономи из Персије, видевши на небу једну необичну звезду, сагласно са старим пророчанством, протумачили су то као знак који их обавештава да је рођен Спаситељ света. У њима се родила жеља да оду и да Му се поклоне. Са звездом као водичем кренули су и, након дугог путовања, које је трајало месецима, стигли су у Јерусалим. Отишли су у Витлејем, пронашли Христа, отворили своје поклоне и принели Цару света вредне дарове: „злато, тамјан и смирну“ (Матеј. 2,11).

***

Дар Христу принели су мудраци. Поклоне Христу треба да принесемо и ми људи 20-тог века, сви без изузетка: мушкарци, жене па и мала деца. Али какве поклоне? Сребро? Злато? Дијаманте? Драго камење? Не! Нешто друго, далеко узвишеније од тих поклона, можемо принети Христу. Да се изразим боље: Христу нису потребни поклони, јер је цео материјални свет Његов. Он нама дарује један поклон и тражи да ми тај поклон примимо.

Христос даје сваком од нас дар од непроцењиве вредности. Примимо ли га, Христос ће се обрадовати. Добровољно примање овог дара нашом вољом је за Христа најважнији поклон Њему од нас. Поклон Христос, у замену ми. Можда се то што говоримо о поклону и замени за поклон чини тешко и неразумљиво? Навешћемо један пример, да све буде јасније.

***

дило се у веома богатој кући. Родитељи су га послали на студије, јер је био веома паметан и напредовао је са словима. Када се стаде ближити његов имендан, родитељи га упиташе какав поклон жели за свој празник. Он је одговорио:

– Не желим да ми поклоните ништа друго изузев једне књиге…

На питање коју књигу жели, дечачић је одговорио:

– Еванђеље…

У оно време књиге су биле прескупе, зато што их нису штампале машине, већ су преписиване руком по танкој кожи. Родитељи, који су волели Јована – тако је било његово име, поручили су књигу. Када је Еванђеље исписано и када су га предали Јовану, његова родост је била неописива. Било је то као да је у своје руке примио најдрагоценији поклон.

Од онога дана, Еванђеље је било његов нераздвојни пратилац. Читао га је и настојао је да испуњава прочитано. Читао га је као мали, а касније и као младић. Читао га је у тешким часовима. Увек га је читао. То је била књига која га је водила, тешила и снажила до краја његовог живота. Уколико неко жели више детаља, нека прочита житије светог Јована Кушчника, који се слави 15./28. јануара.

***

Драга моја децо! Александар Велики је од свих писаца ценио Хомера, а његову књигу је држао под јастуком и читао је сваки дан ради поуке и надахнућа. Међутим, шта је Хомер или било који други писац старог и новог света пред Еванђељем? Пред њим, све књиге света су као каменчићи спрам дијаманта. Као што је рекао неки мудрац: Еванђеље је најважнији поклон који је икада дат свету. Поклон неба – нашој грешној земљи. Сунце, које распршује мрак и осветљава земљу.

Тај поклон и ми препоручујемо сада на крају старе и на почетку Нове године. Препоручујемо га свој деци наших верских школа. Христос приноси сваком детету тај поклон. Мала је и незнатна његова цена, али његов садржај има непроценљиву вредност.

Свако дете нека га узме и нека каже:

– Христе, хвала ти за овај драгоцени поклон! Од сада, и као дете, па све док растем, или ми коса побели, све до смрти – имаћу Еванђеље као свога верног пратиоца. Од свих књига, њега ћу волети највише, читаћу га, и прочитано испуњавати.

Дете моје!

Дајеш ли то обећање Христу? То твоје обећање ће бити најважнији поклон који ћеш Христу дати. Поклон узвишенији од дарова које су принели мудраци: злато, тамјан и смирну. Поклон – у замену за поклон.

С љубављу,

Ваш духовни отац