Αυγουστίνος Καντιώτης



OMOΛOΓIA ΠΙΣΤΕΩΣ (ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ)

date Ιούν 14th, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ Ἁγίων Πάντων (Α΄ Ματθαίου)

OMOΛOΓIA ΠΙΣΤΕΩΣ

imagesΥΠΑΡΧΟΥΝ, ἀγαπητοί μου, ἄπιστοι καὶ ἄ­θεοι, ποὺ ἀ­νοίγουν τὰ στόματά τους καὶ χλευάζουν τὰ ὅσια καὶ ἱερά, καὶ προσπαθοῦν νὰ ξερριζώσουν ἀπ’ τὶς καρδιὲς τῶν ἀν­θρώ­­πων τὴν πίστι στὸ Θεό. Μερικοὶ ἀπὸ αὐτοὺς λένε μὲ τρόπο δόλιο· Καλὰ εἶν’ αὐτὰ ποὺ λέει τὸ Εὐαγγέλιο καὶ κηρύττει ἡ ᾿Εκκλησία, ἀλλὰ ποιός τὰ κάνει;… Ὁ λόγος αὐτὸς σπέρνει ἀ­πιστία. «Ποιός τὰ κάνει;…»· θέ­λουν δηλαδὴ νὰ ποῦν, ὅτι τὸ Εὐαγγέλιο πάλιωσε πλέ­ον. Ἀλλὰ ὁ ἥλιος μπορεῖ νὰ παλιώσῃ, τὸ Εὐ­αγ­γέ­λιο δὲν παλιώνει. Αὐτοὶ δὲν πιστεύουν, γι᾿ αὐ­τὸ θέ­λουν ἕνα καινούργιο «εὐ­αγγέλιο», ἀντιευαγγέ­λιο, «εὐαγγέλιο» τοῦ ἀντιχρίστου. Τί ἔ­χουμε ν’ ἀπαντήσουμε σ᾿ αὐτούς; Ὅτι, καὶ ἕνας ἀκόμη μέσ᾿ στὰ δισεκα­τομ­μύρια ἂν παρουσι­αστῇ νὰ ἐ­φαρμόζῃ τὸ Εὐαγγέλιο, ἀρκεῖ αὐ­τὸς ν’ ἀ­ποδείξῃ, ὅτι ἡ ἐφαρμογὴ τοῦ Εὐαγγε­λίου εἶ­νε δυνατή. Ἐφ’ ὅσον ἕνας τὸ ἐφήρμοσε, μποροῦν νὰ τὸ ἐφαρμόσουν καὶ οἱ ἄλλοι· διό­τι ὅ­λοι οἱ ἄνθρωποι εἶνε τοῦ αὐτοῦ φυράματος.
᾿Αλλ’ ἐρωτῶ· ἕνας μόνο ἐφήρμοσε τὸ Εὐ­αγγέλιο; Ὄχι ἕνας ἀλλὰ πολλοί. Πόσοι; Τὸ φω­νάζει ἡ σημερινὴ ἑορτὴ τῶν ἁγίων Πάντων. Σήμερα δὲν ἑορτάζει ἕνας ἅγιος, δὲν ἑορτά­ζουν δύο ἅγιοι ἢ δέκα ἢ ἑκατὸ ἢ τριακόσοι ἢ πεντακόσοι ἢ χίλιοι ἅγιοι. Ἐὰν μπορῆτε νὰ με­τρήσετε τὰ ἄ­στρα τοῦ οὐρανοῦ, τότε θὰ μπορέσετε νὰ μετρήσετε καὶ τοὺς ἁγίους ποὺ ἑ­ορτάζουμε σήμερα, γνωστοὺς καὶ ἀγνώστους. Οἱ ἅγιοι εἶνε ἀπ᾿ ὅλο τὸν κόσμο. Εἶνε ἄντρες ἀλλὰ καὶ γυναῖκες καὶ παιδιά. Εἶνε γέροι ἀλλὰ καὶ νήπια. Εἶνε ἀπ’ ὅλα τὰ ἐ­παγ­γέλματα· βοσκοί, γεωργοί, ἐργάται, διδά­σκαλοι, καθηγηταί, φιλόσοφοι, ποιηταί, ῥήτορες, βασιλεῖς, στρατηγοί. Εἶνε ἀπ’ ὅλα τὰ μέ­ρη τῆς γῆς· Ἕλ­ληνες, Βούλγαροι, Σέρβοι, ῾Ρου­μᾶνοι, ῾Ρῶσοι, παντοῦ ὅπου ὑπάρχει ᾿Ορθοδοξία. Ἅγιοι ἑκατομμύρια. Καὶ ὅλοι αὐτοὶ τί μᾶς φωνάζουν; Δι­αψεύδουν τοὺς ἀπίστους καὶ λένε· Ἐμεῖς δὲ ζήσαμε στὸ φεγγάρι οὔτε στὰ ἄστρα, ἐδῶ κάτω στὴ γῆ ζήσαμε· ἐφ’ ὅ­σον λοιπὸν ἐμεῖς ἐφαρμόσαμε τὸ Εὐαγγέλιο, μπορεῖτε κ᾽ ἐσεῖς νὰ τὸ ἐφαρμόσετε. Μᾶς φω­­νάζουν μὲ σάλπιγγες οὐ­ράνιες νὰ τοὺς μιμηθοῦ­με, νὰ ζήσουμε κ’ ἐ­μεῖς ὅπως ἐ­κεῖ­νοι.

* * *

Πῶς ἔζησαν οἱ ἅγιοι, τὸ λέει τὸ εὐαγγέλιο σήμερα. Ἕνα ἀπὸ τὰ γνωρίσματα τῶν ἁγίων εἶ­νε – ποιό; Τὸ εἶπε ὁ Χριστός· Ὅποιος μὲ ὁ­μολογήσῃ, θὰ τὸν ὁμολογήσω κ’ ἐγὼ μπροστὰ στὸν οὐράνιο Πατέρα (βλ. Ματθ. 10,32). Κα­θῆκον μας δηλαδὴ εἶνε ἡ ὁμολογία.
Τί θὰ πῇ ὁμολογία; Αὐτὸ ποὺ πιστεύεις νὰ μὴν τὸ κρύβῃς, ἀλλὰ νὰ τὸ λὲς μὲ τὸ στόμα σου. Σωστὸ εἶν’ αὐτό. Ὅπως ἕνας νέος ποὺ ἀ­γαπάει μιὰ νέα δὲν κρύβει τὸν ἔρωτά του, ἀλλ’ ὅπου νὰ σταθῇ μὲ ὅλα τὰ μέσα (μὲ νεύ­ματα, μὲ λουλούδια, μὲ γράμματα, μὲ ποιήματα, μὲ τραγούδια, μὲ κάθε τρόπο) ἐκφράζει τὸν ἔρωτά του, φανερώνει τὴν ἀγάπη του, ἔ­τσι κ’ ἐσύ. Ἂν εἶσαι Χριστιανός, ἂν αἰσθάνεσαι ἀγάπη γιὰ τὸ Χριστό, νὰ τὸν ὁμολογῇς παντοῦ, νὰ τὸν κηρύττῃς θερμά. Αὐτὸ ἔκαναν οἱ ἅγιοι Πάντες· ὡμολόγησαν τὸ Χριστό.
Ποῦ τὸν ὡμολόγησαν; Ὄχι μόνο στὰ χρόνια τὰ ἥσυχα, ἀλλὰ καὶ στὰ χρόνια τὰ δύσκολα, στὰ φοβερὰ χρόνια τῶν διωγμῶν. Τότε ἕνα ἔγ­κλημα ὑπῆρχε· τὸ νὰ λέῃ κανεὶς ὅτι εἶνε Χριστιανός. Τὸ νὰ ὁμολογήσῃ ὅτι εἶνε Χριστια­νὸς ἀποτελοῦσε αἰτία συλλήψεώς του. Τὸν ἔ­πιαναν, τὸν ὡδηγοῦσαν στὸ δικαστήριο καὶ τοῦ ἔκαναν τὴν ἐρώτησι· Εἶσαι Χριστιανός; Τὸ νὰ πῇς σήμερα, Εἶμαι Χριστιανός, δὲν κοστί­ζει τίποτα· τότε τὸ νὰ πῇς, Ναὶ εἶμαι Χριστι­ανός, κόστιζε τὸ κεφάλι σου! Εἶσαι Χριστι­ανός; ρωτοῦσαν τότε, δυὸ λέξεις. Καὶ ἄλ­λοι μὲν ἀρνοῦντο, ἄλλοι δὲ ὡμολογοῦσαν καὶ ἔ­λεγαν «Εἶμαι Χριστιανός». Καὶ ἐφυλακίζοντο, ἐστεροῦντο τὰ δικαιώματά τους, ἀπελύοντο ἀπὸ τὶς θέσεις τους, ὑπεβάλλοντο σὲ φοβε­ρὰ μαρτύρια, γιὰ τὰ ὁποῖα ὁμιλεῖ ὁ ἀπόστολος σήμερα (βλ. ῾Εβρ. 11,33–12,2), καὶ τέλος τοὺς κατεδίκαζαν σὲ θάνατο καὶ τοὺς ἐκτελοῦσαν. Κ’ ἐ­κεῖνοι μέχρι τὴν τελευταία στιγμὴ ὡμολο­γοῦ­σαν τὸ Χριστό, δὲν τὸν ἀρνοῦντο.
Θέλετε ἕνα παράδειγμα; Θὰ μποροῦσα νὰ διηγηθῶ πολλά, ἀλλὰ δὲν ἔχετε ὄρεξι. Ἐνῷ τὸ βράδυ στὴν τηλεόρασι ἀκοῦτε ἐπὶ ὧ­ρες τὶς ψευτιὲς τοῦ κόσμου, στὴν ἐκκλησία στενο­χω­ριέστε, δὲ βλέπετε τὴν ὥρα πότε νὰ πῇ ὁ ἱερεὺς τὸ «Δι᾿ εὐχῶν». Τέτοια εἶνε ἡ γενεά μας. Λοιπὸν μόνο ἕνα μαρτύριο θὰ σᾶς διηγηθῶ.
Ἦταν μιὰ γυναίκα 25 ἐτῶν, πλούσια, μορφω­μένη καὶ ὡ­ραία. Ἦταν παντρεμένη· εἶχε ἄν­τρα σπουδαῖο, μὲ τὸν ὁποῖο εἶχε ἀποκτήσει ἕνα χαριτωμένο ἀγοράκι. Τὴν ἔπιασαν, τὴν ὡ­δήγησαν μπροστὰ στὸ δικαστήριο. ―Εἶσαι Χρι­στιανή; ―Εἶμαι Χριστιανή. ―Ἐσύ, μιὰ τόσο σπουδαία γυναίκα, νὰ εἶσαι Χριστιανή; ―Εἶ­μαι, δὲν τὸ ἀρνοῦμαι. Τὴν φυλάκισαν καὶ τὴν κατεδίκασαν εἰς θάνατον. Καὶ ἐνῷ ἦταν ἕτοιμοι τὴν ἄλλη μέρα νὰ τὴν ἐκτελέσουν, πῆγε τὸ βράδυ ὁ πατέρας της καὶ ὁ ἄντρας της. Ὁ πατέρας πέφτει στὰ πόδια τῆς κόρης· ―Παιδί μου, τί εἶν’ αὐτὸ ποὺ κάνεις; γιατί νὰ μᾶς στε­ρήσῃς τὴν παρουσία σου; Ἀρνήσου, πὲς ὅτι δὲν εἶσαι Χριστιανή. ―Ὄχι, πατέρα. ―Μὰ δὲ μᾶς ἀγαπᾶς; ―Σᾶς ἀγαπῶ, ἀλλὰ παραπά­νω ἀ­γαπῶ τὸ Χριστό. Ἔρχεται καὶ ὁ ἄντρας της, ποὺ τὴν ἀγαποῦσε, καὶ μὲ δάκρυα στὰ μά­τια τῆς λέει·―Πῶς τὸ κάνεις αὐτό; δὲν ἀ­γαπᾷς τὸ παιδί σου; δὲν ἀγαπᾷς ἐμένα; Τί ἀ­παν­τάει ἐκείνη ἡ εὐλογημένη; Λόγια ποὺ δὲν ὑπάρχει ζυγαριὰ νὰ τὰ ζυγίσῃ καὶ καμμιά γυναίκα δὲν τὰ λέει σήμερα· ―Κ’ ἐ­σένα ἀγαπῶ, καὶ τὸ παι­δὶ ἀγαπῶ· ἀλλὰ χί­λιες φορὲς περισσότερο ἀγα­πῶ τὸ Χριστό!… Γυναῖκες, ἂν κάνετε εἴ­δωλα τοὺς ἄντρες καὶ τὰ παιδιά σας, θὰ κολαστῆτε.
Ζοῦμε βέβαια τώρα σὲ ἐποχὴ φιλε­λευ­θέρου δημοκρατικοῦ πολιτεύματος, κανείς δὲ μᾶς διώκει. Ἀλλὰ «ῥόδα εἶνε καὶ γυρίζει», ἀλλάζει ὁ κόσμος. Δὲν ἀποκλείεται νὰ βρεθοῦ­­με κ’ ἐ­μεῖς σὲ δοκιμασία. Φαντασθῆτε λ.χ. ν’ ἀ­παγορευθῇ ὁ ἐκκλησιασμός, ὅπως ἔγινε ἀλ­λοῦ. Σᾶς ἐρω­τῶ· ἐὰν βγῇ ἕνα τέτοιο διάτα­γμα καὶ λέῃ ὅτι «Ὅποιος πάῃ στὴν ἐκκλησία, θὰ ἐκτε­λῆται», ποιός θὰ τὸ ἀψηφήσῃ; Οὔτε ὁ πα­πᾶς δὲ θὰ πάῃ! Γιατὶ δὲν εἴμαστε θερμοὶ Χριστιανοί, δὲν ἔχουμε μέσα μας τὴ φωτιὰ τοῦ ἁγίου Πνεύ­μα­τος ὥστε νὰ προτιμήσουμε τὴ θυσία. Εἴμεθα ὕλη καὶ μόνο ὕλη, κοιλιὰ καὶ ἔντερα καὶ ἔρωτες αἰσχροί, τίποτα περισσότερο.

* * *

Σᾶς ὁμιλῶ μὲ σκληρὰ λόγια. Ἀλλὰ πρέπει ἀπὸ τώρα νὰ προετοιμάσουμε τὸν ἑαυτό μας γιὰ τὴν ὁμολογία τῆς πίστεως. Κ’ ἐπειδὴ εἶ­νε δύσκολο νὰ φθάσουμε ἀπ’ εὐθείας στὴ μεγάλη ὁμολογία καὶ στὸ μαρτύριο, ἂς ἀρχίσου­με μὲ μικρὲς ὁμολογίες. Ποιές εἶνε οἱ μικρὲς ὁ­μολογίες; Λόγου χάριν· σηκώνεσαι τὸ πρωί; κάνε τὸ σταυρό σου· μιὰ ὁμολογία εἶνε αὐτή, μικρὰ ὁμολογία. Πηγαίνεις στὸ χωράφι; κάνε τὸ σταυρό σου· μικρὰ ὁμολογία εἶνε αὐτή. ᾿Ε­πιστρέφεις, κάθεσαι στὸ τραπέζι, ἔχεις ὅλα τ’ ἀγαθὰ ἐκεῖ; κάνε τὸ σταυρό σου· μικρὰ ὁ­μολο­γία εἶνε αὐτή. ᾿Ακοῦς τὴν καμπάνα νὰ χτυπάῃ; κάνε τὸ σταυρό σου· μικρὰ ὁμολογία εἶνε κι αὐ­τή. Περνᾷς ἀπὸ ἐκκλησία; κάνε τὸ σταυρό σου· μικρὰ ὁμολογία εἶνε αὐτή. Μπαί­νεις στὸ αὐτοκίνητο; κάνε τὸ σταυρό σου. Ποιός κάνει σήμερα τὸ σταυρό του ξεκινών­τας; Κανείς. Κ’ ὕστερα κλαῖμε ὅταν σκοτώνων­ται ἄνθρωποι. Στὴν Ἑλλάδα ἔχουμε τροχαῖα δυστυχήματα ὅσα σὲ καμμιά ἄλλη χώρα· γιατὶ μπαίνουν στὰ αὐτοκίνητα ὄχι μόνο χωρὶς σταυρὸ ἀλλὰ καὶ μὲ βλαστήμιες. Πρὶν πιάσῃς τὸ τιμόνι κάνε τὸ σταυρό σου· μικρὰ ὁμολογία τῆς πίστεως εἶ­νε. Πᾷς στὸ καφενεῖο, ἀκοῦς τὸν ἄλλο νὰ ὑ­βρί­ζῃ τὸ Χριστό, τὸ Θεό, τὴν Παναγία; ἔχεις γλῶσσα; νὰ ὑπερασπισθῇς! Ἂν ὕβριζε τὸν πατέρα ἢ τὴ μά­να σου, τί θὰ ἔκανες; ἔτσι θὰ σι­ωποῦσες; Ἂν πιστεύῃς, δεῖξε τὴν πίστι σου.
Ἂς ὁμολογοῦμε, ἀγαπητοί μου, τὸ Χριστὸ παντοῦ καὶ πάντοτε. Γι’ αὐτὸ μᾶς ἔδωσε ὁ Θε­ὸς τὴ γλῶσσα. Τὰ ζῷα δὲ μιλᾶνε· ὁ ἄνθρωπος μόνο ἔχει αὐτὸ τὸ προνόμιο. Καὶ λέμε τόσα λόγια. Ἂν μετρήσῃς, μέσα σὲ μιὰ μέρα ἄλλος λέει 100 λέξεις, ἄλλος λέει 500, ἄλλος 600, ἄλλος 1.000· γιὰ ἔρωτες, γιὰ γυναῖ­κες, γιὰ συνοικέσια, γιὰ διαζύγια, γιὰ φαγητά, γιὰ ροῦχα, γιὰ λεφτά, γιὰ σπίτια, γιὰ κόμματα, γιὰ ὅ,τι φανταστῇς. Ἀπ’ τὸ πρωὶ μέχρι τὸ βρά­δυ πριόνι τὸ στόμα· ἀλλ’ οὔτε μιὰ λέξι γιὰ τὸ Χριστό! Τίποτα. Ἂν τὸν ἀγαπᾷς τὸ Χριστό, ποῦ εἶνε ἡ ἀγάπη σου; Ὅ,τι ἀγαπάει κανείς, τὸ λέει, δὲ ντρέπεται, δὲ δειλιάζει.
Δυστυχῶς ὅμως δὲν εἴμαστε μόνο δειλοί. Ἀντὶ ν’ ἀ­κούγεται ὁ­μο­λογία, ἀκούγεται βλασφη­μία. Θεέ μου, πῶς μᾶς ἀνέχεσαι! Ἕνα σκύλο ἔ­­χεις, τοῦ πετᾷς ἕ­να κόκκαλο, καὶ κουνάει τὴν οὐρά του, σὰ νὰ λέῃ· Εὐχαριστῶ, ἀφεν­τι­κό. Κ᾽ ἐμεῖς, ποὺ δεχόμαστε τόσα δῶρα, ποιό εἶνε τὸ εὐχαριστῶ; Εἴμαστε ἀγνώμονες, ἀχάριστοι.
Ν’ ἀγαπᾷς τὸ παιδί σου, ν’ ἀγαπᾷς τὸν ἄν­τρα σου, ν’ ἀγαπᾷς τὴν οἰκογένειά σου, ν’ ἀγα­πᾷς τοὺς ἀνθρώπους· ἀλλὰ παραπάνω ν’ ἀγα­πᾷς τὸ Χριστό· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στον ιερό ναὸ των  Ἁγίων Πάντων Δροσεροῦ – Ἑορδαίας 9-6-1985)

________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_______________

Недеља прва по Духовима –  Свих светих

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

Постоје, драги моји, верници и неверници који отврају своја уста и исмејавају свето и преподобно, настоје да искорене из људских срца веру у Бога. Неки од њих говоре на препреден начин:» Добро је све то што пише у Јеванђељу и што проповеда Црква, али ко се тога држи»? Такве изјаве шире неверје. Ко се тога придржава? Тиме желе рећи да је Јеванђеље застарило. Може сунце застарити, али Јеванђеље не застарева. Они не верују, зато и желе једно ново Јеванђеље, анти-јеванђеље, „јеванђеље“ антихристово. Шта имамо да кажемо тим људима? Ако и један човек од милион се јави и испуни Јеванђеље, довољан је и он сам да докаже да је испуњавање Јеванђеља могуће. Ако га један испуни, могу га испунити и остали зато што су сви људи од истог састава.
Питам вас: да ли је само један човек испунио Јеванђеље? Не, само један, већ многи. Колико њих? То нам говори данашњи празних Свих светих. Данас не слави један светитељ, не славе два светитеља, десет, сто или тристо, петсто или хиљаду светитеља. Ако можете избројати звезде на небу, тада ћете моћи избројати и светитеље који данас славе, познате и непознате. Светитељи су из целог света. То су мушкарци, жене па и деца. Ту су стари, али и одојчад. Ту их има од свих занимања: чобана, земљорадника, радника, ученика, професора, филозофа, песника, говорника, царева, војника… Они су са свих крајева земље: Грци, Бугари, Срби, Румуни, Руси, свуда где постоји Православље. Милијарде светитеља. Сви они шта нам поручују? Они оповргавају невернике и кажу: Ми нисмо живели на месецу ни на звездама, на земљи смо живели, ако смо ми могли испунити Јеванђеље, можете и ви да га испуните. Повикују нам са небеским разгласом да их следимо, да и ми живимо као и они.
* * *
Како су живели светитељи, говори нам данашње Јеванђеље. Једна од главних карактеристика светитеља је – која? Рекао је то сам Христос: »Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на Небесима» (Матеј. 10,32). Наша дужност је значи исповедање вере (омологија).
Шта значи реч «исповедање»? То је оно у шта верујеш да не кријеш, већ да то исповедаш. То је исправно. Као  младић који,  када воли неку младу девојку, не сакрива своју љубав, али где год да стане, са свим средстима ( покретима, цвећем, писмима, песмама…) издражава ту своју љубав. Тако и ти требаш ако си хришћанин, ако осећаш љубав за Христа да је исповедаш свуда и да је проповедаш ватрено. То су радили Сви свети, исповедали су Христа.
Где су га исповедали? Не само у мирним временима, већ и у тешким временима, у годинама страшних прогона. Онда је постојао један злочин – ако неко каже да је хришћанин. Када би неко исповедио да је хришћанин, одмах му је следовало хапшење. Хватали би га, водили на суд и испитивали га:  «Да ли си хришћанин?» А данас када кажеш да си хришћанин, ништа те не кошта, а у она времена када би неко рекао: » Да, ја сам хришћанин», те речи су биле вредне његове главе! «Хришћанин си?», питали би онда. Неки су то порицали, а неки су исповедали и говорили: » Хришћанин сам». Онда би их притварали, ускраћивали би им њихова права, уклањали би их са њихових дужности и подвргавали их страшним мучењима, о којима данас говори апостол ( види. Јевр. 11,33 – 12,2), и на крају су их осуђивали на смрт и убијали их. А ти  хришћани су до последњег часа  исповедали Христа, нису га се одрицали.
Желите ли неки пример? Могао бих навести многе примере, али ви немате времена. А увече пратите преко телевизије сатима о светским лажима, а у цркви вам је тешко, једва чекате да свештеник каже » Молитвама Светих отаца…». Такав је наш род. Дакле, само ћу вам навести један пример.
Била једна жена од 25 година, богата, образована и лепа. Била је удата, имала је угледног мужа са којим је стекла једног веселог дечака. Ухватили су је и одвели на суд. – Да ли си хришћанка? – Да, хришћанка сам. – Ти, једна тако угледна жена, па хришћанка? – Јесам, хришћанка сам, не поричем. –  Затворили су је и осудили на смрт. Док су били спремни други дан да је убију, увече су дошли да је посете отац и супруг. Отац је пао на колена и говорио својој кћерки: – Дете моје, шта  то радиш, немој нас напуштати! Порекни, кажи да ниси хришћанка! – Не, оче. – Не волиш ли ме, кћери? – Волим вас, али изнад свега волим Христа. –  Долази и њен супруг, који је волео, и са сузама у очима јој говорио: – Зашто си то учинила? Не волиш ли своје дете? Не волиш мене? – И шта одговара ова благословена жена? Речи за које не постоји вага да их изваже и ни једна жена их данас више не говори. – И тебе волим и наше дете волим, али хиљаду пута више волим Христа!  – Жене, ако начиите од својих мужева и деце своје идоле, страдаћете у паклу!
Наравно, сада живимо у слободном и демократском друштву, нико нас не прогони али » точак је и окреће се», мења се свет. Није искључено да се и ми нађемо у том искушењу. Замислите само да се забрани одлазак у цркве, као што се дешавало у неким другим земљама. Питам вас, ако изађе један такав проглас и нареди » Ко буде ишао у цркву, биће убијен», ко ће то прекршити? Неће се ни свештеници  усудити да иду у цркву! Зато што нисмо ватрени хришћани, немамо у себи ватру Светог Духа, да бисмо прижељкивали страдање. Ми смо материја и само материја, стомак и црева и прљаве страсти, ништа више.
* * *
Говорим вам тешким речима. Треба сви од сада да спремимо себе за исповедање вере. Зато што је тешко да стигнемо од једном до великог исповедништва и страдања, почнимо прво са малим исповестима. Идеш на њиву, прекрсти се, то је мало исповедање вере. Враћаш се кући, седаш за трпезу, имаш сва добра на столу, прекрсти се, то је мало исповедање вере исто. Чујеш звоно да звони, прекрсти се и то је мало исповедање вере. Пролазиш поред цркве, прекрсти се, и то је мало исповедање вере. Улазиш у свој аутомобил, прекрсти се. Ко се данас прекрсти пре него што крене на неки пут и пре него што упали свој аутомобил? Нико. А после сви плачемо када људи страдају у саобраћају. У Грчкој имамо више саобраћајних несрећа него у било којој другој земљи, зато што улазимо у аутомобил, не само не прекрстивши се, већ и са богохулним псовкама. Пре него што ухватиш свој волан, прекрсти се , и то је мало исповедање вере. Идеш у кафић, чујеш да неко тамо псује Христа, Бога или Богородицу? Имаш ли језик, да их заштитиш! Када би осповали твога оца или мајку, шта би учинио, да ли би само ћутао? Ако верујеш, покажи своју веру.
Исповедајмо, драги моји, Христа свуда и увек. Зато нам је Бог и дао језик.  Животиње не говоре, само човек има ту привилегију. Толико много говоримо. Ако избројиш у једном дану – неко изговори сто речи, неко 500, неко 600, а неко чак 1.000 речи, све о љубави, о женама, о проводаџисању,  разводу,  храни, о гардероби,  новцима,  кућама, о странкама, за било што замислите. Од јутра па до вечери, уста су као пила, али ни једна једина реч о Христу! Ништа. Ако волиш Христа, где је твоја љубав? Када неко нешто воли, то и каже, не стиди се, не устручава се.
На жалост нисмо само страшљиви. Уместо да се чује исповедање, чује се хула. Боже мој, како нас само трпиш! Имаш једног пса, бациш му коску, и он мрда својим репом, као да каже: Хвала, газда. А ми, који примамо толико дарова, шта је наша захвалност? Ми смо незахвални и неблагодарни.
Треба да волиш своје дете,  свога супруга, своју породицу, да волиш људе, али изнад свега да волиш Христа, кога децо Грка, славите и хвалите у све векове. Амин.
† епископ Августин
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина у светом храму Свих светих, Дросеро- Еордеа , 9-6-1985)
tags

     Add A Comment

You must be logged in to post a comment.