РЕВНИТЕЉИ

(ΖΗΛΩΤΑΙ)

»Јер сведочим да имају ревност за Бога

али не по разуму» (Римљ. 10,2).

Драги моји хришћани апостол Павле нам данас у посланици говори о својим сународницима, Јудејцима.

Апостол Павле  за њих каже да имају ревност,  али да њихова ревност није права ревности и да није произашла од правилног и потпуног познавања воље Божије. Данас нам апостол, даје повод да и ми нешто кажемо  о ревности.

Шта је то ревност? Навешћемо један пример из свакодневног живота. Узећемо за наш пример воду. Какву снагу има вода? Ако воду сипамо у један котао и упалимо ватру, вода ће се загрејати, бациће кључ и почеће да испарава и претвара се у водену пару. Пара има толику снагу да може подићи поклопац од котла у којем се кува. Ако уз помоћ специјалних цеви спроведемо пару она може да покрене једну парну машину са теретним вагонима  у којима су тоне терета. Ако ли се парна машина постави у неком океанском броду, пара има снагу да га покреће и да га преведе преко океана. Колику снагу има  мало воде!

Као што се вода приликом кључања  претвара у пару и производи кретање тако и човеков дух који је хладан и равнодушан, када се загреје Духом светим, покреће се и чини велике и чудесне ствари.

Топлина, енергија и покретљивост, тако бисмо могли протумачити реч ревност. Као што примећују филолози, реч ревност произилази од глагола врити, који значи кувати, кључати. Овај глагол употребљава апостол Павле у другом делу посланице где саветује хришћанима да су ­­»духом ватрени», саветује им да не буду хладни и равнодушни, али да буду енергични и спремни на свако добро.

И у самом Откровењу, Христос нам говори да хришћани не смеју бити млаки, него врући и да ће избљувати из уста својих такве хришћане. У току саме Божанствене литургије и сама вода која се користи мора бити топла, зато се и зове ­» жива», што нам говори да нису само крв и вода изашла из Христових плећа топли, него и да свештеник који врши тајну и верници који ће се причестити треба да буду ватрени у вери и љубави према Богу.

Христос тражи од сваког хришћанина ревност. Стари и Нови завет су нам приказали душе које су изгарале Божанском ревношћу. Такве ватрене душе су били сви пророци Старог завета. Они су живели у време када се Израиљски народ налазио у страховитом паду. Изабрани народ је заборавио истинитог Бога и обожавао је идоле.

Свештеници истинитог Бога су били потпуно хладни и нису прекоревали народ због тога већ су их и похваљивали. Једино су пророци храбро корили  народ али су због тога и били омражени, прогоњени а многи од њи су  имали мученички крај.

Пророк Илија је био велики у ревности,  због тога и би  назван Ревнитељем. Сваке године другог августа славимо његов спомен. Илијине речи су биле и ове: Боже мој не могу да гледам како народ напушта твоје обожавање, како руши твоје жртвенике, како хули и убија твоје пророке, остао сам сам да прекоревам и да протествујем… Али Бог му је открио да није сам. У том великом мноштву било је  око седам хиљада људи, који нису приклонили своја колена пред идолима, али су остали усправни и верни истинитом Богу, у оно време страшног идолопоклонства.

И ти људи су били ревнитељи за славу Божију. Уз помоћ чуда пророк Илија је доказао да је Бог кога обожава  истинити Бог. Ревнитељем се доказа  пророк Илија  јер се усудио да  укори цара Ахава и његову жену Језеавељу.

Осим Старозаветних пророка као ревнитељи су се показали и браћа Макавеји, они су веровали у истинитог Бога и са својом ревношћу и самопожртвовањем су се много трудили да би се поново повратило и успоставило обожавање истинитог Бога као што нам то говоре и њихове књиге у Старом завету.

Као ревнитељ у Новом завету се показао и свети Јован Претеча који је опонашао пророка Илију. Свети Јован је био неустрашив. Стао је и пред цара Ирода да га прекори због његовог безаконитог саживота са нечистом  Иродијадом, женом брата Иродовог.

Наш Господ Исус Христос је пре свега онај који се показао не само као ревнитељ али и као сам пример ревности. Доказ његове ревности за спасење душа је и то што је три године без престанка обилазио села и градове, проповедао, лечио болеснике, прогонио демоне и на друге начини чинио добро човечанству.

Доказ његове ревности је и то када је у  Соломоновом храму  видео  животиње којима се тргује  као на вашару, није остао равнодушан, него је исплео мотку и истерао из храма све оне који су продавали и куповали, говорећи им да не треба храм Божији да постане кућа трговачка и разбојничка спиља.

Наводећи овај пример где Јеванћелиста Јован примећује и да се код Христа испуњава реч из Псалтира:»Ревност за кућу твоју изједе ме (Пс. 69.9)», Христос је био ревнитељ, ревнитељи су били и апостоли који су се раширили по целом свету проповедајући Јеванђеље и подносећи свакојаке недаће. Ревнитељи су били и Оци и учитељи наше Цркве, који су преузели на себе велике одговорности и трудове да би сачували свето предање вере. Они су укоревали храбро, непобожност и преваре наших дана. Ревнитељ је био и св.Јован Златоусти, који је и умро као прогнаник, далеко од свога епископског трона…

Драги моји хришћани! Да ли смо ми ревносни? Да ли наше срце гори од жеље да видимо Царство Божије да се шири по целој васељени? Да ли ми заштићујемо име Божије када чујемо да га хуле јавно? Да ли укоревамо и осуђујемо зло ма где и да га сретнемо?

Да ли мрзимо неправду? Да ли се клонемо греха? Да ли прижељкујемо светост? Да ли журимо у цркву?

Ако је наш одговор да, онда постоји ревности, иначе смо млаки хришћани а Христос не жели такве хришћане. Амин.

+ Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου