ΠΟΥ ΘΑ ΒΡΟΥΜΕ ΤΗ ΧΑΡΑ

Ο Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης μας δείχνει τον δρόμο

Η ΠΑΝΑΓΙΑ ΜΑΣ ΔΙΝΕΙ ΤΟ ΚΛΕΙΔΙ

Ας ακούσουμε την συμβουλή του σεβάσμιου Γέροντος ιεράρχου και δεν θα μετανοιώσουμε

_____

 

_

ΜΕΓΑΣ ΠΑΡΑΚΛΗΤΙΚΟΣ ΚΑΝΩΝ

___

______

ΑYTOMEMΨΙΑ – САМОПРЕКОР

Ὁ Μέγας Κανὼν συνιστᾷ κάτι ποὺ ἐκφράζεται μὲ μιὰ λέξι σπάνια ―πρώτη φορὰ θὰ τὴν ἀκοῦτε―· δὲν ὑπάρχει καὶ στὰ λεξικά. Εἶνε ἡ λέξις αὐτομεμψία. Σὰν ἔννοια τὴν ἀναφέρει καὶ ὁ ἅγιος Ἰωάννης τῆς Κλίμακος. Τί θὰ πῇ αὐτομεμψία; Μὲ ἁπλᾶ λόγια σημαίνει τὸ ἑξῆς.
Ὁ ἐγωϊστὴς ἄνθρωπος, ὁ ἀλαζὼν καὶ ὑπερήφανος, κάνει τὸν ἑαυτό του είδωλο. Αὐτοείδωλον τὸ λέει ὁ ἅγιος Ἀνδρέας ἐδῶ· «Αὐτείδωλον ἐγενόμην…» (δ΄ ᾠδή, 26ο τροπ.). Ἔχουμε στήσει ψηλὰ στὴν καρδιά μας τὸ ἐγώ μας. Τὸ ἐπαινοῦμε μόνοι μας, καὶ εὐχαριστούμεθα νὰ μᾶς ἐπαινοῦν καὶ οἱ ἄλλοι. Κι ἅμα κάποιος, ἢ ἡ μάνα ἢ ὁ πατέρας ἢ ὁ ἱεροκήρυκας, μᾶς κάνουν κάποια παρατήρησι, τότε γινόμεθα θηρία. Τὸ ἐγὼ εἶνε τὸ είδωλο, ὁ θεός μας.
Ἐνῷ λοιπὸν ὁ ἐγωϊστὴς καὶ ὑπερήφανος ἐπαινεῖ τὸν ἑαυτό του καὶ κατηγορεῖ τοὺς ἄλλους, ὅπως ὁ φαρισαῖος, ἀντιθέτως ὁ ταπεινὸς δὲν κατηγορεῖ τοὺς ἄλλους, ἀλλὰ κατηγορεῖ – ποιόν; Τὸν ἑαυτό του. Μέμφεται ἑαυτόν – αὐτὸ θὰ πῇ αὐτομεμψία. Θεωρεῖ τὸν ἑαυτό του, ὅπως ὁ τελώνης, ἕναν ἁμαρτωλὸ ποὺ ἔχει ἀνάγκη τοῦ ἐλέους τοῦ Θεοῦ. Αὐτομεμψία, λοιπόν, εἶνε ἡ κατηγορία τοῦ ἑαυτοῦ μας.
Πῶς κατορθώνεται αὐτὸ τὸ δύσκολο πρᾶγμα; Ὁ ἅγιος Ἀνδρέας χρησιμοποιεῖ ἕνα καθρέφτη. Ποιός εἶνε ὁ καθρέφτης αὐτός; Ἡ ἁγία Γραφή. Ἐκεῖ, μέσα στὶς σελίδες της, καθρεφτίζεται· διαπιστώνει τὶς ἀτέλειές του καὶ κατηγορεῖ τὸν ἑαυτό του. Μελετοῦσε τὴν Παλαιὰ καὶ τὴν Καινὴ Διαθήκη. Ἔβλεπε διάφορα πρόσωπα, ποὺ εἶχαν διαπράξει ἁμαρτήματα. Καὶ τί ἔκανε, τοὺς κατηγοροῦσε; Ὄχι· ἀλλὰ τί; Προσέξτε καὶ θὰ καταλάβετε.
Θά ᾿χετε ἀκούσει πολλὲς φορὲς νὰ κατηγοροῦν κάποιοι τοὺς πρωτοπλάστους. ―Ἄχ, λένε, τί μᾶς ἔκαναν ὁ Ἀδὰμ καὶ ἡ Εὔα! Αὐτοὶ φταῖνε, αὐτοὶ εἶνε ἡ αἰτία ὅλης τῆς ἀθλιότητός μας… Ἐκφράζονται σκληρά. Ἡ Εὔα, ἡ πρώτη γυναίκα, πόσα δὲν ἔχει ἀκούσει! Τί λέει ὅμως ἐδῶ τώρα ὁ Μέγας Κανών; Ἐγὼ εἶμαι ἡ Εὔα! Αὐτὸ ποὺ ἔκανε ἡ Εὔα, ποὺ ἑλκύσθηκε ἀπὸ τὸν ἀπηγορευμένο καρπὸ καὶ ἄκουσε τὴ συμβουλὴ τοῦ σατανᾶ, αὐτὸ κάνω κ᾿ ἐγώ· ἔχω μέσα μου μιὰ Εὔα, Εὔα ὄχι αἰσθητὴ ἀλλὰ νοητή, ποὺ μὲ σπρώχνει στὸ κακό (α΄ ᾠδή, 5ο τροπ.).
Τί ἔκανε καὶ ὁ Ἀδάμ; Παρέβη τὴν θεία ἐντολὴ καὶ τότε αἰσθάνθηκε γυμνός. Ἀλλὰ τὸ διο κάνω κ᾿ ἐγώ· ἐγὼ εἶμαι ὁ Ἀδάμ (α΄ ᾠδή, 3ο τροπ.). Αὐτὸ πού ἔκανε ἐκεῖνος, τὸ κάνω κ᾿ ἐγὼ καθημερινῶς. Ἔχω μέσα μου τὸν Ἀδάμ, τὸ «ἀδαμιαῖον πλέγμα» ποὺ λένε ἔτσι ψυχολογικά.
Παρακάτω ἀναφέρει ἄλλο παράδειγμα. Ὁ Κάϊν, λέει,σκότωσε τὸν ἀδελφό του καὶ ἔγινε φονιᾶς. Κ᾿ ἐγὼ φονιᾶς εἶμαι (α΄ ᾠδή, 7ο τροπ.). Εἶμαι Κάϊν. Κι ἂν δὲ᾿ σκότωσα μὲ τὸ χέρι, σκότωσα ὅμως μὲ τὴν προαίρεσί μου. Ὅταν μισῶ τὸν ἄλλο, δὲν κάνω τίποτ᾿ ἄλλο ἀπὸ τὸ νὰ τὸν σκοτώνω. Διότι «πᾶς ὁ μισῶν τὸν ἀδελφὸν αὐτοῦ ἀνθρωποκτόνος ἐστί» (Α΄ Ἰωάν. 3,15).
Ἔπειτα θυμᾶται τὸν Ἠσαῦ. Αὐτός, λαίμαργος καὶ γαστρίμαργος, δοῦλος τῆς κοιλιᾶς, ὅπως ἦταν πεινασμένος, ἐπώλησε γιὰ ἕνα πιάτο φαῒ τὰ πρωτοτόκιά του, τὰ μεγάλα προνόμια ποὺ εἶχαν οἱ πρωτότοκοι (αὐτοὶ κληρονομοῦσαν τὴν εὐλογία τοῦ πατέρα τους). Ἀλλὰ κ᾿ ἐγώ, λέει ὁ ποιητὴς τοῦ Μεγάλου Κανόνος, εἶμαι Ἠσαῦ· διότι παραδίδω κάθε στιγμὴ στὸν ἐχθρό μου διάβολο «τὰ τοῦ πρώτου κάλλους πρωτοτόκια» (δ΄ ᾠδή, 11ο τροπ.)..
Ἐν συνεχείᾳ θυμᾶται τὸ Δαυῒδ, ποὺ μοίχευσε καὶ φόνευσε, ἀλλὰ ἔδειξε μετάνοια. Ἐγώ, λέει, εἶμαι Δαυΐδ. Διότι κάνω τὰ δια καὶ χειρότερα· πορνεύω καὶ σκοτώνω, ἂν ὄχι σωματικῶς, τοὐλάχιστον ψυχικῶς· δὲν δείχνω ὅμως καὶ τὴν ἀνάλογη μετάνοια (ζ΄ ᾠδή, 4ο-5ο τροπ.).
Αὐτὰ εἶνε τέσσερα – πέντε παραδείγματα ἀπὸ τὰ τόσα ποὺ περιέχει ὁ Μέγας Κανών. Ἐγὼ εἶμαι ἡ Εὔα, ἐγὼ ὁ Ἀδάμ, ἐγὼ ὁ Κάιν, ἐγὼ ὁ Ἠσαῦ, ἐγὼ ὁ Δαυΐδ, ἐγὼ εἶμαι ὁ μεγάλος ἁμαρτωλός. Ἔτσι σκεπτόταν ὁ ἅγιος Ἀνδρέας, γι᾿ αὐτὸ λέει· «Δὲν ὑπάρχει ἁμαρτία ποὺ δὲν τὴν ἔκανα, Θεέ μου» (βλ. δ΄ ᾠδή, 4ο τροπ.), καὶ δὲν ὑπάρχει ἄλλος πιὸ ἁμαρτωλὸς ἀπὸ μένα. Ἁμάρτησα μὲ τὸ σῶμα, ἁμάρτησα μὲ τὴν ψυχή, ἁμάρτησα μὲ τὸ πνεῦμα καὶ τὴ διάνοιά μου. Ζητῶ τὸ ἔλεός σου (βλ. δ΄ ᾠδή, 17ο τροπ.).
Καταλάβατε τώρα τί θὰ πῇ αὐτομεμψία; Καὶ αὐτὰ δὲν εἶνε λόγια· τὰ συναισθάνετο βαθειὰ αὐτὸς ποὺ ἀπὸ δεκατεσσάρων ἐτῶν πῆγε στὴν ἔρημο καὶ πότιζε τὴ γῆ μὲ τὰ δάκρυά του.

* * *

Ἐλᾶτε τώρα καὶ ῥίξτε μιὰ ματιὰ σ᾿ ἐμᾶς. Ἂν κοιταχτοῦμε στὸν πνευματικὸ καθρέφτη, θὰ δοῦμε ὅτι εμεθα ἐγωϊσταὶ καὶ ὑπερήφανοι. Καθένας μας κ᾿ ἕνα αὐτοείδωλο. Λιβανίζουμε τὸν ἑαυτό μας καὶ εὐχαριστούμεθα νὰ μᾶς λιβανίζουν. Πόρρω ἀπέχουμε ἀπὸ τὴν αὐτομεμψία.
Θέλετε ἀπόδειξι; Ὅταν ὁ ἱεροκήρυκας ἐλέγχῃ καὶ στηλιτεύῃ, στὸ τέλος λένε· «Καλὰ τοὺς τὰ εἶπε». Δὲ᾿ λένε «Καλὰ μᾶς τὰ εἶπε», βγάζουν τὸν ἑαυτό τους ἔξω. Ποῦ νὰ γίνῃ ὁ ἔλεγχος καὶ ἐπωνύμως! θὰ μισήσουν τὸν ἱεροκήρυκα θανασίμως, ἀντὶ νὰ τοῦ ποῦν· Σ᾿ εὐχαριστοῦμε ποὺ μᾶς ὑπέδειξες τ᾿ ἁμαρτήματά μας.
Ποῦ αὐτομεμψία; Σπάνιο φαινόμενο. Ἀπὸ τὶς περιπτώσεις αὐτὲς ἀναφέρω δύο. Στὸ στρατὸ ποὺ ὑπηρέτησα γνώρισα ἕναν ὑπέροχο ἀξιωματικὸ πολὺ μορφωμένο. Ἦταν ἐπιεικὴς στοὺς ἄλλους καὶ αὐστηρὸς στὸν ἑαυτό του. Τόσο αὐστηρός, ποὺ ἅμα ἔφταιγε – τί ἔκανε· τιμωροῦσε τὸν ἑαυτό του! Ἂν καὶ δὲν ἦταν θρησκευτικὸς ἄνθρωπος, εἶχε αὐτομεμψία. Κι ἄλλο ἕνα παράδειγμα. Πρὶν πολλὰ χρόνια εἶχα πάει στὸ Ἅγιον Ὄρος. Καθὼς περπατοῦσα στὸν ἅγιο αὐτὸ τόπο, ἄκουσα φωνὲς καὶ ὑβρεολόγιο· «Κτῆνος! ζῷον! παλιάνθρωπε!…». Μοῦ φάνηκε σὰ᾿ νὰ μαλώνουν δυό. Κ᾿ ἐδῶ καυγᾶδες; λέω. Σκανδαλίστηκα. Πλησιάζω, σκύβω· τί νὰ δῶ; Ἦταν ἕνας καλόγερος μόνος του, καὶ σκυμμένος κατηγοροῦσε τὸν ἑαυτό του… Πώ πω πω! Γι᾿ αὐτὸ ἁγιάσανε αὐτοί…
Ἐμεῖς δὲν κάνουμε τίποτ᾿ ἄλλο ἀπὸ τὸ νὰ πετροβολοῦμε τοὺς ἄλλους. Ἀκόμα καὶ στὴν ἐξομολόγησι. Γι᾿ αὐτὸ ἐγὼ δὲν ἐξομολογῶ. Ἔρχεται ἡ ἄλλη καὶ γελάει, δικαιολογεῖται, ῥίχνει τὸ φταίξιμο στοὺς ἄλλους· δὲν κατηγορεῖ τὸν ἑαυτό της. Ἡ ἐξομολόγησις εἶνε αὐτομεμψία. Ἔχεις αὐτομεμψία; πήγαινε νὰ ἐξομολογηθῇς· δὲν ἔχεις αὐτομεμψία; τί πηγαίνεις; θὰ κολαστῇς. Δὲν ὑπάρχει «γνῶθι σαυτόν».
Ὁ Μέγας Κανὼν μᾶς διδάσκει τὸ σπουδαῖο μάθημα τῆς αὐτομεμψίας· μόνοι μας νὰ ἐλέγχουμε τὸν ἑαυτό μας, νὰ τὸν καθίζουμε στὸ ἑδώλιο, νὰ τὸν κατηγοροῦμε, νὰ τὸν τιμωροῦμε. Μᾶς ὁπλίζει μὲ τὸ σπουδαῖο ὅπλο τῆς αὐτομεμψίας, γιὰ νὰ νικήσουμε τὸν ἐγωϊσμό, τὴν ὑπερηφάνεια, τὴν ἀλαζονεία, τὸ ὑψηλὸ φρόνημα, ὥστε νὰ γίνουμε ταπεινοὶ τελῶνες καὶ νὰ λέμε «Ὁ Θεός, ἱλάσθητί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ» (Λουκ. 18,13). Τότε θὰ ἐφαρμόσουμε ἐκεῖνο ποὺ εἶπε ὁ Χριστός· «Ἡ βασιλεία τῶν οὐρανῶν βιάζεται, καὶ βιασταὶ ἁρπάζουσιν αὐτήν» (Ματθ. 11,12). Τότε θὰ ἔχουμε τὸ φρόνημα ποὺ εἶχε ὁ ἀπόστολος Παῦλος καὶ θὰ λέμε· «Χριστὸς Ἰησοῦς ἦλθεν εἰς τὸν κόσμον ἁμαρτωλοὺς σῶσαι, ὧν πρῶτός εἰμι ἐγώ» (Α΄ Τιμ. 1,15).
Εθε ὁ Θεὸς διὰ πρεσβειῶν τοῦ ἁγίου Ἀνδρέου Κρήτης, ὁ ὁποῖος μᾶς δίδαξε τὰ μεγάλα αὐτὰ μαθήματα, ν᾿ ἀποκτήσουμε τὸ ὅπλο, τὸ ἀπαραίτητο ὅπλο, τὴν αὐτομεμψία.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης, Τετάρτη βράδυ τῆς Ε΄ ἑβδομάδος τῶν νηστειῶν σὲ ἀγρυπνία 27>28-3-1985)

_________

SERBIKA

____________________

САМОПРЕКОР – Αυτομεμψια

Велики канон Светог Андреја Критског

Велики канон  нам препоручује нешто што се издражава са једном ретком речју – први пут ћете је чути – та реч не постоји ни у речницима. То је реч самопрекор. Као појам је наводи и свети Јован Лествичник. Шта значи самопрекор? Једноставним речима значи следеће:  Себичан човек, арогантан и гордељив, прави идола од себе. Самоидолом назива га свети Андреј. У своме срцу смо високо поставили наше ја. Сами га хвалимо, а ласка нам да нас и други хвале.  Ако ли нас неко опомене мајка, отац или проповедник, тада постајемо звери. Наше ја је идол, оно је наш бог.

Човек  самољубив и  гордељив  хвали себе а оптужује друге, као фарисеј, супротно понизан човек не осуђује друге, него кога? Осуђује себе. Самопрекоревање себе то се назива самопрекором. Самопрекоревати значи осуђивати себе. Како се може чинити тако нешто тешко? Свети Андреј употребљава једно огледало. Које је то огледало? Свето Писмо. На страницама Светог  Писма се огледао и уочавао своје недостатке. Изучавао је Стари и Нови Завет. Гледао је разна лица људи, која су учинила разне грехове. И шта је учинио, да ли их је осуђивао? Не, он их није осуђивао, послушате шта вам имам рећи, сигурно сте много пута чули како људи осуђују првостворене  људе Адама и Еву. – Ах, кажу шта су нам урадили Адам и Ева! Они су криви, они су криви за наш лош живот.  Ови људи се издражавају строго. Ева, прва жена, само шта све није речено о њој! Шта нам данас говори Велики канон? Ја сам Ева! То што је урадила Ева пожелевши забрањено воће и послушавши сатанин савет, то чиним и ја, имам у себи једну Еву, Еву не у мојим осећањима већ у мом уму, која ме гура у зло (1 песма, тропар 5). Шта је урадио Адам?  Он је преступио божанску заповести и тада је приметио да је наг. Исто и ја чиним, и ја сам Адам (1 песма , 3 тропар). Оно што је он учинио и ја то чиним сваког дана. Имам у себи Адама «адамова мрежа», тако је називају психолошки. Сад вам наводим и један други пример.  Кажу да је Каин убио свог брата и постао убица.  И ја сам убица (1 песма , 7 тропар). Ако нисам убио са руком, убио сам са својом помишљу . Када мрзим другог, исто је као и да сам га убио. «Сваки који мрзи на брата својега крвник је људски; и знате да ни један крвник људски нема у себи вјечнога живота. » (Α΄ Јован. 3,15).

* * *

Да ли се сећате Исава? Он је био прождрљивац и стомакоугодник, роб утробе своје, када је огладнео, продао је за један тањих хране своје првенце, велике повластице су имали првенци (они су наслеђивали благослов свога оца). Али и ја, говори нам песник Великог канона, и ја сам Исав, јер предајем сваки час непријатељу ђаволу «најлепше првенце» (4 песма , 11 тропар.). У наставку присећа се Давид, који је учинио и прељуб и убиство, али се покајао. Ја сам, говори, ја сам Давид. Зато што чиним и гора дела, чиним прељубу и убијам ако не телесно онда душевно, али на жалост немам покајања (2 песма, 4-5 тропар).  То је скоро неколико примера из Великог канона. Ја сам Ева, Адам, Каин, Исав, Давид, ја сам велики грешник. Тако размишља апостол Андреј, зато и говори: «Боже мој, не постоји грех који нисам починио» (4 песма, 4 тропар),и не постоји већи грешник од мене. Сагрешио сам са телом својим, сагрешио сам са душом својом, сагрешио сам са духом и умом својим. Тражим милост Твоју (види. 3 песма тропар 17). Да ли сада разумете шта значи реч самопрекор? Ово нису само обичне речи, ово је  осећао, онај који је са својих четрнаест година отишао у пустињу и квасио земљу са својим сузама.

 Хајдемо сада бацити један поглед на нас. Ако се погледамо у духовном огледалу, видећемо да смо и ми самољубиви и горди. Свако од нас је један самоидол. Кадимо себе и годи нам да нас каде похвалама.  Много смо удаљени од самопрекора. Да ли желите пример? Када проповедник поучава људе  на крају  проповеди  многи кажу : «Добро им је рекао». Не кажу «Добро нам је рекао» оно нам стављају у крај. А где још када би тај прекор био  јаван као код првих хришћана када су се сви јавно исповедали, данашњи људи би замрзили смртно свештеника , када би их прекорео јавно, уместо да му кажу:  «Хвала ти што си нам указао на наше грехове». Где постоји самопрекор? То је редак феномен. Од таквих случајева наводим само два. У војсци кад сам служио као војни свештеник, упознао сам једног предивног и образованог официра. Он је био веома благ према другима али према себи је био веома строг. Толико је био строг према себи  –  када би се дешавало да је за нешто крив – кажњавао је себе! Иако није био побожан човек, имао је самопрекор.  Други пример: Пре много година путовао сам на Свету гору. Како смо шетали по том светом месту , чуо сам неке гласове и псовке. «Звери! Животињо! Пропалице!…». Мени се учинило као да се двојица људи свађају. Рекао сам себи, и овде се свађају! Саблазнио сам се. Приближио сам се том месту и сагнуо, и шта сам угледао? Видео сам једног монаха да сагнуте главе сам себе оптужује …  Тешко нама, тешко нама! Зато су се ти Светогорски монаси и посветили.

* * *

Док ми људи који живимо у свету, ништа друго не радимо осим што каменујемо друге људе.  Зато ја више не исповедам. Неко дође на исповест па се смеје, неко се оправдава, неко оптужује друге за своје грехове, људи не осуђују себе. Света тајна исповести је самопрекор. Ако имаш самопрекора иди да се исповедиш, ако немаш самопрекора, зашто идеш на исповест? Опакленићеш се ако немаш самопрекора. Не постоји познавање себе. Велики канон нас поучава самопрекору, сами да себе оптужујемо, и да се ставимо на осуђеничку клупу и да се осуђујемо и кажњавамо. Поучава нас  самопрекору,  да бисмо победили егоизам, гордост, површност и високо мишљење о себи,  да бисмо постали понизни као цариник и да бисмо рекли: «Боже смилуј се мени грешном» (Лука. 18,13). Тада ћемо само испунити Христов речи «А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају » (Мат. 11,12). Тада ћемо имати дух апостола Павла и рећи ћемо • « Исус Христос  дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја» (Α΄ Тим. 1,15). Нек нам Бог помогне да задобијемо самопрекор, молитвама светог Андреја Критског

 

* * *

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флоринског о. Августина у  храму Светог Пантелејмона у Флорини, Четврто вечерње бдење Пете недеље поста, 27-28-3-1985)