СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОН

«Јер знађаше да су га из зависти предали.» (Матеј 27,18)

Данас драги моји хришћани, прослављамо спомен великомученика св. Пантелејмона. Наша тема данас је одговор на питање: Зашто је св. Пантелејмон  прогнан из своје лекарске службе, иако је био један од најбољих и најтраженијих лекара свога доба?

* * *

Свети Пантелејмон је живео и деловао у време прогона током владавине римског цара Диоклецијана. Родио се у Никомидији у Малој Азији. Отац му је био идолопоклоник, а  мајка му је била једна од оних хришћанских жена које су  дубоко у срца своје деце усађивале веру у Христа. Свети Пантелејмон је био поучен истинама вере од своје мајке.

Као дете је био веома паметан, наклоњен словима, студирао је за лекара код познатих учитеља. Доказао се као врхунски лекар. У оно време било је много лекара, као што их има и данас. Веома је ретко у наше време пронаћи верујућег лекара. Као што знамо велика већина лекара су неверници и материјалисти. Бог да вас сачува да им не паднете у руке.  Свети Пантелејмон се разликовао од тих лекара. По чему се он разликовао? Па разликовао се у следећем:

Пре свега по односу према новцу се разликовао, док су остали лекари били среброљупци и док су искориштавали болеснике и сакупљали благо на земљи, свети Пантелејмон је био скромни идеолог, лечење је сматрао једном врстом мисионарења. Често су га виђали да посећује ноћу као ангел  сиротињске колибе и насеља. Док су остали лекари обилазили болеснике из угледних породица, он је обилазио  сиромашна насеља и служио и лечио сиромашне болеснике.

Још по нечем се овај светитељ разликовао од осталих лекара, као што је чувени грчки професор универзитета рекао, да лекари често људе лече као лешинари, па  би се пре рекло да су лешинари него лекари. Не виде ништа  осим вена, костију, тела, мишића, срца и плућа. Човек је засигурно и то али иза свега тога постоји и нешто невидљиво, постоји један  моторчић који покреће човеково биолошко телесно постојање. А лекар када „не види“ тај „моторчић“ је слеп, није достојан да врши своје дело. Тај „моторчић“ је човекова психолошка компонента , то је човекова душа. Мноштво покуса и експеримената је доказало да душа са својим страстима, кривицом, бригом утиче веома на тело. Постоји узајамна повезаност  тела и душе. Оно што нам поје и Црква двадесет осмог августа је и научна истина “Од мноштва грехова разбољева се душа и тело“ (Канон Богородици). Обоје је болесно, али извор свега је грех. Свети Пантелејмон је дао праву дијагнозу, видео је када се душа ослободи кривице, да се тело оживљава и  човек лакше дише. Многе болести (мождани и  срчани удари, рак…) имају разлог свог настанка у духовном свету, нека горчина или грижа савест или увреде или неправде напајају са отровом тело и тако настаје болест.

Разликовао се прво јер није очекивао наплату, друго јер је видео човека као душетелесну  скупину, и треће осим лекова које су преписивали други лекари, свети Пантелејмон је имао и један редак лек, јединствен лек, а то је била вера. Веровао је дубоко. Зато је после лечења са лековима од трава које је давао својим пацијентима, клечао дуго поред узглавља болесника и молио се,  нека не верују у ово неверници, ми хришћани верујемо, болесник се исцељивао уз помоћ светчеве молитве. До данашњих дана видимо знак крста у клиникама, болницама и лечилиштима. Велика је снага вере, лек у лечењу душевних и телесних болести.

Такав је био свети Пантелејмон. Зато су у његовој лекарској чекаоници често настајали велики редови, а код других лекара у Никомидији скоро нико није ни одлазио. То је наравно изазвало завист у срцима његових колега. Завидили су му и мрзили су га многи од њих. Видели су док је он лекар у Никомидији да они могу променити професију, сви су пацијенти ишли светом Пантелејмону. Чак и болесници који су били у безнађу, проналазили су своју терапију и утеху код њега. Ето разлога за завист. Зато су га и протерали. У почетку су га оптужили. Под каквом оптужбом, да ли као среброљупца, прељубника или као убицу? Ништа од тога нису могли рећи за овога светитеља. Када би га за то отпужили, одмах био би ослобођен. Оптужили су га за нешто што је могло проћи као оптужба у оно време. Тако је то, мењају се отпужбе за вернике у сваком времену. Нећу се задржавати на овој теми да бих вам приказао од када су направили своје царство, уз помоћ разних лажних оптужби и табли које завидници стављају на леђа достојних људи да бих их уништили – и све то док у дубини својој нису ни сами веровали у те лажне оптужбе – као и како не осуђују људе  данас са мерилима стабилним (моралним), већ са мерилима променљивим и нестабилним (политичким итд.).

У оно време су га оптужили са страшном отпужбом да је Хришћанин. Та отпужба је сама била довољна да човека одведе на смакнуће. Пантелејмон је ухваћен, одведен пред законодавце, исповедио је храбро своју веру, подвргнут је болним мучењима, и тако је његова света душа као бели голуб  одлетела у небеске шаторе, да се радује са светим ангелима и архангелима.

* * *

Ево драги моји хришћани разлога за прогон и мучење светог великомученика Пантелејмона, као што сте чули је завист. Завист је велика – паклена  страст! Она је као црв који једе унутрашњност завидљивца, али је и гроб великих људи. Њене последице су стравичне. Отворимо само странице историје, и видећемо, да је она била почетак уништења људског рода. «Због ђаволове зависти, смрт је дошла у свет» пише Соломон. Позавидео је ђавол  човеку и наставља да завиди човеку. Зато и прва крв која је проливена на земљи је била због зависти, Каин је позавидео свом брату Авељу и убио га  «у пољу» (Ген. 4,8). Из зависти је Исав протерао Јакова, једанаесторо деце Јаковове је протерало Јосифа, цар Саул је протерао Давида као и друге светитеље што су често протеривали. Имамо мноштво примера и у нашој народној историји. Велики људи су били протеривали као праведни Аристид у старо време, Сократ који је морао попити отров, у новије време ту су Харилаос Трикупис, итд…

Да ли су нам уопште потребни други примери? Баците један поглед на судницу и Голготу. «Кога хоћете  да вам пустим?», пита Пилат, «Вараву или Исуса?». Сви су повикали «Вараву». И сам еванђелиста  бележи  «Знао је», дакле Пилат,  «да су га из зависти предали» (Матеј. 27,18). Завист књижевника и фарисеја, која се гасила као свитци пред сунцем – Христом, одвела је нашег Господа на Голготу.

Од тога дана, браћо моја, опште је правило, ако се појави нека величина, нека способна личност, која ће вршити дужност, изазваће завист и побраће прогон. Незначајни људи нису прогоњени, прогоне се они  који дају корист и дају живот своме окружењу. Ово је рекао и апостол Павле: «А и сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени.» (Др.пос.Тим. 3,12).Таква је њихова судбина.

Сви они који су живи, или кроз своју реч или пример изазивају потрес. Али тај потрес је спасоносан. Блажена су друштва која имају такве људе, у науци, војсци, политици или у свештенству – јер они представљају примере правилног владања и деловања.

Помолите се  браћо да се болест зависти излечи, да нестане. Нека Господ молитвама светог Пантелејмона ослободи срца свију нас од зависти и да кренемо путем у врлини и љубави према слави Божијој. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Флорина, храм св. Пантелејмона  27-7-1976)