MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

POKAJTE SE

Dragi moji sada ću vam ukratko sa malo reči analizirati reč «pokajanje» – «pokajte se».
Pokajanje = preokret, okret od 180 stupnjeva. Od zapada prema istoku, iz mraka prema svetlosti, od satane prema Hristu.
Pokajte se, svi treba da se pokajemo. Ne postoji čovek «koji je živeo a da nije sagrešio».

ZNACI ISTINITOG POKAJANJA

Govorimo, draga moja braćo, o velikom čudu pokajanja. Verujem, da nas Bog ostavlja na ovome svetu za ništa drugo sem da bi se p o k a j a l i.
Pokajanje. Ne postoji veće čudo. Jedan dar nebeski. Teško nama! Trošimo vreme našeg života za nebitne i nevažne stvari, a ni jedan trenutak nismo posvetili da bismo uredili naše odnose sa Bogom. Najveća potrošnja je potrošnja vremena. Ali, iako znam da živimo u jednom grešnom pokolenju, nećemo prestati propovedati reč Božiju. Naše pokolenje sliči onom grešnom pokolenju Noja.
Ljudi u vreme Noja su ga videli da ide u šumu i da seče drva, da bi načinio barku, i pitali su ga: – Šta ćeš praviti, Noje?

– Praviću jednu barku, odgovarao je. Bog će uništiti grešno čovečanstvo sa potopom. Oni su ga ismejavali.  – Da li barka, može ikada na suvom da se kreće?…

Takvo je i naše pokolenje. Ismejava propovednike božije reči, ismejava ljude Božije. Mi nećemo prestati propovedati spasonosnu reč o pokajanju. Nećemo prestati propovedati, jer da bi se neko spasao potrebno je da uvidi uzaludnost svetsku, da uoči reč Božiju. Nećemo prestati da propovedamo jer je za naše spasenje potrebno istinsko pokajanje, jer postoji jedno lažno pokajanje.

Nastojaću uz pomoć Božiju, da vam predstavim znake istinitog pokajanja. Da li se kaješ iskreno? Koji su znaci tvoga pokajanja?

1. Tuga zbog greha

Žale ljudi ovoga zaludnoga i ništavnog sveta zbog mnogo stvari. Žale što njihovi poslovi ne napreduju, jer njihova porodica nema sredstava za život, jer nisu zbrinuli svoje kćerke, jer njihova deca ne napreduju… Ali niko, niko ne plače i ne žali jer je sagrešio. Niko ne žali za svojim sagrešenjima, niko ne stenje. Ne postoji niko ovde ko nije nekada zaplakao i smočio puno maramica i uzglavlje – to su bile uzaludne suze. Ne znam da li neko od nas nije mogao da zaspe jer je plakao zbog svojih sagrešenja­?Prvi znak istinitog pokajanja je žalost zbog naših grehova.

Postoje dve vrste tuge.

Greh je najstrašnija stvar na svetu. Greh je bankrot. Od greha nam dolaze bolesti, od greha poplave i zemljotresi, od greha i rak, od greha sve prirodne nepogode. Ako žališ zbog toga, imaš prvu vrstu žalosti. Ali želim da vas uspnem puno više, želim da vas uzvisim do neba, i zato ću vam ukazati na glavnu žalost.

Kada grešiš, misli da ožalošćuješ Boga. Da misliš, da razapinješ na novi krst Hrista, kojeg su Jevreji na Golgoti jednom već razapeli i jednom su mu već stavili venac od trnja.

Mi danas, ne samo jednom već svakodnevno, na svakom ćošku naše zemlje, ponovo razapinjemo Isusa Hrista. Seti se muka Isusa Hrista. Sećaj se hula, trnovog venca, krsta, eksera, koplja, svega da se prisećaš. Pre svega nemoj zaboraviti da  je «šamar primio» sin Device.

Zamisli da šeta neki kralj ulicom i da se nađe neki kriminalac da ga ošamari. Šta će se dogoditi… A, «šamar» od nas nečistih je «primio» ne kralj jedne države, već car celoga sveta, Isus Hristos.

Govori nam Jefrem Sirin  i hiljadu godina da sediš u jednoj spilji i jedeš korenje od drveća i travu neprestalno moleći se, ne bi mogao da se razdužiš za onaj šamar. A sveti Jovan Sinait, koji je napisao Lestvicu, šta govori? (Ta divna knjiga koja je prevedena na nemački, engleski, francuski, a samo mi je ne čitamo i ignorišemo). Otišao je Jovan jednom da poseti jedan manastir, gde su živeli veliki pokajnici, i video je tamo divne i predivne stvari. Video je grešnike pokajane da stoje ceo dan uspravno, da žale i plaču zbog svojih grehova govorićemo i u nastavku o njima. Oni su imali  prvi znak pokajanja.

Prvi uslov, dakle, istinskog pokajanja je da žališ zbog svojih grehova. Mi žalimo zbog raznih malih i nebitnih stvari, a ne žalimo zbog najvažnije stvari, ne žalimo što grešimo.

Slični smo sa jednom staricom, koja kada je čula da su uništili Rim ( kao što znate Rim je bio prestolnica ogromne Rimske države), starica je počela da plače kada je to čula. Šta se dogodilo? Plakala je, mislite, zbog uništenja velikog grada, zbog uništenja tolikih ljudi? Ne. Ona je imala jednu kokošku, koju je nazvala «Rim», i zbog nje je plakala! Ovoj starici smo i mi slični.

2.     Duboko saosećanje

Žalost je prvi znak istinskog pokajanja, ali nedostaje i drugo, što je najvažnije.
Nije samo dovoljno da imamo jedno površno poznavanje sebe, ali treba da imamo jedno istinsko samopoznanje, jedno duboko saosećanje. Mnogi ljudi sede po kafićima i restoranima, razni otpadnici i kriminalci, i pričaju drugima svoje « uspehe» i «kukavnosti», ali se smeju umesto da plaču zbog svojih grehova. Ponosi se bezumnik svojom ludošću.
Nastavljam. Uzimam kredu i pišem na tabli dve reči iz Klimake svetog Jovana Sinaita ( reč E o pokajanju, b).
«Pokajanje» = samoprekoravajuća pomisao».
«Pokajnik» = « bezosećajni samoosudnik».

Teške reči. Ovo je zgusnuto mleko. Kao što majka uzima gusto mleko i razvodnjava, tako ću i ja uzeti jednu kašiku da analiziram, da je pretvorim u mlekce, da bih ga vama ponudio, deci Božijoj.

Šta znače ove reči?
Svi mi smo prestupnici. Čiji prestupnici? Odredbi Krivičnog kodeska, koji drže u miliciji i po kojima sude razne sudije?

Osim Krivičnog kodeksa postoji i jedan drugi kodeks, nebeskli kodeks Svetog Pisma, kodeks savesti, kodeks nepisanog zakona. Sa toga gledišta svi smo prestupnici, prestupnici nepisanog moralnog zakona. A kao prestupnici treba da budemo kažnjeni. Svi smo krivci ne pred zemaljskim sudijom i advokatom, već pred Božijim Sudijom i pred moralnom savešću. Kada bi nas osudili za sve što smo učinili, vidljivo i nevidljivo, svi bi mi bili u zatvoru, neko nekoliko dana, neko mesecima, neko godinama a neko do smrti. Oni ljudi koji su u zatvorima su samo nekolicina, a veliki kriminalci su napolju.Mnoge ubice ostaju nepoznate.

Nastavljam sa rečima Svetog Jovana Lestvičnika. Nemoj čekati da te osudi sudija, osudi ti sebe sam. Ponavljam nemoj čekati da te osudi sudija, osudi ti sebe sam.

U ovom času kada govorim ovo, sećam se jednog oficira – kakav je to bio oficir! Hrabar i uvažen, sa ordenjem. U svim bitkama je učestvovao. Bio je heroj roda našega. Kada bi prestupio neki vojni zakon, nije očekivao da ga kazni njegov nadležni, kažnjavao je sam sebe. «Kažnjavam» govorio je « sebe sa pet dana zatvora»! Njegovo ime je bilo Panagiotis  Benipsaltis. Ne znam da li je još živ, sigurno je u dubokoj starosti. Ako ne živi večni mu pomen. Kao primer ga navodim.

Kao što je taj oficir kažnjavao sebe sam i bio primer poslušanja i discipline, takav i ti treba da budeš Hrišćanine. Nemoj čekati da te kazni duhovnih nekom epitimijom, postavi ti sam u dubini svoga srcu svoj sud. Ti budi osuđenik i sudija. Osudi sebe i nametni si kaznu i vežbu. To znači «pokajanje je samoprekoravajuća pomisao».

Još ću vam ovo pojasniti. Sveti Jovan Lestvičnik, je napisao i ovo, imao je svog duhovnika i upitao ga je: – Starče da li postoji pokajanje u svetu? Postoje li pokajnici ili smo svi lažovi? A Starac mu je odgovorio: – Dete moje, povešću te daleko, u pustinju, i tamo ću ti pokazati primere pokajanja.

Krenuli su u pustinju. Hodali su i hodali, i stigli su do jednog čudnog i retkog manastira, koji nije imao temelje. U njemu je bilo oko sto, dvesto, četristo, petsto duša. Kako se zvao? Zatvor pokajnika.

Ušli su unutra i šta su videle njihove oči! Ljudske oči to nisu videle a uvo to nije nikada čulo, šta su oni videli unutra. Kakva je ono bila osuda! Jedan je bio povezan sa lancima i na rukama i na nogama. Drugi je postio strogo. Treći je stajao uspravno ceo dan i ponekad je pojeo neku mrvicu suvog hleba. Četvrti je sebe uskraćivao za vodu. Peti je udarao svoja prsa i ridao. Šesti je plakao kao da mu je neko umro, i ako bi ga neko pitao zašto plačeš? Odgovarao bi « plačem za svojim mrtvacem», jer mrtav je čovek grešan. Neki drugi u Zatvoru pokajnika je sebe ubadao sa ekserom i krvario, neki drugi je sebe bičevao, sledeći je trpio hladnoću, a jedan se izlagao vrućini.

-Šta je to i ko ih je osudio? –Sami su sebe osudili i zatvorili u ovaj zatvor zbog grehova koje su počinili. – Ko su oni? Ponovo je upitao Jovan Lestvičnik. – To su veliki grešnici koji su učinili velike grehove. Jedan je ubio, drugi ukrao, treći lažno svedočio, peti je učinio neke druge teške grehove. I nisu čekali da budu osuđeni, već su sami sebe osudili.- Jao, jao! Sada razumem, da je moje pokajanje ništavno. Šta sam ja učinio zbog grehova koje sam počinio?… Ovo su uzvišeni primeri krajnjeg pokajanja. Ovo su vrste i primeri strogog pokajanja. Imaju vrednost u našem veku.

Nepokajani su danas ljudi. Dolazi jedna osoba na ispovest i govori ti: – Da znaš, ja sam pobacila dete, ali nisam ja kriva nego moj suprug. Da li ćeš mi sada dopustiti da se pričestim za Vaskrs?

– Da ti dopustim da se pričestiš? Crkvene knjige govore da deset godina takva osoba ne može da se pričesti. To je strašno ubistvo, ne postoji veće od njega.

– Mi smo licemeri. Ubili su jednog starog čoveka od osamdeset godina, i cela Grčka se potresla i zgrozila nad tim zločinom, a mi ubijamo svaki dan u nečasnim bolnicama i klinikama, na hiljade dece, i ni jedne griže savesti.

– Ma! Ne mogu ja to, pusti me da se pričestim.

– Ma kako da te pustim, ako zabranjuje Crkva? Ne može ništa učiniti i odlazi od strogih duhovnika kod nekog duhovnika koji će joj dati otpust grehova za sve grehove. Posle četiri – pet takvih slučajeva okačio sam svoj petrahilj i više ne ispovedam.
Kakve veze imamo mi sa tim svetim osuđenicima, koji su sebe osudili strogo bez da ih prethodno osudi njihov duhovni otac, osudili su sebe na taj zatvor?

Reći ćete mi: Pa šta onda treba da činimo? Da i mi otvorimo jedan takav zatvor i da svi uđemo u njega (sveštenici, vladike, patrijarsi, muškarci, žene, deca, kriminalci ovoga veka,  da uđemo u taj zatvor i da osudimo sebe i spasemo se?

Ne, braćo moja, ne govorimo o tim stvarima. I ako svoje celo telo izmučiš i ispržiš, i celu noć da bdiš i da se pretvoriš u kost i kožu, ne spasavaš se. Jer kada bi čovek mogao s time da se spase ne bi dolazio Hristos u svet. Spasavamo se, da spasavamo se, ne sa tim spoljašnjim delima, nego kroz časnu krv Hristovu.

To je naša vera. Bez da unižavamo one heroje pokajanja koje nam je opisao sveti Jovan Lestvičnik, ne treba da zaboravimo, da je Hristos onaj koji nas spasava. Inače, postajemo slični onim fakirima u Indiji. Potapaju se oni u reku Gangu i podvrgavaju se takvim mučenjima, verujući da će na taj način biti spaseni. Primeri koje nam navodi Lestvica nisu fakirizam, već duboko saosećanje grešnosti. To je obeležje pravog pokajanja. To je jedna struja nebeska, natprirodna, duhovna koja je usmerena ka licu spasitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sve ovo nam govori sveti Jovan, da bi u nama probudio duboko saosećanje. Ne savetuje nam da i mi isto činimo. I isti Jovan Lestvičnik nije upotrebio ove navedene metode pokajanja, ali onda šta je upotrebio? Vidimo iz jedne mudre reči, njegovo sredstvo, koje ne postoji vaga koja bi ga izvagala.

3.     Poniznost

Nisam bdeo, nisam svoje telo mučio, niti sam se ubadao sa iglama, nisam postio izvan ljudskih moći, ali – po psalmopojcu- «ponizio sam se i spasao me je Gospod» . Osećate li, dragi moji, ovu reč? Iako je sveti Jovan  bio asketa, utoliko govori. Ja nisam činio to što su oni činili, ja sam pronašao jedan put, jednu stepenicu spasenja sam pronašao, jednim blagoslovenim putićem sam hodio, koji je poliven sa suzama. A ta stepenica je, taj put je poniznost.

O poniznosti! Koliko je imao pravo Jovan Lestvičnik. Ne vidite li fariseja: « Ja postim, ja bdim, ja činim milostinju, ja…,ja…,ja..». Da li je nešto dobio sa «ja…ja…» farisej? Nije, ništa, već je izgubio i ono što je imao. Jer je to kukavno «ja», idol ovoga vremena, bilo pomešano sa gordošću, s tim strašnim grehom svakog doba. Dok je onaj drugi carinik, ništa ne čineći, govorio sledeće reči « Bože, smiluj se meni grešnom». (Luka 18, 13), što je izlazilo iz dubine njegove duše, da mu Bog oprosti i da ga spase.

Kratak je put ka pokajanju poniznost. Poniznost duboka. To je «samoosuđujuća reč». Da sebi govoriš: «Takav kakav sam nisam dostojan da pijem bistre vode. Nisam dostojan da vidim sunce, nisam dostojan da jedem hleb nasušni. Dostojan sam svake kazne,da me sprže sunčevi zdraci, da padnu zvezde nebeske na moju grešnu dušu. Nek se otvori zemlja da me proguta…. Tako razmišljaj ukoliko želiš da se spaseš, duboka , duboka poniznost. Tolike godine u mome životu nisam sreo poniznog Hrišćanina, poniznog đakona, poniznog sveštenika, poniznog jeromonaha, poniznog sveštenopropovednika, poniznog arhijereja.  Poniznog ne na rečima već u praksi. Čovekov egoizam je, kao što je neko rekao, kao slonova surla. Slonova koža je otporna i debela i kada ga ubodeš s nečim ne oseća ništa, ali njegovu surlu kada s nečim bocneš, gotov si, besni i podiže ceo svet, iskorenjuje celu šumu. Tako smo i mi ljudi osetljivi. Jedan čovek koji je pokajnik ostaje ponizan koliko i da ga iskritikuješ, ne srdi se. To sam dobro primetio. I odatle ja shvatam da li se čovek pokajao. Čovek koji se iskreno kaje ostaje ponizan da ga ne znam koliko kritikuješ, sve prima skrušeno, dok neki drugi, nepokajani, ako ga malo iz daleka kritikuješ, postaje divlja zver, bio muškarac ili žena. To je glavno, tamo se vidi poniznost i pokajanje. Ako nemaš pokajanje, nemoj biti misionarsko lice, nemoj biti monah. Uvredljivi, egoiste i gordi su ljudi.

4. Ispovest grehova

Četvrti znak iskrenog pokajanja je ispoved, znači priznanje naših sagrešenja. Pored Hrista su našle utehu žene grešne, pored njega je našao  utehu bludni sin sa « Oče, sagrešio sam…» pored njega je našao utehu carinik sa « Bože, oprosti mi grešnom», pored njega je našao utehu razbojnik sa : «Seti me se Gospode u carstvu tvome…» (Luka 15, 18,21, 18,13 23,42).

-Da, reći ćete mi, da smo mi živeli u vreme Hristovo!… Išli bi kod njega i ljubili bi njegove presvete ruke. Otvorili bi naša srca i govorili bi mu naše tajne. Ah, da smo živeli u ono sveto vreme! … Utešite se, braćo moja. Tu vlast koju ima Hristos da oprašta grehove – verujte u to – dao je apostolima, govoreći, « Primite Duha svetoga, ako kome otpustite grehove, otpuštaju im se, ako kome zadržite, zadržavaju se».
Vlast oproštaja grehova je dao apostolima, a apostoli su je preneli episkopima, a episkopi je prenose na sveštenike. Ceo lanac, koji stiže do naših dana i naših sveštenih lica.
Znači, da ispovest, nije izmišljotina sveštenika? Ne, nije. To je zapovest našeg Hrista. Isti Hristos koji je rekao da se krstimo, pričešćujemo, isti Hristos koji nam je dao život, dao je tu vrhovnu zapovest, svaki grešnik da trči kod sveštenika, tom ovlašćeniku božije blagodati, zastupniku Gospoda, i da ispovedi svoje grehove.
Da, ima vlast od našega Hrista, sveštenik. Nemojte mi govoriti o drugim vlastima, ova vlast sveštenika je najveća vlast na svetu.
Nije dao tu vlast ni anđelima, ni arhanđelima. Mogao je Hristos da spusti na zemlju anđele i da ih učini duhovnim očevima i ispovednicima. Nije poslao anđele. Zato što anđeli ne razumeju grehove. Nije dao vlast anđelima i arhanđelima, niti kraljevima itd. Dao je sveštenicima.
Vidiš li toga sveštenika sa iscepanom odorom i belom kosom? Nemoj ga prezirati. Ako je stavio petrahilj, postao je reka Jordan. Svi verni pristupite, sagnite se i ispovedite svoje grehove.
Braćo moja, imamo jednu veru koja daje oproštaj. Koliko je tvojih grehova? Koliko i da ih je, nemoj se uplašiti. Reci mi tvoje grehove, i dobićeš oproštaj. Iznad svih tih grehova je ljubav i milost našeg Hrista. «Krv Isusa Hrista… čisti naš od svakoga greha» (A Jov, 1, 7).
Bori se Hristos sa grehom. Pobediće Hristos, pobediće milost. Obrišite vaše suze, grešni, utešite se i siđite u ispovedaonicu. Otvorite vaša srca, kao Pavle Mela, kao Marija Egipćanka, kao svi grešnici, i recite svoje grehove.
Žene, muškarci, veliki i mali, deco Božija, dođite  u ispovedaonicu, da čujete i vi sa vašim srcem reči « Ne boj se, čedo, opraštaju ti se gresi tvoji» Mat, 9, 2).
A posle ispovedi?

5. Hrabra odluka za promenom života

Peta važna stavka koja je potrebna čoveku je da nastavi da živi jednim uzvišenim životom, duhovnijim, da napusti greh zauvek, da se razvede od njega. Da promeni životni put i da hoda novim putem spasenja.

Poznajem ljude, koji žele da hodaju putem Božijim, ali pošto ne uzimaju hrabru odluku, ne uspevaju u onome što žele. Idu malo kod Hrista, a malo kod đavola. Sličimo žabi, koja je vodozemac. Nešto nam govori i otkrovenje o žabama (vidi Otkr. 16, 13). Ne odnosi se na životinje, koje su nedužna stvorenja; Ne. To su lažni hrišćani. Koji žele i Hrista da obožavaju i da u svetu uživaju. Govori nam u pričama Hristos. Da li ste ikada videli psa kako povraća i posle malo vremena ponovo jede to što je povratio. Pogledajte i svinju. Stavite čistu posudu sa vodom ona će je isprljati i piti iz nje. ( vidi B. Pet. 2, 22).To se dešava sa onima koji se ispovedaju ali nemaju hrabru odluku da promene život. Zato ja nikoga više ne ispovedam. Ne stigneš da ga ispovediš jedan dan, isto veče, pada opet u isti greh. Kao svinja koja se valja opet u blatu i kao pas koji jede ono što je povratio. Takvi smo i mi, a izabrani smo da živimo jednim anđelskim životom, ponavljamo svoj prethodni grešni život.

Ukoliko smo odlučili da sledimo volju Božiju, treba u buduće da činimo suprotno od onoga što smo činili pre. Kao bačvar, da bi ispravio jednu krivu dasku na buretu, treba da je uzme i prikuca suprotno  od smera u kojem je bila.

Skoro sam čitao u novinama. Negde se zapalio jedan brod i sva posada je stradala. Samo se jedan član posade spasao. Kako se spasao? Rekao je sebi : «ako li krenem nizvodno uz reku, doći će vatra do mene i izgoreću, zato treba da krenem uzvodno uz reku». I stvarno spasao se na taj način. Ali i mi bismo tako trebali postupati. Ukoliko tražimo naše spasenje, treba da hodamo suprotno od svoje grešnosti, nasuprot našem grešnom životu. Žive ribe se prepoznaju od uginulih., žive ribe idu uzvodno a uginule idu nizvodno uz reku.

7. Briga za spasenje

Na prvom mestu u životu treba da nam je pokajanje. Ali pokajanje duboko, duboko. Jedno pokajanje koje u sebi treba da sadrži  brigu za dušu. Šta to znači? Agonija, nemir.
Ljudi su danas u strahu i nemiru. Nekada je i smešno. Brinu se ljudi za sve drugo, brinu se za zdravlje svoga tela, brinu se za hranu, za hleb, za kuću, za nameštaj, za psa, za mačku, za automobil..,  koliko vremena potroši automobil! Brinu se da decu obezbede. Samo jedan nemir nema svet, ne brine se uopšte za svoju dušu.
Bože moj, nemare za svoju dušu. A to bi trebala biti naša najveća briga. Sve ostale brige su jedan snop  koje je nečastivi povezao u jednu mašnu i neprestalno ukazuje na njih. Takve brige nas ne ostavljaju na miru ni u najsvetijim trenucima kada idemo u crkvu da čujemo heruvimsku himnu: « Heruvimi tajno…. svaku žitejsku brigu odbacimo». Da odbacimo, govori, da ne mislimo na ništa osim na Boga, samo na Hrista, samo na dušu.
Nek imamo i mi istinsko pokajanje i brigu za našu dušu kao onaj čuvar u Filipima, koji je sa velikom agonijom pitao Pavla i Silu klečeći: « Šta treba da učinim da se spasem?» (Dela, 16,30)
Ne postoji na žalost ta agonija danas. Lažno je naše pokajanje.

8. I druge da povedeš ka pokajanju

Na kraju, poslednja spoznaja istinskog pokajanja je da želiš da dovedeš i druge u pokajanje.  Ako to postoji u tvom srcu, tada je tvoje pokajanje iskreno.
To pokazuje prošlost svih znanih pokajnika. Samarjanka, kada se kajala za svoj prethodni život je pozvala i sve svoje seljane da dođu kod Hrista «Dođite i vidite», rekla im je (Jovan, 4, 29). Apostol Pavle je posle prikaza u Damasku i posle pokajanja i svoga krštenja, « I odmah po sinagogama propovedaše Isusa da je on Sin Božji» (Dela, 9, 20). Apostol Petar je sa suzama pokajanja zbog svoga poricanja, propovedao neustrašivo i rekao drugima «Pokajte se». Na sličan način su i drugi apostoli propovedali Hrista i preneli spasonosnu poruku spasenja svuda. Zato, dragi moji, svaki hrišćanin posle svoga pokajanja i povratka Hristu, treba da je jedan mali propovednik i apostol, da bi doveo i druge Hristu. Propovedajte Hrista svuda. Nastoj da dovedeš i druge blizu njega. Hristos je Alfa i Omega (početak i kraj). On je najveća zvezda, Sunce umno, krajnje dobro, Car sveta.