Η Προδοσία τῆς Ορθοδόξου Πίστεως στα Ελληνικα εἶναι σε pdf, στα Σέρβικα εἶναι ὁλόκληρο, ἀλλα ὅχι σελιδοποιημένο

«ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ»

(Πατηστε στον τίτλο του βιβλίου του Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστίνου Καντιώτου για να το διαβάσετε σε pdf)

Του ἐπισκόπου Φλωρίνης Αυγουστίνου Καντιώτου

ЕПИСКОП АВГУСТИН КАНТИОТИС
( ΣΤΑ SERBIKA)

ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

Превод са грчког м. Пелагија

(2. ИЗДАЊЕ)

БЕОГРАД 2011

_____________________

• Превод са грчког језика 2. издања књиге ”ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ» ревнитеља Православног Грчког Митрополита Флоринског Августина Кантиотиса.
  Избор фотографија и прелом: духовно чадо приснопамајтног Митрополита (Андроники Капланоглу), која је и издавач књиге на грчком језику.
  Наша Вера је Једна и непријатељ је заједнички.
  Сви Православни заједно треба да се боримо а Бог ће дати победу.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Будимо спремни. Живимо у данима у којима се, као што сам изложио у својим вечерњим беседама и на нашим бројним међусобним састанцима, дешава издаја наше Православне вере, унутра у недрима Цркве, од стране проповедника, од стране теолога и од стране оних који су требали да буду први чувари нашег свештеног предања.
Будимо спремни. А ако се укаже потреба за оштријим борбама, извршимо их, јер сада су, једноставно, симптоми једног таквог сукоба; ако се појави потреба – не знамо шта нам Господ припрема – ако евентуално до тога дође, нека Господ подигне нове борце наше Православне вере.
Свако од нас, а нарочито ви млађи, потрудите се да постанете мали Атанасији, мали Фотији, мали Марки Ефески, спремни да подигнете високо заставу и барјак наше Православне вере.

(беседа младима. 6. фебруара, пре 1967)

ПРОРОЧАНСТВО КОЈЕ СЕ ИСПУЊАВА У НАШЕ ВРЕМЕ

”Долазе страшни дани и сви они који верују у Господа неће више ићи у велике храмове са златом украшеним архијерејима, него ће побећи далеко у пустиње и у пећине како би славили свога Господа”.

(Одломак из омилије Митрополита флоринског о. Августина Кантиотиса на тему: ”СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА КАО БОРЦИ»)

НЕКО ми је дао нешто. Отварам то. Немам право иком да га дам. Изгледа ништавно, али има велику вредност. Шта ли је, питам се? Једна драхма!

Једна драхма!

Даровао ми је Господ наш Исус Христос да се родим у Православној Цркви.
Даровао ми је Господ Исус Христос да се родим од родитеља православних.
Даровао ми је Господ Исус Христос нешто још веће: и поред све моје недостојности, да сам проповедник Православне Цркве.
Даровао ми је још Бог да проповедам ево пуних 30 година.
Славим и благосиљам Господа за велика према мени доброчинства. Наиђу, међутим, тренуци када ум стаје, језик замуцкује, срце куца снажно. Наиђу тренуци агоније. Наиђу тренуци током којих проповедник Еванђеља, који има нешто савести и верује у оно што проповеда, проповедник који живи у једном демонизованом покољењу, наиђу, кажем, тренуци када се двоуми. Верујте ми – искрено вам говорим- не бих хтео овог часа да сам на овој говорници. Желео бих да одем далеко, изван светског Вавилона. Желео бих да имам крила ангела и архангела, да имам крила велика и да полетим, да одем у неки угао Свете Горе и унутра тамо да се затворим једном за свагда. Да се не чује моје смерно име ни у једном кутку Грчке, да оплакујем и ја своје грехе и, ако ми преостане времена, да оплакујем и грехе мог народа. Хтео бих, драги моји, да применим и ја ону мудру изреку светог Григорија Богослова, који је говорио: “… да се окренем себи и Богу„.
Хтео бих да поновим и ја речи псалма: “Ко би ми дао крила голубиња? и ја бих одлетео и починуо„ (Пс. 54, 6).
Али, не чиним то. Залепљен сам овде за земљу, за материју. Залепљен сам овде унутра у Атини, у престоници. Зашто? Кадгод размишљам да прекинем проповед писану и усмену, да се повучем након тридесет година у неки угао да оплакујем и ја своје грехе и грехе народа мога, унутра у мом срцу осећам један угљен ужарени, који ме пече и не да ми да ућутим. И тај угљен ужарени јесте ви. Угљен ужарени је моја савест. Угљен ужарени су вољени моји читаоци. Угљен ужарени су моји омиљени слушаоци. Ако неки пут заћутим, видим, један писмима, други телеграфима, трећи усмено, један благо, други строго, позивају ме натраг на моје место. И шта ми кажу:
-Зашто ћутиш?
Ма, нисам ћутао. Тридесет година трубим у мојој грчкој отаџбини. По брдима и долинама, маленим насељима и селима, високим превисоким планинама, гдегод је, на крају крајева, куцало грчко срце, нисам престајао да проповедам реч Божију. Не ћутим, говорио сам.
-Али опет да говориш.
Писао сам.
-Али опет да пишеш.
Е, дакле. Када видим такву једну ревност благочестивог грчког народа; када видим да постоји један “остатак„ (Римљ. 11,5), благословени остатак који наставља да верује у православне грчке доживљаје, у вредности које су вечне; када то видим, не могу друго него да останем у овој прашини и да се пењем на ову говорницу и да проповедам истину, онако како је осећам дубоко у свом срцу. Истину нелажну и неискварену. Истину због које се обојило у црвено стење Голготе. Истину чија изрека украшава ову дворану (“Бори се до смрти за истину, и Господ Бог ће ратовати за тебе„ Премудр. Сирахове 4, 28).
Ви сте ме опет довели на ову говорницу.
Колико бих био срећан да на ову говорницу узлазе млађи, да проповедају и они реч Божију!

Сједињење “цркава„

Тема, браћо. Тема је позната, тема је горућа. Тема је о сједињењу двају “цркава„, како кажу. Тема која прети, нажалост, да подели грчки народ на две велике партије: на партију сјединитеља и на партију антисјединитеља.
Моје мишљење и моје поимање те горуће теме знате од почетка, из широко распрострањеног часописа “Искра„ (види лист 268/јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (дељење “Искре„), али и кроз усмену проповед изложићу вам изнова моја схватања: схватања која нису моја, већ су мишљења и схватања православне пуноће.
Одмах на почетку наглашавам, браћо моја, да јесам и да ћу бити против сједињења. Или боље, да будем што тачнијни, мењам ову реченицу и кажем да: јесам за сједињење и против сједињења.
Да сам имао једну црну таблу и написао ову реченицу, одмах би се решила загонетка. Када кажем да сам за сједињење и против сједињења, то су две контрадикторне реченице, две различите ствари, које логика одбацује.
Па ипак, упоран сам да сам за сједињење и против “сједињења„. Оно прво, за сједињење, је без знака навода; оно друго, против „сједињења„, је унутар наводника.
Ко има разум, нека разуме. Ово ћу изложити вечерас. За сједињење, и против “сједињења„.

За сједињење

А како, драги моји, да не будем за сједињење? Ако отворимо свештено и свето Еванђеље и зауставимо се на 17-ој глави Еванђеља по Јовану –препопоручујем вам, када касније одете вашим кућама, да отворите и да га прочитате– видећемо да садржи једну молитву. Ах, та молитва! Молитва ова потреса звезде небеске. Ова молитва је молитва Господа, Који се спрема да крене ка својој највишој жртви, искупитељској жртви.
У тој молитви видимо Господа нашег, у агонији, да се моли и да моли упорно и да понавља: Оче небески, “Ја се молим„, “за оне које си ми дао„, “да буду једно„, “да сви једно буду„, “да и они у нама једно буду„, “да буду једно„, “да буду усавршени у једно„ (Јов. 17, 9, 11, 21–23). Није брбљао Господ. Пет пута понавља исту молбу, да би нагласио значај траженог, да би нас учинио истрајним борцима за исто. Јер јединство Цркве је чудо које уверава и невернике.
Када чујем Господа мога да упорно говори да треба да смо, сви Хришћани који верујемо у Њега, једно; када још, одлазећи у цркву, чујем ђакона Цркве да понавља и да говори: “За…сједињење свих“; када с једне стране чујем Еванђеље, и с друге стране чујем глас живе Цркве да понавља безброј пута: “За …сједињење свих“, не могу ни ја друго него да будем за сједињење, као што говори Еванђеље.
За сједињење. Зато, браћо моја, што је подела велика несрећа. Подела је злочин. Злочин већи, кажу оци, од оног када су обнажили Христа и узели нешивену Његову доламу: “Разделише хаљине моје међу собом и за доламу моју бацише коцку„ (Пс. 21, 18). Они нису поцепали нешивену доламу Христову, ми је цепамо.
Злочин је подела “цркава„, злочин је подела хришћанства на безброј комада. Злочин много већи од оног који су учинили војници Римљани који су распели Господа нешег Исуса Христа и искидали Његово свето тело. То је злочин већи од распећа. Злочин који не спира, као што каже Јован Златоуст понављајући речи једног светог подвижика, злочин који, питање је, каже, да ли спира и крв мучеништва.
А опет чињеница је, браћо моја, да су велики оци Цркве размишљајући над Гетсиманском агонијом, објаснили и рекли зашто је Господ био у овој агонији, зашто је Његов зној текао “као капље крви„ (Лк. 22, 44); као згрушана крв падао је зној Његов доле на земљу. Дакле, један разлог Његове агоније био је тај што је Христос као Бог провидео поделу хришћанства. Један разлог због којег хришћанство не може да напредује јесте подела.
Када одлазе мисионари доле у Африку, када иду доле у Индију, када пређу тамо у Јапан, када оду у нетакнуте шуме, када траже да их поуче вери, а људи тамо виде да су хришћани подељени, кажу: Идите да се ви сједините, па после да нам говорите о Христу.
Дакле, јесам за сједињење.
-Зашто си онда против сједињења?
Већ сам објаснио. Против “сједињења„ сам, са знацима навода.
-Шта значи са знацима навода?

Против “сједињења„

Вратимо се мало назад у историју, и тада ћемо видети зашто треба да будемо против овог “сједињења„, написаног унутар наводника.
Прошло је већ петсто година, мало пре освајања Константинопоља. Шест – седам тровесларки(*), лађа, које су горе на јарболима имале папску заставу, прошле су Дарданеле. Зато што је папа држава, мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Он је држава и царство земаљско. Али ова мала држава има огроман утицај на целу васељену.
Петсто година је, дакле, откако су прошли наше историјске Дарданеле шест – седам – осам папских лађа и имале су подигнуту горе на јарболима папску заставу. Прошли су Дарданеле и стигли у Цариград.
Сви су се посакривали у своје куће, када су их видели. Шта ће Цариграду папске лађе?
Дошли су да узму цара и делегате, да иду на Запад, да воде дијалог. Или боље, под видом дијалога хтели су да потчине Цркву папи.
Припремали су се дакле и формирали делегацију, не малу него отприлике сто лица. Међу њима врховни у мисији, од стране државе, био је сам император, несрећни – од последњих императора – Јован Палеолог. Међу најугледнијим лицима делегације био је патријарх Јосиф, који се нажалост није удостојио повратка у отаџбину. Умро је у туђини од жалости, и гроб му се показује тамо у Флорентији или у Ферари.
Осим патријарха Јосифа, били су разни игумани, били су лаици, били су теолози, законодавци. Али, међу стотину отприлике особа, била су два најснажнија духа православне делегације. Један је био такозвани Висарион, који се нажалост потчинио, пришао папи и постао кардинал – замало да постане и папа – зато што је продао Православље. А други?
У делегацији стотину православних сијао је као звезда јутарња, као звезда највећа, свети Марко Евгеник, Ефески, чији ће спомен бити вечан.
Уочи одласка био је земљотрес. Биле су спремне папске лађе и имале су уздигнуте папске заставе и свирала је музика папина и чуо се папин марш. Цар је био у својим црвеним сандалама, а патријарх са својим панагијама, у свој слави својој. А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Царе, не идимо! Суштински није се слагао са тактиком императора. Тада се десило знамење. Нека неверују неверници. Постоје неки знаци којима небо сведочи. И небо је сведочило за Православље.
И док су били спремни да крену у лађе папске и да уђе император и патријарх Јосиф и углавном сва делегација, тада се потресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Где идете? И тада су сви рекли: Ово путовање нам неће изаћи на добро Православља. Међутим, челници су ипак били упорни. Ушли су у лађе и после много перипетија стигли су коначно у Италију.
Тамо шта се десило? Требало би да вам одржим две, три беседе, да бих вам описао тај сусрет са папом, дијалог у Ферари и Флорентији, између Истока и Запада, који је трајао скоро две године. Оно што су наши трпели је неописиво.
Имали су и паписти јаке теологе; имали су и са те стране моћне представнике. Али динамит, заиста динамит, био је свети Марко Евгеник.
Божанска Промисао пројављује из нашег Православља звезде. “Неће зафалити војници Православљу„. Верујем у то. Подигнуће у нашем покољењу ратнике који ће да заштите Православље.
Скупили су католике калуђере, образоване, који су знали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце, и све. Али динамит који их је бацио у ваздух, динамит који је потресао цео папизам, био је само један: био је то Марко Евгеник.
Каква мудрост, каква снага, каква духовност је то била, која је у прашину претворила све њихове подухвате! Био је тврда стена о коју су се разбиле све олује папизма.
Да. Свом својом снагом Марко Евгеник, и неки други који су били са њим, бранио је Πравославну веру.
Уморио се цар. Две године су трајали преговори. Цар, који је хтео сједињење не из верских разлога, него из политичких(*), каже:
-Аман завршите! У опасности је, паде Цариград.
-Неће се спасти Цариград, каже Марко Евгеник, оваквим једним савезом са јеретицима. Спашће се само када је “с нами Бог„. Тада “знајте народи и покорите се„ (Ис. 8, 9). Неће нас спасти папине лађе. Неће нас спасти цео свет, ако се ми одрекнемо своје вере(**).
Марко Евгеник и неколико других нису се слагали са политиком императора. Пао им је пред ноге Јован Палеолог (патриота, ратник, борац, али није разумео мишљење нашег православног народа) молио их је и говорио:
-Нађите, већ једном, неку основу, направите једну формулу, начините једну реченицу, да се усагласимо, па да уђемо у лађе и да се вратимо, јер пада Цариград…
И тада су се сви замислили и нашли су неку основу и рекли: Сједињење је многожељено. Сви желимо сједињење.
Друга основа: Ко не воли сједињење, “нека је анатема„. Марка Евгеника и осталих је ово.
Цар се обрадовао и затапшао длановима. Свети Марко му је, међутим, рекао: Царе, не жури, брзо си запљескао.
Ко не воли сједињење, анатема; зато што је воља Божије да буде. Али, наставља и говори им:
Да величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не воли сједињење, анатема. Али сједињење само са Православљем. Нећемо дозволити никакав компромис. Нећемо дозволити сједињење на терет Православља.
Ту се већ показало расположење паписта.

1. ———————
   (*) И данас доминирају сличне струје. Вас. патријарх Вартоломеј је нагласио: “По угледу на уједињење различитих држава треба и религије да отпочну дијалог сапостојања” (“Απογευματινη’, 21.9.2003).
   (**) Био је потпуно у праву исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: “Ако будете снисходили Латинима, Христос нам неће ништа помоћи’.

“Вук је вук, ако је и остарио…„

Питам вас: ко је од вас тај који жели сједињење на терет Православља?
Јер, кажу ми, да у Атини, са свих страна, непросвећени људи вичу и траже сједињење…
А, имамо љубитеље сједињења. Партија љубитеља сједињења је у Колонакију(*). Зато што они одлазе на путовањца у Рим, док сиромашан народ нема карту да оде у своју фабрику, нема карту да оде у своје село.
Шта чујем од љубитеља сједињења, на њиховом учтивом језику, модерном језику, на њиховом грчком, лажном грчком:
-То је, кажу, прошло. Сада се променио папа.
Променио се папа? То је њихова велика грешка(*).
Није се променио папа! Неизменљив је. То вам кажем ја, који сам у задње време проучавао доста ту тему и саветовао се и са већима од мене. Зато што није ствар да изађемо на терасе и вичемо.
Огласио сам се последњи, повлачећи се, јер сам хтео да дубоко проучим ту тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мог Бога, да питам оце Цркве, да их питам све, па да видим куда идемо, где се налазимо. Јер, никада у моје срце није могла да уђе помисао да је један патријарх могао да нас изда.
Када размишљам о Григорију V, када размишљам о конопцу његовом окрвављеном, када размишљам о патријарсима херојима, моја душа се буни. Не може да прихвати моја душа да православни патријарх може да прихвати ову велику тајну безакоња. Не може моја душа то да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после проучавања, чврсто сам уверен да се тајна безакоња и издаје у нашој Цркви догађа. И зато говорим, и зато проповедам и зато пишем(**)

1. —————————-
   (*) Колико је био у праву о. Августин показује се и из изјаве новог папе Јозефа Рацингера: „Једина црква је Ватиканска, православни су отцепљена црква и треба да се врате.“ (посланица Dominus Jezus 2000).
   (**) Екуменисти у мантијама су данас вукови у овчијој кожи, који изопачују и издају апостолско и отачко учење. Презиру Свето Писмо, Васељенске Саборе и Догмате Цркве. Примењују патријаршијску посланицу из 1920., која ставља на маргину Догмате Цркве и сматра „цркве“ јеретика за „поштоване“, „ санаследнице“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанту Либанском 1993. ) и изједначују Цркву са разним јересима и расколима.

Папа се није променио

Је ли се променио папа? Није се променио. Зар не видите? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео у бојама свога папаског царства и отишао у Свету Земљу, ишао је на Јордан, ишао је на Голготу, ишао на поклоничка места, ишао је свуда.
Ишао је и у Јасле, тамо где се родио Христос, тамо је стао и говорио. И шта је рекао?
Довољно је оно мало што је рекао. Имам то написано у „Искри“ и ко може нека то демантује(*).
Јер после онога што сам написао, једно од ово двоје треба да се деси: или Августин да се рашчини, или патријарх(**). Не постоји друго решење. Ако постоји правда у цркви, да постави доле мене, јеромонаха Августина, и да ми каже: Како се зовеш? Где станујеш?…, и да ме рашчини. Да ме пошаље у један манастирчић. Јер говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме пошаљу, дакле, да ме затворе унутра, и крај приче; и да оставимо њих вани да растуре цело Православље.
Сви смо очекивали један предах, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.
Шта је рекао? Можете то да читате и у „Искри“. Овде ћу вам то просто рећи.
Једна, каже папа, само једна црква постоји. Само Рим, само папа. Рече и да сви остали, дакле сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, сви који се причешћујемо не само телом, као што се причешћују они, него Телом и Крвљу Христовом за живот вечни, сви смо ми изван ограде, сви смо јеретици, сви блудна деца папског тора, сви изгубљене овце; и ако одемо да покуцамо на његова врата, тада ће отворити да нас прими у свој загрљај. То је та прича.
Али, требао је нешто друго да каже па бих и ја био сагласан; међутим, није то рекао и сви су се скаменили.
Иако сам ја грубо нападао Бенедикта Јерусалимског као масона, дужан сам да исповедим да је овог пута Бенедикт спроводио једну тактику бескрајно бољу од тактике цариградског патријарха.
Променио се папа? Како се променио?
Једна пословица каже: “Вук длаку мења, али ћуд никада„. Или, боље, вук може да се промени , али папа се не мења. Не подразумевам личност, него институцију.
Кажем, не мења се. Јер, папизам се ослања на одређене темеље. Вук, ако би престао да једе овце, тада не би био вук. Уклониш темеље, руши се цела грађевина. А темељи папизма су широки. Начиних вам целу беседу. Објавио сам специјалну књижицу(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су супротна Јеванђељу. Први темељ је примат папе, а други је непогрешивост. Ако папа промени то двоје, не постоји више папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када ставља различите маске да би преварио наивне. Испричао бих вам једну још живљу слику, много привлачнију, упечатљивију, али нећу је рећи да се не бисте смејали. Довољно је ово.
Будући да се папа не мења, шта онда тражи од нас? Шта тражи са православнима?
Е, ту је тајна! Шибицари ! Има јаке „карте“ папа овог часа, јер насупрот себи има слабе играче.
Они који су картароши гледају да насупрот себе имају слабе играче; када имају јаке, не играју, јер их се плаше.
Овог пута папа је јак играч. Држи у својим рукама велике „карте“ и каже: сад или никад. Ако их не победим, макар да их поделим; да направим од њих комаде да се међусобно посвађају. Ако не успем ово што хоћу, нешто ћу свакако добити, 10, 20, 30, 60, 100, нешто ћу узети. То ће бити мој успех…
Јер кажем вам, браћо моја, једну реченицу, коју забележите. Околности под којима се води тај дијалог, околности које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, повољне су за папизам, а неповољне за Православље.
Још није време! Није сада време за такве расправе.
Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам пет речи.
Хоћу да вам разјасним, те да свако од вас постане мач и да објашњава и другима.

————————–

1. (*) Види „Хришћанска Искра“, лист 264-265, Атина 1963.
   (**) Свети Канони заповедају: Да се свргне свештеник, епископ, или патријарх који саслужује, заједно се моли, благосиља и прима благосливе од јеретика. Патријарх Вартоломеј назива папу „братом“! Архиепископ Христодул изједначава Православну Цркву са папизмом! (види његову телеграфску честитку новом папи, стр. 57).

Неповољне околности

Које су то неповољне околности за Православље? (И забележите: што је неповољно за Православље, повољно је за папу).

1. То је број. Није (много) важно, али и то има значаја.
Они броје шесто милиона. Православни? Браво Кемалу, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Браво Кемалу што је побио два милиона наше браће! Кроз огањ и окове прошло је цело Православље.
Западњаци имају велику бројност и распрострти су по целом свету. Нас православних колико је остало? Двеста милиона.
Ко су православни? То су Руси, Румуни, Бугари, Срби. То су оне слабе патријаршије.
Када чујемо „патријаршије“, изгледа нам да су то неке огромне ствари. Али нису. По становништву мањи су од Китиронске митрополије. Тако је мало света. Чујем да Јерусалимска Патријаршија нема више од хиљаду православних Грка.
Ове слабе патријаршије имамо са аспекта силе и становништва и теолога. И само то?

2. Друга неповољна околност. Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом(*). У њиховом друштвеном систему може и да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке беседе.
Само атеистичке? И тоталитарне! Безбожници постоје и у Грчкој. Али тамо атеистичка клика има као догму свог политичког живота да држи Цркву у ограничењу. Дају Руској Цркви толико слободе колико да изгледа да је жива. Међутим, њена уста нису слободна. Имају брњице и Руска, и Румунска, и Бугарска и Српска црква. То смо проверили. И по неистраживој вољи Божијој слободна православна земља остала је само Грчка.
Дакле, прва неповољна околност јесте та што су они многобројни. Друга неповољна околност је што постоји хаос у Православљу, што се 90 – 95% православних налазе под атеистичким ражимом, који тражи да избрише цело Православље, и остајемо ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну државу.

3. Трећа неповољна околност која је? Хајде да отворимо ову врећу која се зове Православна Грчка држава, да видимо шта има унутра.
Рекао сам то и раније, али глас мој остао је „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам: од сто Грка, шта се дешава, колико њих су стварно православни? Они који се називају православнима, православни су само по имену и у личним картама, али по својим делима и по свом понашању и по својим идејама нажалост нису православни. Један део нашег народа је у назнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је Православље.
И не само да не зна шта је Православље уопште, већ не зна конкретно у шта верује. Не зна који су наши догмати, који су наши темељи, наше ознаке, наше Тајне, наша Литургија. Не зна сву неописиву величину нашег Православља. И не само да не зна у шта верује, већ не зна ни зашто верује.
Један део нашег народа је у незнању. Други део нашег народа је индиферентан, има равнодушност. Интересује се за своје радње. Интересује се за своју берзу. Интересују се за лопте фудбалера. Интересује се за филмске звезде. Интересује се за политику. Интересује се и фанатизује се за све. За оно што се, међутим, тиче нашег светог Православља, не постоји интересовање. Хладна су срца. Изнећу вам један пример.
Не желим да било ко помисли да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја као јереј и клирик Цркве, стојим изнад партија. И слободни сте од мене, јеромонаха, да гласате за кога мислите да је најбољи за нашу отаџбину, за наш народ, за наше Православље. Према томе, не постоји опасност да ме погрешно разуме било која странка, већ корачам горе, високо, изнад странака, изнад привременог и пролазног. Износим вам, дакле, један пример.
Видели сте шта бива у изборној борби? Одржавају се такмичења на разне теме. Али главна борба се води на једној теми.
Пење се један на балкон – са узвишице испитујем ту тему – и виче:
-Драхма је у опасности!
Излази на балкон други и каже:
-Не, није драхма у опасности!
Научници који се баве тиме, берзијанци и време ће то показати. Ја се тиме не бавим, не мешам се. Као Грк који је прошао страшну епоху и видео да за један милион не можеш да купиш ни једну кутију шибица – Бог да чува да не паднемо опет у то – не желим да прихватим такве ствари. Хоћу да верујем да су то свађе тих ситних политиканата, који рецимо као тему узимају драхму. Кажем само следеће.
Један виче – драхма је у опасности! Није драхма у опасности! – виче други. И који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу – драхма је у опасности! буду уверљивији, добијају изборе. Ако међутим други докажу да драхма није у опасности већ је то блеф, добијају они изборе. Шта хоћу да кажем?
Дакле, због драхме сте узбуђени, господо? Ја вам дакле представљам нешто друго и кажем:
Постоји једна друга драхма непроцењива, небеска драхма, од неба створена, с неба пала драхма. Држим је у својим рукама. Дао ми ју је Бог, не дајем је ником. То је наше свето Православље.
Ко се узбуђује?
За драхму се узбуђујете, а? А, наш новчаничић, наша радњица, наша платица, наша берза… Наравно! Када вам, међутим, ја кажем да је драхма у опасности – и то није моја творевина – не узбуђујете се.
Отворите, молим вас, 15. главу Јеванђеља од Луке, да видите О драхми говори (Лк. 15, 8-10). Колико је вредна једна драхма – говори тамо у причи Господ – не вреде толико звезде небеске и све галаксије.
Да ми поспеш Грчку ружама и цвећем, да ми даш плату устостручену, да по путевима избија злато. Не; више волим да умрем сиромашан, да умрем просећи хлеб, да идем од куће до куће, него да предам ову драхму. Јер, сећам се оног страшног дана којег, бар ја као клирик, нећу никада заборавити.
Један поштовани старац, у неком селу Етолоакарнаније, рекао ми је: „ Прими овај залог и чувај га до Другог Христовог доласка!“
Овог момента, браћо моја и оци, јереји, ако верујете у Христа, камилавке благословене, ако постоје камилавке благословене, овај залог свештени, који нам је предат с колена на колено, да чувамо кроз векове. Јер, када је ова драхма стигла код нас? Стигла је од отаца наших, с колена на колено. И држимо ову драхму ради Православља.
Нека лају политичари, нека реше своје разлике. Ја вам кажем да је у опасности драхма, свето наше Православље. И који сте верни, станите уз ову драхму! Јер то је рекао Марко Евгеник императору:
-Царе мој, ако се појави у твојој држави неки фалсификатор и направи лажни новац, шта ћеш да радиш?
– Обесићу га – одговорио је.
Дакле, ти ћеш да обесиш оног који прави лажне новчанице. А какав ћу одговор дати ја Богу када дозволим да постане лажна новчаница свето наше Православље?
Данас су околности повољне за папизам и неповољне за Православље. Зашто? Прво, јер је паписта много, а православних мало. Друго, јер у државама источног света, где је доминантно Православље, постоји велики хаос. Треће, јер и овде у нашој православној држави једни се налазе у незнању, а други су индиферентни; више знају православни Уганде него ми православни Грчке. За све се узбуђују Грци, само за свето и бесмртно Православље се не узбуђују.

Дезоријентисаност јавног мњења .

4. Они који формирају јавно мњење, дакле новинари, нажалост једни су у назнању, други су папофили, једни желе да ласкају данашњим моћницима, а неки од њих имају везе са еминентим личностима друштва и Цркве. Узме неко новине и чита, чита једну или другу хронику, не истражујући да ли је истинита.
Жалим до смрти. Узнемирен сам ја, јеромонах, када размишљам о томе да монструозне скупине издају једне, двоје и троје новине, а ми православни нисмо могли да штампамо једне дневне новине. Петнаест, двадесет, тридесет дневних новина има папа, док наша Црква штампа једну малу брошурицу, јадница!
Направио сам пробу. Послао сам у новине једно мало саопштење. Ниједне га новине нису објавиле. Када је, међутим, један римокатолички свештеник дао своју изјаву, целу су је ставили.
Ми сада немамо новинарски балкон. Папа има петнаест дневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и другде. Ми немамо једне православне новине, мислим дневне. Не часописе, који излазе ретко. Дневне новине немамо.
Нека су добре и нека су благословене једне новине у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, који се бори за Православље. Нажалост, није у Атини. Да је имамо у Атини, поломили бисмо кости папистима. Само су оне заиста антипапске новине. Они који их издају користе њихове листове и боре се, одозго са Беле Куле, за Православље.
Остали новинари… Нећу да причам. Могу да кренем у разоткривања. Један пише лепе хронике, да пукнете од смеха када их читате. Други пише некако културно. Један пише са тактом. Други пише репортаже. Има их четири-пет. Сви су они за папу. Они формирају јавно мњење у друштву.

Ерозија теолошког света

5. Неповољна околност је и следеће. Када сам сишао са високих планина у Атину после двадесет година –нисам силазио од својих студентских дана– (1929–1949), нађе ме један мој стари колега и каже ми:
– Бре Августине, ајмо ту доле? И показа ми стару скупштину, тамо где је испред статуа чике-Колокотронис. Унутра, тамо, каже ми, одржава се конгрес теолога.
– Хајдемо.
Улазим унутра и видим да су окупљени студенти, професори, директори гимназија, инспектори, владике са панагијама, проповедници, мали и велики. Ја, сасвим непознат у Атини, ушао сам и повукао се, како је стара скупшина амфитеатарска, горе, у последња седишта.
Шта сам оданде видео? Видео сам да улазе неки старчићи, седокоси свештеници, свештеници којих да није било, не би постојала грчка држава. Они који су били на пријему, председништво теолога, нису им придавали никакав значај; и многи од тих поштованих свештеника су стајали. Када је улазио неки католички свештеник, правили су му велике церемоније, велику пажњу, и стављали га у прва седишта. Рекох: где сам…?
Поред себе сам имао једног свештеника који је отишао у иностранство.
-Зар не видиш, каже ми, шта се дешава? Међутим, немој да говориш – и држао ме је за мантију.
Добро то, издржао сам.
Мало затим пење се неки професор и каже:
-Поштована Католичка Црква…
Ох! кажем.
Пење се други професор и каже:
-Најпоштованија Црква католика…
Е, нисам издржао; нисте ме видели када се наљутим – Бог дa помилује и мене грешнога. Оданде где сам седео, подижем руку, сам узимам реч и кажем:
-Питам вас да ми одговорите. Ја сам научио од своје куме, научио од моје мајке, научио у свом манастиру, научио од древних теолога, да је Црква једна: света, апостолска, Православна наша Црква. Све остало су расколништва и јереси. Питам вас да ми одговорите: зар папска „црква“ није раскол и јерес? Ја кажем да је јерес, и као јерес не треба да се назива „поштована“.
Шта се све није десило! … Нико од њих није одговарао на моје питање. Позвонили су. Позвали стражу. Дошли су полицајци да ме избаце одозго. Тада неких десетак деце, млади богослови које сам упознао у војсци, рекоше: Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и уз муку, зауставили су се. Када сам изашао напоље, помислио сам: „ Замисли, куда нас воде…“- пре дванаест година то је урађено(*). Рекох у себи: „ови ће нас одвести папи!“(**)
Стога, дакле, имамо и једну ерозију у православном свету. Већина, нажалост, оних који су студирали на протестантским универзитетима су папофили. Нико не иде на Свету Гору да отвори свештене књиге, да отвори зборнике, и да научи теологију. Одлазе у Париз, круже десно и лево, и када се врате назад у Грчку не могу се препознати. Нису више православни, него иза њиховог „православља“ једни подржавају паписте, а други не знам које друге.
На истом конгресу неко је поставио једно друго питање:
-Ко су непријатељи хришћанства?
У одговору неко је допунио да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записник! Нису хтели да исповеде ти теолози да је и масонерија непријатељ Цркве.
Али, шта ми се десило? Закачио сам се са теолозима? Где ме је донео брод речи? Довео ме је у вртлог, у велики циклон мог народа. Али, пошто узлазим на говорницу да вам проповедам истину, сасвим ми је свеједно ако будем горак једном или другом. Јер, може да дође једног дана да испразните ову салу. Међутим, и један да остане овде унутра, ја ћу да наставим да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не марим за бројеве. Рачунам на истину. И ко има истину, има Бога са собом; а ко има Бога, тај је непобедив.

Чувари издају

6. Настављамо сада и идемо у циклон. Идемо у вртлог који потреса наш народ.
Писао сам о томе, просто понављам. Имамо православну краљевину(*). У црквама појемо Могољетствије.Кажемо: „..најпобожнијег..“, „са најпобожнијом…“, „заједно са најпобожнијим…“.
Ако неки од осам милиона Грка треба да бране наше Православље и да буду њени чувари, као правило вере и живота-наглашавам ове речи – ако постоје лица која треба да бране наше Православље, онда су то краљеви Грка. Свакако.
Дакле? У последњих сто година дешавало се да прођу кроз Рим многи грчки краљеви.
Прошао је незаборавни Георгије Први, који је пролио крв своју на Белој Кули солунској. Сто пута је прошао кроз Рим, и никада није ишао код папе. Јер, знао је да, ако оде код папе, неће моћи да се учврсти на свом трону – иако је био протестант.
Прошао је затим ловором овенчани за своје сјајне победе, краљ Грка – иако је његова свађа са оним протагонистом у борби била разлог великог цепања нашег народа. Прошао је краљ Константин Други са незаборавном краљицом Софијом. И једном, и други пут, и трећи пут су прошли кроз Рим, и нису крочили код папе.
Прошао је Георгије Други, кога је Бог удостојио да се кроз његова уста изговори оно историјско „ Не “ Прошао је много пута кроз Рим и није ишао код папе.
Прошао је Александар, који је умро у веома младом узрасту по одлуци познатој само Господу; није ишао папи.
Прошао је и краљ Павле заједно са Фридериком – неко ће ми рећи: Нећу да чујем антидинастијске проповеди! Али, ја настављам – прошао је Павле са Фридериком, и ишао је да се поклони папи! Наравно. Као да говори нама глупим кокошкама: оно што чинимо ми краљеви, да чините и ви, народ.
Само то? Није прошло много дана од када се десило нешто друго доле у Олимпији, тамо где су се у давнини одигравале Олимпијске игре. Не потцењујемо те игре, али се не слажемо са нечим другим. Са чиме се не слажемо?
Многи су се тамо окупили. Окупили су се из иностранства, из Аустрије, да узму олимпијску ватру.
Ми који живимо не у олимпијској светлости, нити у светлости Делфа, нити у светлости лажних богова, нити у другим лажним светлостима, него у истинској светлости, у светлости Јеванђеља, у јединој Светлости, у великој Светлости, ми се не слажемо. Зато што на Велику Суботу у поноћ узимамо свећу и говоримо: „Ходите узмите светлост од незалазне Светлости!…“.
Упалили су, дакле, у Олимпији своја светла од тамошње светлости. И то је оно најмање. Затим су тамо клекле, испред статуе Зевса, неке полуправославне госпођице, можда са Колонакија – ниједну од њих нисам видео у свечнијем тренутку, када зачујемо „Твоје од твојих…“, да клекне пред Христом – клекле су пред статуом Зевса и скрушено се молиле! И све се то десило пред ким? Присутан је био онај кога ми у црквама помињемо као „најпобожнијег“.Био је тамо и окружни начелник и не знам који још званичници, био је, међутим, и наследник грчког престола!(*)
Како да се учврсти Православље, када га ти великаши продају на овако бедан начин?
Наша краљица иде у америчку Колумбију и шта ради тамо? Не први пут – они који читају „ Искру “ знаће то – и ја сам означио кривом целокупну јерархију – још једанпут је отворила своја устанца и шта нам је рекла велика госпођа? Да „ноћима у палати нисам могла да се смирим, зато што су ме узнемиравали велики животни проблеми и покушавала сам да пронађем решење загонетки живота; и ишла сам ка древним философима, Платону, Аристотелу, али нисам се смирила…“.
Госпођо моја, отвори Јеванђеље нашега Христа, да би ти се решиле све недоумице о Богу, о Христу и о загробном, другом животу.
Али, где је нашла одговор наша госпођа, велика наша госпођа? У науци! У разбијању атома и нуклеарној енергији. Ниједне речи о свештеном и светом Јеванђељу.
Ах, ал’ ћемо бити кажњени, бити кажњени! Ниједне речи о Јеванђељу! Кенеди је свако вече држао у својим рукама и читао са својом женом Јеванђеље по Јовану и плакао. А овде нам наши краљеви говоре о … пантеизму. Онај, иако католик, веровао је у Јеванђеље Христово. А ови који живе од грчког народа и помињу се од Цркве, не знају за Јеванђеље и наше свето Православље и говоре о пантеизму. Како после ми да се боримо за Православље, када они који су по Уставу и по законима чувари, издају на тај начин наше Православље?
Зато се не слажем ни са ким. Не свиђа ми се олака проповед. Не свиђа ми се да просто галамимо о једном или другом проблему. Хоћу да ухватимо ствари из корена.
Ја, да вам кажем, не служим Литургију и због других разлога, али и зато што нећу да помињем никада, никада „најпобожније краљеве“. Могао бих да помињем просто „краљеве“, никада међутим нећу казати „најпобожније краљеве“. Не, док год наши краљеви говоре о пантеизму.
Знају врло добро Козанијци(*), да сам ја у оне сурове дане, када је краљ потписао краљевски декрет у корист масонерије, престао да помињем краља. И остајем опет при том. Али, са тугом се не слажем са свим оним проповедницима теолозима који следују једну млаку тактику и не хватају проблем из корена.
Овде говори пантеиста. А пантеиста = сатаниста = атеиста. Али, крив је и Јероним(**), по свему осталом добар архимандрит, што трпи једно такво стање.
Ја – опростите ми на изразу – да сам био дворски протојереј или архиепископ, не бих им дозволио да се причешћују пречистим Тајнама. Дао бих им да потпишу исповедање вере, да би се одрекли ранијег пантеизма.
Ето зашто вам тако говорим. Постоје и друге ствари које још нисам утврдио, проучавам их. Говорим вам о оном што сам проверио и што су чињенице. Постоје и неке друге које ћу вам , ако се уверим да су чињенице, рећи. Истражујем их. Хоћу да газим по чврстим даскама. И ако ме прогнају, и ако ме пошаљу на њихова далека острва, и ако ме одведу куд год хоће, и ако ме нико од вас не буде следио, нека је благословен дан у који ћу за моје Православље жртвовати и свој живот.

Не постоји поверење у вође

7. Повољне околности има папа, и постоји опасност да добије игру. Зашто? Рекли смо.
Оптужио сам, или боље рећи изобличио сам двор, колико имам право као православни клирик, подражавајући пример великих јерараха, којима ја нисам достојан да одвежем ремен на обући њиховој. Тако је изобличавао Григорије, тако Василије, тако Јован Златоуст, којима ја нисам достојан да паднем и поклоним се свештеним ногама њиховим.
Није ово записано у историји да просто буду приче, већ је записано да бисмо ми то преточили у живот и крв нашег народа.
Да, оптужио сам престолонаследника; али много више оптужујем неког другог. Иза престолонаследника истакао сам – шта кажете, кога?
Боже мој, кажем, за које време си нас сачувао! Кога сам истакао? Владику!
-Остави владику, рећи ћеш.
И сада улазим у корен теме.
Вршљају овде по Грчкој јеретици, вршљају атеисти, вршљају сви, зато што немамо цркву живу и слободну, зато што немамо епископе који би живели и умрли за нашу веру; не постоје. И завршавам, да бих коначно почео да разоткривам.
Овде, ниједан који је ишао на Теолошки факултет и обукао мантијицу, нема жељу да иде доле у Уганду, да иде у Јапан, да проповеда Христа; да буде парох горе, близу српске границе, да буде, на крају крајева, свештенопроповедник. Седеће овде у Атини и улизиваће се адмиралима и генералима; гланцаће ципеле и последњем атинском клошару, само с једним јединим циљем: да постане владика, да зграби патерицу. То је њихово велико зло.
И док они који немају идеале јуре од врата до врата да би доспели до већег положаја, они други који у себи имају мало побожности, који верују у Бога, уздрхте душом када чују за епископски чин. У древна времена, благословена времена, секли су себи уши, секли су носеве да не би постали епископи. И народ их је на силу хватао и чинио епископима. На силу су ухватили Василија Великог, зграбили су Златоуста на силу, отели су Атанасија на силу… Сада ови на силу отимају епископски чин. Ето како велика разлика.
Рећи ћу нешто у знак вечног спомена једног човека којега поштујем, иако се у неким стварима нисам слагао са њим. Али, нека му је вечан спомен.
Пре 42 године, 1922.год., десила се велика малоазијска катастрофа. Био сам мали и видео сам је. Био сам мали и дубоко преживљавам ту катастрофу када су се два милиона Грка, са душом у носу, сакупили овде на нашој светој земљи.
Овде у Атини били су тада неки младићи. Седе власи нису имали. Изашли су тада са Универзитета теолози, ђакони, архимандрити.
Скупили су се у институту „Три Јерарха“(*). Тема им је била:
-Да очистимо Цркву!…
Крупне речи.
Други:
-Да лечимо!…
Тај је највише викао, јер је био галамџија – сад, онај ко познаје црквене ствари, разуме.
Други опет, једним театралним гласом познатим у целој Грчкој, викао је:
– Да спасемо нашу Грчку, нашу војску, наш народ; да се ујединимо…
-Да ратујемо, викао је други; да створимо покрет за препород Цркве…
То су били њихови мотиви?
Међу њима је био и један млади ђакон – није имао ни 30 година – и слушао их. Када су завршили сви ти брбљивци, који су једно имали у свом уму и срцу, а друго говорили свом народу, устао је он и рекао:
-Слажем се и ја са вама, све потписујем. Али, ако хоћете да ово вече остане као једно историјско вече, остаће под једним условом: нико од нас, који вичемо о препороду Цркве, нико да не настоји да постане владика.
– У! кажу, не иде то.
Викали су, дакле, да би постали владике; и када им је неко рекао: „томе ћемо стремити као обични архимандрити, као обични клирици, јер постоје други старији од нас, који треба да постану епископи“, тим ђакончићима, који нису имали ниједне седе длаке, није се свидео тај говор.
Онај што је протестовао – нека му је вечан спомен, био је након тога архимандрит и свештенопроповедник, један од најбољих свештенопроповедника, Серафим Папакостас, ученик Евсевија Матопулоса.
И он није постао владика. Али, сви остали који су викали, ишли су и направили једну метанију пред генералом, пред оним славним генералом (Николу Пластира), пришли су му и обманули га, и после неколико дана сви су постали владике. Један са 27 година, други са 28 година, трећи са 30 – један је, чак, још био ђакон – и узели су своје штапове. Један од њих, који се као дивља мачка кретао ноћу у мраку и на тај сатански начин постао владика, један од њих је био и Атинагора, патријарх Цариградски.
И питам вас: од таквих владика, који су ушли не на врата него кроз прозоре и кровове, можеш да очекујеш нешто друго? Јер, да би неко постао владика треба да је или призван од Бога или призван од народа. Ове нити је Бог позвао, нити их је народ изабрао. И уопште данас владике у нашој Цркви нити Бог призива нити их народ бира.
Ево, дакле, драги моји, то су разлози због којих говорим да су околности за сједињење „цркава“ неповољни за Православље.
Немамо ни најмање поверења у Атинагору да би он преговарао о тој великој теми. Немамо нимало поверења у њега. Пишем о томе нашироко у часопису (види: „Хришћанска Искра“).

Боље да се угаси сунце!

И сада, браћо моја, желим да завршим речима светог Козме Етолског, чији благослов нека имамо. Говорио је:
Многе сам књиге прочитао на Светој Гори. (Скоро двадесет година је био тамо. Ишао сам на Свету Гору и видео место где је боравио свети Козма и где се посветио, а после је изашао ван (Свете Горе) и проповедао по целој Грчкој. Каже, дакле, свети Козма). Прочитао сам многе књиге, читао сам и Коран и све књиге на свету. Видео сам да је једина исправна вера Православље. Она је сунце. Остале су звезде, бакље, мала светила, која се гасе чим сунце изађе. Када се сунце роди све се гаси, и електрика и полијелеји, па чак и месец изгледа таман.
Наше Православље је једно сунце које сија, бљештаво сунце. Сунце са учењем наших отаца, сунце са својом литургијом, са чудима својим. Сунце бљештаво, које загрева свако срце које верује у истину нашега Христа. Али, треба да пазимо. Зато што, ако не пазимо, Православље неће нестати. Зато што је дрво Божије; и свако дрво које засади Бог неуништиво је па макар се сабрали сви ђаволи не могу да га искорене. То дрво је заливено сузама, заливено крвљу древних мученика и новомученика. Неће моћи да искорене то дрво јер је усађено дубоко у наше срце, и да би се ишчупало Православље, треба ишчупати и срце наше.
Да, Православље је сунце, али треба да пазимо. Јер, као што при окретању земље сунце одлази и иде на друге пределе, тако постоји бојазан да једнога дана видимо то сунце (Православље) да одлази из наше благословене отаџбине и да одлази другим народима. Може да оде доле у Уганду, може да оде у Мадагаскар(*), може да оде негде – не знам ни ја где, и ми да изгубимо његову топлоту, да изгубимо светлост, да изгубимо живот. Али, боље је да се угаси сунце, него да се угаси Православље у нашем народу.
Ако не пазимо, десиће се следеће: сунце ће да оде далеко, наша ће срца да се заледе, и ми ћемо телескопима да тражимо сунце. Телескопима ћемо тражити наше Православље, и нећемо га распознати на хоризонту, јер ЋЕ ОКОЛО ПРАВОСЛАВЉА ДА НАСТАНЕ ЈЕДНА СМЕСА И ЈЕДНА МЕШАВИНА СВИХ ИДЕЈА И СВИХ СТАЊА, док наше Православље је чисто, ништа лажно не постоји у њему.
Да се не би десила ова несрећа, треба сви да се пробудимо.
Уместо што траже да се сјединимо, браћо моја, са папистима, ујединимо се ми православни међусобно. Да се ми међусобно ујединимо и тада ћемо сигурно имати међу нама Христа. Да се ми ујединимо са Србима, са Румунима, са Бугарима…, без губљења нашег националног идентитета и љубави према нашој отаџбини. Да се ујединимо овде у Грчкој новокалендарци и старокалендарци. Да се уједине сва удружења, све организације, сви свештенопроповедници.
И да будемо, браћо моја, сви спремни. Прогласимо спремност. Јер, не знамо из часа у час шта ће да нам ураде. Будимо чувари да се у једном моменту не нађемо изван Православља. Баш зато сам штампао и објавио брошуру „Чувари, бдите“.
Знајте врло добро да су чувари у Грчкој властела, и треба да буду властела. Чувар је архиепископ, и треба да буде. Чувари су епископи, чувари су свештеници. Међутим, чувар, велики чувар Православља, није ни краљ ни властела, ни архиепископ ни наши јерарси, ни наши свештеници. Велики чувар Православља сте ви, благочестиви грчки народ(*) И побожни грчки народ никада, али никада се неће поклонити папи.
Мене могу да називају фанатиком, могу да ме називају како хоће. Имам многа таква одликовања. Уз моја остала одликовања, нека ми моји непријатељи додају још једно одликовање, да сам антипаписта. Јесам и бићу до краја свог живота.
И још нешто, браћо моја. Као што су древни Атињани, који су насељавали овај благословени кутак, одговорили персијском освајачу, тако ћемо и ми одговорити на папине претње. Ако икада сунце промени своју путању (од запада на исток) тада ћемо и ми да се потчинимо папи. Докле год сунце ходи својом путањом, докле год теку реке, докле год постоји Грчка, остаће православна. И остаће православна Грчка у векове векова, амин.

Шта сам „зарадио“

Поделио сам хиљаде „Искри“. Шта сам зарадио, не може се описати. Јер, постоји велика пропаганда, постоји папина пета колона у Грчкој. Пада и новац у наш народ.
Хоћете ли да видите шта сам зарадио? Растурио сам ову брошуру од сиротиње, од малих новчаника – јер, ниједан буржуј не подржава хришћанска удружења. Од нашег сиромашног и радног народа, од наше деце која раде и умарају се, добио сам новац и растурио „Искру“ у 20.000 примерака.
Знате ли шта сам зарадио? Зарадио сам нешто што, када су ми то деца донела тужна, ја сам се смејао и осећао дивно. „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве рјечи“ или реч безбожника за наше свето Православље. Када су ми то деца донела, тужна, ја сам то сачувао да би га имао као своју светињу. Неки фанатик, који може да буде и овде у сали, али се боји климе и не говори, вратио ми је „Искру“ и погледајте шта сам зарадио: нацртао је горе један шипак! И још нешто горе. Овде, на другом листу, нацртао је мртвачку главу и написао: „Августине, умрећеш“. Камо среће да умрем за Православље!
Госпог нека је са нама. Молитвама светог Марка Евгеника и свих светих, нека благослови све нас, амин, амин, амин.
(скинута са магнетофона поподневна беседа
године 1964, Атина, сала Живопријемног Извора 44)

Борбе Марка Евгеника (Ефеског)

Одувек су папе лукави, они су лисице и искоришћавају потребе овог несрећног народа. Када се Византија повијала пред мухамеданским тајфуном и имала потребу за помоћи, папа је рекао императору Јовану Палеологу:
-Хоћеш ли помоћ?
-Хоћу.
-Да доведеш у Рим патријарха и неких двадесет пет теолога, свештеника, ђакона, монаха. Да направите уговор, и тако ћемо вам дати помоћ.
Несрећни Јован Палеолог напунио је једну лађу теолозима, монасима, епископима са Патријархом Јосифом, и после 4 месеца стигли су на Запад, у Ферару и у Флорентију. И шта се тамо десило?
На основу папиног обећања да ће помоћи Византији у борби против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам унију. Учини једно „тумбање“ и пољуби папину папучу. После су дошли и остали, митрополити, монаси и теолози, и покорили се и они. Сви су се покорили и један за другим потписали унију.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је држао сво Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији је спомен вечан.
-Не потписујем, каже. Не издајем светиње Православља. Рођен сам православан, православан ћу и умрети. Папину папучу не љубим. Не клањам се идолу папе.
Није потписао унију. И остао је сам, Атлас Православља.
Када су на Истоку сазнали да је потписан уговор о унији, узбунио се цео Цариград. Од тада није прошло много времена и Цариград је пао. Овде сада треба да станем, да одем у своју келију и да плачем, ја грешни човек. Јер, врло добро знам да ви нисте борци. Не беседим ја да бих вас задовољио, него зато што желим да постанете борци Православља. Ако не постанете борци, онда сте бескорисни.
Шта сте, дакле, борци или само слушаоци и обожаваоци?
Одавде почиње борба. Не говорим из поличких мотива, друго нешто; сведок ми је Бог, који ме чује.
Ангели и архангели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и корифеји који ме чујете, упућујем снажан протест са овог места, јер је ово делање вође ове земље противно нашој православној вери и догађа се издаја нашег Православља! (Атина 1959)

„Не“ патријарха Фотија

Прошло је хиљаду година одкако се у Константинопољу родио од побожних и истакнутих родитеља патријарх Фотије. Образовао се, школовао, стекао велику мудрост и постао један од најобразованијих људи епохе.
У епохи свештеног Фотија појавила се једна велика опасност у Цркви. Појавио се вук, гори од вука. Био је то вук у овчијој кожи. Зашто се није се појавио као вук, него да би преварио овце и да би ушао у тор да учини велико зло, био је обучен у овчију кожу. А тај вук је био папа Римски. И тог вука је прогнао свештени Фотије и до данас смо одвојени од папске „цркве“…
Папа је уложио напор да увери и превари источњаке , али свештени Фотије је показао отпор и рекао „не“.
Као што смо ми горе у Албанским планинама рекли Италијанима и Мусолинију „не“ и одржали нашу слободу, управо тако је и Фотије рекао „не“ папи и одржао се овај предео православан.
Ако смо ми данас православни, ако су православни Срби, Бугари, Румуни и Руси, то дугујемо том историјском „не“ које је рекао свештени Фотије папи, онда када је он хтео да покори цео Исток и да га учини својим.
Тог светог мужа прославља данас наша Црква.

Да се покажемо достојна деца
Православне Вере

Чине се многи покушаји за измирење Истока и Запада. И бивају конференција за конференцијом, које су, по мом скромном схватању, замке у које траже да увуку нашу Православну веру.
У оваквој једној епохи име свештеног Фотија се заборавља. Траже да га забораве. Јер, сматрају да је сећање на њега штетно за дело сједињења „цркава“. Али ми, деца Православне вере, која још увек осећамо у својој души искру велике и ватрене љубави коју је осећао свештени Фотије према својој светој Цркви, за коју је живео и дисао, и за коју се жртвовао и умро у прогонству и потпуној оскудици; ми, кажем, деца Православља, треба да се покажемо достојна деца Православне вере. И пре свега да не придајемо велики значај оном што говоре о сједињењу. Ако се икада догоди унија, догодиће се не кроз покоравање Православне наше Цркве папиним наредбама и ћудима протестаната, али ако икада дође час – и камо среће да што скорије дође час сједињења „цркава“ – он ће доћи кроз повратак свих у почетну лепоту наше Православне Цркве. Будимо, дакле, обазриви. (Атина, 6.2.1965, беседа младима)

Папа је извор јереси

Ја сам против папиног доласка, зато што је папа извор јереси. Ми ћемо да останемо православни. Нећемо издати нашу веру. Ми треба да се покајемо, мали и велики, и да останемо постојани у нашој вери. И Бог ће погледати на виноград свој.
Папа тражи да пороби Грчку. Али, неће моћи да је пороби. Нити ће Грчка дозволити да такне у њену веру.
(Флорина, 11.3.2001)

Папа неприхватљив за благочестиви грчки
народ Лоше је што се Синод сагласио

Црква се понаво забавила темом папизма. Папско јеретичко умовање је познато. Преме томе, неприхватљив је за благочестиви грчки народ, а лоше је што се Свети Синод сагласио да буде примљен.
Писали смо и ми у „Искри“ (види свеске 572-580). Није погодно време. Постоје друге теме које интересују грчки народ.
Тема је озбиљна. Написали смо и посебну књигу, „Докази против папизма“.
По питању одлуке да папа посети Грчку, реч има Црква. А компетентан да одлучује није мали Синод, него Сабор. Нико није компетентан да одлучи, зато што он може да размишља као политичар. Према томе, једина компетентна власт која може да одговори на папин предлог јесте Јерархија (Сабор Епископа).
Али, наш народ који је много пропатио од паписта, не слуша радо папин предлог.
Треба да се пита благочестиви народ. А народ, просвећен од Цркве, да одговори одречно.
Да бисмо га примили, требало би да претходи једно искрено покајање папе. Али, то се није десило.
Папа има јеретичка убеђења.
Папска „црква“ је показала лукав став.
Тако су требали да одговоре.
(Флорина, 8.3.2001)

Хоће ли свет ће увек бити подењен?

– Али, рећи ћете ми, зар је добра ствар подела?
Не, лоша је ствар. Као што је ружна ствар да једна породица буде подељена, тако је и овде ружна ствар. Сви смо комади – комади. Једни су католици, други протестанти, неки пентикосталци, неки опет разне друге јереси.
-И свет ће увек да буде овако подељен?
Не, неће бити увек подељен.
Ако одете у Уједињене Нације, видећете 157 застава. Али, као што каже Откровење, доћи ће један дан када ће сви ови народи који су сада подељени различитим заставама у разне државе и друштва, са засебном војском и униформом, ова стада подељеног света – то каже Откровење, то каже Свето Писмо – ће се ујединити. Да, сва та стада људи, који имају сада раличите боје, различите верске и политичке вође, различите команданте и боре се међусобно, једног дана ће се ујединити, и једна застава, да, једна застава ће постојати на свету. Верујем чврсто у то да ће једна застава да господари светом. Ни америчка, ни руска, ни немачка, ни јапанска, ни кинеска, ни албанска, ни грчка, ни било које друге државе, већ ће само једна застава да постоји на свету; то је сигурно.
Пашће сви народи, и Руси и Американци и Кинези и Јапанци и католици и протестанти и сви, пашће и поклониће се једној застави. И та застава је Часни Крст. И вођа целе васељене биће Господ наш Исус Христос. То каже Јеванђеље које сте чули: „…И биће једно стадо и један пастир“ (Јов. 10, 16).
То ће се десити свакако. Али, сада ћемо да прођемо кроз многа искушења, кроз многе ратове. Пролиће се много крви, веома много крви. Из часа у час очекујемо Трећи светски рат. Или боље рећи Четврти светски рат, јер је Трећи светски рат био – нећу вам рећи који је то био. Биће Четврти светски рат. И после много крви, која ће се пролити, човечанство ће се покајати и пашће да се поклони Христу. И тада ће сва уста и сва срца, и брда и кланци и стене и реке, и звезде небеске, и сви ће рећи „Један је свети, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца, амин“.
(Код Пет Извора Еордеје 6.2.1974.
спомен светог Фотија, заштитника Пет Извора)

НИКАДА ПАПИНЕ СЛУГЕ

„Драги наши читаоци! Против ове монархијске, тиранске власти, антихришћанских претензија папе, устала је православна савест. Против охолих планова Рима борили су се незаборавни Фотије, Кируларије, Јосиф Вриеније, Марко Ефески, Георгије Схоларис и сачували су независност Православне Цркве, која је постојала као осветљени брод, истински ћивот нашег благочестивог народа, током најмрачнијих дана његове историје. У тој Цркви постоји оно истинско, нелажно, тачно, аутентично, узвишено схватање, најјасније схватање и чување бесмртних идеја хришћанства. Папизам као управа је карцином. Као идеја је једна лаж, један мит којег је створило неукост и властољубље црквених вођа Рима. И таквим лажима и идолима православна Грчка се никада неће поклонити. Јер, чује трубу апостола Павла: „ Купљени сте скупо; не будите робови људима“ (1.Кор. 7, 23). Папопоклоници овде лоше процењују ситуацију и мисле да је дошао моменат… А упорни можда ће се наћи пред изненађењима. Дух отпора незаборавних отаца наших против расколника и јеретика поново ће се распалити. Овде у Грчкој папизам ће наћи Термопиле и разбиће се. Православље ће коначно да победи, да тријумфује и под окриљем њеним је слава и покој велики“.
(одломак из књиге „Против папизма“, Атина 1987., стр. 30 – 31)

И ДАНАС ЖРТВУЈУ ИСТИНУ ВЕРЕ У ИМЕ „ЉУБАВИ“

(Патријарх Цариградски Вартоломеј са одушевљењем је чуо одлуку архиепископа Христодула и Светог Синода да се каже „да“ папином доласку. „Докле ће“, рекао је, „држати мржње? Зашто да не дочекамо папу као што дочекују мене где год да одем?“).
Потцењују вредност вере

Лица од великог угледа, која се налазе на великим и високим положајима, кажу да изнад борбе Атанасија Великог, изнад борбе Марка Ефеског, изнад борбе отаца Цркве, изнад свега данас је љубав.
Изговоре реч „љубав“ и потече мед из њихових уста.
Шта ћемо одговорити свима њима?
Сви који говоре и пишу такве ствари, да би умањили сјај свештене борбе великих отаца Цркве, чине велики грех. Који је то велики грех?
Потцењују вредност вере у хришћанству. Јер, шта је вера?
Љубав има и Јапанац, љубав има и Кинез, љубав има и хилиаста, љубав има и масон, љубав има и атеиста. Али, љубав Хришћанина је нешто посебно, то је једна натприродна струја која долази са небеских сводова овде доле, на црну земљу.
Потцењују вредност вере. Зашто?
Одговорићу вам сликовито.
Хришћанство је једно бесмртно дрво. Хришћанство је огроман храст. Хришћанство је једно дрво које није засадио човек, већ га је засадила Света Тројица, и никакав демон неће моћи никада да искорени то свештено дрво хришћанства, плодовито и хладовито.
Хришћанство је стабло. Нека падају секире, нека ударају безбожници, никада неће моћи корен да изваде. Могу да поломе гранчице, могу да покидају цветове, могу да поједу плодове, али корен је толико дубоко доле, да никаква сила на свету неће моћи да искорени православну веру.
Јер, шта је корен? Ако питате једног научника – који је најважнији део дрвета – цветови, плодови, дебло, лишће? Не. То је оно што се не види. То је онај ружни део, корен сакривен у земљи. Па ипак, тај корен јабуке и свог осталог дрвећа је цела једна хемија. Никада наука неће моћи да нам направи такво корење, које ће давати најслађе сокове и формирати огромно дрвеће.
Као што је, дакле, најбитнији део дрвета корен, тако је у хришћанству најбитнији део наша вера.
То проповеда апостол Павле када каже да „без вере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11, 6).
То је рекао Богочовек: „Који поверује и крсти се биће спасен“ (Мк. 16, 16). Пре него што је рекао „љубите једни друге“ (Јов. 13, 34), рекао нам је „Покајте се и верујте у јеванђеље“ (Мк. 1,15).
Предходи вера која је корен дрвета. Цветови су одушевљења, она лепа осећања, плодови су врлине, а листови су облици пројаве Цркве. И они дају лепоту дрвету.
Видели сте како је лепо дрво у пролеће, када је препуно лишћа? Све има значаја у Православљу. И свећица коју палиш и тамјан и иконе и остало, све су то облици. Али, као што на основу једног листа распознајеш које је дрво, довољан је један лист да ти кажем да ли је нпр. маслина, тако и спољашње пројављивање вере.
Дај ми једног човека па да ти кажем у шта верује. На основу начина, облика како практикује спољашњу побожност, можемо да закључимо.
Понављам:
Дрво је Хришћанство, корен – вера, цветови – осећања, плодови – врлине, од којих је највећа љубав, а лишће су украси Црве, облици, свештена богослужења, видљиви знаци наше вере.
Дакле, када ти чупаш веру, хоћеш да извадиш корен; али када нестане корен, не постоји више ни дрво нити шта друго.
Потцењују веру која је корен наше хришћанске религије.

Атанасије Велики одговара на оптужбу

Али, шта чујем? Другу једну бајку. Доћи ће дани, и дошли су ти дани, када ће рећи: благо људима који немају уши да чују и очи да виде. Чућемо такве ствари на земљи, да би човек више волео да нема уши.
Чуо сам ових дана да говоре: „Ама, зашто толико инсистирате? Добро, протестанти и католици се од 1000 ствари слажу у 990, у 10 се не слажу. Зашто сте ви тако тврди, зашто гледате оно у чему се не слажемо, а не видите оно у чему се слажемо? Хајде да превидимо оно у чему се не слажемо и да се ујединимо, да постанемо једно братство и „једно стадо и један пастир“.
Та мисао, браћо моја, исповедам вам јавно, и мене је у почетку колебала. Међутим, прекјуче сам читао Атанасија Великог и он даје одговор на овај аргумент, који се чуо и у време аријанства.
Јер, говорили су Атанасију Великом:
-Ма, слажемо се: прихватамо и крштење, и Тајне прихватамо, и све прихватамо. Ујединимо се, дакле, и да превидимо знаке разлике.
Шта одговара Атанасије Велики? Чујте његов пример и дивите се мудрости тог мужа.
-Чујте, каже, лукавство које нам чине. То је као кад, да предпоставимо, имаш човека у кући својој и тај човек падне у постељу болестан, има болове ту у грудима, боли га и он јечи.
Очи су му у реду. Уши су му у реду, срце му је у реду, ноге су му у реду, руке су му у реду, али има један бол овде у грудима.
Позива лекара и лекар седа крај болесника и каже: Како лепе очи има овај болесник! Како лепе руке и ноге има болесник! Како снажно срце има овај болесник!
Ма, хришћанине мој, нисмо те позвали за здраве делове тела. Шта се дешава овде, можеш ли нам рећи од куда овај бол? А, каже.
Тако раде и ови, превиђају ране. Али, човече, једна бубуљица се појави, па трчиш и плашиш се да те та бубуљица једног дана не растури и одведе у смрт. Једна бубуљица, једна грешка, једно скретање од вере, јесте велика ствар.
Зато треба да пазимо, каже Атанасије Велики, да одржимо чисту, неповређену нашу веру.

Папизам, најстрашнији непријатељ
Православља

Браћо, живимо у тешким данима. Црква Христова се страшно љуља на таласима, и као што је у време Атанасија Великог, свештена лађа, како је називао Цркву велики отац, била у опасности, тако је и данас Црква у опасности. Није фигура речи. Сурова је стварност то да Црква Христова пролази кроз тешка искушења. Њени су непријатељи велики и смртоносни, видљиви и невидљиви.
Непријатељи Православља у првом реду су масони, који као пипци ђавола стежу цео грчки народ и гуши се народ под њиховим пипцима, који су продрли у све гране нашег народа.
Непријатељи су Јеховини сведоци, који су као рој скакаваца из Апокалипсе пали на грчку земљу. И као што скакавци ништа не остављају у винограду, на сличан начин и хилијасти, као скакавци и пољски мишеви, настоје да сасвим оглођу темеље наше отаџбине.
Јесу непријатељи… Верујте ми, браћо, али више се плашим једног другог непријатеља. Јер, хилијасту ћеш да избегнеш, масона избегаваш, протестанта избегаваш. Највише се плашим папизма.
Нажалост, и јерарси и теолози и професори и много народа удварају се папизму.

Издаја

Догађа се издаја Православља и то је жалосно.
Ја сам ушао у Патријаршију и створили смо једну климу благонаклоности и љубави. Сад нећу да чујем, јер, видео сам да није крив само Стилијанос (Аустралијски), већ цела Патријаршија има исту линију.
Свет то не осећа. И ако не припазимо, лукави су векови, у опасности смо. По пророчанству једног чувеног духовног оца, постоји страх да једнога дана овде у Грчкој буду и масони, и мрксисти, и хилијасти, и свакојаке јереси и да се не нађе нико Православан. Постоји такав страх. Тамо идемо. Али „станем добрје“.
Нема наш народ интересовања. Дувају лаки ветрови. Хоћемо и ми да постане једна васељена, „ Једно стадо, један Пастир“, али како? Не издајом Истине, јер истина је највећа вредност. „Волите у истини“, каже Писмо. Ако одвојимо истину од љубави, тада љубав постаје превара.
Без истине љубав је лажна, подмукла је. Није права.
Дакле, о истини говоримо, за њу треба да се боримо. Тако стоје ствари.
То је борба, борба на много фронтова…
(Скуп вероучитељица, Птолемаида, 13. 9. 1987)

Иду ка сједињењу у Чаши

Не знамо шта може да се деси, јер ја сам стар човек, колико сам могао истрајавао сам.
Рекао ми је један теолог, који зна многе језике и ишао је у иностранство и видео папу, оног што је умро. „Тамо у Грчкој“, рекао му је, „има један владика, један владика Флорински, Августин се зове. Он нам прави велику штету, не оставља нас тај…Шта је он? Ко је он?“.
Дакле, тражио је информације. …Али, наш покрет је међутим, и поред све огреховљености његових чланова, православни покрет.
Православно размишљамо, православно настојимо да живимо, држимо ово православље и више волимо умрети него издати нашу Веру. Православље или смрт.
Не знамо сада шта ће бити. Не знамо како ће се одвијати ствари. Јер, ови иду ка унији. Сједињењу у чаши. Не просто да кажемо“добардан“ и „добровече“ католику, … него да се већ сјединимо тајински и да пијемо из исте чаше и да једемо исти хлеб (причест). То је једна велика издаја Православља и тада већ постоји 100% разлог да „неневидим церков лукавнујушчих“. Сада, међутим, треба да пазимо да припадамо Православној Цркви и да имамо поштовање према њеним свештенослужитељима.
(мисионарски скуп у „Љубав“, Флорина, 1978)

Да не изгубите своју ризницу

Немојте да изгубите ваше многоцено благо, Православље. Познато је да последњих година многе јереси, свим могућим средствима којима располажу, настоје да вас отргну од православне вере. Страшна је, посебно, опасност од стране једног покрета који се назива екуменизам. Присталице тог антиправославног покрета мрзе Православље и боре се да створе једну нову религију. Екуменизам је, како каже незаборавни Србин клирик Јустин Поповић, свејерес, као неговање свих јереси.
Али ви, драги моји, Грци православни хришћани, мушкарци, жене и децо, останите одани Православљу…

(Флорина, 22. 6. 1993. сународницима из Аустралије)

Не постоје данас Златоусти

Нажалост, не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји Григорије Назијански. Нажалост, малобројни добри епископи који постоје страшљиви су, немају храбрости да се боре. Дрхте пред злима, плаше се да не буду рашчињени, а у положају су да их рашчине. А заборављају добри епископи да једно рашчињење представља титулу части за оног који је рашчињен због оданости вери. Рашчињен је умро Златоуст, али је његова слава у Цркви вечна. Радије хиљаду пута нека будем рашчињен од таквих епископа, па да одем у пустињу и оплакујем своје грехе, него да живим овде у граду и заволим неваљалство и поквареност.
Борили су се, дакле, сви ови свети Оци. Данас се борба не води. Клирици се не боре. Не постоји више борбени дух. Шта треба чинити?
Борба пада на народ. Као нажалост и сав терет – велика је ствар ово што сада кажем – као и сав терет, економија, порези, мобилизација, крв, мучења, све пада на наш народ, јер ако дође до каквог нереда, сви ће хеликоптерима да побегну далеко од Грчке, да би остало овде мало нас да пролијемо нашу крв. Као што сва тежина пада на народ, на наш мали народ, тако и та црквена тежина пада на народ, на наш мали народ.
Браћо моја, борили смо се, и борићемо се опет против неваљалства и покварености. Борићемо се оружијем светлости. Борићемо се истрајно и оштро. Борићемо се до последњег, имајући за паролу: „Бори се до смрти за истину и Господ Бог ће ратовати за тебе“.
Што се мене тиче, не знам шта ме чека; било пустиња, било прогонство, било смрт, ја бар нећу положити оружје. Борићу се до краја, да бих видео једну Цркву узвишену и свету, о којој су учили наши свети Оци у спомен вечни.

Православље је у опасности

Чувајмо нашу Православну веру. Ако дође час – не дошао никада – ако дође час и видим да је вера у опасности, не више од спољашњих непријатеља, него од оних у раси, великих и малих, зазвонићу у звона као за упокојене, изговорићу вам последњу беседу и отићи из Флорине. Где ћу отићи? Нећу оставити веру наших отаца ни безбожницима, ни ротаријанцима, ни масонима, ни патријарсима, ни архиепископима. И сам да останем, наставићу борбу за веру отаца наших, од које не постоји ништа узвишеније на свету.
Који сте верни, будите спремни, јер је Православље у опасности и од оних у раси и од других, и треба сви ми, поучени примером Атанасија Великог, да корачамо напред, имајући трубе, имајући развијене заставе, и „у име Бога“. Јер, ма шта да буде, неће победити безбожници, неће победити Јеховини сведоци, неће победити масони; победиће Православље. Јер, велика је милост Његова, у векове векова, амин.
(Флорина, 11. 1. 1970)

Разредиће се Тор, али немојте се уплашити

Да, постоји велики страх и наша Црква пролази кроз огромну опасност од стране папизма.
У ове тешке дане које пролазимо, шта треба да чинимо?
Душа моја овога часа је узнемирена и веома је жалосна. Као мали и недостојан проповедник Јеванђеља, који нисам достојан да целивам ваше ноге, дозволите ми да овога часа у духу Божјем кажем следеће. Црпећи моје пророчанство из текстова светог Козме, црпећи моје пророчанство из свештене традиције, упозоравам вас и кажем вам да ће Православље проћи кроз велике жалости, Православље ће поднети велику опасност. Овај свештени тор Цркве ће се разредити. Проредили су се и проредиће се православни. Једни ће отићи у масоне, други у хилијазам, неки у папизам, други на другу страну, и проредиће се верници. Доћи ће дан када ни појца неће бити у Цркви, нити свештеника да литургише, ни ђакона да произноси. Доћи ће дан када ће се разредити жртвеници Божији. Али, немојте се уплашити. Борба се не добија телима, борба се не добија бројевима. Борба добија прсима хероја, борба се добија вером.
Наравно. Било је времена када је осморо људи било на земљи. Сви остали су били потопљени. Био је то Ноје са својом женом и децом. Осам душа. Од Ноја су постали читави милиони.
Један је био Авраам, па ипак племе Авраамово је постало као звезде небеске и као песак морски.
Један је био и Атанасије Велики. Остао је сам. Напустили су га цареви, напустио га је чак и народ, напустио га је цео клир. И живео је читаве три године у једном гробу, у једној пећини са дивљим зверовима. Један је остао. Сам. Сам против целога света. И он један је победио, јер је имао истину и Бога са собом. Један и сам он је победио. И као што каже његов тропар, био је „стуб Православља“ , Атлас Цркве. И као што је Атлас држао на својим плећима земаљску куглу, по древној митологији, тако је исто и Атанасије Велики био Атлас, на чијим плећима се ослањало цело Православље.
Не бојмо се, дакле, „неће нестати бораца Православљу“.
И ако ми клирици, и ако теолози издамо нашу веру, и камење по коме газимо устаће и повикаће. Вера православних је истинита. И из стена и клисура и провалија изаћи ће нови хероји наше вере.

Будимо опрезни

Дужан сам, међутим, да вас унапред обавестим овог свештеног часа, па нека чују сви да треба ми православни који верујемо у Јеванђеље, који долазимо овде и причешћујемо се пречистим Тајнама, који верујемо у Православље, треба да вас унапред обавестим, мушкарци и жене, и мали и велики. Да, употребићу један војни израз. Кажем вам, дакле, да треба да будемо опрезни. Да, наглашавам то. Да будемо опрезни. Повукли смо се са многих положаја. Ако међутим…обавештавам вас. Ја бар, јеромонах, не желим да живим на свету да бих видео да се Православље издаје. Нећу пристати да живим у том свету. Ако схватимо, браћо моја, да се догађа издаја, тада ћемо објавити устанак и са верним епископима, са мало њих колико их има наша Црква, и са свештеницима и са калуђерима и сиромасима прогласићемо мобилизацију, објавићемо узбуну.

Нећемо се поклонити папи

Нећемо се поклонити папи. Нећемо се покорити никада, већ верни својој заклетви до последњег даха, умрећемо за наше Православље, које је наш понос, наш тријумф, наша радост, наше весеље, наш живот.
Господ нека је са нама.

(Завршетак јутарње беседе у Атини, 18 јануара пре 1967, на тему, Свети Атанасије као борац“)

„Неће нестати бораца Цркве“

Узнемирили су ме догађаји. Скромни у свему, наши јерарси се не буне. Плаше се лоших, који су се осилили. Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и плејада јерараха екуменствују и масонствују. Чине све чвршћим своје везе са папом и јеретицима и удаљују се од православне пастве.
У овим тешким временима, када стражари издају и напуштају своја места, чува Господ свој мали остатак за наставак борбе.
Куда нас воде!

Речи су сувишне када дела говоре. Видели смо шта се десило у Цариграду. Патријарх Вартоломеј је „окачио мачку о реп“ Свете Каноне Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве. Погазио је мучеништво и крв светитеља. Без стида, ухватио је папину руку и свечано је продрмао, изазивајући верне.
Погрешне кораке Патријарха Вартоломеја и издају Правславне Вере, видео је старац , борац јерарх о. Августин Кантиотис и жалостио се. Зато је последњих година, пре подношења оставке,често понављао – да је нашао још двојицу владика сагласних, прекинуо би помињање и Патријарха Вартоломеја као „оног који не управља право речју истине“.
Нажалост, издајничким корацима Патријарха Вартоломеја и контактима са папом, позавидео је и архиепископ Христодул. Посећује Ватикан, грли се и целива са „антихристом папом“.
„Проклињите папу, он ће бити узрок“, рекао је свети Козма Етолски, а они га каде, грле га и љубе. Одводе на Црквене Судове благочестиве и свете свештенике и рашчињавају их. Прогањају Православне монахе који се буне. Одлучују Православне теологе и покушавају да заведу Православни грчки народ и да га привежу за кола Папизма, Екуменизма и Глобализма. Али: „Који сте верни“ грми Старац борац јерарх о. Августин, „који сте Грци, који сте истинити, станимо. Ми смо Термопилци. Неће проћи папизам, неће проћи јереси. Грчка ће вечно да живи“.

О ПРЕКИДУ ПОМИЊАЊА ПАТРИЈАРХА

Био сам у контакту са Патријаршијом, али они су у дубоком сну. Најважнија тема је међутим Вера. Постоји оно што треба веровати, што треба чинити и чему се треба клањати. Имамо догмате, и свети Оци су за те догмате водили борбу. Данас међутим на то обраћају пажњу.
У Аустралији је Архиепископ Стилијанос објавио текстове у прилог Казантзакису. Не верујем да постоји гори ругач Христу од Казантзакиса… Поднели смо пријаву против њега Цариградској Патријаршији и они ево већ 5 година нису учинили апсолутно ништа. Пријава коју смо поднели налази се у нашој књизи ”ПРАВОСЛАВЉЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА”.
Има много епископчића тамо. Епископчићима их назива један мудри јерарх Иринеј самоски.
Према Канонима наше Цркве оно што треба веровати (тј. Вера) је изнад свега. Ако се у Цркви појаве лица која проповедају против наше Вере дозвољено је – то је једини случај када је дозвољено – Епископа тужити и у другим Епархијама.
Послао сам им телеграм и јавио им: ако се не уреди ово питање, прекинућу помињање Патријарха и тада нећу моћи да будем у својој Митрополији.

РАНИЈИ ПРЕКИД ПОМИЊАЊА (ПАТРИЈАРХА)

Раније, 1971. године, када смо прекинули помињање Патријарха (Атинагоре), било нас је три Епископа (блаженопочивши Амвросије елевтерупољски и Павле парамитијски, који се такође упокојио) и то је заиста имало учинка, јер су намеравали да уђу у пуно општење са римокатолицима и да се причешћују из исте чаше, , али Бог није допустио…

ЗЛИ ЕПИСКОПИ

ЧУЈТЕ ГА:
Hristofor Kaliva, moj prisni prijatelj, veliki covek, pre nekoliko godina rekao mi je tokom razgovora sledeće: “Bre Avgustine, zar ne vidis šta će biti? Satana je iskoristio sva sredstva da razori Crkvu. U poslednja vremena upotrebice poslednje oruzje: Obuci ce u svestenike I Episkope ljude koji su u njegovoj vlasti; ukrasice ih panagijama I dace im paterice! I kroz te Arhijereje unistice Crkvu”.

САВЕТИ МИТРОПОЛИТА
ФЛОРИНЕ АВГУСТИНА КАНДИОТИСА

Православним хришћанима да распознају добре епископе и благочестиве свештенике
Налазимо се у тешким временима и требало би хришћани да пазе. Рђави пастири су, каже апостол Павле ”грабљиви вуци међу вама који не штеде стада” (Д. А. 20, 29). У наше дане славољубиви и недостојни клирици, уместо рашчињења, примили су унапређење и заузели високе црквене положаје!!! Знају мрачне силе да су њихова оружја немоћна да нашкоде Православној Цркви када је нападају с поља, зато бацају обиље новца, поткупљују свештеничке савести и подстичу међусобно повезивање које имају прљаве личности на високим црквеним положајима. Нека пазе хришћани и нека их не узбуђују митре и владичанске палице, када они који их носе не иду стопама Светих Отаца, него су екуменисти, среброљубци, хомосексуалци и страшљивци. Да видимо шта нам саветује велики борац и јерарх Флорине о. Августин.

Који су знаци распознавања
православног владике и свештеника

(Одломак из беседе Митрополита Флорине о. Августина 1971)

Завршавам паролом Апостола Павла: ”Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде”. Пазите, шта каже Апостол Павле? Ако неко говори ствари које су у супротности са Светим Предањем Цркве, тада тај ”неко”, ко год да је. Може да буде лаик, онај што тражи да стави динамит и да сруши Цркву Христову – анатема. Или може да буде жена, – анатема. Или може да буде свештеник, – анатема. Може да буде и владика, – анатема. Може да буде архиепископ, – анатема. Може да буде патријарх, – анатема. Може да буде краљ, – анатема. Још наставља Апостол и каже: Ја апостол, – ”анатема”. Ако чак предпоставимо да анђео дође с небеса и учи супротно догматима, – ”анатема”. Та реч ”анатема” се чује у посланици Галатима и у целој историји Цркве Христа нашега.
Љубљени. Треба да признамо једну горку истину. Да је оних који су православни у нашем народу и труде се и боре да одрже Православље, мало, веома мало. Велика струја, бескрајна струја су они који су се полако – полако удаљили од наше Православне вере. Рећи ћу једну реч коју никада нисам рекао. Рећи ћете да је себично, назовите то како хоћете, али дајем вам једну вагу. Једну вагу да извагате свештенике, владике и цео клир и све теологе. Која је то вага?
Које је обележје свештеника? Да сакупља просфоре, да служи Литургије, да врши лепа богослужења? Да проповеда лепо и прича сладуњаво са амвона тако да засузе очи неколиким госпођицама због његових мудрих помисли? Које је обележје свештеника, владике у овим тешким временима?
Обележје владике и свештеника је борбеност. Искреност. Оно што је рекао Апостол Павле да ”који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени”. Колико их је гоњено? Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита, архиепископа који није гоњен, већ ужива љубав и поштовање свих(*), то је оно што је реко Христос: ”када сви људи буду говорили браво, браво”, знајте врло добро да тај не ходи исправно. Или ако је православан, не жели се суочи са струјом, са снежним наносом који се спушта да разори свет.

1. ______
   (*) Циониста и Масона, порочних и неморалних. Видели смо српског патријарха Иринеја и епископа Буловића да пале свеће у јеврејској синагоди у Београду. Видели смо и патријарха Вартоломеја да одаје поштовање у великој јеврејској синагоги у Америци.

Православни свештеник иде контра струјама. Атанасије Велики, беше малобројан, један је био, али је као Атлас држао цело Православље. Марко Евгеник један је био, али је у својим рукама држао целу веру, цело Православ-ље. Свештени Фотије. Исто. Малобројни су били. Али нико не побеђује бројкама. Побеђује вером, Јер, колико вреди један верни свештеник, колико вреди један верни епископ, колико вреди један верни архиепископ. Колико вреди један лаик или једна жена, не вреди цео свет.
Дакле, не бојмо се. Јер дешава се та издаја десно и лево. Једно вам само кажем: Не говорите ми, овај је добар, овај је важан теолог, овај се бави дијалектиком. Овај је отворио Платонову Академију. Ако то чујеш, помислиш: Чудо! Чудо! Одмери га; одмери га да ли има макар једну искру од Марка Евгеника. Одмери га да ли има једну искру од Свештеног Фотија. Одмери га да ли има једну искру од Кируларија(**). Одмери га да ли има једну искру од Папулакоса(***). Он је, иако неписмен, стао насупрот целом свету. То говорим. Имам свест о свом положају као Грк Епископ, имајући огромну одговорност. Имајући свест да смо спремни све да жртвујемо. Усуђујем се, можда последњи пут са овог олтара да кажем: Ви, који волите Христа, који волите Цркву, Пресвету Богородицу, будите заједно са нама, заједно са свима онима који се боре за Цркву. Они који су са ђаволом, нека седну доле. Нека затворе уста своја, јер ђаво је њихова страшљивост; ђаво је њихова дијалектичност; ђаво је и њихови аргументи, који траже да охладе шаку људи који се муче и који се тиранишу и прогоне за веру Христа нашега.

• ___________
  (**) Михаил Кируларије, Архиепископ Цариградски 1054. године, у време када је латински кардинал Умберто ушавши у храм свете Софије за време божанствене Литургије ставио на свети престо анатему. Догађаји који су следили познати су у историји Православља.
  (***) Папулакос – новији грчки светитељ, веома поштован, човек из народа, без образовања, али ватрене вере, који је због своје искрене вере претрпео многа гоњења и страдања. Грци га поштују као пример верника потпуно преданог вољи Божијој.

Ми увек имамо као паролу заклетву младих Атињана. Јунаци древне Грчке, горе у Акропољу, заклели су се и говорили: ”Или сам, или са другима, бранићу светињу”. И ја, мали војник, отворено објављујем да: или сам или са другима, светиње вере бранићу до последње капи своје крви.
Ви, уместо залудних аплауза, који ништа не говоре, уместо похвала – да се молите много, јер је остало мало православних и борба се заоштрава, и наћи ћемо се пред догађајима, не само у нашој малој Грчкој, где се још које–како одржава идеја православља, него по свуда, уздуж и попреко Деница напада и бесни да искорени из дубина људских Православну веру.
Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо доживети. Не знам у коју ћемо Свету Гору да побегнемо. Не знам шта ће доживети епископи који су прекинули помињање (цариградског патријарха) Атинагоре(****) и други клирици који су око нас. Не знам шта ће бити, само једно знам: Штогод да буде, штогод да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, и свет да се испретура, једно знам, верујем то непоколебљиво – да ће на крају да победи Православље.
Није могуће да мој говор вечерас буде оштрији. Говорио сам Вам по предвиђању. Када дође тренутак борбе, тада и ми имамо наш план и сваки верни, и ви сви – у борбу. Овде вас је три хиљаде. Ово што сам вам рекао, растурите свуда. Један да постане двојица. Двојица – четворица. Четворица – осморица. Да постане морски талас. Велики морски талас. Да умијемо нашу Отаџбину. На начин да Грчка постане звезда небеска. Православно место. Рај православља. Амин.

1. ____________
   (****) У време када је држана ова проповед, тројица Епископа Грчке Цркве била су прекинула помињање цариградског Патријарха Атинагоре, због његових екуменистичких ”достигнућа”. Прекид помињања на богослужењу обављен је на основу 15. Канона Прво-Другог Сабора. Следила их је Света Гора и не мали број клирика.
   Где год чујете православну проповед, где год постоје борци који су прогоњени, наглашавам то. Ко није прогоњен, није истинит. Он је лажни новац. Где се прогони епископ, архимандрит, игуман, проповеднк Јеванђеља, будите уз њега. Од ругих, далеко. Нису истинска чеда Православља, недостаје им искреност, која је прва вредност овог критичног тренутка.

ЋУТАЊЕ ЕПИСКОПА ЈЕ ЗЛОЧИН И БЕЗБОЖНИШТВО

…Сагласно речима Христовим, Епископ је чобанин и треба да чува овце а јеретици су вуци. А чобанин има и псе. Сваки тор има своје псе. Овчарске псе који галаме да би одагнали далеко вука. И као што овчарски пас лаје, галами целе ноћи, не спава да би вукови побегли далеко, тако и добар свештеник, и добар Епископ, треба да виче да би отерао вукове. Отерајте од тора овчарске псе, неће остати ни једна овца у тору. Отерајте из Цркве проповеднике божанске речи, благочестиве парохе, ревносне свештено-проповеднике, ватрене Епископе, и испразниће се Црква Христова. Вукови ће да тријумфују.
Дужни смо, дакле, да проповедамо и изобличавамо. И добро знаш који то не желе.
Ако у једном селу, или у једној Епархији чујете да нема никога да оптужује Владику или свештеника, и да сва уста говоре, и атеисти и масони и хилијасти – ”добар, добар”; када чујете да је добар, тада није добар. Зато што са свима говори на такав начин да би удовољио свима. Атеисти и неверници не желе да постоји проповед. Не желе да постоји контрола у друштву, да би се то друштво распало. И који Владика, који свештеник затвара уста своја и не протестује због оног што се дешава у друштву и [Цркви], тај је заједно са безбожницима. Помаже безбожнике. Заједно је са њима. Зато говори свети Григорије којега сутра славимо. Знате ли шта каже? (Каже) да ”то да ћути Епископ у такве дане, онда је ћутање Епископа злочин против Цркве. Ћутање Епископа је безбожништво”. Другим речима: Који свештеник, који расоносац, који Епископ не изобличава, не разликује се од безбожника. Заједно је са безбожницима, са материјалистима, са неверницима, који су одговорни за ову декаденцију друштва.
Да, тако је у овом свету. Они који врше своју дужност, они који су искрени. То је рекао Христос: ”У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свијет”. То је рекао и Апостол Павле: да ”који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени”. То данас говори мучеништво самога нашега Христа. Покажите нам молим вас. Читајте Житија Светих. Покажите нам једнога Светога који није прошао кроз пећ невоља и бола. ”Кроз многе невоње ваља вам ући у царство небеско”.
Да, драги хришћани. Ако желиш да живиш по Јеванђељу, ићи ћеш насупрот свог дома. Насупрот друштва. Насупрот свима. Рекао нам је то Христос. Радије хиљаду пута сиромах са Христом, него милионер са ђаволом. Радије хиљаду пута служавка, да чистиш тротоаре него госпођа са Колонакија , да живиш у пороку и неморалу. Радије хиљаду пута ђакон, хиљаду пута (прост) калуђер са Христом, него Патријарх који гази божанствене и Свештене Каноне. Радије хиљаду пута прогнан у подруме, него бедан расоносац који проповеда лаж.
Да да Бог да Христос подигне у нашој Цркви јерархе узвишене, одлучности и величине свештеног Златоуста, чијим молитвама нека нас све помилује. Амин.

КОМЕНТАРИ

Шта кажу свети Оци о јеретицима?
„Ако се ко заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се такав одлучи„(10. Апостолско правило). И на другом месту: „Онај који општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек који ред црквени помућује“ (2. Канон Антиохијског сабора ).
Јеванђелист Јован каже: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим дјелима“ (2. Јов. 10-11 ).
„Они (Латини), свети владико, ниједан од битнијих елемената вере нису оставили неповређеним и нелажним. Зато, не само да су одсечени од свуда подједнако доброг и дивног Тела Христовог, већ се предају и Сатани…“ (Светогорски оци цару Михаилу Палеологу после лажне уније Ферара-Флорентија).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора при Фотију Великом (879.-880.п.Х.) и од Сабора у Цариграду 1351.г. који анатемише паписте.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Проклињите папу, он ће бити узрок“.
У Символу Вере сви православни исповедамо да верујемо „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“.

Шта говоре и шта раде латинофили јерарси?

Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул, и други наши јерарси екуменисти, верују не у једну, него у многе цркве.
Прихватају папизам као цркву.
Потписују споразуме, за признавање католичких тајни.
Доводе папу у Грчку! Дочекују га званично у Атинској Архиепископији. Размењују целиве и поклоне! У званичном часопису Патријаршије пише: „ Није могуће да сматрамо да било ми Православни, било ви Паписти, имамо искључиво власништво над наслеђем древне цркве“ („Επισκεψις“ 1.7.1991. бр. 464).
Називају папу „најсветијим“ („Επισκεψις“ бр. 647, стр. 2-3, 30.4.2005), „стварним изаслаником Божијим“ („Καθολικη“ 22.7.2003), „блажењејшим“, „братом“, итд.
Усвајају демонске теорије. Кажу: „Све су религије путеви спасења“ („Επισκεψις“ бр. 523, стр. 12, Женева 1995).
На шестом Међународном Конгресу Религија и Мир 4.11.1994, Патријарх Вартоломеј објављује: Ми религијске вође, треба да поставимо у први план духовне принципе екуменизма, братства, и мира. Али, да бисмо у томе успели, треба да будемо уједињени у духу једнога Бога…Римокатолици и Православни, Протестанти и Јевреји, Муслимани и Индијци, Будисти…“ („Επισκεψις“ бр. 494, стр. 23, Женева 1994).
О трошку Цркве архиепископ Христодул и они са њим, сазивају у Атини свејеретички конгрес! Сваку групу јеретика признају као цркву!
„Православна Црква није једна од многих такозваних Цркава. Она је једина Црква Христова, која поседује, чува и учи неокрњену веру Апостостолску, веру Отачку, веру Православних, веру једину способну да учврсти данас узбуркану васељену“. („Васељенска мисија Православља“, архим. Спиридон Билалис).

„Тако екуменизам, противан мисији Православља, прети спасењу целога света, целе васељене.
Ова мисија постављена је од Богочовека Христа, главе тела Цркве, и зато остаје стамена и непроменљива“.
(архим. Лаврентије М. Грациас)