23. Treća knjiga o Makavejima

DOZVOLITI SVIMA ULAZAK?

(Σ’ ΟΛΟΥΣ ΕΙΣΟΔΟΣ?)

«Zadivi se (car Ptolomej) i lepom poretku

u Svetilištu, pa mu dođe na um i zahtede

da uđe u hram». (3.Makavejima 1.10)

Dvadeset treća knjiga Starog Zaveta, dragi moji, jeste Treća knjiga o Makavejima.

Zašto se naziva tako? Događaji koje opisuje ova knjiga nisu povezani sa Makavejima, koji su se u Palestini suprotstavili nametanju tuđeg idolopoklonstva. Međutim, ona opisuje jedno slično suprotstavljanje Judejaca, samo ne u domovini, već u Egiptu, gde su živeli Jevreji. Pošto je reč Makavej postala simbol herojske borbe za veru i domovinu, stoga se svako ko se borio u takvim borbama, premda i nemajući nikakvo krvno srodstvo sa Makavejima, naziva Makavejac. Ovo nas uči jednoj istini: da iznad telesnog srodstva postoji nešto uzvišenije – to je duhovno srodstvo, koje daleko više povezuje ljude.

I mi, Grci, smo telesni potomci velikih muževa i heroja, koje je, kroz vekove, iznedrio naš narod, i zbog kojih treba da se ponosimo svojim slavnim poreklom. Ali, ukoliko im ne sličimo u vrlini, čemu će nam onda koristiti telesno srodstvo? Tada se pokazujemo kao nedostojni potomci naših slavnih predaka, koji su, kao što neko reče, udostojeni velikog imena. Zapravo, naše bi nas telesno poreklo trebalo podstaći da sledimo svoje slavne pretke. Kada ih budemo oponašali i činili ista herojska dela koja su i oni činili, tada će nam se svet diviti i govoriti da na našim licima prepoznaje naše slavne pretke.

To se dogodilo 1940 godine, kada se mala Grčka suprotstavila jednoj ogromnoj imperiji, rekavši istorijsko NE. Tada su deca Grčke – premda pod nedostojnim vođstvom – prepisala svetle stranice slave, a evropske bioskopske sale su plele pohvale našim hrabrim vojnicima, iz kojih su svetleli likovi Leonida, Miltiada, Temistokleja i drugih heroja. Govorili su da se bore kao nekada stari Grci u prolazu Termopila.

Sve ovo je bilo povodom naziva Treće knjige o Makavejima.

Vratimo se sada na sadržaj. Kao što je svima poznato, Aleksandar Veliki, ovo čestito dete naše Makedonije, prošao je sa svojim herojskim odredima Elispont, stigao do Male Azije, pobedio careve, razorio stara carstva i države, te postao osnivač jedne velike imperije – Grčke carevine. No nakon njegove smrti, njegovo carstvo je bilo podeljeno na manja carstva, i u svakom od njih je bio postavljen po jedan car, jedan od njegovih naslednika. Tako, umesto jednog carstva, izdeliše se na više njih, a jedinstvo carevine je time bilo razoreno.

U Egiptu je za cara bio postavljen Ptolomej, koji je – napišimo i to, jer interesuje stanovnike naše mitropolije, poticao iz Eordeje, po kojoj je i naziv današnje prestonice Eordeje, bivšeg Kajlara, a koja po oslobođenju 1912. godine menja ime u P t o l e m a i d a. Ptolomej I je od dvorskih ulizica bio nazvan Spasitelj. Jedan od njegovih potomaka je bio i Ptolomej IV Filopator (240 – 211 p. H.). On se na početku ljubazno ophodio prema Judejima iz političkih razloga, čak poželevši i da poseti prestonicu judejskog naroda, Jerusalim.

Najzad pozvan, Ptolomej je otišao u Jerusalim i posetio predivni Solomonov hram, koji je bio i jedini hram judejskog naroda. Ostao je zadivljen njegovim spoljašnjim izgledom. Poželeo je da vidi i unutrašnjost, ali i da uđe u Svetinju nad svetinjama. Judejci su mu rekli da ulaz u hram nije dozvoljen svakome, ni sveštenicima, već samo arhijereju i to jednom u godini na dan Iskupljenja, kad su se prinosile žrtve. Tako su Judejci sprečili idolopokloničkog cara Ptolomeja da uđe u njihov hram.

Međutim, car je bio čovek sebičan i gord i nije želeo da mu se iko suprotstavlja, te je pokušao na svaki način silom da uđe u hram. Tada su se sakupili sveštenici iz hrama obučeni u svoje svešteničke odežde i pavši na zemlju moliše se naglas Bogu da ne dozvoli takvo svetogrđe. Toliko glasno su se moliti da je odjekivalo u celom hramu.

A judejski narod, doznavši za razlog tako glasne molitve – pobuni se. Nisu ostali ravnodušni i nedodirljivi, već su svi, počev od muškaraca i žena, pa do starih i mladih, na najdrastičniji način izrazili svoje negodovanje; čak su i majke, ostavivši svoju decu, izašle na puteve i trgove da se pridruže protestu sa ostalim narodom. Opšta molitva i protest! A najogorčeniji muškarci nisu se zadovoljili molitvama i protestima, već su pozivali «na oružje», od čega su ih oni stariji jedva odgovorili.

Carevi savetnici, videvši ovu opštu pobunu naroda, savetovali su mu da ni po koju cenu ne ulazi u hram. Uprkos svemu, car, budući drzak i sebičan, i dalje osta uporan, a njegova upornost izazva nove proteste i povike.

Tada i arhijerej Simon kleknu i uputi toplu molitvu Bogu. Molitva naroda i arhijereja je bila uslišena. Car nije uspeo da uđe u hram. Kako? Čudo se dogodilo. Dok je car, stojeći uspravno, pokušavao da na silu uđe u hram, on iznenada poče da drhti, kao što drhti grana na jakom vetru. Ne uspevajući da se održi na nogama, pao je na zemlju i činilo se da mu se bližio kraj. Njegovi čuvari su ga pridigli i preneli na drugo mesto. Tako se car, čim je malo došao sebi, vratio u Egipat.

Nažalost, Ptolomej, i pored svega što mu se dogodilo, i dalje je nastavio sa svojim neprijateljskim ponašanjem prema Judejcima. Svoj gnev je usmerio na Judejce koji su živeli u Egiptu i kojih nije bilo malo. Naredio je da se svi muški Judejci, zajedno sa svojim ženama i decom, sprovedu na jedan posed i da ih tamo čuvaju. Od svih njih, oslobodio je samo one koji su se odrekli svoje vere. Sve druge je nastojao da pridobije na krajnje nepojmljiv način.

Naredio je svojim vojnicima da sakupe 500 slonova i da ih napoje sa vinom, kako bi se opili, potom da ih omame dimom i tako razjarene puste na zarobljene Judejce, da ih izgaze svojim nogama.

Da li je uspeo ovaj podli Ptolomejov plan? Ne! Intervenisao je Bog. Ponovo se dogodilo čudo. Pijani slonovi, umesto da su krenuli na Judejce, promenili su smer i napali vojnike, a strah i trepet je pao na carevu vojsku. Ptolomej se prestrašio; bio je prinuđen da oslobodi zarobljenike i da izda blagonaklone odredbe u korist Judeja. Jedna od odredbi je bila: da se strogo kazne oni koji promene svoju veru.

Dragi moji! Vidite li kako su se suprotstavili arhijereji, sveštenici i judejski narod pokušaju idolopokloničkog cara da uđe u njihov hram? Jedno NE se čulo iz milijarde usta. I Bog je uslišio njihove molitve i čudo se dogodilo. Ptolomej nije uspeo ući u hram!

A sada se osvrnimo na današnje religiozno stanje. Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve ne dozvoljavaju da svi, neograničeno, ulaze u Sveti hram u vreme Svete Liturgije, na kojoj se prinosi beskrvna žrtva. Oglašeni nevernici i bezbožnici, hulnici koji psuju javno svetinje, svi oni koji žive u divljem braku (koji nije blagosloven od strane crkve), jeretici (a jeretici nisu samo Jehovini svedoci, nego i protestanti i Franci, a ima ih još puno) i svaki onaj koji, ružeći, govori javno protiv vere, morala, svima njima se ne dozvoljava da uđu u pravoslavni hram. A ukoliko se, poput novog Ptolomeja i usude, tada se, od strane sveštenstva, treba da čuje jedno NE. Zatvorena vrata! Svi verujući! Samo oni imaju pravo da prisustvuju Liturgiji.

Teško nama! Naši Pravoslavni hramovi, uz pomoć naše ravnodušnosti, postali su n e o g r a đ e n i v i n o g r a d i. U njemu se NE ne čuje. A ako se i začuje, mnogi ustaju i protive se onima koji protestvuju.

Gospode, pomiluj nas!