БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА АВГУСТИНА КАНДИОТА

(Σύντομο βιογραφικό Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Καντιώτου, ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ)

Угледао сам слатко светло дана, 1907 године. Рођен сам на једном острву Киклада, на Паросу. Моји телесни преци, по предању су долазили са великог острва Крита који се називао у оно време стране окупације Кандиа, тако су се и они звали Кандиоте. Као дете сам растао у  побожном окружењу мога села Лефке, побожност њених становника сведочи око  20 светих храмова, црквица и припрата. Моја мајка је била учитељица, од малих ногу сам живео у школској атмосфери, коју је предводио предивни надстојник, подсећајући на надстојнике Рода, чувени Јоанис Гаитанос, чију је биографију написао један његов ученик архимандрит о. Николаос Аркас. Био сам несташно и немирно дете, које је пуно пута осетило педагошки штап својих учитеља и родитеља. О, добри моји родитељи и учитељи, за строгоћу коју сте ми показали, која је прикривала мноштво брижности, колико сам вам само захвалан!

Прво интересовање за духовни живот дугујем мом незаборавном оцу, који је био човек од мало слова, али човек искреног покајања и дубоке вере, није био у почетку такав. Како се преобратио? Чујте. Као трговац често је путовао. Налазио се у Атини 1920 године, фебруар, једно јутро је посетио главну продавницу у Атини, где је набављао неопходне намирнице, за своју малу радњицу на острву Паросу. Улазећи у радњу угледао је све службенике и надлежне да плачу горко. На његово питање, зашто плачу, одговорили су. Госн’ Николица, умро је наш духовни отац, отац Дионисије Фаразулис, јеропроповедник Митрополитског храма. Данас ће бити његова сахрана. … «Службеници су препоручили и мом оцу да иде и он на ту сахрану, и отишао је. О, шта није тамо чуо и видео на сахрани незаборавног о. Дионисија, све то га је дубоко дирнуло. Један до тада непознат хришћанин му је препоручио часопис «Живот», чији уредник је био покојни јеропроповедник о. Дионисије. Од онога дана мој отац је доживео велику промену. Вратио се у село. Отишао је духовном оцу, исповедио се и до краја живота је читао реч Божију, редовно је одлазио у цркву, препоручивао је и другима покајање. Отац је водио и мене, док сам био ученик, у св. Манастир Лонгобарду и први пут сам се исповедио код покојног архим. о. Филотеја Зервака,  са којим сам од тада духовно остао повезан. После те исповести мој несташни карактер је почео да се укроћава. О родитељи, који читате ове редове! Сви они који имате проблема са немирним и несташним дететом, приђите светој исповести, доведите и ваше дете да се исповеди код искусног духовног оца, и кроз исход ћете се уверити да један побожни духовни отац може утицати на карактер вашег детета колико ни један други учитељ или васпитач.

У СИРУ

Уз помоћ Божију завршио сам основну школу у Лефкама као и у Пару. Изразио сам жељу да наставим са учењем. Кикладе које сада имају око 30 гимназија и средњих школа, тада у оно доба су имале само једну гимназију, чувену Гимназију у Сиру, у којој су се скупљали са свих Киклада. У тој Гимназији сам похађао наставу од 1921-1925 године. Био сам марљив ученик и у свим разредима сам био одличан. У то време посетио је Еримополи и о. Филотеј, који нас је надахњивао пре свега са проповедима и његовим светим животом. Са одличним сам завршио гимназију. Пријатељи и рођаци су предлагали да студирам једну од оних наука, које су привлачиле и привлаче још увек мноштво младих. Али ја сам одлучио да студирам теологију. Када сам после једне исповести код о. Филотеја објавио моју одлуку мом покојном оцу, он се веома гануо, заплакао је и рекао ми: «Дете моје, иако у нашој кући имамо три неудате девојке којима је потребна заштита, у толико не постављам ти никакву препреку. Само пази молим те да будеш достојан свога звања…» Од тада , срећући родитеље у мом јавном животу као свештенопроповедника, који су са једним демонским инатом спречавали своју децу да студирају теологију и претили да ће извршити злочин, са ганућем и захвалношћу сам се сећао и сећаћу се мога покојног оца, који је испоштовао моју слободу и благословио је моју одлуку.

У АТИНИ

Мој покојни отац, после моје одлуке да студирам теологију у Атини, бринући се за мој живот у престолници ме је одвео у Братство «Живот», са којим се повезивао не само као претплатник али и као заступник претплатника за острво Парос. Био сам примљен. Боравио сам под кровом установе «Живот» око четири године и по могућности сам радио и студирао. Време мог студентског живота је било време посебних благослова за мене.

Први благослов је био  што сам био удостојен да упознам оног светог свештеника, оснивача Братства «Живот», о. Еусевија Матопулоса, писца предивне књиге «Одредиште човека». Проповеди о. Еувевија, последњих година у светом Храму Успења Пресвете Богородице у Монастиракију, сам пратио без изостанка.

Други благослов је био што сам био писар чувеног Панагиотиса Трембеле, врхунског теолога, који се будио раном зором и писао. Посебно се сећам уснућа чувеног о. Еусевија (29 јула 1929 године) када ми је диктирао састав испрекидан са јецајима и сузама. Други благослов, за који захваљујем Богу, да сам као студент био слушалац факултетских предавања и других наравно професора, али посебно чувеног Христа Андруца, врхунског православног теолога и филозофа. Ове године се пуни 50 година од смрти Христа Андруца и ако буде хтео Бог написаћу посебан чланак о томе, као и о Панагиоту Трембели, о двојици врхунских теолога нашег века, чији помен на жалост су неки од ових нових хтели да оцрне.

НА КИКЛАДАМА

У децембру 1929 године, у доби од 22 године, добио сам диплому Теологије , оцена «одличан успех». Али боље да не помињем то са «одличним успехом» јер од основне школе до факултета узастопно са «одличним успехом» су ми донели духовну штету. Исповедам то јавно. Обухватила ме је гордост због теолошког знања. Нисам знао јадан да један грам светости вреди више од тону бесплодног знања, мислио сам да имам снаге да  препливам на другу страну теолошког знања са малим и болесним својим разумом. Напио сам се без вина, пићем знања. А као пијанац нисам слушао  савете духовних отаца, који су ме истински волели. А Бог ме је понизио због те моје гордости. Напустио сам окружење непроцењиве духовне вредности ради знања, окружење чију вредност сведочи и мој драги свештенопроповедник о. Христофор Калива, тада мој колега са факултета у кругу Братства, сведочи у његовој последњој књизи о монаштву и братствима.

У мом безумљу сам отишао веома далеко просторно и духовно. Настанио сам се на отоку Ион у Кикладама, који је тада био место прогона. Тамошње моје пребивање је било сахара мога живота. Учењак (!) ја, постао сам учитељ, учећи недужну децу отока Ион, грчкој абецеди! И данас су живи они који ме се сећају као свог учитеља тада. Господе: « Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим». (Псал. 119,71)

Демон гордости кроз неко време ме је напустио, али почео ме је ометати други још гори демон безнађа. Био сам у опасности да се изгубим духовно. Али Господ је послао на Ион мог анђела, који ме је утешио и охрабрио. То је био покојни Лазар Хађитемелис, у пролазу свештенопроповедник – теолог. Он ме је подсетио на обали тога отока на речи апостола Павла: «Понизите се, дакле,под моћну руку Божију, да вас узвиси када дође време. Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас». (А. Пет. 5, 6-7).

И заиста Господ је бринуо о мени! Док су ме људи заборавили и живео сам сам и непознат, Господ ме није заборавио. Из дубине ме је повукао. Како? Једног кишног децембарског дана, године 1934 , ишао сам у основну школу, видим на путу једно мало писмо – посетница. Али чије је нисам загледао. Али нешто ме је натерало да се сагнем и да подигнем из блата то писмо. Отварам и читам: “Андреј (то је било моје име као лаика), место Писара моје Митрополије је упражњено. Пожури. Очекујем те…”То је било писмо , које је из Месолонгија мени послао покојни Митрополит Етолокарнаније Јеротеј. То писмо је за мене био један позив, један позив Божији, да се прихватим служења у Цркви. А како се нашло писмо у блату? Испало је из руке старог поштара онога хладног и кишног зимског дана. И у том случају сам видео још једном у збиљи истину коју је проповедао наш Господ говорећи « И длаке са ваше главе су избројане». (Мат. 10,30). А В. Василије говори о томе: «Пуно пута се у малом огледа мудрост и брига Божија».

У Месолонгију

Пошто сам на чудноват начин добио позив, нисам био непослушан. Вољно сам послушао. Првог дана године 1935 у ваздушном броду није било ни једног путника осим мене, чудио се капетан брода, како ја путујем на тај дан. Журио сам да стигнем на своје одредиште. И стигао сам следећег дана у Месолонг.

О Месолонг! Свети град Хелинизма, о којем када су причали наши учитељи и професори су били дубоко дирнути. Митрополит Јеротеј, којем сам био познат од његовог служења као Митрополита Паранаксије, примио ме је раширених руку. У Манастиру Ангелокастро  сам примио монашки чин и добио сам име Августинос. У селу Паравола сам хиротонисан у ђакона.

У Светој Митрополији сам служио као секретар, протосинђел и свештенопроповедник око шест година.  Моја сећања су обимна. У градовима и селима сам проповедао реч Божију. Од понизног сељака сам чуо пола најважнијих поука, што је утицало на мој живот. Један други сељак ми је дао књигу са поучењима светог Козме Етолског, књигу коју је као вредно благо чувао у својој колиби.

У граду Месолонгија сам проповедао највише мојих проповеди. Незаборавна ће мени остати жеља побожних станара тога града, мушкараца, жена и деце, који су као један човек сваке Недеље  заредом у пространом храму Свете Петке  слушали  проповед. Већина тих мојих слушалаца је отишла у вечност. Још живе неки који ме подсећају на оне дане и остајем дубоко дирнут. У суштини моја служба у Светој Митрополији Етолокарнаније је за мене била један други факултет, јер све оно што сам научио у Теолошкој школи као теорију, требао сам тамо претворити у дело. Али колико труда и зноја је потребно да неко стигне до идеалног!

У МАКЕДОНИЈИ

Са острва одлазим у Македонију. Из једне авантуре стигао сам у другу авантуру, која није потрајала само неколико месеци, као у Јањини, али једну осмогодишњицу, пуну авантура и опасности. Извршавао сам одлуку Св. Синода, да као свештенопроповедник учврстим кроз проповед окрутно искушавани народ у Македонији, тако да сам стигао почетком 1942 у Едесу на моје ново намештење. Једна појединост. Појавио сам се код Власти у Едеси да би се моја лична карта оверила. Када је управник видео моје име остао је запрепашћен. У поверењу ми је рекао следеће: “Малопре су ми јавили, да су добили хитну поруку да те ухитимо као опасност по сигурност Италијанских положаја. Али пошто си успео доћи у Македонију, област која се контролише од Немаца, неће се извршити тај налог Италијана. Спасао си се као чудом. Да си само мало закаснио…..”

У Козанију

Како сада да опишем овај мој драматични период живота који сам проживео од  1942-1947 године? Пролазећи кроз Едесу, Јаницу, Флорину, Наусу, Верију, Килкис и Тесалоники, о којима ћу некада посебно говорити, стижем у Козани. Пребачен сам по одлуци Светог Синода у ту Митрополију на место свештенопроповедника, упражњеног због мученичког краја свештенослужитеља у Козанију, покојног архимандрита Јоакима Лиулиа. Била је јака зима 1943 године. Села око Козанија су била паљена од новијих Хуна, од хорда Хитлерових. Хиљаде избеглица је стизало у град. Сабирање, глад и изнемоглост. Драматични дани. Уз помоћ Божију и уз прилоге побожних становника овога историјскога града основана је народна кухиња, која је почела као речица а увећала се на реку доброчинства. Ова кухиња је почела од 50 порција и стигла до 8 000 порција дневно. Једна прича труда и зноја, али и опасности. Оптужен сам код гестапоа као тајни организатор против војски које су нас запоселе(окупаторских армија). Налагало се моје ухићење и погубљење. Како сам се спасао? Рука Господња! Старац по имену Констандин Бозиос, ватрени патриота, под претњом  смрћу, била је забрањена свака кретња, дошао је код мене да ме обавести да под хитно морам напустити моју настамбу и прећи у другу, довео је свој живот у опасност.

У ВОЈСЦИ

Јула 1947 године позван сам од Домовине да служим као војни свештеник и свештенопроповедник омладине Македоније која се борила за њену слободу и независност. Негде око три године је то моје службовање трајало. У Козанију, у Флорини, у Лариси, на брдима Западне Македоније, на задњим стражарницама као свештенопроповедник, обилазећи их уз опасност и проповедајући реч Божију, са свим достојанством говорећи свима једнако, официрима и војницима. Основали смо у Лариси школу образовања наоружаних теолога,  издали смо посебан часопис са називом: «хришћански војник», који се на хиљаде делио бесплатно војницима, основали смо и хришћански православни савез под називом «Сафир», који до данас ради, саградили су и дворану за проповеди, на крају на мој устрајни предлог и позив, од стране незаборавног војсковође П. Калогеропула, подигнут је и леп храм Преображења Господњег у касарни Ларисе. Од тих напорних радова сам био преморен и требао сам се повући на неко веће време са радног места, али остао сам да служим.

СВЕШТЕНОПРОПОВЕДНИК АТИНСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ

Када се онај ратни период завршио, премештен сам у Кими на отоку Евији негде средином 1950 године. На том новом месту сам остао негде око годину дана, бавећи се проповедима, поучавањем и исповедањем. Протрчавши кроз ту епархију, долазим и у Атину, где сам пребачен године 1951 као свештенопроповедник. Како сам тамо доспео? Нисам то очекивао. Из психолошких разлога нисам хтео радити у Атини. Мени се допадао рад у епархији. Али у мом незнању на предлог мог драгог архимандрита о. Христофора Каливе, архиепископ Атине Спиридон, који ме је упознао у Јоанини ме је пребацио у Атину. Чим сам стигао у Атину они који су ме «волели» моји непријатељи су већ објавили да је у Атину стигао један луди свештенопроповедник! Око три године сам живео у улици Христокопиду . Није овде довољно простора да  се опише мој 15- годишњи рад у престолници Грчке. Потребно је посебно излагање да би се описали разноразни напади, јутарња и вечерње проповеди, које је пратило у храмовима и дворанама многобројно слушалаштво, узастопни протести за очишћење Цркве, образовања, друштва, мноштво писаних протеста, политички и црквени судови на које сам два или три пута позиван, оснивање савеза и братстава, подизање дворана и добротворних установа, издавање часописа и књига, ратовање и одбијање разних сулудих оптужви и оговарања. Уз помоћ божије благодати све сам препреке успео превазићи. Сузе су ми долазиле на очи, када се сетим мојих незаборавних сарадника и поштовалаца у престолници.

У ФЛОРИНИ КАО ЕПИСКОП

Изненадно јуна 1967 године, отпремљен сам из Атине у пограничну Флорину. Како? Познато је да сам у старо време,  онима који су се чудили што нисам постао епископ, одговарао: « Бићу епископ, када сунце буде излазило са запада…». Међутим, изненада, без да сам некога молио, постао сам епископ Флорине! Био сам изабран од стране Светог Синода, чији је Председник био Преосвећени Архиепископ пр. Атине Јероним, којега сам иначе жестоко изкритиковао једном приликом. Требало је можда да не прихватим тај позив. Али не знам како сам га примио, како сам се уплео у мреже епископске власти. Поздравио сам са сузама моје многобројне слушаоце у Атини 16- тог Јула 1967, отпутовао сам у Флорину и  преузео управљање над граничном и мученичком Митрополијом. Прошло је 40 година од дана мога избора за епископа ове Митрополије. 40 година разних настојања, трудова, зноја, авантура и опасности. Три пута сам био у опасности да ме збаце са трона. Три пута сам се спасао захваљујући милости и благодати Божијој и љубави моје пастве. Тада снажне власти Диктаторије су тада говориле: « Владамо целом Грчком, осим у Флорини, где влада Августинос». Скоро је тако нешто рекао министар Спољњих послова Владе из П. А. С. О. К – а. Не поробљеним смо одржали наш дух. Христа распетога и васкрслога из мртвих смо проповедали и проповедаћемо у сваком правцу. Бивајући знак противречности. Имајући много непријатеља али и много пријатеља из епархије и из унутрашњости и иностранства. Али Господ ме је спасао духовне опасности, кроз које сам пролазио и настављам да пролазим у мојој старости. О, Господе! Ко сам ја да бих се поносио? Све оно што сам, јесам захваљујући твојој благодати. Све што сам добро рекао или проповедао и написао, твоје је. А све што је лоше, моје је.

Поводом испуњавања 50-то годишњице мога служења осећам потребу да дам опроштај од срца свима онима који су ме увредили, оговарали и учинили ми неправду на било који начин, али и да затражим извињење од свих оних којима сам ја учинио неправду или речју или кроз писану реч или на било који други начин. На крају остављам заповест мојој духовној деци, мојим сарадницима у Винограду Господњем, када затворим моје очи за овај пролазни свет, сахраните моје трулежно тело у скромни гроб. На плочи напишите; « овде почива један непотребни ,слуга Господњи (Лука. 17, 10) који је веровао у бескрајну милост ГОСПОДА и узвикује као разбојник «Сети ме се, Господе, у царству твоме». Амин.

Часопис «Хришћанска Варница», лист, 1985, митрополит Флорине о. Августинос Кандиотис. По испуњењу једне педесетогодишњице свештенства ( 1935-1985).

Допуна за читаоце из Србије: Епископ Августинос Кандиотис још увек живи у Флорини, замењен је од његовог духовног детета на трону Митрополије (на нечасан начин) обилази редовно сваке Недеље богослужење у Саборном храму Манастира Св. Августина који је пре неколико година исти основао. После Христа његова највећа љубав је Грчка. Допринео је својим дугогодишњим радом са мноштвом хрићшанских домова за ученике и студенте, мноштвом добротворних установа у више грчких градова. Још увек има широм планете његове духовне деце која га нису заборавила. Остаће у историји запамћен као један од ретких служитеља који су православно износили реч Божију онако како су нам је оставили Свети оци и Свето предање. Многаја љета.